Hvala vama, gospodine Krstin. Ministre, pretpostavljam da je samo, znate zašto, oprostite, zato što postoji već jedno pitanje koje bih hteo da pitam, dakle, više odgovara da sada, pošto je dogovor da ćemo raditi samo do završetka danas, do završetka objedinjene rasprave o svim ovim tačkama.
U odnosu na to će biti data pauza malo ranije od sat vremena, odmah, pa vas zato pitam da li je kratko obraćanje da vas ne bismo prekidali.
Izvolite, da bismo se pažljivo saslušali. Izvolite. Ministar Zoran Stojković, izvolite.

Nema problema, samo da dam odgovor na ovo pitanje poslaniku Krstinu.
Stvar je vrlo jednostavna. Rekao sam na početku, možda me niste čuli, prihvata se amandman i vraća se na ono pravo rešenje, istraga do šest meseci, a onda svaka dva meseca se preispituju razlozi za postojanje pritvora.
Razumni rok nismo hteli da koristimo zakonom, može da bude fleksibilan. Znate, Đovani Bruska je devet i po godina ležao u pritvoru u Italiji, pa su oni ocenili da je to razuman rok. Zato smo se više držali ovih preciznih termina nego ovih opštih.
Još samo ovo pitanje rokova za izradu odluke. Tačno je da je dato pet dana, ali ako imate složen predmet, a vi kada objavljujete presudu, zapisnik je sastavni deo izreke presude. Morate da je otkucate celu, i ako imate 30, 50 okrivljenih ili 150 dela.
Kada uzmete šta treba da izvećaju i šta treba da urade i sve ostalo, mislim da ovo nije loše rešenje, iz prostog razloga što smo mi imali tri dana, ali u svakom složenom predmetu po sedam dana im je trebalo da otkucaju presudu, izvornik presude, da bi mogli da ga objave.
A za pritvor nemojte brinuti, ovu neažurnost sudova moramo da rešimo na drugi način, ali neće uticati na pritvore, jer on kada objavi presudu, on mora i rešenje o pritvoru, a ako ga ima, on ima pravo žalbe u roku od tri dana, pa čak i ako kasni sa presudom, neće uticati na pritvor.

Hvala vama, gospodine ministre. Dakle, posle pauze od sat vremena, u 14,10 časova, prvo će govoriti narodni poslanik Vjerica Radeta, Jovan Palalić, pa Dragutin Perić.
Po evidenciji koju imam, upozoravam, poslanička grupa SRS ima još 60 minuta, jer je gospodin Jojić govorio tačno 36 minuta. Da li sam nešto pogrešio? Hvala vam.
(Posle pauze – 14,15)

Poštovane dame i gospodo, nastavljamo popodnevni rad današnje sednice. Na dnevnom redu je objedinjena rasprava o tri zakonska predloga, pre svega, još jednom dobar dan i, za slučaj da je to neko jutros propustio dok sam bio na drugoj obavezi, naravno, moje čestitke svima vama za dan Evrope i dan pobede nad fašizmom.
Redosled koji smo najavili, prvo narodni poslanik Vjerica Radeta, potom narodni poslanik Jovan Palalić, potom narodni poslanik Dragutin Perić.
Izvolite, gospođo Radeta, izvinite što ste malo sačekali.

Još uvek nisam sebi razjasnila kakva je muka ministra naterala da ubedi predsednika Skupštine da ovako navrat-nanos raspravljamo o ovom zakonu koji je valjda, ministar to zna, po rangu odmah iza Ustava.
Zašto kažem navrat-nanos? Zato što hoću da podsetim da smo mi ovaj materijal dobili u neradni dan, valjda da bismo nekako preskočili amandmane na ove zakonske predloge, a mi smo svoj deo posla uradili, bez obzira na tu činjenicu, a pogotovu mi nije jasno zašto se o ovako značajnom zakonu raspravlja u paketu sa još dva predloga zakona i onda, Krasić je to danas lepo primetio, ni ministar, ni ostali poslanici koji učestvuju u raspravi uopšte ne govore o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, niti o Predlogu zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika.
Dakle, ovo je nastavak loše prakse i o ova dva zakona veoma ću kratko, po jednu rečenicu svega da kažem.
Kod izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova imamo jednu suštinsku primedbu, koju smo izneli kroz jedini amandman koji smo podneli na ovaj zakon, a odnosi se na koliziju između člana 22. stav 1. tačka 6) i člana 23. stav 1. tačka 3) osnovnog zakona, a ovaj član 23. stav 1. tačka 3) se menja u ovom zakonu.
Još me interesuje samo, ministar će valjda čuti da sam ga to pitala, ovde piše u obrazloženju zakona da za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstava u budžetu Republike Srbije.
Koliko znamo ovi sudovi koje ste vi predvideli, apelacioni između ostalog o kojem ovde govorite, ne može da počne sa radom pored svih ostalih razloga i zbog toga što nema zgradu.
E sad, kako će da se napravi zgrada ako nisu potrebna finansijska sredstva, to će možda ministar da nam objasni, možda je i to moguće u ovoj vladi.
Kada je u pitanju ovaj predlog zakona o obuci sudija, tužilaca i da ne čitam sve, duži je naslov nego sam zakon, ovo je zaista vrlo interesantno i ovo nije jedini zakon kojim Vlada Republike Srbije devalvira stečeno obrazovanje u toku redovnog školovanja i u ovom slučaju polaganja pravosudnog ispita. Ne znamo zaista odakle potreba da se o obuci sudija govori u posebnom zakonu.
Ne znam da li se nekada desilo u praksi, mislim da nije, da je neki sudija sudio po zakonu koji više nije na snazi. Valjda su sudije dovoljno obrazovani, stručni i savesni da sami znaju da moraju da prate propise, to im je u opisi njihovog posla.
Moraju da prate propise i moraju da sude po propisima po zakonima koji se izglasaju u Narodnoj skupštini. Tako da mislimo da je ovo zaista potpuno nepotrebno.
A to je inače neka moda, jer juče sam bila, blago je reći, šokirana diskusijom jednog kolege ovde, koji je drvlje i kamene osuo na profesore pravnog fakulteta koji, kako on reče, ne znaju da koriste ni kompjuter.
To što ne koriste kompjuter, to znači da oni nisu stručni i da oni ne koriste iskustva iz uporednog prava. Ovde se čovek začudio kakve li onda studente oni izbacuju kao stručnjake sa pravnog fakulteta ako oni ne koriste kompjutere. To je zaista neverovatno.
Naravno, ne mislim da kompjuter nije dobar izum i da ne treba da se koristi, ali isto tako mi je neshvatljivo i neprihvatljivo da se neki uvaženi stariji profesor, koji možda iz nekih svojih ličnih razloga i dalje pišu i daju da se prekuca, ne koriste kompjuteri, i dalje čitaju uporedna zakonodavstva.
Ceo život su tako radili, ceo život bili stručnjaci, knjige i knjige napisali, studente i studente izveli. Verovatno i taj kolega koji je juče ovde govorio je delo profesora koji nisu koristili kompjuter, jer u to vreme nije bilo kompjutera.
Dakle, ta moda po svaku cenu mislimo da nije dobra i mislimo da je potrebno na drugi način rešavati probleme u pravosuđu, pre svega mislim na materijalni položaj sudija, na uslove rada. Mi imamo već nekoliko puta pakete pravosudnih zakona, kako ih zovete, ali rešavanja suštinskih problema nema.
Zato imamo Predlog zakonika o krivičnom postupku, zaista koncepcijski, mi smo to već izneli, za SRS neprihvatljiv. Ministre, čini mi se da ste mnogo gledali filmove Džemsa Bonda i na to vam liči ovaj zakon.
Ne znam šta je bio motiv da se ide sa donošenjem novog zakona. Vi ste u obrazloženju rekli: "Naš pozitivni Zakonik o krivičnom postupku spada u kontinentalno-evropske krivičnoprocesne sisteme i on se, bez obzira što postoji potreba njegove radikalne prerade, te nezavisno od nekih njegovih "slabih" tačaka, može označiti kao savremen". Da li jeste savremen ili nije, trebaju li radikalne prerade ili ne trebaju?
Ministre, ne znam da sam negde pročitala ili čula da se stručna javnost nešto negativno izjašnjavala o postojećem Zakoniku. Takođe ne znam da je bilo nekih problema u primeni, niti da je postojeći zakon na bilo koji način umanjivao efikasnost rada sudova.
Opet ću ponoviti ono što sam i juče rekla, problem je u rešavanju na pravi način kadrovskih problema, u eliminisanju iz sudova i tužilaštava onog jednog malog procenta loših i korumpiranih sudija i tužilaca, i dozvoljavanje časnim i stručnim ljudima da dođu do izražaja, a takvih je najviše u pravosuđu u Srbiji.
Osnovne zamerke SRS i primedbe na ovaj zakon mogu da se grupišu u dve celine.
Jedna je tužilac kao deo izvršne vlasti, s jedne strane, a s druge strane kao neko ko će voditi izvršni postupak. Čuli ste od kolega zašto se mi protivimo tome i zašto mislimo da to nije dobro.
Tačno je da ovako koncipirano tužilaštvo mnogo podseća na haško tužilaštvo. Neko je ovde rekao da će posle ovog zakona naši tužioci ličiti na Karlu del Ponte. Mislim da je to nemoguće, jer mi nemamo tako ružne ljude.
Što se tiče naše generalne primedbe, ona se odnosi na postojanje svedoka-saradnika. Pored zaštićenog svedoka, na kojeg nismo stavljali primedbe, uvođenje i instituta svedoka-saradnika je, po nama, potpuno nepotrebno, suvišno.
Verujemo i ubeđeni smo da će institut svedoka-saradnika da dovede do velikih zloupotreba i vrlo često do neosnovanog gonjenja građana.
Ministre i kolege poslanici, danas je svedok-saradnik najunosnije zanimanje u Srbiji. Danas u Srbiji možete da radite koja god hoćete krivična dela, da ubijate, pljačkate, kradete, i kad vam to dosadi, odete kod tužioca i kažete – sad bih malo da se ne bavim ovim, umorio sam se, dajte da budem svedok-saradnik, a vi meni napravite spisak koga i zašta da optužim, ja ću da kažem sve što vama odgovara. To se prihvata.
Tako svedok-saradnik postaje gospodar života i smrti, gospodine ministre. Imamo takve slučajeve. Znate dobro, u ovom krivičnom procesu za ubistvo Zorana Đinđića kakva je uloga svedoka saradnika, ko su svedoci saradnici, koga su sve optuživali, kako su sebe opravdavali itd.Drugo, što je meni mnogo interesantnije, jesu dva svedoka saradnika u krivičnom postupku "Ovčara".
Podsetiću, već sam govorila o tome, krivični postupak "Ovčara" je naručen iz Haškog tribunala, sa namerom da se zločin na "Ovčari" dovede u vezu sa predsednikom SRS, dr Vojislavom Šešeljem, zato što tužilaštvo u Hagu nema dokaza da počne postupak protiv Vojislava Šešelja. Zato suđenje i ne počinje.
U međuvremenu je proširena optužnica, između ostalog, na Vukovar, a ni za Vukovar za Vojislava Šešelja nemaju nikakve dokaze, jer, naravno, niti je čovek tada tamo bio, niti je učestvovao, niti su dobrovoljci SRS učestvovali u zločinu na "Ovčari", ali morala je da se nađe neka veza.
Onda je Karla del Ponte, sa onim nesrećnim Vukčevićem, napravila taj predmet i onda su navrat-nanos osudili ljude, većina njih su nevini, iako je prvostepena presuda izrečena, a šest meseci nije doneta, a dvojica od optuženih, koji su sad u zatvoru, na samrti su i verovatno neće dočekati ni da im se dostavi pismena presuda da bi mogli da ulože žalbu, a kamoli da sačekaju ishod po žalbi u Vrhovnom sudu. Jedan od optuženih je umro u međuvremenu.
Suština je da su nađena dva svedoka saradnika sa tajnim imenima, jedan je Petković, a drugi je neki "krvavi" Bora. Oni su u svojim izjavama pokušali da objasne da su oni od tamo nekog čuli da su se tamo neki zvali "Šešeljevci", da su imali brade itd.
To je bilo merodavno za sudsko veće ovog sudije Krstajića. Tu je bio kao poseban svedok onaj izdajnik, tzv. novinar Dulović, i onaj Aca Vasiljević, koji je svedočio na osnovu nečega što je čuo od Dulovića, a Dulović čitao iz nekog svog rokovnika.
Dakle, takve stvari mogu da prođu.
Ako se bude usvojio ovakav koncept ovog zakona i ako ne prihvatite naš amandman da se svedok-saradnik briše iz zakona, onda zaista upozoravam građane Srbije da moraju da budu maksimalno oprezni, ne da ne vrše krivična dela, znaju to građani, nego da se ne zamere nekom lopovu i kriminalcu u svojoj okolini, jer taj će da opere sebe, da izlaže na koga god hoće i onda će sud da prihvati izjavu svedoka-saradnika i da osudi nekoga ni krivog ni dužnog, a onda, po onoj narodnoj "dva bez duše jedan bez glave", to će biti, izgleda, osnov rada našeg pravosuđa.
Uložili smo određeni broj amandmana i po amandmanima ćemo govoriti više.
Nemoguće je u nekoliko minuta, koliko svaki poslanik može da govori o ovom zakonu, uopšte govoriti više o detaljima, ali po amandmanima ćemo govoriti.
Ministre, nadam se da ste pogledali naše amandmane, da ste ih shvatili ozbiljno i da ćete ih prihvatiti da bi vam zakon ličio na nešto.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a neka se pripremi narodni poslanik Dragutin Perić.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, posle jučerašnje rasprave o nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa, jednom od najvažnijih dokumenata sa kojim je izašlo Ministarstvo pravde, upravo danas imamo na dnevnom redu dva od predložena tri zakona koja su direktna implementacija odredaba nacionalne strategije.
Jedan od njih jeste Predlog zakonika o krivičnom postupku, a drugi Predlog zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika.
Nema sumnje da je u današnjoj raspravi dominirala rasprava o Predlogu zakonika o krivičnom postupku i da su ova dva predložena zakona, o kojima se vodi objedinjena rasprava, bila malo u senci, jer sasvim sigurno zakonik o krivičnom postupku jeste jedan od najvažnijih, fundamentalnih zakona koje jedna država donosi i sasvim sigurno da zaslužuje ovoliku pažnju koja je danas posvećena njemu u ovoj raspravi.
Ono što je sasvim sigurno na zadovoljstvo ovoj Narodnoj skupštini jeste činjenica da se vodila stručna rasprava i polemika oko dve koncepcije i dva viđenja krivičnog postupka, od kojih se jedna nastavlja na ono što jeste sadašnje pozitivno zakonodavstvo tj. ona koncepcija koju kritikuje predloženi zakon i ona rešenja koja su predložena novim zakonikom o krivičnom postupku, koja jesu na tragu onog načela koje je predloženo nacionalnoj strategiji, a to je između ostalog i načelo efikasnosti.
Kada se analizira Predlog zakonika o krivičnom postupku i nova rešenja koja su ovde predviđena jasno je da upravo sada one ključne subjekte krivičnog postupka imamo vrlo precizno definisane i njihove nadležnosti definisane, bez onih određenih problema koji su postojali u sada još uvek važećem zakoniku kada je u pitanju položaj sudija.
Ovde sada imamo situaciju da je tužilac organ gonjenja i on goni za krivična dela, sudija sudi, a okrivljeni dokazuje svoju nevinost u krivičnom postupku, sa svim onim instrumentima koje mu obezbeđuje krivični postupak.
Po nama u DSS upravo ona rešenja i koncept ovog zakona predstavlja najbolju ravnotežu između potrebe države da efikasno goni počinioce krivičnih dela i time se bori protiv vršenja krivičnih dela i kriminala i zaštite i obezbeđenja jemstva osnovnih ljudskih prava i sloboda koje su zajemčene kako u našem Ustavu, tako i u ratifikovanim međunarodnim dokumentima.
Upravo na taj način ovaj zakon te stvari postavlja i po nama je on apsolutno prihvatljiv.
Ono što jeste bila osnovna intencija zakonopisca jeste činjenica kako postupak maksimalno ubrzati a da se obezbede sva procesna prava učesnicima u postupku, da se zajamčena prava građana obezbede i potvrde i da se na taj način obezbedi ključna prevencija i poruka da nije dobro u državi Srbiji vršiti krivična dela i da svako onaj ko posegne za tim biće brzo i efikasno, ali po zakonu osuđen.
Upravo diskusija koja je danas ovde bila jeste u dobroj meri plod iskustva narodnih poslanika, kolega advokata, koji su imali priliku, braneći pojedine okrivljene ili su bili punomoćnici na strani oštećenih u krivičnom postupku, da vide sve manjkavosti sadašnjih rešenja i na koji način dolazi do glavnog pretresa, kako se odvija istraga, ko su ključni ljudi u istražnom postupku i kakva je bila uloga tužioca do sada u istražnom postupku.
Složio bih se sa tom konstatacijom da je uloga tužioca bila izuzetno pasivna i veliki deo istražnog postupka tužilac je zaista bio u jednoj pasivnoj ulozi i posmatrao je kako drugi organi svojom aktivnošću, što policija, što istražni sudija, prikupljaju određene dokaze i time pripremaju optuženje.
Naravno, to je tužioce stavilo u pasivnu ulogu i na samom glavnom pretresu, kao što je jedan kolega moj rekao, imamo u velikom broju slučajeva činjenicu da tužilac dolazi na glavni pretres a da ne postavi nijedno pitanje, sem završne reči.
Upravo sada u ovom predlogu zakona neka rešenja, koja su ovde sasvim nova i koja mi pozdravljamo, utiču na to da se krivični postupak odvija efikasno i brzo završi, tj. oni instrumenti i one mere koje su ovde predviđene na najbolji mogući način sprečavaju zloupotrebu procesnih ovlašćenja subjekata u krivičnom postupku.
To je ono što je bio najveći problem do sada, kako kada je u pitanju odvijanje samog glavnog pretresa, pozivanje, učešće na glavnom pretresu, mogućnost odlaganja, mogućnost opstrukcije izvođenja pojedinih dokaza, tako i činjenica da su pojedini subjekti, pa i na strani odbrane, imali veliku i široku mogućnost da krivični postupak odugovlače i time jačaju svoju poziciju u toku samog krivičnog postupka.
Mogu da kažem da sva ova restriktivna rešenja, koja su na tragu toga da se ograniči ova zloupotreba procesnih ovlašćenja i na strani odbrane, mi pozdravljamo. Naravno tu vidim i da je nov koncept i proširena mogućnost kada je u pitanju izuzeće, s tim što moram da iznesem jednu primedbu. Lično moje mišljenje je da, iako je dobro da se suzi mogućnost zloupotreba procesnih ovlašćenja, nije dobro da se neke stvari potpuno, na neki način ili se može pojaviti u praksi, dezavuišu. Ovde govorim o izuzeću u tački 7) u zakonu, gde se kaže da o predlogu za izuzeće predsednika suda odlučuje zamenik predsednika suda.
Mislim da, iako je u obrazloženju zakona rečeno da će to da neosnovane zahteve za izuzeće smanji, u slučaju da se po tom zahtevu koji se odnosi na činjenicu ako postoji osnov sumnje u objektivnost sudije ili predsednika suda nikada izuzeće neće odrediti. Ne mogu da zamislim da će zamenik predsednika suda da donese rešenje o izuzeću predsednika suda. Mislim da je to jedno rešenje koje po meni nije dobro.
Što se tiče novih instituta o kojima se ovde najviše diskutovalo, mislim da je dobro što je izmenjena koncepcija učešća i mogućnosti određivanja svedoka-saradnika, i njegove uloge i posledice imenovanja njega za svedoka-saradnika, i mislim da je dobro da se način na koji će on biti imenovan, činjenica da će on biti na kraju osuđen za krivično delo koje mu se stavlja na teret, jeste nešto što mi pozdravljamo.
Naravno, vidi se intencija zakonopisca da se u velikoj meri prošire ovlašćenja javnog tužioca kako bi kvalitetno upravljao istražnim postupkom i neke mogućnosti, koje po njegovoj proceni mogu da dovedu do optuženja, a ukoliko nisu osnovane ili ukoliko bi bilo nepotrebno da opterećuju sud, on otkloni, kao što je oproštaj krivičnog gonjenja ili necelishodnost gonjenja zbog stvarnog kajanja osumnjičenog.
To su neke mogućnosti koje se daju i sporazumom o priznanju krivice. To je dobro što je predviđeno u zakonu, da ipak takav sporazum na kraju na neki način verifikuje i veće koje vodi pretres.
To su neke mogućnosti koje su date tužilaštvu i to je dobro. Jednostavno tužilaštvo time dobija veliki manevarski prostor da adekvatno sprovodi istragu i prosto neke slučajeve, koji nema potrebe da se nađu na glavnom pretresu, na neki način eliminiše, da se ne bi opterećivao sud suđenjem, a da mu se ostavi prostor da sudi za mnogo važnija dela.
Naravno, ovde je dosta diskutovano o činjenici neposrednog optuženja. Vrlo jasno u zakonu je ta mogućnost koncipirana.
Imamo prethodnu istragu, gde kroz angažovanje drugih državnih organa, konkretno mislim policije, postoji mogućnost da se prikupi dovoljno dokaza, koje jednostavno ne moraju da tužioca nateraju da donosi rešenje o sprovođenju istrage i da ide u istragu, jednostavno postoje takva krivična dela gde se sa malim brojem prikupljenih dokaza može odmah ići na optuženje.
Naravno, zaštita okrivljenog kroz preispitivanje optužnice svega onoga što ide ovde, da ne bih o tome govorio, o tome ću verovatno više govoriti u raspravi o pojedinostima, pruža mogućnost da se prava okrivljenog ili optuženog, okrivljeni je generički pojam, zaštite.
Ono što jeste dobro ovde, to bih pozdravio kao neko ko se bavi u praksi ovim poslom, jeste uvođenje da se kroz audio i videozapise na neki način utvrđuje sadržina iskazana na samom glavnom pretresu.
Mi svi koji smo u praksi bili znamo koliki je to bio problem i kolike su brojne primedbe na sadržinu zapisnika na kraju glavnog pretresa i kakva je to mogućnost da se opstruiše ceo postupak.
Upravo sada, činjenicom da se ta mogućnost uvodi i da se nameće obaveza sudu da posle 72 sata to jednostavno prekuca, napravi se adekvatan zapisnik saglasno onome što je zabeleženo na traci ili vođeno stenografski, omogućuje jednostavno da se otkloni svaka dilema šta je ko od učesnika u postupku, bilo okrivljeni, bilo svedok, veštak, iskazao, i to je nešto što apsolutno treba pozdraviti i što više praktikovati.
Naravno, tu je obaveza Ministarstva pravde da te mogućnosti materijalne obezbedi svakom sudu, kako bi se i ova mogućnost zloupotrebe procesnih ovlašćenja potpuno eliminisala.
U svakom slučaju, mi u DSS podržavamo ovaj koncept. Mislimo da sudijama treba prepustiti isključivo mogućnost da sude, da jednostavno istragu i odgovornost za krivično gonjenje treba da preuzmu tužioci, i jednostavno ovo je dobar način da i ono što je predviđeno u Nacionalnoj strategiji, kada se vidi kako je predviđen položaj tužioca, kada se vidi položaj sudija, adekvatno realizuje kroz ovaj zakon.
I dobro je što je ostavljen ovoliko dug period za početak primene zakona, da se svi ovi materijalni resursi na adekvatan način obezbede, kako bi sud i tužilaštvo bili spremni da preuzmu ovu veliku odgovornost.
Naravno, u međuvremenu će verovatno biti implementirana i Nacionalna strategija i ona rešenja koja su tamo predviđena, i kroz Visoki savet sudstva, i kroz državno veće tužilaca, i verovatno i novi tužioci koji budu birani sasvim sigurno uzimaće se u obzir činjenica u kojoj meri mogu oni sami da preuzmu odmah ovu veliku odgovornost koja im se daje Predlogom zakonika o krivičnom postupku.
Na kraju ovog izlaganja predlažem Narodnoj skupštini da usvoji predloženi zakon, a naravno i zakon o obuci sudija, o kojem sam juče nešto više govorio i o kome je govorilo dosta poslanika.
To je jednostavno jedna nužnost, jedna permanentna edukacija nosilaca pravosudnih funkcija, koja podrazumeva da u svakom trenutku budu upoznati sa onim zakonima koji se usvajaju, sa rešenjima, da prate uporedno pravo i da na taj način odgovaraju izazovima koje podrazumeva njihov poziv i da u pravom trenutku znaju da pruže adekvatnu sudsku zaštitu svakom građaninu koji se kod njih pojavi. Hvala vam.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Dragutin Perić, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Rakovac. Izvolite, gospodine Periću.

Gospodo narodni poslanici, predlagač je ovim predlogom zakonika o krivičnom postupku pokušao, ali neuspešno, ma koliko se trudio, da što potpunije razradi procesne radnje koje bi bile neophodne da bi se došlo do utvrđivanja krivice za počinioce krivičnih dela.
Međutim, ovakvim predlogom samo se stvara konfuzija učesnicima u postupku, jer sadržinom mnoge odredbe u zavisnosti od faze postupka izvođenja dokaza ne samo da se uzajamno isključuju već se i međusobno potiru.
Na primer, po pitanju nadležnosti, zatim po pitanju dužnosti svedočenja tj. oslobađanja obaveza čuvanja tajne, a navodno uz pismenu izjavu okrivljenog da dopušta pojedinim kategorijama svedoka i mimo opštih važećih principa da budu oslobođeni obaveze čuvanja tajne do koje su došli profesionalno, saznavši neke činjenice ili okolnosti od okrivljenog zbog bavljenja svom profesijom.
Pa, ispada da nema veze što se okrivljeni pred takvim svedokom ispovedio, lečio, čak i ako se okrivljeni poverio svom advokatu u nekom postupku, ranijem, u kojem ga je zastupao u svojstvu branioca, a na neke okolnosti u vezi nekih činjenica koje bi mogle svedočenjem da u dokaznom postupku upućuju sud da takve činjenice bitno i odlučno ukazuju na vinost okrivljenog.
Predlogom zakona određuje se i forma, tj. formalno-pravna pretpostavka za pokretanje i vođenje postupka i kao obaveza, što je i najnormalnije za iniciranje postupka, određuje se forma tj. sadržaj predloga za podnošenje predloga, zatim sadržaj, tj. forma za optužni predlog ili sadržaj tj. forma za podnošenje privatne tužbe.
I sve se to uređuje ovim datim predlogom, sve do ovlašćenja za ove podneske, pa čak kao obaveza ističe se znači kroz predloženi zakon i obaveza potpisa od strane ovlašćenog lica, što je u suštini i sasvim normalno, jer u protivnom verovatno, ne verovatno nego sigurno došlo bi do odbacivanje takvih podnesaka.
Ali, međutim, u drugim odredbama ovakva stroga formalnost se isključuje i pravna sredstva tužilac može da podnese, kako se ističe kroz predlog zakonika, i na zapisniku kod suda.
Ovo je veoma čudno da se u istom zakonu odredbe zakona međusobno dovode u koliziju, pošto su dati i ovakvi predlozi u Predlogu zakonika o krivičnom postupku.
Po pitanju objavljivanja presude i izrade iste, tj. dostavljanje otpravka presude kada bude izrađena u pismenoj formi i njeno nedostavljanje tuženom ako mu je objavljena kod suda tj. usmeno saopštena jeste dosta škakljivo pitanje i diskutabilno.
Čak i ako bi sam okrivljeni na to pristao ili se unapred odrekao prava na žalbu, jer samim tim se ubrzava proces pravosnažnosti i dejstva izvršnosti, ali se time gubi iz vida da se ovakvim predlogom narušava navodno načelo racionalnosti i pravičnosti u postupku, jer okrivljenog unapred sam zakon dezavuiše da bude bez otpravka presude, što bi mu mnogo značilo, jer može da dođe u situaciju da bude onemogućen da upotrebi neke druge pravne lekove, na primer vanredne pravne lekove, a kada bi imao u posedu otpravak presude, sigurno je da bi to za njega bilo povoljnije, kako bi mogao blagovremeno i dopušteno, ako postoje razlozi, makar po nekim vanrednim pravnim lekovima da izdejstvuje sudsku odluku u svoju korist.
Takođe, predloženim zakonikom nije jasno ukazano na apsolutne bitne povrede postupka, a koje se navode u članu 392. u stavu 1. tačka 1) - 10), o kojima bi prvostepeni sud trebalo da po službenoj dužnosti sam vodi računa, pa čak i drugostepeni sud, kada bi kroz spise predmeta uočio da je učinjena bitna povreda postupka, čak da se ožalbena presuda u tom pravcu nije žalbom ni pobijala.
Ovo ističem iz razloga što bi kasnije član 392. stav 1. bio daleko razumljiviji i ispravniji i onda bi moglo da se u tom stavu istog člana ističe da je bitna povreda postupka učinjena i u drugim slučajevima za koje bi sam okrivljeni mogao da ulaže odgovarajuće pravne lekove.
U prelaznim i završnim odredbama ističe se da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjivaće se od juna 2007. godine, osim odredbi članova 107, 110. i od 117. do 112. koje će se primenjivati danom stupanja na snagu.
Dosta je nelogična ova odredba, zašto predlagač zakona toliko žuri sa donošenjem ovog zakona kada zakon već u startu ima jedno odložno dejstvo, odnosno da se primenjuje tek od juna meseca 2007. godine.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, pa narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.