Zahvaljujem, gospodine predsedniče Skupštine.
Dakle, gospodin Omerović i ja podneli smo amandman na član 8. Član 8. definiše prava sveštenika, odnosno verskih službenika i to u većem broju stavova.
Moj amandman konkretno odnosi se na stav 7. Taj stav 7. u ovom predlogu zakona glasi: "Sveštenik ne može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti ili iz drugih poverljivih saopštenja koja su mu data u vršenju njegove svešteničke službe".
Predlažem da se ovaj stav promeni i da glasi: "Sveštenik koji je pozvan da svedoči u bilo kom sudskom postupku može uskratiti svoj iskaz o činjenicama koje je saznao u svojstvu verskog ispovednika".
Važeći procesni zakoni u Srbiji zabranjuju saslušanje samo onih svedoka koji nisu oslobođeni čuvanja službene ili vojne tajne, dok u slučajevima verskih ispovednika zakoni govore o pravu uskraćivanja iskaza. Ova dva instituta sadržinski su potpuno različita, a radi konzistentnosti procesnog prava koja je od presudnog značaja za pravnu sigurnost stav 7. člana 8. Predloga zakona treba prilagoditi odredbama procesnih zakona.

Izvolite, narodni poslanik Meho Omerović, pa potom se javio gospodin Stevanović, Bralić, Krasić, Aligrudić, idemo povodom amandmana po poslaničkim grupama.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Veoma kratka dopuna ovoga što smo mi predložili kao amandman koji treba da postane sastavni deo člana 8.
Veoma je razumljivo što je predlagač ovoliko pažnje posvetio u članu 8. pravima sveštenika, odnosno verskih službenika i što je, kao što je Ljiljana rekla, čak i devet stavova ugrađeno u ovaj član 8, jer je to zaista materija koja i treba u oblasti veoma preciznih i pažljivih podataka da da tačno određenje onoga koja su prava tih sveštenika i sveštenih lica i verskih službenika.
Međutim, i pored toga, barem nama se čini da ovde još nešto nedostaje. Deo onoga što nedostaje pročitala je Ljiljana kroz amandman koji predlažemo. Čuli smo nešto što su i kolege poslanici radikali predlagali kada se odnosi na ovaj član 8. i zbog toga smo predložili da taj stav 7.
Ono što je Odbor za evropske integracije, kroz amandman koji je i prihvaćen od vaše strane, gospodine ministre, ugradio, u stvari to je samo skraćenje ovog stava 7. člana 8, gde ostaje ova formulacija do pola. "Sveštenik ne može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti". Ostatak se briše. Mislim da je predlog koji smo mi dali malo potpuniji i na neki drugačiji, rekao bih, možda, kvalitetniji način taj deo odnosa crkvenih sveštenika reguliše.
Ovakav predlog, po nama, čini mi se da na neki način i donekle zabrinjava. Zašto to kažem? Ako se mesto koje se spominje i razrađuje prilikom bogosluženja, u kome se vrši ta božija služba, postane mesto gde se propagira mržnja, imali smo, nažalost, i u bliskoj i u prošloj istoriji da su ta mesta bila mesta gde su i ti sveštenici propagirali mržnju, to je nešto što je i protivustavno i protivzakonito, i za to niko ne snosi odgovornost. Barem mi ovde ne vidimo kroz ovaj stav 7, a koji upravo govori o tim pravima sveštenika. Dakle, gde je odgovornost za to što je eventualno, kroz služenje, i kršenje zakona i Ustava i širenje mržnje.
Postoje još neki detalji koje mislim da će kolega Aligrudić i Zakonodavni odbor ispraviti kroz tehničku redakciju. Ako pažljivo pogledate u članu 8. stav 3. se kaže - verski službenici su slobodni i nezavisni u skladu sa zakonom i autonomnim pravom crkve ili verske zajednice, što je, naravno, u redu, međutim, u poslednjem stavu država štiti službenu uniformu itd. u skladu sa autonomnim pravom crkve ili verske zajednice. Izgubi se ono i zakonom. Dakle, zbog tehničke redakture, Miloše, korektno da se i ubaci i ovo što stoji u trećem stavu da bude samo reč, nisam možda pažljivo pratio, izvinjavam se.
Predviđeno je da sveštenici i verski službenici ne mogu biti pozvani na odgovornost, vraćam se na stav 4. ovog istog člana, pred državnim organom za svoje postupanje prilikom obavljanja ove dužnosti, o čemu sam govorio. Dakle, nije precizirano, da pojasnim onu moju primedbu koja se odnosi na odgovornost za nešto što će se izreći, vi ovde ne precizirate ko i kako kontroliše te autonomne propise verskih zajednica i kako se postupa po njima, na kraju krajeva.
Dalje, predviđeno je da sveštenik odnosno verski službenik ima pravo da učestvuju u svim vidovima javnog života, što je sasvim u redu, osim ako je to zabranjeno unutrašnjim pravilima ili pojedinačnim odlukama crkve ili verskih zajednica.
Međutim, ovaj stav, gospodine ministre, je u koliziji sa članom 41. Ustava Republike Srbije, koji definiše Srbiju kao sekularnu državu, gde je crkva odvojena od države. Više puta vi ovde niste eksplicite napomenuli u članu 2. i ova neusklađenost mogla bi i čini mi se otkloniti se preciznijim definisanjem na koji način bi sveštenici u stvari mogli da učestvuju u javnom životu i kako. Da li ćete vi to doraditi kroz neka uputstva, sada neću o tome da oduzimam kolegama vreme, ali evo mislim da i ovaj predloženi naš amandman na neki način možda pojašnjava ovo o čemu sam govorio.

Hvala, gospodine Omeroviću. Narodni poslanik Branislav Stevanović, tri minuta po Poslovniku, a potom narodni poslanik Rajko Bralić ispred poslaničke grupe SPS.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, hteo bih, uz podršku podnosilaca amandmana na član 8, gde se govori o pravima sveštenika i verskih službenika, da i prenesem mišljenje mojih komšija i jednog broja poznanika na skupovima, slavama, sahranama.
Hteo bih da prenesem primedbe, a znam da mi ne možemo da utičemo toliko, a vi, gospodine ministre, možete na određeni način da utičete, a to je, recimo, neujednačen kriterijum kada su u pitanju usluge naših sveštenika, pre svega popova. Primedbe građana su na to da jedan pop određuje neku cenu, a drugi ništa, što znači da tu treba da postoji ujednačeni kriterijum kada su u pitanju usluge sveštenika.
Takođe, hteo bih da iznesem, da podržim, pošto smo imali jednu priču iz Šapca da se sveštenik bavi biznisom, mislim da se tu ne vidi ništa loše, da može čovek da se bavi biznisom i smatram da bi sigurno daleko poštenije se bavio biznisom nego određeni broj političara.
Da navedem ličnu primedbu, uticaj jednog broja sveštenika, posebno verskih vođa, koji se mešaju u politiku, a ovde u ovom članu je naglašeno da se dozvoljava uticaj, mešanje u politiku bukvalno da kažem, posebno kada je u pitanju Katolička crkva, znamo da je u ranijim ratovima bilo slučajeva gde su se sveštenici mešali. Uglavnom su bili glavni raspirivači mržnje, i naravno imamo i više primera, što znači da su određeni sveštenici, odnosno verske vođe podržavali neke političke lidere, što se pokazalo da je to veoma loše u našem svakodnevnom životu.
Da kažem na kraju da vaše obaveze kao ministra pravde, hteo bih da kažem da, izvinjavam se, lapsus, gospodine ministre vera, hteo bih da kažem da bi trebalo da posvetite pažnju posebno zaštiti naših crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, putem međunarodnih institucija utičete na obnovu i zaštitu naših kulturnih spomenika.
Takođe hteo bih da skrenem pažnju da utičete i na dešavanja u Hrvatskoj, masovno pokatoličenje Srba, znači da to svetska javnost ipak zna o tome šta se dešava. Takođe skrenuo bih pažnju i ovo kada je u pitanju gradnja verskih objekata, a najavljeno je na Kosovu i Metohiji da će biti izgradnja negde preko dvesta džamija, takođe da se tu uvede red jer to ne može nikako da definiše strukturu stanovništva koje se nalazi na toj teritoriji, nego ipak da tu postoji neka normalna regulativa. Hvala.

Hvala vama, gospodine Stevanoviću. Dakle, Rajko Bralić, izvolite. Potom ako nikog nema drugog iz poslaničke grupe po ovom amandmanu reč će imati Zoran Krasić. Izvolite, gospodine Baraliću.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je veoma delikatno. Kako god odlučimo mi imamo problem.
Pod pretpostavkom da se ispoveda serijski ubica, što je u praksi moguće, počinilac strašnih krivičnih dela, čedomorka, šta god hoćete, dakle govorim o najstrašnijim krivičnim delima jer to nažalost u životu jeste tako, i ako imamo crkve koje imaju kanonizovan oprost greha, kao što je Rimokatolička crkva, dakle, imate mogućnost da greh bude otkupljen, što je naravno strašno, to se, po mom shvatanju stvari, kosi sa svim što je ljudski, sa moralom u najširem smislu i sa svim drugim stvarima koje možemo jednostavno dati regulama države. To je jedan deo problema.
Drugi deo problema je autonomnost svešteničkog ili misionarskog ili nekog sličnog poziva koji čineći ovo čini samu suštinu jednog verskog obreda i verskog opstojavanja, na taj način što bi se moglo dogoditi ili makar se nadam da se događa da neko prekidajući da vrši greh, čineći ispoved od tog trenutka pa nadalje, to više ne čini.
Ali, ovo su da kažem božje stvari, a u životu to može da izgleda sasvim drugačije. Moram da kažem da i ovako kao što stoji u zakonu i kao što je u amandmanu uvaženih kolega postavlja veliku dilemu, ljudsku, moralnu i svaku drugu.
Postoje svetovne profesije, kao što su lekarska profesija, koji su zakleti Hipokratu, govorio je uvaženi kolega jutros o tome, koji takođe u razgovoru sa pacijentom mogu da saznaju najstrašnije stvari iz života pacijenta i mogu dobiti saznanje o najstrašnijem krivičnom delu koje je pacijent izvršio.
Moram da kažem, evo javno govorim, ne znam šta ovde valja učiniti. To je za mene dilema koju ne mogu da prevaziđem, jer je u argumentaciji za i protiv toliko jednog i drugog da je jako teško doneti odluku.
U članu 8. ispod naslova ''Prava sveštenika odnosno verskih službenika'' piše: Sveštenik ne može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti ili iz drugih poverljivih saopštenja; ovo drugo nema, znači ispovesti i tu je tačka; zahvaljujem, gospodine ministre.
A u amandmanu, koji su uvažene kolege, koleginica Nestorović i kolega Omerović napisali, piše: Sveštenik koji je pozvan da svedoči u bilo kom sudskom postupku može uskratiti svoj iskaz po činjenicama koje je saznao u svojstvu verskog ispovednika.
Opredelio bih se za ovo što je u ovom prokomponovanom stavu 7. člana 8. ostalo u zakonu da stoji. Uz sve dileme i ograde koje imam, ovo je nešto u čemu nikad u životu ne bih želeo da učestvujem ni u kakvom svojstvu, jer je to samo po sebi strašno. Hvala vam.

Da, skrenuta je pažnja da postoji još jedan amandman koji je u međuvremenu postao sastavni deo zakona. Zahvaljujem.
Izvolite, gospodine Krasiću, po ovom amandmanu. Potom narodni poslanik Miloš Aligrudić, pretpostavljam.

Gospodine Markoviću, posle opomene koju ste izrekli Nemanji Šaroviću, sad sam stvarno malo zaplašen i sa strahom ću da diskutujem, jer me strah da ne odnesete i vi neke patike mom sinu, pa da on nema više patike. Ali, preuzeo sam rizik. Tako je u jednom trenutku i Nataša Mićić uradila i posle tri meseca više nije bila predsednik.
No, da idemo redom. Posle ove intervencije stav 7. ima smisla. Zašto ima smisla? Jer, ako se neko lice predloži za svedoka, obično sud, ne obično nego mora da postavi pitanje, a o čemu bi on mogao da svedoči, na koje okolnosti, šta je on, kakav je njegov status, kako je došao do tog saznanja, pa ukoliko se kaže da je u pitanju sveštenik i da je to što on treba da svedoči sastavni deo ispovesti pred tim sveštenikom, onda stupa na snagu ovo kako je napisano.
Ovo što se predlaže amandmanom malo okreće stvari, te ukazuje da sveštenik može da se pozove uvek, u bilo kom sudskom postupku, ali kad dođe vreme da svedoči o činjenicama i okolnostima koje se tiču, e sad je ovo neispranvo, verskog ispovednika. To za naš jezik nije prihvatljivo. U suštini se takođe svodi na isto, ali u krajnjoj varijanti. Mislim da je ova varijanta mnogo bolja posle ove intervencije.
Međutim, ovaj stav 7. mi je dobar povod da još ispričam neke stvari, a očigledno nemam sreće sa ministrima Vlade Vojislava Koštunice, kako dođem za govornicu tako dobiju svi želju da puše.
Evo o čemu se radi. Vatikan je na čelu jedne vrlo dobre organizacije, neki je zovu "crna internacionala", raspolaže najmoćnijom obaveštajnom službom, poseduje najveći broj konspirativnih redova organizacija, počev od Opus Dei-a, društva isusovaca, franjevaca, jezuita itd; ima posebnu šemu međusobne komunikacije, počev od običnog župnika, preko biskupa, nadbiskupa, do svih mogućih delova unutar vatikanske strukture, preko državnog sekretarijata itd, vrlo komplikovana organizacija.
Ona nije toliko državna koliko je religijska, u smislu organizacije Rimokatoličke crkve koja se raširila na sve kontinente, s tim što ima problem da ovih 500 kilometara nikako već 10 vekova ne može da savlada i da pređe preko Drine, i naravno iz toga proističu sve njihove frustracije.
S obzirom da je iskorišćena pozicija, da je zahvaljujući Piju XII pokrenuta akcija ujedinjenja Evrope i stvaranja NATO pakta i imajući u vidu činjenicu da je krajem 90-tih godina Vojtila podneo jedan memorandum državama članicama OEBS-a, sa zahtevom da se što pre priznaju Slovenija i Hrvatska, što je kasnije bio uzrok svih ratnih zločina koji su se desili na teritoriji bivše Jugoslavije, imajući u vidu da je Vojtila više puta ponovio zahtev Klintonu i ostalim čelnicima kada će da bombarduju Srbe, ukazala se potreba da vidimo šta kažu zvanični dokumenti i papiri, svesni rizika da je Vojtila dosta dugo držao jednu zabranu.
Pošto se vatikanska arhiva tretira kao lična arhiva Pape, bila je zabrana korišćenja podataka do 1922. godine, a sada je to podignuto do 1939. godine, ali praktično sve ove aktivnosti Vatikana, koje prevazilaze samo crkvena pitanja, nego mnogo više zadiru u pitanja politike i očuvanja interesa vatikanske kaste, pojavila se potreba da se preko Haškog tribunala traži nalog kojim bi se obavezao Vatikan da otvori svoje arhive i da se vidi kakav je uticaj bio Vojtile i Vatikana na razbijanje bivše Jugoslavije. Naravno, niko nije smeo da pomisli da potraži od njih takav podatak.
Drugi primer ću da iskoristim da bih ukazao na tu opasnost. Drugi primer je bio nedavno, pre godinu dana, kada je Karla del Ponte, posle šest meseci tajnih pregovora sa državnim sekretarom, obavestila javnost da se Ante Gotovina krije u franjevačkim samostanima u Hrvatskoj.
Naravno, došlo je do oštre osude kako je to smela da kaže, Vatikan ne skriva nikoga, pogotovo ne ratne zločince, a onda je izašao odgovor da Vatikan nije dužan da sarađuje sa Haškim tribunalom jer nije država, tako da su oni neki put država, a neki put nisu država. Neki put potpisuju međunarodne ugovore, neki put učestvuju na međunarodnim konferencijama, neki put ne učestvuju.
Nekada su imali svoju Katoličku akciju, kao moćnu političku organizaciju, a pre toga su zabranjivali sa katolicima da idu na izbore. Sada imaju tzv. narodne i demohrišćanske stranke. Onaj jadni Batić ne zna šta znači demohrišćanska stranka, da prilepi neki naziv, a ovamo se kune kako je neki pravoslavac. Ali, ajde, sve kod nas može zato što se ne zna, ne znaju ljudi, ne čitaju knjige kod nas.
Kada se pojavio taj spor, to je ono kada su franjevci iz Hercegovine i Dalmacije rekli Karli del Ponte da oni ne kriju Gotovinu, a ona može da izvrši inspekciju, pa u krajnjem slučaju može i ispod onih haljina da ga traži. Karla del Ponte, duboko razočarana, rekla je da se kaje što je katolkinja.
Sada da vam ne pričam kako je to sa svedočenjem. Oni imaju problem celibata, imaju sijaset problema, zato i pada sveštenički red, osiromašuju dijeceze, semeništa se gase i da ne pričam dalje. Njima je potreban Sibir, njima je potrebna Srbija i uzimam za primer nešto što mi svakodnevno možemo da primetimo i da vidimo, primer naše SPC i onih koji su krenuli u težak napad protiv SPC.
Prvo oni unutar crkve povodom Lavrentija, koji je osam puta ljubio ruke Papi Jovanu Pavlu Drugom, pa je čak vodio sveštenike u Kanadu, pa i onaj ekumenski sabor u Asiziju.
Tamo je Papa pozivao ne samo predstavnike crkava, sekti, nego i one vrače, jer treba navodno Papa da napravi jednu veru za ceo svet, jedna ekonomija, jedna politika, jedna vera. To je cela formula globalizma.
Vodite računa da se ne uklopite u to, s obzirom da u nekim izjavama koje sam čuo tokom načelne rasprave prepoznajem filozofa iz Šimanovaca, onog Mirka Đorđevića, kolumniste "Danasa". On je zadužen upravo za to. Naravno, prepoznajem i u aktivnostima nevladinih organizacija i ove sekte zvane B92, gde se proziva SPC, sveštenici, pa čak se i u našim medijima objavljuju izjave neimenovanih sveštenika povodom nekih sporova koji nemaju nikakve veze sa svetovnim pitanjima.
Vodite računa, jer sve koji to rade i koji pomažu u razaranju SPC imam da nazovem sektašima, bez obzira na opomenu i na druge stvari, jer jedino tako u srpskom jeziku postoji takva reč kojom može da se skrene pažnja na nešto što razara dušu ovog naroda, a pre svega udara u moral i društvene vrednosti Republike Srbije, moral i društvene vrednosti svih građana.
I zato, kada u amandmanima SRS vidite da je napisano crkva ili tradicionalne verske zajednice, onda to prepoznajte u skladu sa amandmanom koji je podnet na član 4. Predloga zakona. Vodite računa da se ne prave neke druge improvizacije jer mogu da vam kažem, sada se vraćam na stav 7, da ova formulacija kako je napisana štiti verske sekte i nešto što nam dolazi sa one strane Atlantika, što ima zadatak da razori dušu jednog naroda, jer će onda ti navodno kvazisveštenici, koje ćete na neki način da priznajete samim činom uvođenja nekog registra da zloupotrebe ovo što je napisano svim varijantama u stavu 7. člana 8.
Vodite računa jer će stav 7. da se odnosi i na ove sledbenike tog verovanja satanističkog, Munovog, na ove vradžbine, na ove isterivače đavola i ove druge, jer će svaka šuša moći da se predstavi da je sveštenik.
Sada vas vraćam na početak današnje rasprave kada sam napomenuo da neki ne znaju šta je crkva, oni misle da je to građevina. Ne znaju da postoje verske sekte i neke druge navodno verske organizacije i navodno verske zajednice, koje u formalno-pravnom smislu nemaju crkvu. Za neke je potrebna obična ledina, za neke je ulica, za neke je priroda, za neke je kamen. Neki navodno koriste neke druge objekte, a neki na svakom mestu mogu da sprovode svoju religiju i da vrše bogosluženje.
Primer za to su vam neke televizije koje kod nas postoje, koje vrše bogosluženje, zašto ne reći. Antistrejt ličnosti koje vode emisije, za sve njih je hepi dej, teraj, ohej, izuzetno, pričaju sve i svašta. Emisija "Peščanik", možete da čujete takve napade na nešto što je normalno u našoj državi, ono se iskrivljava, postaje nenormalno. Svojevrsne sektaše imate u političkim strankama, naročito u onima koje finansira Tači.
Nekada su bili na lakim drogama, sada su na jačim drogama. Smešno vam je.
Znam da vam je smešno, ali oni se nude na srpskom tržištu. Oni se nude ili kao versko opredeljenje ili se nude kao neko političko opredeljenje. Onda zbog jednog sumanutog shvatanja kako treba da izgleda demokratija, možemo samo da se okrenemo pa da kažemo gde je sistem društvenih vrednosti. Znači, crkva nije samo građevina, to treba da se zapamti.

Hvala, gospodine Krasiću. Izvolite, narodni poslanik Miloš Aligrudić, pa narodni poslanik Đorđe Mamula. Izvolite.