Javio sam se za repliku, prvo, zato što me je gospodin Aligrudić pominjao više puta u toku govora.
I, drugo, komentarisao je moj amandman - ono što nisam ni predlagao. Sada da vas samo vratim na to.
Tokom obrazlaganja mog amandmana nijednom se nisam pozvao na član 3. stav 2. Predloga zakona, znači nijednom se nisam pozvao. Ali, sad moram da skrenem pažnju javnosti koja posmatra ovaj prenos. Tokom današnje rasprave, kada smo istakli da ovaj zakon treba da uredi način ostvarivanja verskih sloboda građana, ovde nam je rečeno da se to uređuje, ali da se uređuju i neka druga pitanja. Pa bih sad pročitao šta je cilj ovog zakona, znači zbog čega se donosi ovaj zakon.
Vlada kaže ovako: ciljevi ovog zakona jesu (prvo ciljevi u množini nije ispravno, cilj je jedan, ali dobro: 1. da se njime uspostavi demokratski i slobodni saradnički odnosi između države i crkve (Saradnički odnosi između države i crkve. To nije vizantijska sinfonija, da znate.); 2. da se utvrdi mesto i zajemče prava crkava i verskih zajednica u društvu (Znači, to je onaj kolektivitet.); 3. da se doprinese harmonizaciji našeg pravnog sistema sa pravnim sistemom EU u oblasti ostvarivanja verskih sloboda i prava.
Evo ga, tek se na kraju kao treći cilj pojavilo nešto, verska sloboda i neka prava. Znači, promašen je koncept. Mi za ovako nešto nemamo ustavni osnov. U Ustavu Republike Srbije iz 1990. godine, koji ste kritikovali da je nenarodni i loš, pa sad naprasno počeli da ga hvalite kako je u delu kojim je regulisana deklaracija ljudskih prava, od člana 20. i nekog do 50. i nekog, u potpunosti obuhvatio sve standarde propisane evropskim poveljama o ljudskim pravima. Uostalom, radio ga je Ratko Marković, a on je čovek i najveći stručnjak za ovu oblast.
Znači predmet ovog zakona i ono zbog čega se donosi nije način ostvarivanja verskiih sloboda nego, ne znam, meni uopšte nije jasno, demokratski i slobodni saradnički odnosi između države i crkve. Kakvi su to demokratski odnosi između države i crkve? Imam jednu varijantu kako to Vlada vidi, koji su to demokratski odnosi.
Naravno, nisam sad pričao o mom amandmanu, jer koristim legitimno pravo da, kada neko od poslanika vlasti zloupotrebi govornicu, uvek je zloupotrebim, bože moj, vodeći računa da ne budem kažnjen kao Nemanja, jer imam veliku decu, a stalno cepaju patike i nemam nameru da dam Skupštini patike. Meni je samo jedanput uzela Nataša Mićić te patike i otišla u prošlost.
Znači, amandman se odnosi na status pravnog lica crkve i verske zajednice i, jeste, pravi se veza sa članom 4. Predloga zakona, ali naprosto to je naš koncept.

Po Poslovniku se javio Miloš Aligrudić, izvolite.

 Po članu 104,  ako ćemo da se vređamo, znate. Znate šta je ovde poenta?
Kakve svrhe ima rasprava o amandmanima, o njihovoj suštini ako, kad god čujemo drugoga da ima kakav drugi argument, koji naročito počiva na potpuno drugačijoj argumentaciji koja se čula, pri čemu se ta argumentacija ni sporila nije, to nalazimo kao razlog za repliku po Poslovniku.
Ne, može i tako da se radi, nije nikakav problem, ali svakako verujte da mi dalje na taj način učestvovati nećemo, samo sam to uzeo da kažem, iz jednog prostog razloga što znači sada, kada diskutujem kao predstavnik vladajuće koalicije i želim da ukažem na to zbog čega se meni amandman ne sviđa, samo mi recite da nemam pravo na to, onda znači samim tim što sam to izgovorio, kako god biranim rečima da to kažem, to automatski znači pravo na repliku onoga ko je podneo amandman.
Samo zato što sam pročitao tu njegov amandman. Pa moram valjda reći za govornicom o čemu govorim, nije to amandman pao s neba nego ga je neko podneo, dakle taj ima ime i prezime. Pa nije to prozivka, taj se sam prozvao što je podneo amandman.
Da podnesem neki amandman pisali bi moje ime i prezime, pa ne bih skakao s mesta svaki put kad neko apostrofira sa govornice ili sa mesta predsedavajućeg da sam podneo amandman. To bi onda značilo sledeći put, kada predsedavajući pročita da je neko podneo amandman, samim tim odmah ima pravo da digne ruku, da skoči i da kaže, čekajte, pomenuto mi je ime.
Nisam ni zlonamerno ni naopako tumačio ono što ste vi govorili, čak sam namerno istakao da ne želim u to da ulazim, prihvatio sam kao potpuno suvislo i normalno da postoji konzistencija između tekstova amandmana koji su podneti, ali sam, ne želeći da glasam za taj amandman, pokušao da objasnim šta zapravo piše u članu 9. stav 1, kako sam to video.
Možda to ne vidim dobro, možda to vi vidite sjajno, možda vi to vidite na najboljni mogući način, možda mi ništa ne znamo, sve je to moguće, ali kako to može biti razlog za repliku. To mi nikako nije jasno.

Po amandmanu za reč se javila Milica Vojić-Marković, izvolite.

Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, u komentarisanju ovog amandmana poći ću od zakona iz 1953. godine, gde se registracija, ako je to uopšte bila registracija jedne crkve ili političke organizacije, sticala pukim prijavljivanjem. Dakle, bez ikakvih podataka, bez generalija, ne znate ni ko je, ni šta je, ni odakle je, ni čime se bavi.
U članu 20. Predloga zakona kaže se šta obavezno navodi u prijavi koju podnosi svaka verska organizacija koja je zainteresovana da uđe u registar i postane pravno lice.
Tu imamo naziv verske organizacije, adresu i sedište, ime, prezime i svojstvo lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa organizaciju.
Uz tu prijavu treba da dostave odluku o osnivanju verske organizacije, sa imenima i prezimenima, brojevima identifikacionih dokumenata i potpisima osnivača od najmanje 0,001% punoletnih državljana itd. Uz sve to, treba da dostave statut ili drugi dokument verske organizacije koji sadrži: opis organizacione strukture, način upravljanja, prava i obaveze članova, način osnivanja i gašenja organizacione jedinice, spisak organizacionih jedinica sa svojstvom pravnog lica i druge podatke od značaja za versku organizaciju.
Osim toga, treba da dostavi prikaz osnova verskog učenja, verskih obreda, verskih ciljeva i osnovnih aktivnosti verske organizacije, i podatke o stalnim izvorima prihoda verske organizacije.
Zar vam se ne čini da je ovde jedna kompletna dokumentacija o tome šta ta organizacija ili crkva radi, čime se bavi, ko je predstavlja i sve ostalo. Na osnovu ovoga može da se desi da bude registrovana ili da ne bude registrovana.
Da ne bude registrovana naročito će uticati član 3. u Predlogu zakona koji kaže - Verska sloboda ne sme se koristiti tako da ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, pravo na imovinu, niti tako da izaziva i podstiče versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost.
Šta hoću da kažem? Hoću da budem vrlo jasna, čitajući gospodine, a ako nije objasniću vam. Hoću da kažem da svi ti strahovi koje pokušavate da nam predstavite kao jako važne i pokušavate da vežete predlog ovog zakona za legalizaciju sekti u ovoj državi ne stoje, zato što ovde imate ozbiljan pokušaj da konačno dovedete u red sve one koji se prijavljuju, imate kompletan uvid u to čime se oni bave i možete da vodite državu na način da ne ugrožavate prava i slobodu na veroispovest nekih drugih.

Za repliku se javio Zoran Krasić, pogrešno protumačen.

Gospodine Obradoviću, nadao sam se da ste došli kao pripremljeni predsedavajući, a to podrazumeva da se zna o kom članu se priča i o kom amandmanu.
Moram da vam skrenem pažnju, u članu 9. stav 1, na koji sam podneo amandman, nema poziva na član 3. niti na član 20. Molim vas, nemojte da trošite oružje za član 20. jer smo podneli i tamo amandman, pa ćemo tada da pričamo o tome. Nemojte nama da spočitavate zakon iz 1953. godine. Ja sam 1956. godište. U SRS, koliko vidim, ovi poslanici što sede ovde, Moma je najstariji, 1954. godište.
Kada dođemo do člana 17. Predloga zakona, a gospodin Radovanović je podneo amandman i na taj član, onda ćemo da pričamo o propisima iz 53. i 77. godine. Vi ovako citiranjem ili nekritički izlazite i svako priča šta stigne, to je vaša taktika, vaš stil, nemam ništa protiv stilskih figura u Narodnoj skupštini, ali samo vam skrećem pažnju, ako mislite da na taj način možete da dovedete u zabludu gledaoce da se SRS zalaže za propis iz 53. i 77. godine, onda činite stvarno veliku grešku, jer na tu temu još nismo došli.
Kada budemo došli na tu temu nadam se da će mnogima biti mnoge stvari jasnije i da ćete onda podržati stav SRS, kritički stav koji se odnosi na prećutno ili direktno omogućavanje sektama da vršljaju. Nisam u mogućnosti da im omogućim. Poznat sam kao neko ko se bori protiv tih sekti jer ne mogu da shvatim da treba da postoje, kao što ne mogu da shvatim čoveka koji se recimo učlani u GSS. Pa 250 stranaka postoji i nećemo valjda da kažemo da treba 250 verskih zajednica.
Problem vašeg koncepta, pročitao sam ga, jeste u pogrešno postavljenim ciljevima. Vi bežeći od početka došli ste na pola puta i dokazujete da crkvu smatrate kao građevinu, što reče Ćirković, a neki je smatraju kao sindikalnu organizaciju, a neki kao političku organizaciju. Nemam ništa protiv tog vašeg shvatanja, ali to ostavite za neki drugi propis. Ovaj propis treba da bude zakon o slobodi veroispovesti.
Vidite kako smo vas majstorski doveli u situaciju, kako idemo na koji član otvara se tema i pokazuje se da ste promašili zakon, apsolutno ste promašili predmet zakona.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za evropske integracije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Član 9. pod naslovom - Pravna sposobnost crkava i verskih zajednica, kao što ime kaže definiše tu tematiku i između ostalog kaže se da organizacione jedinice i ustanove crkava i verskih zajednica mogu steći svojstvo pravnog lica u skladu sa autonomnim propisima crkve, odnosno verske zajednice, a na osnovu prijave crkve i verske zajednice.
Stav 3. kaže dalje - crkve i verske zajednice mogu svojim aktima menjati i ukidati svoje organizacione jedinice, organe i ustanove koje imaju svojstvo pravnog lica.
Smatram da je ovo takođe jedan član koji je argument više za moju tvrdnju koju sam ovde iznela nekoliko puta, a to je tvrdnja da stvarate u suštini određenu privilegiju.
Da li će organizacione jedinice crkve steći svojstvo pravnog lica ili one ne mogu da budu merodavni autonomni crkveni propisi. Ne znam kako se to objašnjava, ta mogućnost da neko autonomno sam sebe proglasi za pravno lice. To može da se učini samo na osnovu odgovarajućih državnih propisa.
Ovako bi značilo da crkva može da odluči ko će i pod kojim uslovima imati svojstvo pravnog subjekta, a npr. neko drugo društvo, trgovačko ili ustanova, to ne mogu jer oni, kao i njegovi delovi, stiču svojstvo pravnog lica samo po zakonu, a nikada na osnovu autonomnih propisa.
Kao što sam već rekla, radi se o zadiranju u isključive nadležnosti Republike Srbije kao države i to po ustavnom osnovu, član 72. Ustava govori o tome. Prema tome, ovakvo predloženo rešenje je protivustavno. Razumem da crkva donese odluku koji bi njen deo ili organizaciona jedinica trebalo da stekne status pravnog lica pa da onda nadležni državni organ na osnovu te autonomne crkvene odluke to uradi ukoliko su ispunjeni uslovi, ali da crkva sama sebi dodeli taj status, to apsolutno ne mogu da razumem.

Narodni poslanik Rajko Baralić.