Hvala, gospođo Vojić-Marković. Imajte razumevanja da je onima koji 60 godina čekaju, a imaju već 80, pa im je svaki dan mnogo. Evo, sad ćete da čujete jednog od starijih poslanika, gospodina Markovića, ali ne baš toliko.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković, posle toga narodni poslanik Donka Banović, pa narodni poslanik Đorđe Mamula.

Ja ću, gospodine predsedniče, sačekati još koji mesec da SRS preuzme odgovornost za Srbiju, da preuzme vlast i onda da vladamo jedno 30 godina, pa ćemo posle videti.
Dame i gospodo narodni poslanici, zakon se ograničava na imovinu oduzetu crkvama i verskim zajednicama od 45. godine pa naovamo, a vrlo dobro znamo da je i u predratnom periodu i u doba Kraljevine imovina crkvama i verskim zajednicama, Pravoslavnoj crkvi pogotovu, i te kako oduzimana od pretka ovoga koji se sada predstavlja kao NjKV. Crkva na Kosovu je imala ogromnu materijalnu štetu upravo od tog kralja.
Međutim, da malo analiziramo zakon i da pokušam da ukažem na neke nelogičnosti, na neke manjkavosti i, ukoliko ministar bude imao sluha i usvojio amandmane SRS, može se desiti da SRS glasa za ovaj zakon.
U članu 3. stav 4. bode oči svima - pod teritorijom Republike Srbije podrazumeva se i teritorija AP Kosovo i Metohija. Zašto naglašavate? Rezolucijom 1244 je jasno definisano šta je teritorija Republike Srbije. Ustavom je takođe jasno definisano šta je teritorija Republike Srbije. Rezolucijom 1244 su samo oni koji su nas bombardovali sve ono vreme, oni koji su pokušali, a da nije bilo generala Delića i njemu sličnih generala, i nogom i čizmom da uđu na teritoriju Srbije, oni koji su upravo zbog te naše vojske i prestali da proizvode STELT tehnologiju, da vas obavestim ministre, F-117 se više ne proizvodi, jer ga oni naši omakoše u Buđanovcima, pa su shvatili da više nije to o čemu su oni pričali.
Ali, da se vratim na zakon. Nema potrebe da se posebnim stavom člana kaže šta se podrazumeva pod teritorijom Srbije i nema šta da se podrazumeva pod teritorijom Srbije. Teritorija Srbije je jasno definisana.
Član 6. mi takođe smeta, jer jedan deo kaže - vraćanje crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim pravnim sledbenicama. Crkve nemaju pravne sledbenike, verske zajednica takođe postoje, mi govorimo o priznatim verskim zajednicama, ne govorimo o Jehovinim svedocima ili Sajentološkoj crkvi, kojoj pripada donedavno potpredsednik Vlade Miroljub Labus, govorim o pet crkava i dve verske zajednice. Može li se ovaj zakon protumačiti da će i Crnogorska pravoslavna crkva da bude pravni sledbenik jednog dela Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.
Prema tome, crkve nemaju pravne sledbenike, one su žive, njima treba vraćati imovinu. Verske zajednice, takođe, govorim o priznatim verskim zajednicama. Doduše, ovim zakonom koji smo nedavno usvojili sada je sve verska zajednica. Čak mogu i satanisti da budu verska zajednica. Oni tumače Bibliju na svojstven način.
Član 8. kaže: "Fizička lica koja su u međuvremenu zakonitim aktima, pravnim poslom stekla pravo svojine..."; ovim zakonom, ukoliko usvojimo ovaj zakon, a mislim da će proći u Skupštini, ti zakoniti poslovi se automatski proglašavaju nezakonitim, kojima je stečeno pravo svojine. Onda se samo vraća u pređašnje stanje.
Ima još jedna stvar, do 2000. godine je postojao zakon koji je omogućavao da se crkvama vrati njihova imovina. Koristeći taj zakon, opština Zemun je crkvi rođenja presvete Bogorodice u Zemunu vratila zgradu, u kojoj je trebalo da se nađe Bogoslovija. Posle 2000. godine je samo uzurpiran deo od jedne škole koja treba da se iseli. Očekujem od ministra obrazovanja da iseli tu školu, da nađe pogodnu lokaciju i da se crkva potpuno uvede u posed. Uglavnom, mi smo joj vratili imovinu.
Nikolajevskoj crkvi u Zemunu smo takođe vratili parohijski dom koji je bio uzurpiran, koristeći upravo taj zakon. Prema tome, postojala je mogućnost da se vrati. Posle 2000. ništa nije vraćeno nijednoj crkvi i nijednoj verskoj zajednici.
Član 10. kaže da se vrati pravo svojine i državine na nepokretnost koja je bila oduzeta, ako je u približno istom obliku i stanju u kome je bila pre oduzimanja. Kada je Metohija oduzimana SPC, Metohija znači manastirsko imanje, manastirište, manastirina, to su bile njive, šume, pašnjaci, danas se tu, pogotovo posle 2000. godine, naselilo još nekoliko stotina hiljada Šiptara iz Albanije. Šta ćemo sa zemljom koju su inače oteli Šiptari, i pored toga što je zemlja oduzimana crkvama? Kako ćemo sprovesti ovaj zakon u tom delu i vratiti Dečanima, vratiti Ljeviškoj, pre svega sazidati Ljevišku, jer su je spalili, pa onda vratiti njoj što je pripadalo.
Ima još jedna stvar koja nije obuhvaćena ovim zakonom, a koja će nam se provući, jer je već bio pokušaj 2002. godine da se provuče. Pojedine verske zajedice su svoju imovinu prodavale lokalnim samoupravama. Jevrejska verska zajednica iz Zemuna je 1958. ili 1960. godine prodala sinagogu, skinula crkvena obeležja i zgradu prodala opštini Zemun. Pokušali su 2002. godine to da vrate, pa kad su shvatili da je to imovina opštine i da to više ne predstavlja verski objekat, onda su oni stali.
U članu 12. kaže: "Zakupac nepokretnosti koja je predmet vraćanja ima pravo da, pod uslovima predviđenim ugovorom, koristi nepokretnost za svoju delatnost za period koji je neophodan za prilagođavanje njegovog poslovanja izmenjenim uslovima, ali ne duže od dve godine". Pa mislite li vi da ćete još dve godine da vladate? Ne mislim da ćete vi dve godine. Teško da ćete to doživeti. Uostalom, prva slana i ova vlada ode.
Zašto odmah ne rešite problem, ako već vraćate imovinu? Zašto odmah ne regulišete i te odnose, nego "a najduže dve godine". Ne liči li ovo malo na obmanjivanje?
Ima još jedna stvar, vi u ovom zakonu direkciju, koja može da bude organ ministarstva, a i ne mora, dižete na nivo institucije, na nivo ministarstva, pa će direkcija da odlučuje, da procenjuje. To može ministarstvo, direkcija ne može.
U članovima od 17. do 28. gde god piše "direkcija" mora da bude "ministarstvo". Ministarstvo je organ vlasti, državni organ, direkcija je samo pomoćno telo tog ministarstva, koje može a i ne mora da postoji.
Članom 18. kaže: "Ako je obveznik vraćanja Republika Srbija, naknada se isplaćuje u obveznicama Republike Srbije koje su predmet berzanskog trgovanja.
Obveznice iz stava 1. ovog člana izdaće se pod uslovima i u rokovima određenim opštim zakonom kojim se uređuju pitanja vraćanja i obeštećenja za oduzetu imovinu.
Sredstva za izmirenje obaveze po osnovu izdatih obveznica obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije".
To znači da vi nemate sredstva da ovaj zakon sprovedete do kraja, da ćete državu zadužiti izdavanjem novih obveznica, da će država ući u još jedan kredit da bi se ove stvari regulisale.
Mi smo vam amandmanima rekli da možete samo naturalno da vratite, da možete da vratite materijalnim dobrima, da ukoliko ne možete da vratite imovinom koja je oduzeta zbog raznih uslova, onda možete da vratite drugom imovinom koju država poseduje, a to znači i dobar deo poljoprivrednog zemljišta, jer u svakom tom poljoprivrednom kombinatu imate i društvenu i državnu svojinu.
Opet kažem da mora ministarstvo da bude odgovorno i eventualno zaslužno ukoliko se ovaj zakon sprovede do kraja. Ne može direkcija.
Član 33. kaže: "Izvršno rešenje ima snagu izvršne isprave i na osnovu njega može se sprovesti sudsko ili administrativno izvršenje". Ovim vi crkvu upućujete na parnični postupak, koji može da traje 20-30 godina.
Na ovaj način obmanjujete crkvu da joj vraćate nešto. Gotovo sva imovina koja je oduzeta upravo će biti pod ovim teretom.
Rešenja o vraćanju imovine, novčanoj naknadi, odnosno obeštećenju, izvršavaju sudovi, Ministarstvo finansija, ako se daje naknada u obveznicama ili se isplaćuje novčana naknada. U članu 35. opet direkcija umesto ministarstva.
Gospodine ministre, pogledajte amandmane SRS, uporedite sa osnovnim tekstom Predloga zakona, usvojite amandmane, jer će umnogome poboljšati sam zakonski projekat.

Reč ima narodni poslanik Donka Banović, potom Đorđe Mamula, pa Dragoljub Kojčić. I da budemo korektni, dve godine se već recimo vraća manastiru Kaoni, ali vi ste potpuno u pravu, nažalost, ne na osnovu zakona nego na osnovu preporuke. Izvolite, gospođo Banović.

Nikada nije lako govoriti posle uvaženog kolege Markovića. S pravom se može reći da je ovaj zakon od istorijskog značaja.
Ovim zakonom i nedavno usvojenim Zakonom o crkvama i verskim zajednicama zaokružen je sistem odnosa između države i crkve. Postoji više razloga zbog čega se donosi specijalni zakon o vraćanju imovine samo crkvama i verskim zajednicama, ali u ovom trenutku.
Prvo, imovina crkava je neznatna, ako se posmatra u sklopu celokupne oduzete imovine. Ona se procenjuje na oko 3,5%.
Drugo, ona je najčešće nepokretna i nalazi se u istom stanju u kome se nalazila i kada je oduzeta.
Tako da vraćanje te imovine neće opteretiti državni budžet, zato što će uglavnom biti vraćena u fizičkom obliku, a vrlo malo će biti novčane naknade.
Još dok je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1945. godine bio u fazi pripreme, protiv njegovog donošenja, i to ne generalno, već u odnosu na crkvenu imovinu, izrazili su protest najviši organi Pravoslavne i Katoličke crkve u tadašnjoj posleratnoj Jugoslaviji.
U predstavci Svetog arhijerejskog sinoda SPC ističe se da je navedeni zakon i nepravedan, i nehuman, i antisocijalan i grubo vreća socijalnu pravdu.
Dalje, u toj predstavci se ukazuje da crkvena imanja, i pored raznovrsnog porekla, nisu nasilno stečena, već dobijena uglavnom zaveštanjem, pa je njihova eksproprijacija sa moralnog stanovišta neodrživa.
Ako se to ipak dogodi, crkva će biti dovedena u položaj prosjaka i beskućnika. Predstavka iz 1945. godine završava pitanjem - da li je tendencija da se crkva u svom delovanju uguši i uništi?
Naravno, ova protivljenja nisu imala bilo kakvog izgleda na uspeh. Podržavljeno je 2.897 crkvenih i manastirskih poseda, u ukupnoj površini od 172.000 hektara, od čega je u Srbiji bilo 841 posed, površine 57.000 ha, tako da su ovi posedi bili na trećem mestu po veličini udela u obrazovanju zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije.
Zakonom o nacionalizaciji iz 58. godine crkvena imovina ponovo je došla pod udar. SPC je ostala bez 1.171 zgrade, koje su uglavnom služile za smeštaj sveštenika i njihovih porodica ili kao poslovni prostor. U Beogradu je praktično nacionalizovano sve osim zgrade Patrijaršije.
Crkva je ostala bez glavnih izvora prihoda, a sveštenici su otišli u podstanare. Ni to nije sve. Veliki penzioni i drugi fondovi prešli su u državne ruke i prestali da postoje.
Skupština Srbije je 91. godine izglasala jednu verziju zakona o vraćanju imovine crkvi, ali nažalost taj zakon nije nikada stupio na snagu, tako da ćemo kada usvojimo ovaj zakon rešiti pitanje koje je zvanično pokrenuto pre 15 godina.
Reč je o specijalnom zakonu koji će biti sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, što znači da će se na rešavanje materijalno-pravnih pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati drugi relevantni zakoni.
Pravo na povraćaj imovine imaju sve crkve i verske zajednice, kao bivši vlasnici ili njihovi naslednici. Taksativno su navedene vrste oduzetih nepokretnosti, koje su predmet vraćanja ili obeštećenja.
Reč je o oduzetom poljoprivrednom zemljištu, šumama, šumskom, građevinskom zemljištu, stambenim i poslovnim zgradama.
Obveznici vraćanja su Republika Srbije, privredna društva i druga pravna lica, koja su sada vlasnici te imovine, a zakon se odnosi na celu teritoriju Srbije.
Predloženo je da se imovina vraća u naturalnom obliku u vidu iste ili odgovarajuće imovine ili preko tržišne novčane naknade.
Ako vraćanje u naturalnom obliku nije moguće, međutim, ako pravno lice dokaže da je nekadašnju crkvenu imovinu steklo po tržišnoj ceni u vreme prenosa prava svojine, ona ostaje vlasnik nepokretnosti, a obavezu preuzima država, koja obveznicima isplaćuje novčanu naknadu.
Ukoliko pravno lice nije u vreme prenosa svojine platilo tržišnu cenu, dužno je da vrati nepokretnost crkvi ili verskoj zajednici.
Fizička lica tzv. savesni držaoci, koja su zakonitim pravnim poslom stekla pravo svojine nad ovom imovinom, nisu u obavezi da je vrate, niti da plate novčanu naknadu. Nepokretnost se crkvama ne vraća ako bi time došlo do bitnijeg ometanja rada državnih organa, javnih službi ili ako bi bila narušena održivost nekog privrednog subjekta.
Kada su u pitanju nepokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja, one se vraćaju crkvi, odnosno verskoj zajednici, a ako su takvi predmeti sastavni deo zbirki javnih muzeja i galerija, odnosi crkve i držaoca tih dobara uređuju se posebnim ugovorom.
Visina obeštećenja utvrđuje se prema vrednosti imovine u momentu oduzimanja, a metodologiju određivanja vrednosti urediće Direkcija za restituciju, koja se ustanovljava ovim zakonom.
Direkcija za restituciju će voditi postupke i odlučivati o zahtevima vraćanja imovine ili isplate novčane naknade.
Da je crkvi vraćeno ono što joj je oduzeto, zemljišno-knjižna karta Kosova i Metohije danas bi bila mnogo drugačija. Do Drugog svetskog rata je trećina obradivog zemljišta ove pokrajine bila šuma u vlasništvu SPC, a pogotovo na području Metohije.
U međuvremenu su započeli pregovori o statusu Kosova i Metohije, a do dan-danas nije rešen status oduzete zemlje.
Dakle, krajnje je vreme da se ovo pitanje reši i zato će DSS glasati za ovaj predlog zakona.

 Narodni poslanik Đorđe Mamula, pa Dragoljub Kojčić.       

I ovaj predlog zakona pokazuje da je vreme majstorsko rešeto.
Došao je dan kada raspravljamo u ovoj skupštini o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Na ovaj način ćemo u potpunosti poštovati princip da je crkva odvojena od države.
Ne može da crkva bude odvojena od države, a da država i dalje zadržava crkvenu imovinu. To je licemerno. Ono što je oduzeto mora da se vrati. Naravno, na način kako je to predviđeno zakonom.
Ipak, treba biti fer i reći da je devedesetih godina u ovoj skupštini izglasan prvi put zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, ali da iz razloga koji su objašnjeni on nije proglašen.
Treba se i pre toga setiti osamdesetih godina kada je država počela više da ulaže u obnovu crkava, bogomolja, pa je tako jedna od najvećih investicija, kada je reč o izgradnji bogomolja, bio Svetosavki hram. Mi znamo kolika su sredstva uložena, kako je to počelo.
Zapravo, nastavljena je izgradnja Svetosavskog hrama, koja je započeta pre Drugog svetskog rata na prostoru koji je decenijama u Beogradu rezervisan za cirkus Adria i luna park.
To je ozbiljno suočavanje sa prošlošću koju treba poštovati i treba biti iskren kada je o činjenicama reč i reći da se i te kako počelo voditi računa o tome da je religioznost važna dimenzija čovekove ličnosti i da crkvu i verske zajednice priznate treba poštovati.
Dobro je što je i u ovoj načelnoj raspravi došlo do saglasja svih poslaničkih grupa koje učestvuju ove skupštine da je ovaj zakon potreban, a u raspravi o pojedinostima će se videti kakvi su amandmani predloženi i da li se zakon može još poboljšati.
Koliko se moglo videti iz javne rasprave, jedino je DS protiv ovog predloga zakona, jer koliko sam video, gospodin Mićunović, predsednik političkog saveta DS sa svoje osmatračnice je rekao da je skandalozno da se crkvi vraća imovina.
Tako sam u njegovom izlaganju i razmišljanju video one iz onog vremena posle Drugog svetskog rata, koji su Boga doživljavali kao konkurenciju. Mislio sam da je to vreme prošlo, međutim, njih ima i danas.
Veoma je važno što je ovaj zakon, u članovima koji objašnjavaju proceduru vraćanja, jasno poštovao osnovne ustavne principe i veoma je bitno da se ona imovina koja se može vratiti u formi koja postoji vrati u naturalnoj formi, a ona koja je uništena vrati novčanom naknadom.
Mislim da će sve crkve i verske zajednice prihvatiti ovaj zakon. Koliko je meni poznato, nijedna crkva, nijedna verska zajednica nije protiv ovog zakona, mada sam video u raspravi ovde da je bilo nekih koji su pokušali da govore u ime nekih crkava i verskih zajednica bez ovlašćenja.
Dakle, crkve i verske zajednice nemaju ništa protiv ovog predloga, a mislim da je ključno da ćemo ovim zakonom postići potpunu odvojenost crkve od države, jer će država konačno vratiti crkvenu imovinu koju je otela.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Kojičić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, evo meni je nekako palo da budem poslednji u diskusiji i to na neki način predstavlja jednu obavezu više.
Mislim da je ta obaveza pre svega u tome da pokušam da za sebe zaokružim iskustvo iz svih ovih diskusija.
Inače se isto držim jednog osećaja koji je malopre gospodin Mamula pomenuo, a to je da postoji jedna vrsta jedinstva u razumevanju interesa kada je u pitanju ovaj zakon, a čak mislim da u jednom opštijem smislu postoji i saglasnost čak i oko velikog broja tehnika kojima se ovaj zakon definiše i operacionalizuje.
Međutim, ono što je važno pomenuti svakako, to je jedno loše iskustvo naše zemlje u 20. veku, a to je da su se preko naših leđa žestoko prelomile dve ideologije.
A, sa druge strane, ovo što sam malopre rekao, dobro je zato što pokazuje da izlazimo iz zone ideološke podeljenosti i ideoloških sukoba, jer hteli mi ili ne neki odjeci tih ideoloških sukoba postoje, da li u strankama, da li u sferi kulture, nekada i u pojedincima, pa i u svakom od nas se ponekada nađe poneki odjek toga.
Jedna ideologija je bila ona koja je okrenula sva svoja koplja i sve svoje strele protiv crkve kao duhovne institucije i koja je istovremeno bila radikalno za ukidanje privatne svojine.
Kao što je svojevremeno bio naslov jednog italijanskog neorelastičkog filma, ispada da je privatna svojina nekada bila i greh. Međutim, kažem, vreme se promenilo i stvari danas stoje bitno drugačije.
Kada je 45. godine ideologija koja je osporavala duhovni i društveni značaj crkve, istovremeno osporavajući privatnu svojinu, ona se rukovodila sa dva motiva oduzimajuću crkvenu imovinu. Tu se motiv razlikovao od agrarne reforme.
Moramo da vodimo računa da je agrarna reforma u prethodnim periodima bila jedan razlog zbog čega je oduzimana imovina crkvama i verskim zajednicama. To je bilo jedno.
A ovde iz eminentno ideoloških razloga, jer se smatralo da ukoliko se, kako je to neki od predgovornika rekao, oduzimaju logističke mogućnosti crkvenim zajednicama, da će time da se suzi i mogućnost njihovog opstanka u našem duhovnom prostoru.
Međutim, evo kažem, događa se nešto sasvim drugo, takođe evo drugi put da pomenem gospodina Mamulu, zato što sam i sam smatrao da je u mome rakursu posmatranja problema glavni ugao da SPC nikada nije inklinirala teokratiji.
Vrlo je interesantno da je SPC, od svih svojih preteča, od Svetog Simeona i od Svetog Save, pa kasnije od nekih modernijih duhovnih vođa srpskog naroda, kao što je patrijarh Georgije Branković, sama se zalagala u stvari za razdvajanje duhovnog od svetovnog, sama je inicirala izgradnju svetovne države u Srba.
Dakle, treba da se odbije svaka mogućnost i svaka senka koja bi pomislila da SPC ima bilo kakvu drugu vizuru i bilo kakvo drugo viđenje građanskog društva. Ali, upravo zbog toga i ona, kao jedan korporativni subjekt, mora da ima regulisano pitanje svojine.
Ovim zakonom upravo se otvara mogućnost utemeljenja poretka. Ono što mi svi želimo i za šta smo se opredelili devedesetih godina, dakle apsolutno svi učesnici na političkoj sceni Srbije, jer kada smo se opredelili za višestranački parlamentarni politički sistem u našoj zemlji, onda smo morali da se istovremeno opredelimo i za sve druge implikacije koje on podrazumeva.
To je znači civilno društvo, dakle društvo u kome su građani nosioci političke volje i to je društvo u kome su odnosi regulisani preko svojinskih odnosa u dobrom delu tog pojma.
Dakle, ovim zakonom se izvlače posledice iz našeg temeljnog opredeljenja da uvedemo višestranački parlamentarni demokratski sistem i civilno društvo u našu zemlju. To je očigledno na dobrom putu, to se razrešava. Moglo je možda naravno da bude brže, ali mi moramo da vodimo računa i o još jednom aspektu i delatnostima i SPC i drugih verskih zajednica, odnosno crkava u našoj zemlji. Oni imaju jednu naglašenu socijalnu funkciju.
Evo, samo da vam kažem da je u proteklih nekoliko meseci, bogu hvala, zahvaljujući Javnom servisu RTS, imao sam prilike da vidim kako u jednom manastiru, mislim da je u pitanju manastir Gomionica, da se sestrinstvo manastira stara o ljudima koji su rođeni sa teškim defektima, sa urođenim bitnim anomalijama, koji su u tom smislu apsolutno nesposobni za socijalni život.
Dakle, ono što je bilo čak teško i državnim institucijama tokom decenija i generalno da se late tog posla, to na sebe preuzima crkva. Isto tako, ovo je pravo mesto i pravi trenutak da se prisetim njegovog preosveštenstva pokojnog vladike Save Šumadijskog, zahvaljujući čijem preduzetništvu je u vrlo teškim danima za naš narod manastir Divostin kod Kragujevca bio utočište za jedan veliki broj dece Srba iz Republike Srpske, odnosno iz Bosne i Hercegovine, koji su ostali bez jednog ili oba roditelja, koliko znam.
To je dakle jedna od tužnih epizoda iz naše novije istorije, ali koja govori o tome koliko je crkva bila ne samo duhovna institucija, nego se držala svoje važne tradicije i svog istorijskog kontinuiteta da preuzme jedan vid socijalnog staranja za one koji su prosto izmakli pažnju državnih institucija.
Molio bih na kraju da mi dozvolite da u istom smislu prosto uputim apel nadležnim institucijama u Beogradu, beogradskim vlastima, da se vodi računa da naši sugrađani muslimanske veroispovesti dobiju pravo da imaju i groblje na kome će se sahranjivati. Hvala.

Hvala. Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres. Ovim ćemo završiti i današnji rad, nastavak sednice u utorak, 16. maja, u 10,00 časova, i to sa poslednjom tačkom dnevnog reda, to je 17. tačka - Izbor članova Programskog odbora Radiodifuzne ustanove Srbije. Hvala.