Po amandmanu reč ima narodni poslanik Marko Krstin.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, povodom ovog amandmana poći ću od Ustava Republike Srbije, pošto vidim da je bilo dilema oko toga da li smo jednaki, da li je ovo ovakva ili onakva država.
Član 1. kaže da je Republika Srbija demokratska država svih građana koji u njoj žive, ni manje ni više, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, vladavini prava i socijalnoj pravdi.
Član 3 - u Republici Srbiji je slobodno sve ono što Ustavom i zakonom nije zabranjeno. Znači, to je polazna osnova za sve zakone, pa upravo i za ovaj zakon.
Razumem argumentaciju predlagača amandmana, mislim da sam razumeo i argumentaciju gospodina ministra. Pravno gledano, država, bila to Srbija ili neka druga država, uvažava postojanje subjektiviteta verske zajednice, zvane ovako ili onako, ukoliko se kao takva pred državnim organima legitimisala, podnela zahtev za upis i ispunila uslove da bude upisana.
Zašto je to potrebno?
Ne zato da bi se nekom ograničavalo pravo veroispovesti, sloboda veroispovesti, već isključivo zbog toga da se iz uvida u dokumentaciju, tu pričamo o statutima, o odlukama o osnivanju, sagleda da li se delovanjem te organizacije ne vređaju neka osnovna prava i slobode koja naravno moraju biti ograničena u interesu zaštite drugih prava i sloboda. Nijedno pravo i sloboda ne može biti ograničeno ničim drugim, i to je ustavna materija, do jednakim pravima i slobodama drugih ljudi. Dakle, opravdano zakon insistira na pravnom subjektivitetu organizacije koja za osnov okupljanja ima veru u Boga.
Amandmanom se predlaže nešto drugo, da subjektivitet dobije i onaj ko nema pravni subjektivitet. To znači da bi praktično imali dve vrste organizacija oko kojih se ljudi okupljaju po pitanju vere i verovanja: jedna koja bi imala subjektivitet, a druga koja ne bi imala subjektivitet. Ove koje ne bi imale subjektivitet, saglasno tome ne bi imale obaveze po zakonu kao one koje imaju subjektivitet i ne bi mogle da uživaju prava koja imaju ovi koji imaju pravni subjektivitet. Znači, ovaj amandman u stvari podstiče pravnu nejednakost organizacija u koje se ljudi udružuju da bi slavili i verovali u gospoda Boga, kako god se zvale.
Znači, mi iz jedne jednakosti praktično amandmanom idemo u nejednakost. Postoji pravni subjektivitet organizacije koji se mora poštovati jer je to načelo na kome se zasnivaju svi zakoni o verskim zajednicama u čitavom svetu.
Ko je slušao "Dogodilo se na današnji dan", u jednoj državi Amerike na današnji dan su se agenti bezbednosti obračunali sa jednom verskom organizacijom, koja nije bila registrovana i bavila se različitim stvarima koje se ne odnose na verovanje u Boga nego na ugrožavanje života, zdravlja i svega ostalog kod ljudi. Dakle, ovaj zakon traži da postoji pravni subjektivitet upisom, da bi neka verska organizacija mogla da uživa prava i da vrši obaveze.
Što se tiče malih organizacija, ovde se predviđa pravo subjektiviteta i verske grupe koja nema pravni subjektivitet. Veoma je interesantno kako predlagač amandmana misli da definiše tu versku grupu koja nema pravni subjektivitet. Da li su to dva čoveka, tri čoveka, pet ljudi, na kom principu su organizovani, šta rade, šta ne mogu da rade i po čemu bi oni onda mogli da budu jednaki sa ostalima.
Pomenuću i jednu crkvu, imam pravo pošto sam Srbin, imaju pravo i drugi da pominju svoje. Srpska pravoslavna crkva postoji od 1219. godine, ko to nije znao, i to je osam vekova. Srpska pravoslavna crkva ima Ustav SPC i niz drugih propisa prema kojima se uređuje ponašanje vernika, službujućih sveštenika, pa do Patrijarha. To je jedna uređena organizacija koja postoji osam vekova.
Za to se izborio Sveti Sava. Izborio se od Patrijarha carigradskog i Cara vizantijskog za samostalnost Srpske pravoslavne crkve i ona je uživa danas. Ona je potpuno organizovana, ima sve regule koje su potrebne i ne vidim razloga da neko drugi, ko namerava da bude upisan kao pravi subjekat u ovom registru, ne učini isto od sebe. Jeste osamsto godina nešto, jeste uloga SPC kod srpskog naroda, jeste da je Sveti Sava prvu bolnicu osnovao, da je otac pismenosti, otac škola, otac prava, on je izradio Nomokanon. Dakle, radi se o crkvi koja ima sve institute. Svi drugi to mogu da uradi pod istim uslovima, nema nikakve razlike.
Ali, postojanje verskih grupa, koje nemaju subjektivitet, nisu se registrovale, nisu podnele dokaze da ispunjavaju uslove, kako možemo dozvoliti da tako nešto funkcioniše. Svako može da misli šta hoće, to nije sporno, ali ne može da se organizuje tako da bi radio nedozvoljene stvari i to je suština ovoga.
Kada bi prihvatili amandman imali bi dve grupe verskih organizacija, one koje imaju pravni subjektivitet, koje imaju prava i obaveze, i one koje to nemaju i mogu da rade šta hoće. To je neravnopravnost građana, to nije ravnopravnost čemu bi trebao da vodi ovaj zakon.
Ovaj amandman je u stvari u vezi sa ostalim amandmanima u kojima se poništava tradicija, u kojima se poništava pravni subjektivitet svih verskih zajednica i crkava, jer tim amandmanima se praktično ukidaju članovi gde se potvrđuje da imaju subjektivitet. Dakle, ovakvo uređivanje, kakvo se predlaže ovim amandmanom, zaista je osim jednakosti građana, osim zakonom proklamovane jednakosti građana pred svakim zakonom i propisom.
Predlažem da se ovaj amandman ne prihvati. Vodi narušavanju sistema samog zakona i dovodi u neravnopravan položaj one građane koji jesu članovi one crkve i organizacije koja se registrovala i one koja to nije.
Hoću da vam napomenem, što se tiče tzv. malih verskih zajednica, ovaj zakon je vodio računa ne samo o tome da one proporcionalno dobijaju pomoć od države ili kako to Ustav omogućava, nego je rekao, ako ima mali broj vernika može se primeniti načelo pozitivne diskriminacije. To je član 31. On upravo pokazuje da se ovaj zakon ne odnosi prema verskim zajednicama kao malim i velikim, ovakvim ili onakvim, nego na podjednak način.

Reč ima poslanik Zoran Ćirković.

Dakle, zaista diskusija je bila opširna na ovu temu. Zamolio bih gospodina ministra da bude manje opširan, iz prostog razloga što nema potrebe da se trudi, 95% ljudi je već ubeđeno, a onih 5% su beznadežni.
Napor gospođe Nestorović je takođe izlišan. Ovih 95% očito ne može okrnjiti, a onih 5% je sasvim dovoljno za nju, 5% je odlična stvar.
Druga stvar, možda je mali problem nastao što u članu 4, da sam napisao amandman rekao bih da subjekti ne korporativne verske slobode, nego subjekti institucionalnih verskih sloboda. Ovde se radi prosto o predstavništvu. Postoji jednakost sloboda uverenja i to nije sporno, ali onog momenta kada se upišemo u neku crkvu, a u Srpsku pravoslavnu crkvu upisujemo se činom krštenja, tog momenta mi smo ovlastili crkvu da nas predstavlja, mi konzumiramo naša vernička prava na bilo koji način. Ali, institucija je ona koja mora da ima subjekt pravnog lica. Ne može imati subjekt pravnog lica ako nije regulisan pravni status.
Druga stvar, ovde se sa razlogom negoduje zbog toga što u Hrvatskoj se pravoslavci upisuju kao rimokatolici. Dakle, još jednom to da kažem. Odlukama Drugog vatikanskog koncila, 60-tih godina prošlog veka, čin krštenja u pravoslavnim crkvama se tretira kao ravnopravan sa činom krštenja u rimokatoličkoj crkvi. Prema tome, za one koji su bili pripadnici hrišćanske pravoslavne crkve, a upisani su naknadno rimokatoličku crkvu, nije bilo potrebno pokrštavanje.
Time ne opravdavam prozelitizam rimokatolika. Ono što oni rade jeste što krste one koji nisu kršteni, a one koji nisu kršteni nisu članovi SPC i oni su za nas izgubljene duše. Mi njih nismo na vreme registrovali. Prema tome, nije problem u rimokatoličkoj crkvi, tu je nažalost problem kod nas. Nema potrebe da lijemo te suze iz prostog razloga što smo ih mi ispustili. O tome se radi.
Pošto ovaj zakon može da izazove reagovanja i replike itd, a ipak se mora doneti, a bilo bi dobro da ga donesemo u vreme ove velike strasne nedelje, da ga donesemo pre pravoslavnog Uskrsa, voleo bih da budemo malo efikasniji.

Po Poslovniku za reč se javio narodni poslanik Hranislav Perić.

Gospodine predsedavajući, morali ste da opomenete gospodina Prorokovića jer se nije držao dnevnog reda nego sve vraća i priča o nekom prošlom vremenu.

Gospodine Periću, molim vas da navedete član Poslovnika.

Čitaj Poslovnik, nemam ja Poslovnik.
Gospodin Proroković kaže, ako neće da usvojite zakon, neka ostane stanje iz 90-te, 92. godine, pominjao je neke. Gospodine Prorokoviću, nije crkva nastala otkad ste vi došli na vlast. Najviše crkava je napravljeno u naše vreme, to vi dobro znate. Vi dobro znate da crkva je sada u lošijem položaju nego kada smo mi bili na vlast.
Vi crkvu koristite kada vam treba, trk kod patrijarha Pavla kada izjavi nešto što nam ne odgovara, nemoj da se meša crkva u državu.
SPS, čuli ste izlaganje predsednika poslaničke grupe, da ćemo mi glasati za ovaj zakon, ali nije dobro da pričamo, i izlaganje gospodina Prorokovića, da u vreme 1990-1992. godine je bilo loše stanje. U to vreme je najviše napravljeno crkava u Srbiji. Hvala.

Gospodine Periću, pošto ste se pozvali na to da gospodin Proroković nije imao pravo, po članu 101. predsednik poslaničke grupe, zamenik ili ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe na pominjanje stranke može da reaguje, tada odgovara na repliku. Zamolio bih vas da se sledeći put pozovete na konkretan član Poslovnika, jer je to obaveza po Poslovniku. Reč ima gospodin Proroković, replika.

Nisam rekao da je crkva nastala 90-92. godine, govorio sam o potpuno drugim stvarima, i o državnim medijima i o njihovom izveštavanju o određenim verskim sektama u periodu od 92. godine pa nadalje.
Ako me već vučete za jezik, evo nisam aludirao na vas, aludirao sam na drugaricu Mirjanu Marković. Ona je otišla u Indiju sa jednom frizurom, vratila se iz Indije sa drugom frizurom, cvetom u kosi i sa velikim intervjuom u "Politici", gde se priča o Sai Babi kao iscelitelju, spasitelju, transcendentalnoj meditaciji kao religiji, kao veri koja može da izleči dušu i telo itd.
Dakle, o tome sam govorio, ni o čemu više. Daleko od toga da mislim da je crkva nastala 90. ili 2000. godine, Ako ćemo o pravnim normama, ako ćemo o pravnoj regulativi, moramo priznati da su crkvene pravne norme u Srbiji mnogo starije od svetovnih, odnosno civilnih.