Replika zbog pogrešnog tumačenja, narodni poslanik Momir Marković.

Tako me je, dame i gospodo poslanici, rastužio gospodin Cvetković kada je rekao da mu je mnogo teško da bude vlast, lako je opoziciji itd.
Došlo mi bilo da se rasplačem. Da nisam u ovoj sali verovatno bih to i uradio. Zašto se, gospodine Cvetkoviću, mučite toliko, zašto ne obradujete nas iz opozicije i narod Srbije – podnesite ostavku, raspišite izbore, pa da krenemo i neka neko drugi muči muku.
Gospodine Cvetkoviću, malo ste neracionalno trošili: jedan zakon - jedan upravni odbor, jedan zakon - jedan "Geneks", jedan zakon - jedan Beogradski sajam, jedan zakon - jedno drugo javno preduzeće.
Porasli apetiti koalicionim partnerima, a niste imali dovoljno javnih preduzeća da podelite, jer smo zemlja koja je bila 10 godina pod sankcijama, pa se ta javna preduzeća nisu ni razvijala, banke se nisu razvijale, pa ste morali celu banku da date za jedan ili dva zakona da se glasa, a mnogo zakona traži EU.
Ima još jedna stvar, gospodine Cvetkoviću: zašto niste uhapsili Stevana Lilića, šest godina ste na vlasti. Profesor dr Vojislav Šešelj je napisao knjigu koja se zove "Podli, prljavi plagijator Stevan Lilić" u kojoj piše da je pasus taj i taj ili rečenica ta i ta sa strane te i te prepisana iz osnovnog dela profesora Laze M. Kostića, mrtvog autora.
Zašto niste dokazali da ćete se boriti protiv plagijata, a ne kada su se vaši tajkuni obogatili na plagijatima i falsifikatima, sada njihovu imovinu (jer su napravili kobajagi neki brend) i ime treba zaštititi.
Gospodine Cvetkoviću, raspišite izbore, skinite to breme sa grbače i građanima Srbije će biti lakše.

Po Poslovniku, narodni poslanik Petar Cvetković.

Gospodine Markoviću, šta bih mogao da vam odgovorim osim toga da vi od nas tražite da mi našu vladu rušimo. Posao opozicije je da kritikuje i da ruši, a naše je da donosimo ovako uspešne i dobre zakone, da omogućimo boljitak građanima.
Sa druge strane, vremena kolektivnih hapšenja su davno prošla. Poslednje je ono na koje se vi pozivate u vreme "Sablje". Ova demokratska država će hapsiti pojedinačno, po postupku propisanom za tačno određena dela, po proceduri, i to je odraz demokratskih država, to je odraz uspešne i demokratske vlade. Izbora će biti po zakonu na četiri godine, ili ranije, ukoliko onaj koji ih raspisuje to učini, a ja ne raspisujem izbore. Slažem se sa postupcima Republičke vlade i podržavam njihove predloge zakona.

Znamo da izbore raspisuje predsednik Skupštine. Gospodine Markoviću, ne priziva, nego se seća, svedoči, zna dobro, vrlo ozbiljno razgovarate kao ozbiljni ljudi. Prema tome, ovo je samo dobronamerna razmena mišljenja. Izvolite.

Gospodine Cvetkoviću, ne mogu da shvatim kakvo je to kolektivno hapšenje Stevana Lilića. Kada smo već kod hapšenja, da pomenemo i nešto drugo. Kakva je razlika između "Sablje" i ovoga što vi danas radite? Jedino što su oni hapsili žive ljude, a vi hapsite rokovnike, hapsite pčele po valjevskom kraju. Kako vam se general Lukić predade u pidžami i papučama bolničkim, ode na aerodrom, pa ga gore obukoste, kupili ste odelo iz zemunske firme "Zekstra".
Prema tome, razlike nema između vas i onih od 2000. godine. Razlikujete se samo po broju cipela.

Hvala vam. Nisam shvatio to sa cipelama i pidžamama, molim vas, ne moram da shvatim, u redu je. Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Ne komentarišem, nego se staram o sprovođenju reda i Poslovnika i u okviru toga koristim specifičan način razgovora sa poslanicima. Kao što vidite, oni to podržavaju. Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, pa narodni poslanik Mileta Poskurica, pa narodni poslanik Vojislav Milajić. Izvolite, gospođo Radeta.

Želim najpre da izrazim zadovoljstvo zbog činjenice kako poslanička grupa SRS edukativno utiče na poslanike dojučerašnje skupštinske većine i na pojedine ministre u Vladi Republike Srbije.
Danas ste, ministre Parivodiću, napravili zabunu u skupštinskoj sali, vi u dobroj nameri svakako, a mislim na ovaj deo skupštinske sale koji je usvajao dnevni red. Dobro ste shvatili da ova dva zakona o kojima danas govorimo nemaju nijednu dodirnu tačku, nisu, u skladu sa članom 140. Poslovnika Narodne skupštine, međusobno uslovljeni ili su njihova rešenja međusobno povezana. Vi ste, misleći da ćemo raspravljati odvojeno o ovim tačkama dnevnog reda, govorili najpre o jednom zakonu, pa tek na intervenciju govorili i o drugom zakonu. Ovo nije primedba vama, nego pohvala kako vi znate bolje Poslovnik Narodne skupštine, nego poslanici koji su ga doneli.
Ovde danas ipak govorimo o dva potpuno različita predloga zakona, babe i žabe, kada je u pitanju zakon o arbitraži i zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine.
Poslanici SRS su izneli naše principijelne stavove. Zašto sam rekla na početku da poslanička grupa SRS edukativno deluje? Najpre zato što ste, ministre, i vi u vašem uvodnom izlaganju, a i neke kolege poslanici sa ove strane, izneli stav o Zakonu o parničnom postupku u onom delu gde taj zakon nije na pravi način regulisao arbitražu, a upravo je to ono što smo poslanici SRS amandmanima tražili. Dakle, da je nekim slučajem vaš kolega Stojković tada poslušao nas, onda vi danas ne biste imali obavezu da radite ovo na ovaj način.
Takođe, što se tiče izraza u Zakonu o parničnom postupku - izbrani sud, i tu smo amandmanski intervenisali. Molili smo i ministra Stojkovića i skupštinsku većinu da nam u zakone ne uvode ustaški hrvatski novogovor. "Izbrani" jeste novogovor ustaškog hrvatskog jezika. Čisto da razjasnim, jer su neke kolege, vidim, ovde bile u dilemi oko toga.
Vi ste, ministre, takođe rekli, između ostalih razloga zašto je potrebno doneti poseban zakon o arbitraži, i da je to zbog neefikasnosti našeg sudstva, baš tako ste rekli.
Meni stvarno dođe žao ovog ministra Stojkovića, kako mu se sve kolege mešaju u posao, nekada vi, nekada Dinkić i njemu najmanje ostane da se bavi pravosuđem.
Doduše, ovde je bilo reči, u okviru tog lošeg rada pravosuđa, o lošem radu trgovinskih sudova koji su najbitniji kada je u pitanju ovaj deo koji se sada reguliše ovim zakonom o arbitraži. Naravno, slažemo se sa tim.
Ovde je jedan kolega rekao kako ovaj zakon kasni sedam, osam do deset godina. On je takođe govorio o lošem radu trgovinskih sudova. Samo da podsetim i tog kolegu, javnost Srbije, da je predsednik Trgovinskog suda uhapšen i da je na mestu predsednika od petooktobarskih promena. Dakle, on je vaših ruku delo. On je uhapšen zbog niza zloupotreba, zbog velikog broja krivičnih dela i ne bih sada o njemu.
Nešto je drugo interesantno. Pre neki dan ministar Stojković je u nekoj televizijskoj emisiji, sa onim onako blagim osmehom, konstatovao da je Goran Kljajević i dalje predsednik suda, jer nema zakonske mogućnosti da se razreši. To nije tačno, jer u ovoj skupštini niko nije pokrenuo postupak za razrešenje Gorana Kljajevića, a neću sada da pričam ko to sve ima pravo i mogućnost, pošto je sada nešto drugo na dnevnom redu. Čisto da napomenem zbog onih koji pokušavaju da te velike zloupotrebe i kriminalne radnje stave nekom drugom na dušu. Čisto radi razjašnjenja.
Kada je u pitanju zakon o arbitraži, naše osnovne primedbe smo izneli kroz amandmane. Postoji jedan broj amandmana, a čini mi se da biste, ministre, morali da ih usvojite, jer su više možda tehničko i pravno uređenje zakona, nego što se nešto menja suština.
Između ostalog, u članu 5. predvideli ste da svako fizičko i pravno lice može da ugovori arbitražu itd, da ne čitam do kraja. Ne znam odakle crpite tu mogućnost da to može da uradi i fizičko lice, jer valjda su arbitražni sporovi sporovi iz međusobnih poslovnih odnosa privrednih društava. Mislim da ste tu nešto pobrkali.
Isto tako, u članu 6. u stavu 2. ste predvideli stalne arbitražne institucije i ko sve može da ih osnuje: između ostalih, i udruženja građana. To je preširoko i može da dovede i do zloupotreba, do nepotrebnog reklamiranja nekih udruženja građana. Mislim pre svega na neke nevladine organizacije, i to nevladine organizacije i udruženja građana koja rade protiv interesa Srbije i srpskih nacionalnih interesa. Sigurna sam, ministre, da se i vi slažete da u tu grupu svrstavamo Natašu Kandić, Biljanu Kovačević-Vučo, Sonju Biserko itd.
Isto tako, prvi put vidim ovu formulaciju u članu 7. gde kažete – državni sud itd; da ne čitam, kada budemo govorili o pojedinostima, onda ćemo detaljnije govoriti o tome.
Interesuje me koji je to nedržavni sud u Srbiji. Mislim da je ovde primerenije i pravnički normalnije da stoji – nadležni sud.
Predložili smo, takođe, da član 11. Predloga zakona brišete, zato što ovim članom 11. kažete da sporazum o arbitraži može da se zaključi i ako je nastali spor već iznet na rešavanje sudu. Ovo je, prema oceni Srpske radikalne stranke, devalviranje sudova i nadležnosti sudova. Mislim da bi to, kao i ovaj poslednji stav člana 12, trebalo da se briše iz istih razloga.
U članu 17. u stavu 2. govorite: "Ako spor treba da reši arbitar pojedinac, njega sporazumno imenuju stranke", i u kom roku itd. Ako tog organa nema ili to ne učini, imenovanje vrši nadležni sud. Ovo takođe, prema našoj oceni, nije dobro, jer mislimo da se arbitraže organizuju kao stalne arbitražne institucije i ovo ad hok rešavanje nije dobro, niti će doprineti onome što je vaša namera kada ste predložili ovaj zakon.
U skladu sa ovim treba brisati i stav 3. člana 24, gde ste rekli da ako se stranke nisu drugačije sporazumele, o izuzeću arbitra odlučuje nadležni sud, isto kao i u članu 17.
U članu 28. ste napisali, odnosno predložili jedan potpuno nepotreban stav 3. gde kažete da odluka arbitražnog tela o proglašavanju ništavim ugovora koji sadrži arbitražnu klauzulu ne povlači ništavost te klauzule. Ovo je, ministre, nepotrebno.
Lepo je to regulisano stavom 2. Dakle, mislim na član 28. U stavu 2. je potpuno regulisan ovaj deo i mislimo da ne treba samo da bi zakon imao više članova i da bi bio obimniji, to ne znači da je zbog toga bolji.
Nešto što stvarno nikako ne može da se prihvati, a sadržano je u članu 49. u stavu 2, kažete da arbitražni sud može da donese odluku na osnovu pravde i pravičnosti.
Ministre, ovako uopšteno i ovako široko formulisano u zakonu, priznaćete da je u najmanju ruku neprimereno. Arbitražni sud može da donosi odluku na osnovu zakona, a na osnovu pravde i pravičnosti, zaista to otvara takve mogućnosti zloupotreba, različitih tumačenja, pogrešnih tumačenja. Mislimo da to nikako ne bi smelo da ostane u ovom zakonu.
Dalje, kada je u pitanju Predlog zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, nezgrapan naslov, ministre, ne znam da li vas asocira na neko uputstvo, a ne na zakon, jer mene da. Takva je i suština zakona.
Šta bi se učinilo kao najbitnije u ovom zakonu? Govoriću i pojedinačno, ali imam utisak, odnosno ima se utisak da kod primene ovog zakona ne postoji ili se ne vidi interes države u zaštiti prava intelektualne svojine.
Nekako ste sve suviše ostavili pojedincu, nekome kome je eventualno ugrožena intelektualna svojina, ali mislimo da tu mora država na ozbiljniji način da se umeša, a reči ću sada i kako. Doći ćemo i do službene dužnosti i do privatne.
Znači, u članu 2. ste napravili, verujem, jedan propust i sigurna sam da ćete ga ispraviti: "Odredbe ovog zakona primenjuju se na proizvodnju, promet, upotrebu i držanje robe i na pružanje usluga", i tu je trebalo da kažete - i korišćenje autorskih prava, "kojima se povređuju prava intelektualne svojine".
Govorio je sada Moma Marković o autorskim pravima, o Lazi M. Kostiću, o falsifikatu Stevana Lilića, ali ovo nije nikakva proizvoljna priča, nego je zaista Stevan Lilić odlukom Vrhovnog suda oglašen plagijatorom, znači, on je dokazan prljavi plagijator, Stevan Lilić. Zato bi bilo dobro da nam se takve stvari ne dešavaju, da to predupredimo zakonima.
U članu 6. mislim takođe, ministre, da je ovo slučajan propust ili vi niste pročitali ovo što su vam službe uradile, jer ne mogu da verujem da ste izostavili važna ministarstva. Ovde ste napisali i predvideli u članu 6. koji su organi nadležni u smislu ovog zakona da rade i nabrojali ste određena ministarstva, da ne trošim vreme da ih čitam, ali je neverovatno da ste izostavili, recimo, Ministarstvo prosvete i sporta i Ministarstvo nauke. Mislimo da je neophodno da i ta dva ministarstva vrše inspekciju u primeni ovog zakona. Konsultujte se, videćete da sam u pravu.
Član 8. se nastavlja na član 6. i isto tako treba da predvidi, pogotovu ako prihvatite amandman na član 6, onda morate i na član 8, gde smo takođe predvideli rad prosvetne inspekcije kod korišćenja stručnih publikacija, jer ne vidimo koja bi druga inspekcija mogla tu da vrši kontrolu, nego upravo prosvetna inspekcija.
Posle člana 9. mislimo da je trebalo dodati jedan novi član, gde bismo uključili Ministarstvo za nauku i tehnologiju, koje bi takođe vršilo inspekciju oko korišćenja stručnih publikacija kojima se potvrđuju autorska prava. Dakle, to je samo razrada onog člana 6. gde smo predvideli ovu inspekciju.
Sada ste vi rekli da je postupanje po službenoj dužnosti regulisano članom 12. Predložili smo vam da se u stavu 1. člana 12. posle druge tačke, da bismo ovaj postupak upotpunili i zaokružili, doda još jedna tačka. Tu govorite o nadležnom organu, ako neposrednim uvidom utvrdi da je povređeno pravo, pa onda on po službenoj dužnosti, mi predlažemo još i meru upozorenja kod povrede prava intelektualne svojine. To je preskočeno, a to je uvek u svim ovakvim poslovima neophodno. Dakle, i zbog efikasnosti i zbog reagovanja državnog organa, zbog eventualnog reagovanja onoga čije je intelektualno pravo povređeno.
U članu 15. takođe je jedna pravno-tehnička ispravka neophodna, jer član 15. kaže: "Nosilac prava je dužan da, na zahtev nadležnog organa koji je privremeno oduzeo robu" itd. Mislili smo da tu treba da se kaže – ili utvrdio drugu zloupotrebu. Dakle, čim utvrdi neku zloupotrebu kada je u pitanju intelektualna svojina, nosilac prava je dužan da, u cilju utvrđivanja povrede prava intelektualne svojine, bez odlaganja dostavi informaciju itd.
Opet u skladu sa jednom primedbom koju sam iznela na neki član pre ovog, u članu 16. gde stoji da nadležni organ, na zahtev nosioca prava, ako neposrednim uvidom utvrdi da je povređeno pravo intelektualne svojine itd., i onda kažete – privremeno oduzima i zadržava robu, odnosno proizvode koji su predmet, a mi mislimo da treba da stoji – i stručne publikacije, jer malo je grubo stručne publikacije nazvati robom, proizvodom. Jeste to u suštini to, ali mislimo da bi bilo primerenije da to ovako bude suptilnije.
Dalje, isto to se odnosi i na član 17, ali da ne gubim vreme povodom toga, govorićemo u pojedinostima.
U članu 18. radi se o postupanju po zahtevu, pa šta sve treba da sadrži zahtev, i onda smo mi dodali još jednu tačku, a to su podaci na osnovu kojih nadležni organ može da prepozna delo ili sadržaj kojim se povređuju prava intelektualne svojine.
Sada imamo nešto sa čim se nećemo nikako složiti, a odnosi se na troškove, na članove 21. i 22. Rekli ste u članu 21. u prvom stavu: "Podnosilac zahteva iz člana 16. ovog zakona", a to je ovo postupanje po zahtevu, "snosi troškove koji nastanu u vezi sa postupanjem po zahtevu." Mi smo vam ovde, ministre, predložili da se doda u produžetku ovog stava – ukoliko se utvrdi da nije povređeno pravo intelektualne svojine. Vi terate podnosioca zahteva da snosi troškove, a na kraju se utvrdi da je povređeno njegovo pravo svojine, terate ga da se ne bori za svoje pravo svojine.
Sa tim u vezi je član 22. koji mislimo da treba da se briše, jer ovako formulisan član 22. podstrekava pirateriju. Jer, šta je suština ovog člana – ko nema pare, ne može da se bori za svoju intelektualnu svojinu. Vi kažete, kada podnosi zahtev za zaštitu intelektualne svojine mora da položi sredstvo obezbeđenja itd.
Znate, neko je ovde govorio o pirateriji diskova, CD-a itd. Ne vidim tu neki problem, zato što se, nažalost, veliki broj estradnih umetnika svesno bavi piraterijom i nikada vam neće oni lično podneti zahtev. Zato smo i mislili da to treba da radi nadležni organ. To ću da vam objasnim kada budem došla do člana 24.
Član 22. je problematičan zbog ljudi koji se bave stvaralaštvom, koji pišu publikacije, knjige itd. To su mahom ljudi koji nemaju para.
Neko može da se dokopa tog njihovog rukopisa i da ga objavi kao plagijat, a on nema para da se zaštiti. Mislim da bismo tu morali da povedemo računa, u svakom slučaju, da se ta kategorija zaštiti, jer upravo ti ljudi zaslužuju da ih zaštitimo u ovom parlamentu.
Nastavak ove priče je član 24. stav 2, gde ste rekli da nadležni organ, u obaveštenju iz stava 1. ovog člana, poziva nosioca prava da u roku od 15 dana pokrene postupak kod suda. Mislimo da taj nadležni organ mora da pokrene postupak kod suda, a ovaj da se kasnije kao umešač pojavi.
Da se opet vratim na ove CD-ove i diskove koji se na svakom ćošku prodaju. To rade oni koji ih izdaju. Pevaču je u interesu da proda što više svojih CD-ova, da državi ne plati porez, da podeli posao sa onim piratom koji ih nareže i prodaje na ulici. Mora država tu da stane na pravi način u zaštitu intelektualne svojine, da država pokrene postupak, a ne da čeka da li će Lepa Brena da pokrene postupak, a neće, zato što ona sa Dinkićem uvozi piratske diskove u Srbiju.
Šta je onda suština rada tog inspektora? On će da ode i napiše zapisnik, oduzme stvari i on se pojavi na drugom ćošku sa drugim stvarima. Nije dobro rešenje. Govorićemo još kad budemo govorili o pojedinostima o ovom zakonu. U tom smislu su i članovi 25. i 26.
U pitanje kaznenih odredaba se nismo upuštali kroz amandmane, nećemo ni u načelnoj raspravi, mada mislimo, to je naš principijelan stav, bez obzira o kakvim delima se radi, da ova vlada, ova skupština kroz zakone uvodi prevelike kazne. Treba više da se radi preventivno i da se stvara neki opšti ambijent, ali to je vaš stav i nećemo da se u to mešamo.
Na kraju, ministre, pošto ste vi ovde aplaudirali svim kolegama koji su rekli da će podržati vaš zakon ili ste im pružali ruku da čestitate, kao što vidite, ja sam vam krajnje dobronamerno i argumentovano iznela određene stavove i očekujem da ćete i meni da aplaudirate, iako neću glasati za zakon.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković. Izvinjavam se gospodinu Poskurici, jer Anđelković se pojavio u međuvremenu, a bio je u redosledu.

Dame i gospodo, mislim da je bilo vreme da se pojave i jedan i drugi zakon u parlamentu Republike Srbije. I jedan i drugi su neophodni, ali ću reći nekoliko stvari koje mislim da su potrebne.
Kada je reč o zakonu o arbitraži, u svakom slučaju, on je kontinuitet nekih zakonskih projekata koji dolaze u republički parlament i u drugim oblastima, na razne načine, kako smo ih nazivali, kada je reč o radnim sporovima. Ovaj se, faktički, na neki način odnosi na finansijske sporove.
Ovo ima različite modifikacije, ali suština je u finansijskim sporovima, jer oni dugo traju, mada se, da budemo vrlo korektni, poslednjih godinu dana ti sporovi brže rešavaju nego što je to bilo u nekom prethodnom periodu, gde su čak i čistije ugovorne obaveze, gde je jasno da je između ugovornih strana bilo jasnih ugovorenih obaveza, nisu na pravi način rešavali.
Verovatno će radni sporovi ubrzati te procese. Sada imamo procese koji za 20.000, 50.000 traju već dve-tri godine, gde je potpuno jasno, gde se u Trgovinskom sudu sada izmišljaju razni načini – nije došao svedok, došao je svedok, a kada se sabere, od tih 50.000, koliko košta taj spor između dva privredna subjekta, sasvim je izvesno da i za državu i za subjekte koji su u tome učestvovali, to nadmašuje nekoliko puta taj spor.
U krajnjem slučaju, često se ti sporovi vode više iz principa. I jedan i drugi učesnik u tom sporu više iz principa neće da popuste, iako su svesni da i jedne i druge to košta, u krajnjem slučaju, ništa drugo nego činjenica da mora da izdangubi dan da bi otišao u privredni sud, ranije u Kraljevu ili ovde, onde, a subjekt je iz Beograda.
Mislim da arbitraža u tom slučaju može mnogo da pomogne, da ubrza te procese i da se ti procesi gde je stvar potpuno jasna rešavaju mimo zvaničnih sudskih instanci i da se na taj način rešava brža naplata.
Možemo da pričamo o ubrzavanju privrednih tokova, ali ako nema sigurnosti onoga ko plasira, proda robu, ukoliko se ne dođe do sigurnosti, onda objektivno nema ni mogućnosti za ubrzavanje nekih privrednih tokova u našoj zemlji.
Međutim, jedna stvar koju iz iskustva znam, pa i lično, u poslovnom smislu, najveći problemi kada je reč o privrednim sporovima jesu između pojedinca, između privrednog subjekta i države.
Kada je privredni subjekt u pravu u odnosu na državu i kada on vodi radni spor, uglavnom sudovi izbegavaju da presude, odugovlače godinu dana.
Neću da koristim ovu govornicu, ali mogu da vam navedem deset primera gde je potpuno čista stvar, i posle odluke Vrhovnog suda itd, da je u pravu privredni subjekt, a ne država.
Tačnije rečeno, jasno je da sudska odluka treba da bude u korist privrednog subjekta, a sudija, čak i u opštoj nadležnosti, u smislu redovnih sudova, a ne samo u Trgovinskom sudu, neće da presudi, čak do toga da iskreno kaže – slušaj, ja da presudim protiv države neću, a ti kako hoćeš, bolje da odložim. Ti sporovi traju u nedogled. Na kraju se oni završavaju tako što neko opet napravi dil sa državom, a ne tako što je on realno trebalo da dobije taj spor.
Mogu doneti dokumentaciju raznih ljudi, da vam pokažem da je potpuno čista stvar. Uzmite jedan bezvezni primer: država naplati porez pet, deset miliona, pokaže se da nije trebalo da naplati taj porez, potpuno je jasno da treba da vrati i sada ti treba da tužiš državu da ti vrati ta sredstva koja je neko platio, zbog čega je možda prestao da postoji, a onda taj proces traje pet, šest, deset godina.
Mi smo ovde jednim mojim amandmanom naložili državi da i ona ima obavezu da plaća kamatu kad povuče više, ali, da budemo iskreni, to ne funkcioniše. Zato mislim da se taj detalj mogao jasnije precizirati, ali mislim da i sa ovakvim zakonom to može biti jasnije, jer će arbitri u tom sporu jasno da dođu u poziciju da se ti slučajevi brže rešavaju.
Više sam hteo da navedem probleme koji su bili, a možda će, barem se nadam, ovaj zakon o arbitraži i te procese da ubrza. Naš je zadatak, kao poslanika, u krajnjem slučaju, pa i Vlade, da stalno brine o interesima države, ali kada država prevari nekoga, ako mogu tako da kažem, a i to nije redak slučaj, onda moramo još više da budemo u obavezi da obezbedimo zakonsku regulativu koja će da zaštiti tog pojedinca, taj privredni subjekt.
Ne može privredni subjekt da bude obavezan da plati porez u roku od osam dana, a da država može da čeka pet godina da plati obavezu koju ima prema građanima. Bezvezna stvar. Kad bude oko ove uginule stoke koju ministarstvo treba da plaća, mora da se zna rok. Mora da postoji rok obostran. Moraju da budu istovetna pravila ponašanja: ako ti meni skidaš sa računa kao država sredstva zato što sam ja obavezan osmi ili petnaesti dan da platim, onda i država, onda neko regulativno telo mora da skine sa računa države u korist tog pojedinca ili privrednog subjekta.
Mislim da u tom smislu možemo da uređujemo i da pravimo pravnu državu. Ako toga nema, ako nema obostrane obaveze države prema pojedincu, kao i pojedinca prema državi, nema države. Toliko o tome.
Kada je reč o ovom drugom zakonu, moram da kažem da sam se ovim iz raznih razloga, pa i profesionalnih (ne mislim ovih poslaničkih), bavio. Organizovao sam čak i jedno savetovanje prošle godine, gde sam okupio pre svega ljude vezane za autorska prava; da, kada su se potukli posle toga u "Interkontinentalu", ali ja tamo nisam bio tri godine, mene ne interesuje šta oni rade posle toga; ne mogu da pratim njih gde idu, mogu da se potuku kući.
Moja dobra volja je bila da ih okupim na jednom mestu, da pokušamo da pomognemo i da izvršimo na neki način pritisak prema Vladi da predloži to. Žao mi je što ministar kulture nije došao, jer ga to nije interesovalo, a logično da je on trebalo da bude tu, ali mi je drago da je bio predsednik Odbora za kulturu gospodin Lazarević na tom skupu.
Bili su predstavnici MUP-a, jer je ovo njima sada jedan od važnih zadataka, ali nisu intervenisali pošto to nije bilo tu. Moram da budem iskren...
Šta, Sašu Dragića i Vladu Georgieva treba da pratim, da im dam pratioca da se ne tuku? Pa, i poslanici se potuku, zašto ne bi umetnici. Ne razumem tu veliku filozofiju oko toga, potukli se ljudi. Interes je u pitanju.
Ovaj zakon pokazuje da je taj interes veliki i nema nikakvog spora o tome. Vjerica je rekla jednu istinu: ima i u tome, ako mogu da kažem, falsifikovanja od strane onih koji su vlasnici i žiga, i robne marke i intelektualne svojine, sami falsifikuju često svoje delo, svoju robnu marku ili svoj žig zato što onda idu sa škartom, sa nečim što je original falsifikata, sa mnogo jeftinijom cenom i puštaju na crno tržište.
Ovo ne govorim o jednoj oblasti, nego je tako gotovo u svim oblastima, čak i veliki sistemi to često rade pa onu drugu klasu, što bi rekli, falsifikuju kao neku drugu robnu marku, a ne pod svojim sopstvenim žigom.
Moram da budem iskren, ja sam se zalagao da mi kao Srbija usvojimo... Vi ćete mi reći, naravno, da postoji neko ograničenje u Ustavnoj povelji u smislu da je to obaveza državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Međutim, nezavisno od toga što imamo Zakon o zaštiti intelektualne svojine i autorskih prava na nivou državne zajednice, više sam voleo da pored ovog zakona, pored ovog dela zakona koji se pre svega odnosi na sankcije, imamo kompletan Zakon o zaštiti intelektualne svojine koji bi preradio i doradio taj zakon koji ima dosta manjkavosti, koji je usvojen u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Naravno, dobro je da i on postoji, još gore bi bilo da ne postoji, ali bez ovog zakona taj zakon nema nikakvu vrednost. Ako nema ovog zakona sa sankcijama, taj zakon nema nikakvu vrednost i to se pokazalo u prethodnom periodu.
Navešću vam jedan primer, pošto je to sada atraktivno ko je vlasnik Radio "S" ili ne, upotrebiću Radio "S". Nemoguće je da imamo stotinu televizija u Srbiji, da imamo pet, šest stotina radio-stanica, a da su oni koji su ispunjavali obavezu prema SOKOJ-u bili B92, BK i Radio "S".
Ispod te tri firme koje su ispunjavale obavezu prema SOKOJ-u je bunar, ako mogu tako da kažem, pa 90% njih nisu ispunjavali nikakvu obavezu prema SOKOJ-u. Znači, ovim se to rešava, imaju obavezu; ako ne plate, biće kažnjeni.
Dolazimo do jedne tačke koju sam video. I kada kažnjavamo moramo malo da napravimo neku ravnotežu.
S jedne strane, mi lako ovde kao poslanici donosimo odluke o kažnjavanju i o visini kazne, ali moramo da razmišljamo u kojoj se situaciji privreda Srbije nalazi i da te kazne ne budu toliko drakonske za one subjekte kojima će to prevazilaziti vrednost, da ne mogu više da funkcionišu, da izdrže, da posle te kazne oni prestaju da postoje.
Uzmite sada jednu kafanu, namerno ću reći kafanu, ona po ovom zakonu ima obavezu da pravi spisak pevača koji se emituju u toj kafani. Imali su oni i do sada, samo nisu ispunjavali, a sada je za to predviđena kazna. Koliko može po ovom zakonu jedna kafana da bude kažnjena ako ne dostavi SOKOJ-u, prvo, spisak onih koji su pevali, i drugo, ako ne plati? Znači, poslovođa kafane može da bude kažnjen sa 50.000 dinara, vlasnik kafane 50.000 dinara i STR ili preduzeće do milion dinara. Jedna kafana može da zatvori odmah. Bolje odmah da zatvori, da ide kući i da ne pušta nikoga u kafanu, a kamoli da peva.
Hoću iskreno da kažem da moramo malo da vodimo računa i o toj disproporciji. Nemoguće je da ista kazna bude za to što neko nije dostavio spisak SOKOJ-u i za onog ko je falsifikovao šampon od nekoliko desetina, nekoliko stotina hiljada evra u "C" marketu (bila je afera povodom toga). Onaj ko je falsifikovao i uvezao falsifikovan šampon mora da plati ne milion dinara, nego milion evra, zato što je to razbijanje preduzeća drugih privrednih subjekata u Srbiji koji isti šampon prave, samo nemaju takvu robnu marku.
Ne može kafana da bude u istom ambijentu, u istoj ekonomskoj ravni kao taj privredni subjekt ili kao "C" market koji je prodavao. Kada uđem u "C" market hoću da znam sigurno da je to original, a ne original falsifikata.
Sve u svemu, bez obzira na te moje sugestije, i svako ko bi radio na ovom zakonskom projektu ima neke svoje ideje, pa bi nešto uradio na drugačiji način, na drugačiji način usaglasio, moram da kažem da je ovo veliki napredak i da će sasvim sigurno umnogome doprineti da se neka pitanja rešavaju.
Do sada je policija imala problem, ovo što je gospođa Radeta govorila: ona pokupi CD-ove ispred SKC-a ili negde drugde, i šta onda radi, ništa, oni podnesu prijavu, sud to odbije, jer kaže da su najveći falsifikati ovi koji najviše proizvode, a situacija postane potpuno bespredmetna.
Kada smo kod CD-a – jer je to najatraktivnije, nije to najvažnije ovde, najvažniji je žig i robna marka, a ne to, ali je najatraktivnije za javnost – samo kod nas možete da kupite CD za 150 dinara, za nepuna dva evra, nigde drugde ne može CD da se kupi bez 10-15 evra. Zašto? Zato što onaj ko taj CD radi nema nikakvu obavezu ni prema SOKOJ-u, ni prema onome ko je napisao pesmu, ni onome ko je pevao.
Samo kod nas možete da kupite knjigu za 100 dinara, zato što je onome ko je napisao važno da se izda knjiga, pa i on doda neki dinar samo da mu se izda knjiga, a nema nikakvu obavezu izdavač prema njemu da mu da odgovarajući procenat od prodaje te knjige, pa onda, u stvari, i on postiče samo povećanje tiraža, nelegalno, pa piše hiljadu, a štampao je 10 puta po hiljadu itd. Znači, taj element u odgovarajućim nekim usavršavanjima će da se rešava.
U svakom slučaju, govorio sam ne sa nekom namerom da kritikujem ovo, više da upozorim na ono što se dešava na našem tržištu. Spadamo u zemlju koja je na najnižoj lestvici u zaštiti intelektualne svojine. Bilo je mnogo upozorenja, čak i SAD-a, pošto neki moji prijatelji s druge strane mnogo vole da se pozivaju na njih, evo i ja da se pozovem, da će čak prekinuti odnose sa Srbijom i Crnom Gorom zbog toga što kod nas nije zaštićena intelektualna svojina; naravno oni misle na "Majkrosoft", ali ne misle samo na to, misle i na Madonu sasvim sigurno.
Ovo je jedan veliki iskorak da i ta pitanja rešavamo i da se Srbija i Crna Gora pomeri na toj lestvici zaštite intelektualne svojine, što bi rekli, na neko mnogo bolje mesto. To je veliki postupak, veliki rad i trud da se dođe u poziciju da se zaštiti intelektualna svojina, žig i sve ostalo što je gospođa Silajev danas nabrajala. Mislim da će Skupština usvajanjem ovog zakona napraviti veliki pomak ka tome i zato se zahvaljujem na Predlogu zakona i glasaćemo i podržaćemo ovaj predlog.