Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 89 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika i da, saglasno tome, možemo da počnemo radni dan.
Obaveštavam da se niko nije prijavio da će odsustvovati.
Nastavljamo rad po dnevnom redu.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 5. i 6. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O ARBITRAŽI I POSEBNIM OVLAŠĆENjIMA RADI EFIKASNE ZAŠTITE PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda po tačkama 5. i 6, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 36 minuta, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka - Boris Tadić – 43 minuta 12 sekundi, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta 24 sekunde, poslanička grupa Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9 – 20 minuta 24 sekunde, Za evropsku Srbiju, pet narodnih poslanika – 6 minuta, i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, tri poslanika SPO-a, tri nezavisna poslanika, po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika. Istovremeno obaveštavam da je jedini ovlašćeni predstavnik, dakle izuzetak kao ovlašćeni predstavnik, ispred poslaničke grupe G17 plus narodni poslanik Milka Silajev. U slučaju da ima potrebe za još nekim ovlašćenjima sigurno će se tolerisati.
Otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o arbitraži i Predlogu zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine.
Istovremeno vas obaveštavam, shodno Poslovniku član 85. stav 1, danas ćemo raditi koliko bude potrebno, sve do završetka objedinjene načelne rasprave 5. i 6. tačke, a sutra od 10,00, za slučaj da završimo ranije danas, nastavićemo objedinjenom načelnom raspravom o tačkama 7, 8, 9. i 10.
Da li predstavnik predlagača dr Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, želi reč? (Da.)

Hvala, gospodine predsedniče. Poštovane dame i gospodo poslanici, pred Narodnom skupštinom Srbije je Predlog zakona o arbitraži koji predstavlja prvi ovakav zakon koji treba da se uvede u naš pravni sistem.
Svi dobro znate da arbitraža u srpskom pravnom poretku nije novost. Još čuveni profesor Mihailo Konstantinović pri Privrednoj komori Jugoslavije, negde 1953. godine prošlog veka, uveo je tzv. spoljnotrgovinsku arbitražu. Ta spoljnotrgovinska arbitraža živi do dana današnjeg. Njen život je imao uspone i padove, međutim, ona je uspela svoj autoritet da izgradi jednim solidnim, ozbiljnim presuđenjem u arbitražnim sporovima koje je vodila.
Ono što je za nju glavno svojstvo jeste da je ona međunarodna arbitraža. To drugim rečima znači da kada god postoji privredni spor između dva domaća preduzeća, sva ona preduzeća koja su registrovana kod nas, ukoliko je spor između njih, ta arbitraža ne može da se koristi.
S druge strane, pri Privrednoj komori Srbije takođe postoji jedna arbitraža, ali ona nije mnogo zaživela, kako se to kaže nekada u pravnom životu, i naši privrednici su po pravilu morali da idu pred privredne sudove, trgovinske sudove da rešavaju svoje sporove.
U današnje vreme smo naročito svesni problema koje naši trgovinski sudovi često sa sobom nose i zbog toga je vrlo važno da se u Srbiji razvije i domaća arbitraža, pored ove međunarodne koju već imamo.
Zakon o parničnom postupku, nažalost, samo jednom kratkom i šturom odredbom uređuje pitanje arbitraže kao tzv. izbranog, vrlo neobična reč, izbranog suda. Ta odredba Zakona o parničnom postupku glasi da o onim pravima o kojima stranke mogu slobodno raspolagati one mogu i rešavati sporove o tim pravima pred tzv. izbranim sudom. To je sve što postoji u našem pravnom sistemu o arbitražnom rešavanju sporova.
S druge strane, sve velike privrede i manje zemlje sa snažnim privredama imaju razvijene arbitraže, i to često profesionalne arbitraže, koje nisu isključivo pravničke, ne sede isključivo pravnici u tim arbitražama, već sede ugledni privrednici koji dobro razumeju prirodu odnosa određene trgovačke transakcije i samim tim znaju kako pravično i na ispravan način da rešavaju takve sporove. Poznata je, recimo, pariska trgovačka arbitraža, koja je vrlo okupirana privrednim sporovima među francuskim privrednim subjektima.
Imajući sve ove okolnosti u vidu, a to su, pod jedan, neefikasnost našeg trgovinskog sudstva, pod dva, potreba bližeg uređenja arbitraža, a samim tim i promovisanja arbitražne ideje u Srbiji, stali smo na stanovište da treba da sastavimo jedan zakon koji će biti zasnovan na UNCITRAL model zakonu.
UNCITRAL je specijalizovana agencija UN koja se bavi razvojem i harmonizacijom međunarodnog trgovačkog prava. Oni su razvili model zakon o arbitražama, koji je stekao međunarodni autoritet i sigurno je pedesetak zemalja u svetu prihvatilo taj model kao osnovicu za svoje nacionalna zakone o arbitraži. Što je nacionalni zakon bliži UNCITRAL-ovom modelu, utoliko je na međunarodnom nivou prepoznatljiviji i samim tim uliva ideju sigurnosti i stranim kompanijama koje žele da rešavaju svoje sporove pred arbitražama te zemlje koja ima taj zakon izrađen na bazi UNCITRAL-ovog modela.
Moja prva instrukcija za izradu ovog zakona je – radite na bazi UNCITRAL-ovog modela, to je proverena stvar, i što manje odstupajte od njega.
Drugi princip je bio princip efikasnosti. Nećemo postići rezultat da brzo dođemo do rešavanja spora, a brzina rešavanja spora je izuzetno važna za funkcionisanje jedne ekonomije. Dokle god je neka imovina u sporu, ta imovina je blokirana i za tužioca i za tuženog.
Samim tim ona nije u privrednoj funkciji i proizvodi se šteta, izmakla dobit se dobije. Zbog toga je jako važno efikasno rešavanje, zbog toga je toliko važna i toliko korišćena arbitraža kao metod rešavanja sporova.
Da se ne bi dogodilo da arbitraža donese svoju arbitražnu odluku, odnosno presudu, a potom da ona bude širom otvorena ili za priznanje sudsko, da mora da se prizna sudski da bi bila izvršna, pa da onda opet uđemo u te koridore koji nisu efikasni, išli smo na to da je arbitražna odluka, jednom doneta, definitivna, konačna, izvršna, pravosnažna izvršna odluka i da samo u onim situacijama koje zakon izričito navodi kao razloge za preispitivanje tj. poništenje te arbitražne odluke sud treba da interveniše. Znači, u jednom vrlo definisanom krugu pitanja koja zaista dovode suštinski u pitanje kvalitet te arbitražne odluke, tek tada sud se meša u tu celu stvar.
U protivnom, arbitražna odluka je izvršna i direktno sa arbitražnom odlukom se ide pred izvršne organe suda ili, ako budemo imali privatno izvršenje jednog dana, ide se na to izvršenje i time se izlazi iz postupka, završava se stvar i nastavlja se dalje kako je presuđeno.
To su, dakle, bila načela na kojima je ovaj zakon o arbitraži rađen. On je takođe rađen da uredi međunarodnu arbitražu i domaću arbitražu paralelno. Tu postoje, naravno, određene razlike između međunarodne i domaće arbitraže, ali osnovni principi su tu.
Zakon o arbitraži uređuje sva važna pitanja koja tipično uređuju zakoni koji se bave arbitražom. On ima prvo opšte odredbe koje se odnose na opšta načela arbitriranja, zatim ima poglavlje o formiranju arbitraže, o arbitražnom postupku, o donošenju arbitražne odluke, kao i priznanje o izvršenju pred nadležnim organima i preispitivanje te odluke pred sudom.
Ovaj zakon su radili naši najpoznatiji arbitri sa jakim međunarodnim iskustvom, to su radili ljudi koji su i sami arbitri u međunarodnoj arbitraži Međunarodne trgovačke komore u Parizu. Dakle, radi se o zakonu koji je usklađen sa najnovijim tendencijama. Takođe su radili i teoretičari arbitraže sa naših fakulteta.
Zakon je usklađen sa UNCITRAL-om, sa najmodernijim tendencijama u razvoju arbitražnog prava, koje je jedna vrlo dinamična oblast prava i smatramo da će biti na veliku polzu srpskom pravnom sistemu, te mi je zadovoljstvo i čast da ovaj zakon predložim vašoj pažnji i usvajanju. Hvala vam lepo.

Hvala. Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik SRS. Izvolite.

Gospodine Mihailoviću, izgleda da je nešto pobrkano danas na početku ove sednice. Obavešteni smo da je ova rasprava objedinjena, da imamo u raspravi dva zakona: jedan je Predlog zakona o arbitraži, a drugi je Predlog zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine. Za oba predloga je ovlašćeni predstavnik Vlade...
(Predsedavajući: Gospodine Krasiću, ako insistirate, evo ministar će se izjasniti o drugom predlogu zakona, pa onda vi možete da dobijete reč.)
Ja ništa, gospodine Mihailoviću, ne insistiram, nego samo konstatujem. Nisam ni reklamirao povredu Poslovnika, nisam ni tražio vašu intervenciju, nego sam samo izneo čuđenje da ovde...
(Predsedavajući: Gospodine Krasiću, ministar je upravo pre nego što ste izašli za govornicu tražio, u stvari, da se izjasni o tom drugom predlogu, pa samo zbog vas.)
Gospodine Mihailoviću, ministar danas ima vremena, pošto može da se javlja kad hoće i koliko god hoće, pa neka svoju strategiju prilagodi kako je on zamislio.
(Predsedavajući: Mislio sam da možete da govorite o ministrovom izlaganju. Ako hoćete, govorite sada, ministar će posle vas.)
Gospodine Mihailoviću, izgleda da vi mene od jutros ne razumete. U ponedeljak ste izvršili svojevrsnu torturu ovde, tražili ste da se spoji rasprava. Na silu ste to izglasali, rekli ste – radi efikasnosti itd. Sada mi ne dozvoljavate da dam ocenu uvodnog izlaganja rasprave u načelu o objedinjenoj raspravi dva zakona. Pošto vi imate neko drugo mišljenje, zadržite to svoje mišljenje; ja ću da obuhvatim u načelnoj raspravi onako kako ste i propisali da se radi na ovoj sednici.
U prvom delu ću izneti stavove SRS povodom Predloga zakona o arbitraži. Nije nama ovo prvi predlog jednog ovakvog zakona. Kod nas je arbitraža bila uređena. Samo da vas podsetim, kada je prošle godine usvajan novi Zakon o parničnom postupku, jedna od naših primedbi je bila zašto nema odredbi o arbitraži. Tada je rečeno da će posebnim zakonom da se uredi arbitraža.
Mogu reći da je čak i obećano da će biti uređena na ako ne identičan onda sličan način kako je i postojala u Zakonu o parničnom postupku. Te odredbe i nisu bile neki veliki problem, jer je ta jedna arbitraža koja je postojala radila u skladu sa tim odredbama Zakona o parničnom postupku, a te odredbe su bile stvarno načelne prirode. Druge stvari, vrlo važne za postupak pred arbitražom, rešene su unutrašnjim aktima same arbitraže.
Nije tačna konstatacija da arbitraža ubrzava rešavanje sporova između subjekata. Zašto? Zato što zavisi od stranaka. Neke stranke ugovore arbitražu, pa ne mogu da se dogovore oko arbitraže i, naravno, predmet dođe pred zakonom propisani nadležni sud. Arbitraža je jedna mogućnost koja se zasniva na dobrovoljnosti poslovnih partnera.
Podneli smo jedan broj amandmana na ovaj predlog zakona. Mislim da je to stvarno mali broj amandmana, ali principijelne prirode, jer smo hteli da skrenemo pažnju da ovako široko postavljen koncept arbitraže praktično negira nadležnost države. Vrlo konkretan da budem, mi smo podneli devet amandmana. U načelnoj raspravi od strane predstavnika Vlade nismo dobili informaciju da li je neki amandman usvojen ili nije. Računam da nisu usvojeni, te zadržavam pravo da prokomentarišem šta smo mi to prigovorili i šta smo tražili da se ispravi.
Ne može SRS da prihvati stav Vlade da svako fizičko lice može da ugovori arbitražu u nekim međusobnim privrednim odnosima. Verovatno su oni koji su pisali ovaj predlog zakona zaboravili jednu stvar – da gotovo svi koji ulaze u privredne odnose ne ulaze u privatne odnose povodom nekih stvari. Dva lica – A i B, na pijaci vrše neku razmenu, oni ne mogu da idu na arbitražu, jer ako bi se njima dozvolilo da idu na arbitražu, onda se postavlja pitanje čemu sud, čemu zakon.
U našem konceptu arbitraža je moguća samo između pravnih lica, a povodom nekih spornih odnosa iz međusobnog privrednog odnosa. Dva pravna lica su ugovorila neki posao, imaju svoje obaveze i svoja prava, došlo je do spora oko ispunjavanja obaveza, prava, mogu da traže da se taj spor reši pred arbitražom, ukoliko su unapred ugovorili takav oblik rešavanja spornog odnosa. Ali, između fizičkog lica i pravnog lica, ako nastane spor, ne može da se ugovori rešavanje pred arbitražom, jer onda je to negacija postojećeg pravosudnog sistema. To je prva primedba.
Druga principijelna primedba jeste ko može da formira stalne arbitraže. Predložili ste da stalne arbitražne institucije mogu da osnuju privredna komora, profesionalna i strukovna udruženja, udruženja građana u skladu sa njihovim osnivačkim aktom.
Mi smatramo da udruženja građana ne mogu da formiraju arbitraže koje bi imale tu nadležnost i tu snagu odluka koja se predviđa ovim predlogom zakona. Zašto?
Udruženje građana je jedna nevladina organizacija. Tako je moguće, recimo, da Vojin Dimitrijević i Nataša Kandić, pošto se nalaze u jednom udruženju, formiraju arbitražu, ona bude specijalizovana za neke sporove i onda krene seoba ili podsticanje od njihovih sponzora iz inostranstva – dobićete sredstva za neki posao ukoliko sa svojim poslovnim partnerima ugovorite nadležnost arbitraže na čijem čelu se nalaze Vojin Dimitrijević, Nataša Kandić.
Pa može malo da se promeša, pa da bude neko drugo udruženje, Sonja Biserko, ili neko treće udruženje, ovaj što je naprasno oslabio, Miljenko Dereta, smanjene dotacije i odmah čovek oslabio u kilaži.
Kako bismo mogli da prihvatimo odluke te arbitraže? Vama deluje smešno, ali to je napisano ovde. Ne vrlo konkretno i precizno, ali se krije iza ove dve reči "udruženje građana".
Sva udruženja građana imaju neka svoja pravila, a ona im služe da, između ostalog, reše sporni odnos koji nastane između članova, ali to nije predmet ovog zakona. Ne možete udruženjima građana da date to ovlašćenje da formiraju stalne arbitražne institucije, jer ovi bi, kakvi su drčni, napravili paralelnu strukturu sudstva u našoj zemlji.
Dalje, gubi se smisao dobrovoljnosti, gubi se smisao arbitraže, ako propisujete da u slučaju neslaganja arbitara koje su izabrale stranke u sporu i u slučaju njihovog neslaganja oko izbora onog trećeg zajedničkog, odluku treba da donese nadležni sud. Zašto bi se sud mešao u ono što su stranke same ugovorile?
Nama su potrebne, u stvari, te stalne arbitraže. To vam piše u 17 članova. Uvek gde se javi spor povodom toga što je jedna strana predložila jednog arbitra, druga strana drugog arbitra, ta dva arbitra treba da izaberu zajedničkog trećeg.
Ukoliko se ne slože, trećeg bira nadležni sud. Onda se gubi smisao arbitraže. Mnogo je bolje da ste krenuli od osnovnih principa stalne arbitraže, spoljnotrgovinske, pri Privrednoj komori.
Ne možemo da prihvatimo stav da se smatra da je naknadno ugovorena arbitraža ako stranke u sporu pred sudom kažu – nećemo pred sudom da rešimo, nego se dogovaramo da ćemo da idemo na arbitražu. To ne možemo da prihvatimo.
Arbitraža mora da se ugovori, mora da se predvidi pre nego što nastane spor. Kada nastane spor, kako da se menja, kako da se dogovaramo, kako da isključimo primenu odredbi zakona od nadležnosti državnog organa koji treba da reši određeni spor.
Ovo je poprilično slobodoumno napisano, tako da se opet vraćam na početnu informaciju koju sam dao povodom ovog predloga zakona: stvarno smo se trudili da ograničeno intervenišemo kada je u pitanju ovaj predlog zakona, samo tražimo da se otklone neke principijelne primedbe.
Moram da vam kažem da se ovde ne radi o drugom stavu, o drugom mišljenju. Ne verujem koji bi profesor sa pravnog fakulteta mogao da podrži ovo.
Doduše, mi ovde sa govornice, kada su u pitanju predstavnici Vlade, čujemo različite tvrdnje i različita obećanja da iza nekog predloga zakona stoje banke, stručnjaci itd.
Gospodine Parivodiću, vaš zakon o evidentiranju, ona hipoteka, videli ste pre neki dan šta kažu bankari.
Po tom zakonu ne može da se upiše hipoteka i ono što rekoste za građevinske dozvole – neće niko, a nama ste tvrdili da su bankari rekli da će da prihvate. Reportaža 10 minuta na RTS-u, nijedna banka ne prihvata.
Unapred vas upozoravamo. Tada smo vas upozoravali povodom tog zakona i nekih drugih, niste nam verovali, ali u sudaru sa stvarnošću vidite da naši stavovi preovladavaju.
Kaže – arbitražni sud može da donese odluku na osnovu pravde i pravičnosti. Za našu arbitražu koja je postojala, nekada funkcionisala i bila solidna arbitraža, bile su mnogo značajnije odredbe zakona i uzanse.
Tu delim sa vama mišljenje da ljudi profesionalci, gde jednostavno zakon ne može da prati tehnologiju, tehniku, gde po neki put kasne i uzanse, gde razvoj novih standarda i tehničkih normativa prosto nameće jedno novo shvatanje prava, mora to da se kaže, da je onda vrlo poželjno da profesionalci za rešavanje tog spornog odnosa koriste profesionalce kao arbitre, i to ima opravdanja. I samo u tom delu država želi da prizna arbitražnu odluku.
Ali, ne možemo široko da postavimo Predlogom zakona da svako ko se posvađa oko nečega ide na arbitražu, a tako je otprilike postavljeno.
Tvrdim da na nekim mestima čak i arbitraža može biti zloupotrebljena, jer ugovaranjem arbitraže stranke imaju pravo da raspolažu sa svojim zahtevima, što je osnovni uslov da bi nešto išlo na arbitražu, formalno-pravno stranke su ugovorile arbitražu, jer na taj način je sve praktično ispunjeno da ide na arbitražu, ali mogu da iskoriste te svoje zahteve da izbegnu primenu neke norme iz nekog zakona.
Zato prilikom određivanja šta može da ide na arbitražu, gde treba da bude arbitraža, kako treba da bude sastavljena arbitraža, kakav je značaj odluke arbitraže, treba biti vrlo oprezan i treba pristupiti restriktivno, kako se ne bi desilo da se zloupotrebi to pravo da bi se izbegla primena zakona i nekih drugih obavezujućih normi. Mi smo u tom smislu podneli amandmane. Nismo hteli da idemo sa nekim većim ograničenjima.
To je ono što ćemo povodom rasprave o amandmanima imati prilike da konkretno ispričamo i ukažemo na neke primere iz prakse, ali ovde se već treći dan priča o efikasnosti našeg pravosuđa i o efikasnosti onog organa koji treba da reši sporni odnos. Onda prosto dolazimo do neverovatne situacije da se sve kritikuje, umesto da se pažnja fokusira na dva ili tri pitanja ili problema koja treba da se reše.
Onda se sa ove govornice dolazi sa jednom pričom predstavnika Vlade da samo donošenje zakona rešava taj problem, a da pri tom prosto zaboravljamo da nismo iscrpli sve mogućnosti koje daje postojeći zakon, pre svega mislim na te personalne, lične, subjektivne probleme.
Nismo rešili pitanje sudije i njegovog kvaliteta rada, a onda kažemo, da bi to predupredili, da promenimo zakon, pa trgovinski sudovi nisu efikasni, da damo to na arbitražu, oni će tamo brže da završavaju svoj spor.
Onda ste rekli – čim uđe u neki spor neki privredni subjekt, na neki način je blokirana imovina. Nije blokirana imovina, to je problem. Kamo sreće da je blokirana, da je na neki način obezbeđena kao sredstvo iz koga će da se namiri eventualni dug kada se utvrdi u sudu. Međutim, situacija je potpuno drugačija. Reći ću vam kakva je, neću imena da pričam.
Jedna firma vodi spor od 1992. godine pred Trgovinskim sudom u Somboru. U pitanju je u to vreme društveno preduzeće – tuženo, tužilac privatno preduzeće, obezbedilo je neku robu. Društveno preduzeće delimično platilo, a ostatak nije platilo. Vodila se parnica da se naplati to potraživanje, to se otezalo i otezalo; u međuvremenu preduzeće otišlo nešto malo u stečaj, pa nešto kao da nije u stečaju, pa otišlo u privatizaciju, pa nije otišlo u privatizaciju, pa nešto izuzeto i prodato mimo privatizacije komercijalno.
A ovo privatno preduzeće, sa velikim blokiranim sredstvima, sa ogromnim potraživanjima (dovoljno vam je reći da je od 1992. godine, pa uzmite onu inflaciju, kamatu i da ne ređamo kako je), ni sada ne može da ostvari u sudskom sporu potraživanje, a i kada bi ostvarilo to potraživanje ne bi imalo iz čega da naplati to svoje potraživanje.
Ako taj primer uzmemo i sada neko dođe i kaže – da su oni ugovorili nadležnost arbitraže, ta situacija ne bi bila takva. Ista bi bila.
Ista bi bila, ministre, ali znate zbog čega ista? Upravo zbog toga što vam je rekao Palalić – zato što ste imali u ovom periodu jedan sistem obezvređivanja društvenog kapitala. Kako ga je sud blokirao u ostvarivanju njegovih potraživanja, tako će i arbitraža; te jedno, te drugo ročište, te veštačenje, te superveštačenje, te ovo, te ono.
Naravno, mi jesmo za propis kojim bi se uredio postupak pred arbitražom, sastav arbitraže, značaj i odluka arbitražnog suda itd., na jedan vrlo restriktivan način, da se ne bi desilo, zaklinjemo se u nov zakon, mislimo da će zakon da reši sve naše probleme, a da se nastavi sa praksom koja postoji kod trgovinskih sudova, gde je evidentno da se godinama razvlače neki sporovi i imovina gubi. Zato smo podneli ove amandmane.
Pošto sam disciplinovan poslanik, povodom ovog drugog predloga zakona – on je u suštini inspekcijski propis koji treba da spreči neovlašćeno korišćenje tuđih umetničkih i uopšte stvaralačkih dela i da se nezakonito neko bogati na štetu autora, inovatora itd. Smatramo da za ovo što ste ovim zakonom uredili postoji sasvim dovoljno prostora da se pristupi radu i bez ovog zakona i da to sadrže postojeći inspekcijski propisi.
Ne pravimo vam problem zbog ovog zakona, ali smo jednom grupom amandmana hteli da vam skrenemo pažnju na neke oblasti koje ste ispustili, a takođe se tiču prava autorstva, intelektualne svojine itd. Mislim da usvajanjem tih amandmana može taj zakon da se poboljša.
Ipak će ostati jedna nedorečenost odnosa prema saveznom propisu, dimenzije dokle je ovo samo kontrola prometa i da li se nešto nalazi u prometu, a ne zalazi u samo autorstvo kao pravo. Ostaje ta mrlja. Mislim da nije dobro razrešen vakuum između saveznog propisa, a on će biti propisan na nivou državne zajednice sa primenom na teritoriji Republike Srbije. Tu se javlja jedan vakuum i oni koji su pisali ove propise su, pretpostavljam, ispustili taj deo. Možda bi bilo bolje da je malo otišao taj zakon na doradu, ali podneli smo amandmane, pa ćemo videti, u zavisnosti od tih amandmana.

Zahvaljujem se, gospodine Krasiću. Predlog zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine – bilo bi dobro da ministar, pošto je shvatio da su odvojene tačke dnevnog reda, takođe da ovde napomene. Izvolite, gospodine Parivodiću.

Hvala, gospodine potpredsedniče. Poštovani poslanici, drugi zakon koji imam zadovoljstvo i čast da vam predstavim je zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine. Ispravno je rekao gospodin Krasić, radi se o zakonu koji se prvenstveno bavi inspekcijskim organima, njima daje odgovarajuće naloge za efikasnu zaštitu prava intelektualne svojine.
Ja sam patentni zastupnik po profesiji i znam kakve sam probleme imao u zaštiti prava intelektualne svojine u mojoj praksi. Kada sam se obraćao policiji, policija je imala važnija posla. Kada sam se obraćao trgovačkoj inspekciji, oni su rekli da nisu nadležni itd. Uvek je bilo problema zato što propisi nisu pisani na dovoljno jasan, konkretan, izričit način da inspekcija efikasno štiti prava intelektualne svojine.
Tipična reakcija inspekcijskih službi je bila – vi tužite toga koji povređuje vaše pravo, pa kada dobijete pravosnažnu i izvršnu presudu, onda ćemo mi po njoj presuditi. To znači da će reakcija nastupiti najkraće u roku od godinu i po do dve dana. Do tada će se mnogo stvari promeniti i mnogo će se steći, bez osnova, imovine koristeći tuđi žig, tuđi model, tuđe autorsko delo. To je neefikasna zaštita.
Ovaj zakon konkretno daje ovlašćenje i naređuje inspekcijskim službama da kada zateknu robu koja povređuje pravo intelektualne svojine imaju pravo i dužnost da takvu robu oduzmu na licu mesta i da onda ona u zakonskoj proceduri dalje doživi svoju odgovarajuću sudbinu.
Inspektori se već obučavaju za prepoznavanje robe koja povređuje žigove, modele, uzorke, autorska prava, a posebno kompjuterske programe. Oni se obučavaju za to, i različite inspekcije, tržišna, građevinska, finansijska, imaju obavezu da vode brigu o poštovanju prava intelektualne svojine iz one oblasti prava intelektualne svojine koja im je najbliža.
Tako, recimo, kada se povređuju žigovi, modeli i uzorci, onda je tržišna inspekcija zadužena. Ako se povređuje arhitektonski projekat, onda je zadužena građevinska inspekcija. Mehanizmi koji te inspekcije imaju su vrlo efikasni.
Ceo smisao ovog zakona je da se civilizuje tržište u ovoj zemlji i da ne samo strana preduzeća od toga imaju koristi, već i naša preduzeća, koja sve više razvijaju svoja intelektualna prava i u čijoj imovini ima sve više vrednosti koje pripadaju intelektualnim pravima i da njihova imovina bude efikasno zaštićena i da budemo usaglašeni sa međunarodnim standardima ponašanja na tom planu. Meni je zadovoljstvo da ovaj zakon predložim vašoj pažnji i usvajanju. Hvala.

Zahvaljujem se ministru Parivodiću. Nastavljamo dalje. Da li predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih klubova koji nisu iskoristili to pravo žele reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Milka Silajev.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, značaj ovog zakona je za naše okruženje u okviru svetskog i evropskog okruženja veliki. Ja kao poslanik G17 plus i moja poslanička grupa ćemo podržati ovaj zakon, on je jasan, pitak, vrlo transparentan. Prema tome, G17 plus će ga podržati.
Želela bih da pričam o tome gde je Srbija u jednom takvom svetskom i evropskom okruženju u okviru zaštite intelektualne svojine, šta je u svetu učinjeno na zaštiti intelektualne svojine i šta je Srbija u odnosu na svet u ovoj oblasti.
Značaj zaštite intelektualne svojine intenzivira se ubrzanim razvojem tehnologije. Novi, veoma vredni proizvodi visokih tehnologija počivaju na zbiru inovacija i kreacija više autora. Sve više, pored svoje osnovne namene i kvaliteta, proizvodi danas moraju da zadovolje i zahteve savremenog dizajna, jer na tržištu proizvod prodaje i njegov izgled i ambalaža.
Ali, nove tehnologije, osim značajnog doprinosa u unapređenju samih proizvoda, olakšale su i plagijate, pirateriju i slične povrede prava intelektualne svojine autora, pronalazača, dizajnera i drugih nosilaca ovih prava. Ovakvo stanje uslovilo je pojačanu aktivnost zaštite prava intelektualne svojine na međunarodnom i unutrašnjem planu. Kod nas se doskora vrlo malo pisalo i govorilo o značaju ovog zakona, odnosno ove kategorije zaštite intelektualne svojine. Uključivanjem naše zemlje u svetske trgovinske tokove ovo pitanje se aktuelizuje i postaje važan uslov naše integracije u međunarodnu zajednicu.
Kao što znate, vrlo su česti i prisutni napisi u našim novinama, skoro sam imala priliku da pročitam: Srbija, raj za falsifikate. Ima podataka, pišu novine, da su na gubitku ne samo potrošači, nego i država, i da se u magacinima i garažama širom Srbije osim garderobe nalaze začini, motorna ulja, prehrambeni proizvodi, alkoholna pića, sokovi, kozmetika, diskovi itd.
Način i obim zaštite intelektualne svojine razlikuje se od zemlje do zemlje. Ove razlike, i svi problemi koje one donose, naročito su evidentirane u međunarodno-trgovinskim relacijama, posebno tamo gde postoje smetnje u vidu tzv. necarinskih barijera, kada je npr. u nekoj državi proizvod roba na osnovu piratskog korišćenja.
U svetu su prisutne unifikacija i standardizacija međunarodne zaštite u ovoj oblasti. Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, uključujući i trgovinu falsifikovanom robom, tzv. TRIPS sporazum, jeste sporazum donesen na tzv. Urugvajskoj rundi pregovora u GATT-u (sadašnja Svetska trgovinska organizacija), koja je počela 1986. godine, a okončana 1993. godine, s tim što su pored TRIPS sporazuma ovde doneti i drugi sporazumi u vezi sa međunarodnom trgovinom.
TRIPS sporazum uspostavlja sledeće principe na kojima se obezbeđuje zaštita prava intelektualne svojine koja je ugrađena u neki proizvod – standardizacija i međunarodna zaštita. Članice TRIPS sporazuma mogu da kroz svoju legislativu predvide obimniju zaštitu prava intelektualne svojine, ali ukoliko se ona ne kosi sa principima ovog sporazuma.
Koja su to prava, dakle i oblici intelektualne svojine, a ulaze u zaštitu? To su autorska i srodna prava, robni i uslužni žigovi, o kojima je gospodin ministar malopre pričao, geografske oznake porekla, industrijski modeli i uzorci, patenti, topografija integrisanih kola (a ja sam iz elektronske industrije, pa sam imala prilike da vidim da to budu i falsifikati, iako je to velika muka da se napravi), zaštita neotkrivenih informacija radi zaštite od nelojalne konkurencije, kontrola prakse i ograničenja u konkurenciji u ugovorima o licenci.
Intelektualna svojina se uglavnom deli na dve oblasti, to su: autorska i srodna prava i industrijska svojina.
Autorska i srodna prava predstavljaju prava autora umetničkih i filmskih dela, i treba naglasiti da se računarski programi štite po istom principu; takođe i zbirka podataka i drugog materijala zbog načina izbora i grupisanja, i to predstavlja autorsko pravo.
Ova prava se štite 50 godina od prvog izdavanja, odnosno nastanka, računajući od kraja kalendarske godine kada je delo nastalo, odnosno kada je objavljeno, izuzev fotografskih dela i dela primenjene umetnosti.
Izvođači i proizvođači fonograma imaju zaštitu prava najmanje 50 godina od kraja kalendarske godine kada je izvršeno snimanje, odnosno kada je došlo do interpretacije ili emisije, dok proizvođačima emisija to pravo traje 20 godina, od kraja godine kada je emisija emitovana, s tim da ova zaštita ne deluje na ona autorska dela koja su u trenutku stupanja na snagu ovog sporazuma postala javno dobro.
Osim toga, izvođači, proizvođači fonograma, zvučnih zapisa, proizvođači emisija imaju pravo da zabrane snimanje, odnosno reprodukovanje programa, davanje u zakup, reemitovanje, odnosno javno saopštavanje njihovih emisija.
Industrijska svojina, koja je izvor ogromnih finansijskih sredstava, posebno je interesantna.
Svedoci ste da je u novinama, mislim u "Politici", objavljen jedan feljton koji daje prikaz industrijske špijunaže, jer su tu prisutne velike pare.
Ona se deli uglavnom na dve oblasti.
U prvu oblast spadaju robni i uslužni žigovi koji odvajaju robe i usluge jedne firme od druge firme, a u drugu zaštita geografskih oznaka porekla robe, što predstavlja identifikaciju mesta iz kojeg potiče, što mu daje esencijalne atribute tog geografskog porekla.
Zaštita znakova razlikovanja ima za cilj da stimuliše konkurenciju, ali i da zaštiti sa jedne strane titulara prava, a sa druge konzumenta robe, odnosno da mu omogući da bude informisan o izboru i kvalitetu robe i usluga, sa dodatnom zaštitom za geografsku oznaku vina, alkoholnih pića, shodno nekom članu ovog TRIPS sporazuma.
Drugi vidovi industrijske svojine su zaštićeni radi stimulisanja pronalazaštva, dizajna, kreativne tehnologije, i tu spadaju pronalasci, patenti, industrijski modeli, uzorci i neotkrivene informacije.
Ovde se zaštita daje i takva je da traje 20 godina, računajući od dana podnošenja prijave.
Zaštita prava intelektualne svojine predviđa načelo transparentnosti, odnosno zakoni i propisi, sudske odluke, što je ovim predlogom zakona i predviđeno, i administrativna pravila opšte namene države članice koje se odnose na predmet, dostupnost, obim, sticanje, zloupotrebu sprečavanja prava intelektualne svojine, moraju se objavljivati i biti dostupni na jeziku zemlje članice.
Predlogom zakona predviđena su pravna sredstva za zaštitu prava intelektualne svojine i to u građanskom i upravnom postupku, kao i pravna sredstva kojim će država omogućiti titularima da na sudu zaštite svoja prava. Obavezno je obezbeđivanje ravnopravnosti u postupku, pravičnosti, nepristrasnosti, kao i načela neposrednosti. Ne sme se nametati obaveza nosiocima prava da se lično pojavljuju, a stranke imaju pravo da budu zastupljene od pravnih zastupnika radi podnošenja dokaza i utvrđivanja činjeničnog stanja.
Postupak mora da obezbedi način otkrivanja i zaštite poverljivih informacija ako to nije u suprotnosti sa ustavnim poretkom. Sudovi moraju imati ovlašćenja da izriču sudske zabrane zbog povrede prava i da nalažu prekršiocu da plaća nosiocu prava intelektualne svojine pravo, naknadu za korišćenje i štetu, kao i da mu nadoknadi troškove postupka.
Da bi se efikasno sprečila povreda prava intelektualne svojine sudske vlasti moraju imati ovlašćenja da nalože povlačenje sa tržišta one robe koja predstavlja povredu takvih prava, i to bez naknade vlasniku, a takođe može da se naloži da se sirovine i alati kojima se stvara takva roba povuku sa tržišta, na način koji će trajno umanjiti mogućnost dalje povrede prava intelektualne svojine.
Ovde je takođe propisano da se mora imati u vidu proporcija između ozbiljnosti povrede i naloženih pravnih sredstava, kao interesa trećih lica. Dakle, moguće je voditi upravni postupak. Predlogom zakona je predviđeno da se nalože hitne i efikasne privremene mere radi sprečavanja povrede bilo kog prava intelektualne svojine i radi očuvanja relevantnih dokaza u odnosu na tu povredu, s tim da se privremena mera može usvojiti bez saslušanja druge strane.
Ovim sporazumom predviđene su pogranične mere; nosilac prava intelektualne svojine može da se obrati zahtevom nadležnim sudskim upravnim vlastima da bi carinske vlasti obustavile puštanje u promet falsifikovane robe, koja na neki način vređa prava intelektualne svojine.
Predviđena je mogućnost vođenja krivičnih postupaka i krivično kažnjavanje počinilaca povrede prava intelektualne svojine, i to kod svesnog falsifikovanja žiga ili kod piraterije u autorskim pravima, u vezi sa komercijalizacijom istih. Kao kazne su predviđene visoke novčane kazne koje uključuju i mere prevencije.
Tim međunarodnim sporazumom predviđen je iz 1994. Opšti sporazum o carinama, tj. njegove odredbe primenjivaće se i rešavaće se sporovi između članica potpisnica tog sporazuma. Međutim, mi tek otvaramo vrata čitavog tog procesa.
Samo sam htela da ukažem da je ovaj zakon na tom putu i da ga treba prihvatiti, a da ćemo mi u našim približavanjima i Evropskoj uniji i Svetskoj trgovinskoj organizaciji morati da prihvatimo sve te strože norme, ali da ćemo u tome uspeti.
TRIPS sporazumom je predviđeno da za trgovinske aspekte prava intelektualne svojine, u kome će zemlje članice morati da daju informacije o svojim aktivnostima toj svetskoj organizaciji, da bi savet, on se imenuje, pratio kako članice ispunjavaju svoje obaveze, ali i radi omogućavanja članicama da se konsultuju u vezi sa problemom zaštite prava, jer je to veliki problem intelektualne svojine... Predviđeno je da savet može tražiti podatke od bilo kog izvora informacija, iz bilo koje zemlje, ako smatra da mu je to potrebno, a takođe i da ostvari sa WIPO-om, to je Svetska organizacija za intelektualnu svojinu, što upravo i govori o značaju i korisnosti pristupanju ovom međunarodnom sporazumu.
Pošto smo mi na putu i želimo da uđemo u Svetsku trgovinsku organizaciju, mi ćemo morati sve ove sporazume da prihvatimo i da se ponašamo po njima.
Hvala vam i nadam se da će, pošto je ovo tehnički zakon, Skupština biti jednoglasna.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redoslednom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe SRS, DSS i SPS.
Reč ima narodni poslanik Milan Nikolić, a neka se pripremi narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovlašćeni predstavnik SPS će duže govoriti o zakonima koji su na dnevnom redu, ali kao čovek koji se bavi privredom skoro čitavog svog veka osećam potrebu da kažem da su pred nama dva naizgled obična zakona, međutim, moja partija i ja im pridajemo izuzetno veliki značaj, jer se i u jednom i u drugom slučaju radi o dosta neuređenim oblastima i kao posledicu imamo haos na tržištu i u privredi naše zemlje.
U prilici sam da veoma često potpisujem ugovore sa inostranstvom i, po pravilu, jedan od članova tih ugovora predviđa nadležnost arbitraže i predviđa nadležnost sudova.
Nažalost, iako imamo tradiciju, ministar je o tome govorio, mi ne uvodimo u moguće sporove ili na realizaciju posebnog dogovora arbitražu, za koju cenim da je vrlo efikasna, koja može da donese pravičnu i pravednu presudu ili odluku dosta brzo, što je važno za privredu, jer imamo situaciju da nam sudovi, zbog prenatrpanosti raznim predmetima, nažalost i zbog mnogih drugih problema o kojima veoma često u Skupštini govorimo (korupcije pojedinih sudija itd.), da nam se ti procesi odvijaju toliko dugo da postaju bespredmetni onog trenutka kada se donesu presude.
Istovremeno mislim da birani arbitri i kontrola u arbitraži tera na savestan, odgovoran, kontinuiran i vrlo brz način donošenja odluke. Mislim da o tome Skupština danas treba jednoglasno da donese odluku.
S druge strane, poverenje u naš pravni sistem će biti veće ukoliko partner iz inostranstva, sa svojim nekim zavisnim preduzećima, sa svojim kapitalom u ovoj zemlji, zna da može da računa na neku arbitrarnu presudu ovakve institucije, a ne da čeka na dugoročno rešavanje problema preko sudova.
Kada je efikasna zaštita intelektualne svojine u pitanju, nažalost, mi nismo jedina zemlja, ali smo zemlja u tranziciji u kojoj vlada popriličan haos kada su u pitanju prava intelektualne svojine. Pune su nam prodavnice kojekakvih "benetona", "najki" itd, a radi se o boflu koji na određen način vara kupca, donosi dosta visoke profite onima koji to uvoze ili eventualno proizvode, a stvara nepoverenje kod velikih multinacionalnih kompanija koje svuda po svetu organizuju proizvodnju, pa i u našoj zemlji moguću proizvodnju, imajući u vidu stručnu radnu snagu, pre svega, u tekstilnoj, obućarskoj industriji itd. Jednostavno, to se ne čini, upravo zbog ovakvog piratskog rada, posebno kada je taj industrijski dizajn u pitanju.
Želim da navedem primer moje kompanije: u želji da napravimo kvalitetan i moderan proizvod, koji tržište zahteva, plaćamo autore, dizajnere iz Pariza, Milana, veliki dizajn centar ovde u Beogradu, plaćamo procenat od svakog prodatog komada određenog proizvoda tom autoru, da bi se za mesec dana, posle svakog novog proizvoda, pojavila kopija, plagijat koji je dosta neuspešno u pogledu kvaliteta kopiran, ali mi nemamo snage da to zaustavimo, jer svuda je neko pravo, ali do kraja neizrečeno.
Mislim da je veoma važno u ovom zakonu da će sada, pored prava onoga koji je nosilac tog ovlašćenja ili prava svojine intelektualne, po svojoj odgovornosti i nadležnosti mnoge inspekcije pratiti sprovođenje ili kršenje ovakvih prava, zloupotrebe ovakvih prava i nezavisno od nosioca prava moći da donesu vrlo brzu i adekvatnu odluku.
Naravno, mislim da je ta procedura takođe dosta dobro opisana, propisana i način na koji će se to realizovati, s tim što je dosta još uvek pravo na onome koji treba da odgovara zato što je određeno autorsko pravo iskoristio, zloupotrebio, u smislu ne odjednom oduzimanja robe, procesa prava na prigovor itd, međutim, mislim da se za početak to i dovoljno dobro reguliše u odnosu na ono kakvo je do sada stanje bilo.
Sigurno je da ako želimo, a mi imamo takve kapacitete i još više potrebu za organizacijom ili uvećanom proizvodnjom u ovoj zemlji, a samim tim i potrebu za izvozom i aktivno uključivanje u međunarodnu podelu rada, mi moramo kao zemlja da obezbedimo pravu sigurnost i onome koji će ulagati i onome koji je već uložio da može da računa da zaštiti na pravi način svoj proizvod, da ima zaštitu države oko toga i ako do problema dođe da može dosta brzo da se na ovaj način reši.
Socijalistička partija Srbije će, a to će ovlašćeni predstavnik i reći, i jedan i drugi zakon u danu za glasanje podržati.