DRUGA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 17.04.2006.

9. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DRUGA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

9. dan rada

17.04.2006

Sednicu je otvorio: Predrag Marković

Sednica je trajala od 10:10 do 21:50

OBRAĆANJA

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
 Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS.

Arsen Kurjački

Demokratska stranka Srbije
Gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, kolege poslanici, danas raspravljamo o zakonu o crkvama i verskim zajednicama. Tematika ovog zakona je da se urede konačno odnosi između države i crkve, odnosno da se ustanovi mesto i uloga crkve u društvu.
Zašto je potrebno doneti baš ovaj zakon? Iz prostog razloga što je, čuli smo od gospodina ministra, Srbija jedina zemlja u Evropi koja nema zakonom regulisanu ovu oblast. Nemamo je od 1993. godine, kada je ukinut zakon koji je do tada važio, a važio je 40 godina, novi nije donet, a ukinut je taj zakon koji je donet iz vremena kada je ateizam bio proglašen za državnu religiju, a crkva svedene na udruženje građana.
Da bismo bolje spoznali kompleksnost ove materije i odnosa sadašnje države i crkve, moramo ipak malo da se vratimo u istoriju, ne tako daleko kao kolega iz SRS, vratiću se samo do polovine XX veka. Taj period od 1945. do sada možemo da podelimo na četiri faze. Prva faza bi bila od 1945. do 1955. godine i neki smatraju da je to bila faza i vreme terora države nad crkvom. U to vreme komunističke vlasti su nasilnim putem izvršile socijalni i kulturni prevrat. Versko učenje je tada shvaćeno kao konkurentska ideologija. Opšte je bilo proklamovano da je crkveno učenje prošlost, a da je komunistička ideologija li nova pseudoreligija budućnost.
Nakon tog vremena možemo da karakterišemo novu fazu kao vreme kontrolisanja crkve od strane države. Kako je došlo do te promene? Zato što su tadašnji vlastodršci shvatili da se vera u narodu ne može ni brzo ni lako iskoreniti, a to verovanje su pomogli predstavnici slobodnog sveta koji su sa povoljnim kreditima u to vreme, aranžmanima, došli sa određenim preporukama i zahtevima da se verske zajednice moraju uvažavati kao važan socijalni činilac.
Bez obzira na sve ipak je krajnji cilj tadašnje vlasti bio da se crkva izoluje na portu i da se svede na bogoslužbeni obred. Taj period trajao je četiri decenije.
Sledeća faza može da se okarakteriše kao vreme manipulisanja crkvama od strane države. U poslednjoj deceniji XX veka širom Evrope i u Sovjetskom Savezu su odbačene sve vrednosti komunističke ideologije. Bivše jugoslovenske republike su iskoristile propast komunističke ideologije i istakle su nove istorijske svoje ciljeve, a to je stvaranje nezavisnih nacionalnih država.
Vlasti u Srbiji i Crnoj Gori u to vreme, nažalost, ostale su privržene idejama socijalizma i jugoslovenstva. I jedni i drugi uporište i podršku za ostvarivanje tih svojih ciljeva su tražili u krugovima gde je nacionalna ideja bila najviše ukorenjena, najbolje očuvana, a to je po definiciji bila u SPC, odnosno u crkvama drugih naroda. Zato je to vreme političkog manipulisanja države crkvama i verskim zajednicama.
Poslednje vreme, koje je ne tako davno bilo kod nas, naziva se vremenom nakon demokratskih promena 2001. godine, gde su deklarativno predstavnici države i crkve izražavali da žele da ustroje mnogo bolju i plodonosniju saradnju, ali takva saradnja nije legitimizovana donošenjem novog zakona. Zašto taj zakon nije donet, to treba da odgovore oni koji su tada bili na vlasti.
Dolazimo u sadašnji trenutak, sadašnje vreme kada DSS tvori ovu vladu u najvećem delu i kada ima odgovornost za regulisanje ove oblasti.
Mi smo se prihvatili tog zadatka, a taj zadatak je da trajno uredimo odnose između države i crkve, ali na jedan savremen, demokratski način, s jedne strane primeren našoj tradiciji i kulturi koja je viševekovna, a sa druge strane i da je upodobimo sa nekim evropskim okruženjem koji postoji oko nas.
Drugačije se ne može to regulisati nego jedino zakonom. Čuli smo ovde mišljenja da može i bez zakona, ali mi kao DSS uvek smo se zalagali da su zakoni jedino merilo po kojem moraju da se vladaju svi. Dakle, moramo doneti zakon. Siguran sam da ćemo ga ovih dana doneti u ovoj skupštini, a tim zakonom se rešavaju neke najosnovnije stvari prvenstveno.
Kao prvo, priznaju se crkve konačno kao javne ustanove, kao javni, kulturni i socijalni sistemi, koji vrše svoju autohtonu, nezamenjivu ulogu u društvu. Vreme je da konačno odbacimo te sintagme udruženja građana, nevladine organizacije, štaviše neke nebuloze kao privatna pravna lica i tome slično.
Drugo što treba ovim zakonom da se reguliše, to je da se uspostavi kontinuitet u pravnom subjektivitetu tradicionalnih crkava, a koje su istorijski tradicionalne crkve i verske zajednice stekle još u davnim vremenima, zakonima kako Kraljevine Srbije, tako Kraljevine Jugoslavije.
Treće, verske obrazovno-kulturne ustanove moraju se uključiti u državni obrazovno-kulturni sistem, ali na specifičan način, tako što se poštuje njihova autonomija, a unutar sekularnog sistema obrazovanja i kulture.
Naravno, ne manje bitno i manje važno, ovim zakonom se mora utvrditi da je Srbija izvorno multireligijska zajednica. To znači da, pored tradicionalnih crkava i verskih zajednica, postoje i brojne evanđeoske i duhovne hrišćanske crkve, a one sebe ne smatraju sektama i s pravom traže da kao građani ove države ispovedaju svoja verska uverenja i opredeljenja.
Čuli smo od ministra da nema crkve koja ne postoji u Evropi, a da postoji u Srbiji. Mnoštvo crkava u Srbiji nas samo povezuje sa skoro svim evropskim narodima i državama. Da bismo bolje odredili budući status i mesto crkve, moramo nakon donošenja ovog zakona, a imamo uverenje iz Ministarstva i Vlade da se dobrano već odmaklo, moramo hitno doneti zakon o vraćanju oduzete imovine crkvama, i to naravno pod povoljnijim uslovima nego za druge forme nacionalizovane imovine.
Ta imovina nije bila ni privatna, a ni u funkciji stvaranja profita. Zato se razlikuje od drugih. Ona je bila u službi duhovne, dobrotvorne i obrazovne kulturne delatnosti crkve.
Šta se za ovaj zakon može reći? Prvenstveno se može reći da je on izuzetno pažljivo izbalansiran, jer u jednakoj meri uvažava kao prvo našu srpsku pravnu tradiciju uređenja odnosa između države i crkve. Zatim uvažava zakonska rešenja i praksu u nekim državama članicama EU, konkretno ovde se radi o nemačkom i austrijskom pravnom uređenju. Kažemo nekim, jer jednostavno u EU to mora da se zna da ne bi bilo zablude, u EU ne postoji jedinstveno rešenje ove materije. Svaka država rešava ovu materiju u skladu sa svojim tradicijama, običajima i svojom opštom voljom i željom.
Naravno, ovaj zakon je vodio računa i uvažavao opšteprihvaćene međunarodne konvencije o ljudskim pravima, kao i stavove evropskih institucija o ostvarivanju verskih sloboda.
Koja su osnovna načela na kojima počiva ovaj zakon? To je prvo i osnovno načelo pune verske slobode svakog građanina. Zatim načelo zaštite kolektivnih prava, jer moramo znati da je popisom od 2002. godine oko 95% naših građana se izjasnilo da pripada određenim crkvama ili verskim zajednicama.
Naravno, to je načelo saradnje države i crkve. Ova saradnja se ustanovljava kao mogućnost i pravo, a ne obaveza. U međusobnoj saradnji obe strane su potpuno slobodne. To je ministar jasno naglasio i mislim da ne bi trebalo zloupotrebljavati u nekom drugom smislu.
Kako da se definiše načelo odvojenosti od države, koje je toliko puta i toliko dugo unazad rigidno tumačeno i zloupotrebljavano? Ono se tumači na jedan savremen način i definiše se tako što se crkvama i verskim zajednicama, sa jedne strane, priznaje pravo učešća u javnom životu, a s druge strane ugrađivanjem u zakon načela o punoj autonomiji crkve jasno se otklanja opasnost da se država upliće i meša u neki unutrašnji život ili misiju crkve.
Formalno-organizaciono ovaj zakon se sastoji iz tri dela. Jedan je osnovni deo, gde se utvrđuju sloboda veroispovesti, zabrana verske diskriminacije i tome slično. Drugi deo pravni položaj crkve i verskih zajednica, tu prvenstveno imamo poglavlje o autonomijama odnosno autonomiji, gde se govori o autonomijama crkve, sveštenika, priznaje se kontinuitet, identifikuju se tradicionalne crkve, verske zajednice i tome slično.
(Predsednik: Koristite i drugih 10? Da, izvolite.)
Drugi deo, odnosno drugo poglavlje je poglavlje o registraciji. To je onaj famozni deo koji u komunističkom zakonu nije postojao, koji je bio liberalizovan i koji je doveo da se crkve i verske zajednice svedu sve na udruženja građana. Ovde je jasno propisano kako se vodi registar, koja je sadržina registra, utvrđen postupak, način korišćenja naziva verske zajednice, razlozi za brisanje, pravni lek i sl. Sve ono što je jasno prepisano ne može da se izvrne manipulisanju.
Treće poglavlje - imovina i finansiranje, utvrđeni su izvori finansiranja, imovina, zaštita imovine kao deo kulturne baštine i utvrđena su socijalna prava sveštenika i drugih lica.
I treći deo, to su delatnost crkve i verskih zajednica. Prvo poglavlje bogoslužbena delatnost, zatim obrazovna delatnost, gde su definisane verske ustanove koje se bave obrazovnom delatnošću, status, diplome koje se stiču, socijalna prava učenika i studenata verskih ustanova. Dakle, sve ono što do sada nije postojalo.
Slično je i sa kulturnom delatnošću, gde se određuje ko su nosioci kulturne delatnosti, prava i zaštita sakralnog nasleđa, uslovi za informativno-izvođačku delatnost, taksativno i detaljno sveobuhvatno nabrojano, tako da možemo da kažemo da je ovaj zakon zaista svobuhvatan, ali umesto zaključka možemo i da kažemo da je donošenje ovog zakona zaista bio težak i odgovoran posao.
Čuli smo od gospodina ministra, nije bilo lako uskladiti sve suprotnosti, ispraviti sve nepravde, pomiriti sve netrpeljivosti, omogućiti svakom da pronađe svoje duhovno mesto, a da s druge strane ne ugrožava ni individualna ni kolektivna prava svih drugih.
U Srbiji postoji, pored istorijskih crkava i verskih zajednica, još 189 organizacija. Sve su one pozvane da učestvuju i sve su one dale svoje viđenje. U izradi ovog predloga učestvovale su 53 institucije, domaće, strane, nevladine organizacije, Venecijanska komisija, OEBS, Savet Evrope itd. Predlog zakona je bio na javnoj raspravi skoro dve godine, dakle, jedan ogroman posao, izuzetno složen i težak, doveden je do kraja.
I opet smo svedoci da postoje mnoge žestoke polemike i mnoga osporavanja. Šta je suština ovih polemika? Suština je što neke institucije iz evroatlanskih integracija pokušavaju da nam nametnu neka rešenja i neka viđenja koja nisu primerena našoj tradiciji i našoj kulturi.
Ono što možemo da kažemo, to je da su svi standardi o ljudskim pravima i načelima verskih sloboda u potpunosti ispoštovani. Takođe, možemo da kažemo i moramo da nisu uvažene sugestije, ali one sugestije koje su bile na liniji da se ukida naš verski pluralizam, da se ne ukine identitet svake verske zajednice ponaosob, te da se ne dozvoli, ono što je za nas bilo najvažnije, uspostavljanje kontinuiteta, pravnog subjektiviteta, a koje je nastalo nakon pustoši komunističkog režima 60 godina.
Posle donošenja ovog zakona, a i na samoj Skupštini, mi moramo da kažemo jasno i glasno da je Srbija zemlja sa bogatom viševekovnom verskom tradicijom i tolerancijom. Toga ne treba da se stidimo, to je naše bogatstvo i toga moramo uvek da se držimo.
Ovim zakonom se to stanje samo ponovo vaspostavlja i mi na to imamo pravo kao država, kao što i sve ostale države u Evropi imaju to pravo.
Mi moramo našem verujućem narodu da kažemo, jasno i glasno, da dok je god ovog ministra ovde, dokle god je ove vlade na čelu sa Vojislavom Koštunicom, Demokratskom strankom Srbije, to pravo nam niko neće dirati i niko nam ne može uzeti. Koristim priliku da se zahvalim i čestitam gospodinu ministru i Vladi prvenstveno na sposobnosti, na znanju i na hrabrosti da se donese baš ovakav zakon. Hvala lepo.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala vam što niste iskoristili svoje vreme, ostavili ste dovoljno na raspolaganju svim učesnicima. Izvolite. Gospodin Miloljub Albijanić, predstavnik poslaničke grupe G17 plus. Molim vas, izjašnjavanje predsednika i ovlašćenih predstavnika.
...
Zdrava Srbija

Miloljub Albijanić

G17 Plus
Što nije rekao Vlada Koštunica - Labus?
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, osnovna vrednost Evropske unije jeste ljudsko pravo i sloboda. Evropska unija ima i drugih vrednosti, uspostavila je jedan vrednosni sistem, kao što su demokratija, tolerancija, pluralizam. Dakle, prosto dozvoljava jednu različitost mišljenja i punu toleranciju u političkom životu i inače. I kad gledamo član 1. postojećeg zakona, dakle svakom se u skladu sa Ustavom jemči pravo na slobodu savesti i veroispovesti, pri čemu se drugima ne uskraćuje pravo da se prema ovome ophode kako sami žele.
Ono što je takođe jako važno, a to je član 2. koji kaže u stavu 3. da ne postoji državna religija. I često, dakle, određene pojmove i stvari mešamo. Ovim se ustanovljava da su država i crkva odvojene, ali to želim i na drugi način da objasnim. Ta odvojenost je institucionalna. Ako sam recimo pripadnik, kao što jesam, Srpske pravoslavne crkve, učestvujem u političkom životu i na određenoj sam funkciji ovde u parlamentu, ne mogu fizički te stvari da odvojim, dakle, u duhovnom smislu. Prema tome, jedna je stvar da to institucionalno rešimo ovde kako valja, a druga je stvar moje pravo i sloboda da pripadam nečemu i da se osećam tako, i ne ugrožavam druge, i drugima pravo i slobodu u potpunosti garantujem.
Ono što je takođe moja želja, a to je da ovde pročitam nešto što je čini mi se jako važno, a to je pravni kontinuitet crkava i verskih zajednica. Dakle, ove stvari nisu od juče ili nismo mi rešili da ih napravimo danas.
U članu 12. kaže - Srpskoj pravoslavnoj crkvi priznaje se kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Načertanija u duhovnoj vlasti (Odluka Narodne skupštine Knjaževstva Srbskog od 21. maja 1836. godine) i Zakona o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi iz 1929. godine; Rimokatoličkoj crkvi se priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o konkordatu između Kraljevine Srbije i Svete stolice (Odluka Narodne skupštine Kraljevine Srbije od 26. jula 1914. godine); Slovačkoj Evangeličkoj crkvi, Reformatskoj Hrišćanskoj Crkvi i Evangeličkoj Hrišćanskoj Crkvi priznaje se kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o Evangeličko-hrišćanskim crkvama i o Reformovanoj hrišćanskoj crkvi Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine.
Jevrejskoj zajednici se priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o verskoj zajednici Jevreja u Kraljevini Jugoslaviji iz 1929. godine. Islamskoj zajednici se priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o islamskoj verskoj zajednici Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine.
Konfesionalne zajednice su Hrišćanska baptistička crkva, Hrišćanska adventistička crkva, Evangelističko-metodistička crkva, Pentekostna crkva, evanđeoske hrišćanske crkve i druge verske organizacije registrovane na osnovu Zakona o pravnom položaju verskih zajednica iz 1953. godine i Zakona o pravnom položaju verskih zajednica iz 1977. godine. Ovde se samo na jedan način objedinjuje nešto što je inače u dokumentima ove države već postojalo.
Ono što dalje želim da kažem, a ticalo se i amandmana, i nečega što se radilo na poslaničkom klubu G17 plus, a jedan deo amandmana je ušao u sastav zakona, predložio ga je Odbor za evropske integracije, radi se o tome da treba zaštiti naše kulturno bogatstvo, naše kulturno dobro i kulturno nasleđe. U tom smislu smo se zalagali da država pre svega mora da štiti sve što se na ovim prostorima nalazi, a pod zaštitom je države Srbije kao spomenik kulture.
Ono što takođe jeste važno, a iz ovog zakona je, to je da treba da obratimo pažnju i doradimo deo koji se tiče škola i da verski obredi ne mogu biti svaki dan i u svakoj prilici, nego u određenim prigodnim prilikama, kao što je školska slava Sveti Sava itd. Mislim da idemo ka tom rešenju i o tome zajednički valja da razmislimo, ima za to vremena.
Želim na izvestan način da dam lični pečat ovom zakonu i da kažem da je u duhovnom smislu Evropa hrišćanski prostor, i kultura, i umetnost, pa čak i nauka, nosili su i nose hrišćanski pečat. Na hrišćanskom istoku autokefalne samostalne crkve su vezane i za pojedine nacije, rusku, srpsku, rumunsku, bugarsku, tako je i kod nas. Srpska pravoslavna crkva je od dobijanja samostalnosti 1219. godine, u vreme Svetog Save, čvrsto povezana sa srpskim narodom. Svi usponi, posrtanja i padovi srpskog naroda su istovremeno usponi, posrtanja i padovi Srpske pravoslavne crkve.
Da bi verske zajednice normalno obavljale svoje delatnosti i mogle dobro da rade na duhovnom uzdizanju naših građana, potrebno je da se donese jedan ovakav zakon.
Želim da kažem i sledeće, kada pričamo o našoj istoriji, našoj tradiciji, za koju smo duboko vezani, ne možemo stvari jednostavno odvojiti. Želim da kažem i da je vera naših vladara bila ona ista vera koju je Sveti Sava propovedao. Njihova nada bila je i njegova nada, a prosto vera i nada naših vladara nisu se ni u čemu razlikovale od vere i nade srpskog naroda u celini.
Ono što je jako važno, to je povratak oduzete imovine verskim zajednicama i neophodan je uslov za njihovo kvalitetno funkcionisanje. Mnogi današnji problemi na Kosovu i Metohiji, a naročito Metohiji, jer reč metoh znači crkveni posed, sasvim bi drugačije izgledali da je oduzeta imovina Srpske pravoslavne crkve bila i blagovremeno vraćena. Sada se nalazimo u prilično paradoksalnoj situaciji, da je imovina Srpske pravoslavne crkve vraćena u Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Sloveniji, ali ne i u Srbiji, i to jeste problem koji valja što pre da se razreši.
Naravno, rekao sam da ću dati jedan lični pečat, uvažavajući mišljenja drugih, i želim da budem tolerantan prema drugima, jer ovde ima različitih ljudi, ima verujućih i neverujućih, ali isto tako želim na jednom ličnom primeru da svoju debatu zaokružim. Imao sam priliku ili nepriliku, dok sam išao u osnovnu školu, da su pojedini učitelji, neverujući, vodili računa koji roditelji vode svoju decu u crkvu. Mislim da to nije bilo dobro vreme. Mislim da to prosto jeste nešto što nekim normalnim funkcionisanjem države mora biti prevaziđeno, a svakako dolazak demokratije to i omogućava.
Isto tako želim da kažem još jednu stvar. Pitali su Vladetu Jerotića - šta mislite o tome što danas mnogo više ljudi dolazi u crkve i sada prave gužvu, i oni koji su nekada normalno dolazili ne mogu da stignu na red od novopridošlih. On na to kaže jednostavnim rečima - to je dobro, sa čime se slažem, mnogi od njih počeće i da veruju.
Verujem da će ovaj zakon na pravilan način biti primenjen, da ćemo voditi računa i poštovati svaku ličnost i svakog čoveka, što nama i jeste cilj u ovoj državi. Pozivam narodne poslanike da za ovaj zakon glasaju.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Izvolite, gospodine Ćirkoviću, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Nova Srbija 9+9.

Zoran Ćirković

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, zaista ova oblast koju uređuje Predlog ovog zakona o crkvama i verskim zajednicama bila je neuređena i prirodna je potreba ovog visokog doma da donese ovakav zakon.
Žalimo što od 1990. godine pa do sada, menjale su se vlade, nijedan ministar vera nije našao za shodno da, kao ovlašćeni predlagač zakona, podnese takav zakon. Iz tog razloga smatramo, mada sa zakašnjenjem, ovaj zakon je dobro došao.
Naravno, kao pripadnik Srpske pravoslavne crkve mogu da govorim samo o srpskoj verskoj tradiciji, ali ne smatram to potrebnim, iz prostog razloga što Srbija jeste sekularna država i ona je to uvek bila. Moderna srpska država je bila uvek sekularna i laička, nikada nije bila teokratska, čak i onda kada je izabrani patrijarh srpski, prvi patrijarh srpski obnovljene patrijaršije bio je Dimitrije, morao je biti izabran blagoslovom kralja, čak i tada Kraljevina Jugoslavija je bila država sekularnog tipa i prosto ono što je civilizacijska tekovina, da je crkva odvojena od države, jeste zaživelo i u srpskom pravnom poretku tradicionalnom.
Nije loša stvar što posebno ističemo da SPC nema status državne religije. Jedino što je imalo status neke da kažemo paradržavne religije jeste ateizam, koji je svojom surovošću i brutalnošću naneo mnogo zla jednoj kulturnoj civilizacijskoj tekovini koju religija, po prirodi stvari, ima. Religiji se ne može oduzeti ono što je u funkciji njene delatnosti bogoslužbenoj, ne može se oduzeti pravo edukativno, pravo obrazovno, ne može se oduzeti pravo sakralno, kulturno itd. To je sve ono što stoji u njenoj biti. To je dobro.
Zakon u toj stvari je dobar, mada mi se čini da u nekim stvarima nema potrebe da nabraja ono što nije zabranjeno, nego da propiše šta su to radnje koje su dobre, poželjne, dopustive i koje su to radnje nedopustive. Zakon ima u toj stvari jednu jasnu intenciju.
Izabran sam kao poslanik i u prvoj višestranačkoj skupštini i u tom mandatu na izborima 1991. godine, sećam se zaslugom poslaničke grupe kojoj sam pripadao, donet je zakon koji je i ondašnja ubedljiva vladajuća koalicija, odnosno vladajuća stranka SPS prihvatila, a to je Zakon o povraćaju imovine SPC. Duboko žalimo zbog toga što je šef države, koristeći pravo suspenzivnog veta, taj zakon stavio van snage, tako da on nikada nije zaživeo.
Da se stvar desila pozitivnije nego što je bila, možda bi položaj naše države na Kosovu bio nešto stabilniji, jer veliki deo zemlje na Kosovu i Metohiji je pripadao SPC. A da je takav zakon donet blagovremeno, u tom momentu, mi bi sada imali tapije s kojima možemo da se pojavimo pred svetom i da tražimo naša istorijska prava, jer svet razume tapije i razume privatnu svojinu, i razume svojinu SPC koja, nažalost, tim zakonom nije ozakonjena. Pozicija u kojoj se sada nalazimo iz tog razloga jeste pomalo žalosna.
Dobra je stvar što se u zakonu pominju sve verske zajednice. Tu stvar možemo da prosto razjasnimo.
Kada se kaže crkva, misli se na one verske organizacije koje proizilaze iz hrišćanske tradicije i hrišćanske civilizacije. Sve drugo što nije iz hrišćanstva, jesu verske zajednice. Kao velike tradicionalne verske zajednice, to su Islamska verska zajednica i Jevrejska zajednica.
Jevrejska zajednica prosto ne odvaja veru od nacije, to je jedno potpuno isto. Kada je u pitanju Islamska zajednica, tu je nešto slično, a kada je u pitanju hrišćanska vera, odnosno religija onda su tu stvari različite. Možete da imate više nacija koje pripadaju istoj veri, a čak i jedna nacija može da ima više vera koje su potpuno ravnopravne. Recimo, primer toga jeste primer albanske nacije, koja ima biološku vitalnost, iako je višekonfesionalna, iako 70 posto je muslimana, 20 posto ortodoksnih hrišćana, a 10 posto je rimokatolika.
Dame i gospodo narodni poslanici, računam da će većina poslaničkih grupa i narodnih poslanika podržati donošenje ovog zakona, iz prostog razloga što će on da unese neki novi red u naš pravni poredak. Računamo da nema nikakvog razloga da se on i amandmanima koji su dovoljno kvalitetni i koji poboljšavaju stvar može dovesti i na veći nivo.
Ono što je zasluga Ministarstva vera i aktuelnog ministra vere, gospodina Radulovića, jeste da se on prvi, posle uvođenja višestranačja i nakon komunističkog poretka u kome je religija bila negirana, prvi usudio da donese ovakav zakon. Smatram da Evropa ne mora da se pita kako ćemo urediti naš pravni poredak, neće se pitati kako ćemo urediti položaj verskih zajednica, a konačno to je naš problem i nadam se da ćemo ovim zakonom to povoljno rešiti. Hvala.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala vama, gospodine Ćirkoviću, tek vama hvala za ubrzanje diskusije.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele četiri poslaničke grupe: SRS, DSS, G17 plus i SPS.
Shodno Poslovniku, prvo ima reč narodni poslanik Rajko Baralić, a potom narodni poslanik Tomislav Nikolić, pa Ivan Živadinović.

Rajko Baralić

Socijalistička partija Srbije
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, i ovu priliku jedan broj kolega narodnih poslanika su iskoristili da pljuju u bunar iz koga su dugo pili vodu. To je njihovo pravo.
U tom i takvom komunizmu, koji se osporava po različitim osnovama, bilo je, valjda, ponešto i dobro. Taj bunar je opšti. Iz njega su svi pili vodu, kako god da su imali osećaj za žeđ. Nije to danas tema. To prosto nije moralno.
Nije tačno da je ateizam bio državna religija, ili nisam živeo u istoj državi sa mnogima od vas, ili se tu nešto drugo ne slaže. Moguće je da je bilo krajeva u kojima su primeri bili i takvi. Prosto se divim sposobnosti koje ima jedan broj ljudi da o stvarima, o kojima uglavnom malo zna, govori sa takvom strašću. Ali, dobro, evo i ovo je prilika da se to vidi.
Vi ste jutros usvojili Zakon o rehabilitaciji. U danu kada je bio najveći jevrejski praznik Pasha, pre nekoliko dana, završena je rasprava o tom zakonu. Na osnovu tog zakona rehabilitovan je Milan Nedić, iako je 96 posto Jevreja, koji su uhapšeni, pogubljeno na Banjici. Toliko da se zna o čemu se radi ovde. Nema dvostrukog morala: ili ste moralni ili niste. To je važno pitanje.
Važno je kada sve merimo na mikrone, mililitre, milimetre, pa ipak znamo o čemu se ovde radi. Neophodno je da se ovaj zakon donese i biće donet, ali nije neophodno da se na ovakav način govori o jednom periodu u ovoj zemlji, u kojoj iz praha i pepela podignuta moderna država, sa modernom industrijom, modernim socijalnim pravima, koja su samo pusti san za najveći broj građana Srbije danas. Sve drugo je stvar ukusa, političkog odnosa itd.
Nekoliko važnih pitanja je ovde danas pokrenuto. Šef našeg poslaničkog kluba je govorio šta je ono što ćemo podržati, a šta ne. Želim da kažem sledeću stvar. Važno je pitanje ovu oblast urediti zakonom zato što je prosto takva društvena potreba. Teško ćemo izmeriti koliko je u našoj državi onih ljudi koji imaju taj intimni odnos sa Bogom i koliko je takvih ljudi u crkvi kao instituciji.
Crkve imaju interes da tih ljudi bude što više, i to razumemo. Naravno da se nećemo prebrojavati, to nam danas ovde nije zadatak i to nije tema. Naravno da ćemo nešto što mislimo da treba podržati, da ćemo nešto drugo osporavati, i da kažem nekoliko stvari o tome.
Slažem se sa onima koji se zalažu za kontinuitet. Mi ne možemo, kada čitav svet, ili skoro čitav svet, meri vreme od Hrista naovamo donositi zakon kojim se to na jednostavan način derogira i osporava. Takođe to ne bi bilo u interesu ni ovim crkvama i verskim zajednicama koje su ovde nabrojane.
Pitanje da li bi proces našeg evropejstva išao brže ukoliko bismo to uradili ovako ili onako, ostaje za analizu onima koji ovde određuju meru svega. Pouzdano znam da i OEBS i Evropski savet o ovom zakonu imaju rđavo mišljenje i da traže da bude povučen, ali za mene lično to je argument da bude donet, između ostalog. Dakle, to je moj odnos prema tom pitanju, pošto znam šta tačno njih tamo zanima.
Kao što znam i šta je zanimalo predstavnike 14 različitih organizacija na Odboru za evropske integracije, koji su imali slične zahteve ovom o kojem ovde govorim.
Treba dozvoliti narodnim poslanicima, a Narodna skupština jeste dobro i najbolje mesto, boljeg nema, da donesu zakon o ovoj oblasti, zato što nema ko drugi. Ako to budemo prepisali od nekog drugog, nećemo se proslaviti, niti ćemo položiti ispit zrelosti, bez obzira šta oni o tome misle.
Da li je važno to što neke vojne jedinice nekih bivših jugoslovenskih republika imaju službene vikare i da li je to način da mi postanemo član Evropske unije ili, ne daj bože, Atlantskog pakta, ne znam tačno. Ali, tačno znam da na puk vojske u Atlantskom paktu dolazi jedan vod javne kuće, tako se to tačno kaže, pa se prosto pitam kako je moguće da službeni vikari tolerišu, to je službeni podatak, takvo ponašanje i da li je to licemerje ili je to izvrgavanje ruglu jednog i drugog. Možemo da govorimo o tome koliko hoćete. Moj ideal nije da imam vojsku, da naša zemlja ima vojsku u kojoj se to događa, tako da nisam nesrećan zbog toga, nego naprotiv.
Takođe, nekoliko uvaženih kolega je govorilo o potrebi da naša država vrati metohe, odnosno imanja crkvama i nemam ništa protiv. Pet godina samostalno vladate i imali ste pet godina šansu, neometani ni od koga, da to učinite, to očekujem da predložite, mada moram da kažem da će se s tim u vezi stvoriti neki problemi koje možda danas ne vidite. Nije to ovde danas tema.
Postoje stvari sa kojima se u ovom zakonu ne slažem i to ne mogu da objasnim nikome ko misli slično kao ja. Takva konkurencija verskih organizacija u našoj državi, to je oko 200, uz svo uvažavanje ljudskih prava i sloboda, može da bude izvor različitih problema. Jer, kada su u pitanju tradicionalne crkve i verske zajednice, mi znamo o čemu se tu zapravo radi. Svaka od njih se zalaže za vrlinu, nijedna ne favorizuje porok, bez obzira o kojoj da je reč.
Ali, kada su u pitanju ove male, sitne, često dolaze sa Dalekog istoka, postoje stvari u njihovom delovanju koje su suprotne interesima porodice, pojedinca, naše tradicije, bezbednosti, drugim interesima i teško je meriti kako će se koja od njih ponašati kada zakon bude usvojen, jer podsećam, one će dobiti, između ostalog, i status pravnog lica, moći će da funkcionišu neometano ni od koga, a da pri tom nema nikakve ni društvene ni države kontrole nad njihovim delovanjem.
Tu vrstu odgovornosti preuzeće ovaj parlament, ali moram da kažem da zbog ovoga nisu radosni ni u SPC, ni u drugim velikim verskim organizacijama u Srbiji.
Nekoliko kolega govorilo je o uplivu politike na verske zajednice, kao da ne postoji suprotno delovanje.
Podsećam da je Rimokatolička crkva Beograd podigla na nivo Biskupije 1985. godine, samo je jurisdikcija tog biskupa do Zemuna, a od Zemuna pa nadalje Đakovačkog, ostala je NDH šema.
Prema tome, crkve nisu nevine kada je u pitanju politika i to čine na način koji se nama često ne čini dovoljno jasnim i razumljivim. Pre nekoliko dana u gradu u kojem živim, u Čačku, Folks banka organizovala je farbanje uskršnjih jaja u najpravoslavnijem gradu u Srbiji uoči katoličkog uskrsa. To je kao slučajno.
Podsećam, Čačak i Moravički okrug su 97% srpski gradovi, tamo žive i neki drugi ljudi, dobre su nam komšije i tu ništa nije sporno, samo se Folks banka, u ime jedne velike verske organizacije, na nedvosmislen način bavi politikom i to prenosi TV koju finansiraju građani opštine Čačak. Dakle, nema ovde nevinih.
Podsećam vas takođe da je jedan prota u Čačku bio kandidat za gradonačelnika Čačka na izbornoj listi - Pokret snaga Srbija. To je prosto život, ne terajte me da to ne vidim, tamo živim i vidim svaki dan, kao što vidite i vi.
Sasvim na kraju, važno je da zakon donesemo, ali je takođe važno da znamo da mi ovde očigledno plaćamo nekom nekakve dugove. To što je u nekim velikim država neka crkva mnogo velika i jaka, a u Srbiji ima simboličan značaj, to ne znači da treba da bude izjednačena sa SPC u Srbiji danas. Nadam se da to neće tako razumeti, a ako to tako budu razumeli, SPC i druge velike verske zajednice biće u problemu.
S tim u vezi je važno i da Ministarstvo vera i svi drugi o tome vode računa, zato što crkva ima posebnu metodologiju, crkva deluje i na svest i na podsvest, u zavisnosti kakvog je karaktera, i bilo bi važno da dobro vodimo računa o tome šta radimo. Uslovni ateisti danas su postali uslovni vernici, posle onoga što čine sekte u Srbiji. Ako mi ne vidimo da one danas postoje i da deluju, onda mi ne vidimo dobro. Brojni su primeri za to.
Ako je ovaj zakon način da one steknu pravo građanstva i da rade posao koji je suprotan interesu srpskog naroda i srpske države, i ostalih građana Srbije i ostalih pripadnika različitih verskih zajednica, onda mi nećemo raditi dobar posao.
Verujem da znamo šta radimo. Hvala.

Radojko Obradović

Demokratska stranka Srbije | Predsedava
Poslanik Ćirković, replika; reći ćete samo po kom osnovu, pošto nisam bio od početka diskusije kolege.

Zoran Ćirković

Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9
Gospodin Baralić ima naviku da mene malo štipne za govornicom, računajući da sam pristojan pa neću da mu kažem, kao njegove metafore ne mogu da pratim do kraja.
Ali, logično je da ste vi mislili na mene, samo se čudim kako ste se toliko usudili.
Gospodine Baraliću, kada smo vi i ja pili vodu iz istog zdenca? Ko će vam normalan u to poverovati? Čak i kada biste vi pili uzvodno od reke, a ja sa iste reke pio nizvodno, vi biste mene optužili da vam mutim izvor. Znajući da vi mutite, nisam pio tu vodu, iako nije iz zdenca.
Još jednom, gospodine Baraliću, zbog čega se vi pojavljujete kao advokat komunista? Niste vi jedini preživeli komunista. Ima nekih koji sa većim razlogom mogu braniti taj poredak. Zašto ga branite kad ste se sami od njega odrekli? Pa što niste 90-te godine izašli na izbore, kao Crnogorci, pod nazivom Komunistička partija Srbije ili Savez komunista, nego ste vešto promenili ime, hteli ste da nekome podvalite. Bogami ste podvalili, nema govora.
Sada da pričamo malo o tome kako to prethodni režim nije proglasio ateizam državnom religijom. Zašto nije? Molim vas, u osnovi vašeg učenja jeste da je religija opijum za narod. To je prva stavka.
Druga stavka, kojom ste se vi ponosili, vi ste postali naknadni nacionalisti, ali proleteri nemaju otadžbine. To piše u programu Saveza komunista, to piše u Marksovim načelima, to piše u Komunističkom manifestu. To je vaša Biblija.
Setite se, između ostalog, i ovoga. Gospodine Nikoliću, šta vam je. Izvinjavam se, sada baštini tekovine Marksove gospodin Nikolić. Vi ste se Marksa odrekli, je l' tako.
Ne znam čemu ta priča. Niko nije odgovoran lično. Postoji određena ideologija koja je napravila štete. Konačno, da nije bilo štete, komunizam bi još vladao, a nema ga nigde, osim u Kini, na Kubi i Koreji, a i tamo je na izdisaju.