Ovde se traži brisanje ovog člana. Ovaj član u svoja tri stava pokušava da kaže kakve su zapravo obaveze suda prema svedoku-saradniku, odnosno kada je reč o izricanju presude.
Naravno, posledica činjenice da je neko proglašen svedokom-saradnikom u postupku, ona mora da se u nečemu očitava, a očitava se u tome što se to lice oglašava krivim, a zatim se u granicama propisanim Krivičnim zakonikom za krivično delo za koje se vodi postupak, naravno, odmerava kazna, koja se individualno odmerava spram onoga što se otkrije i koliki je njegov doprinos tom krivičnom delu, koja je mere učešća. Zatim se odmerena kazna izriče umanjena za jednu polovinu. To je ta posledica.
Mi možemo o ovome govoriti i reći to nije dobro, ne treba pola, treba dve trećine, ne treba uopšte itd. Ovde nije rasprava o tome. Ovde je rasprava o tome treba li nam svedok-saradnik ili nam ne treba. Ako nam ne treba svedok saradnik, onda su oni koji su predvideli brisanje ovog člana potpuno u pravu. Ako brišemo jedan član koji uvodi svedoka-saradnika, sve drugo je neophodno. U tom smislu ovaj amandman je konzistentan ostalim amandmanima koji su podneti.
Dame i gospodo, nama treba svedok-saradnik, zato što svedok-saradnik je onaj institut koji će nam pomoći da glavne kriminalce, organizatore kriminalnih grupa, oni koji osnivaju kriminalno udruženje strpamo tamo gde im je mesto u zatvoru, i to u debelu zatvorsku sankciju. To je ono što nam treba.
Hajde da govorim krajnje narodskim jezikom, da vidimo šta ćemo sa sitnom ribom u odnosu na one koji su u stanju da zagorčavaju život našim građanima, da urnišu živote naših mladih pokolenja, oni koji će biti sutradan odgovorni zbog toga što su naša deca u stanju da na lak način dođu do teških opojnih droga, da krenu stranputicom i da na taj način uništavaju svoje živote. To je nešto što mi ovde ne smemo da dopustimo.
Prema tome, ovaj institut ima svoju svrhu ne da bi bio pravilo uz pomoć koga ćemo nekoga iz kriminalne bande uvek osloboditi polovine njegove zaslužene kazne ili ga eventualno osloboditi od kazne, pa da znamo da u svakom kriminalnom udruženju postoji uvek neko, jedno, dvoje, troje lica, koja će biti pretplaćeni na to da budu u ulozi svedoka-saradnika.
Ne postoji zanimanje svedok-saradnik. To neko u zakonito propisanom postupku određuje. Bez obzira na to da li je taj neko voljan da bude svedok-saradnik ili ne.
Kada neko otkrije da su mu za tragom i da će biti otkrivena krivična dela u kojima je učestvovao, normalno je i sa tim se slažem, sa tom opaskom, da će mu pasti na pamet da sebe ponudi kao svedoka-saradnika da bi jeftinije prošao. To je normalna pomisao.
Ali, ne bira on tu svoju ulogu, ne bira okoreli kriminalac ulogu da li će mu biti izrečeno pola kazne ili ne. To određuje ovo društvo preko mehanizma, i ova država, preko mehanizma koji je ovim zakonom strogo propisano. Ako je to tačno, a tačno je, onda znači da postoje najmanje dva državna organa koja o tome odlučuju: javni tužilac s jedne strane, koji procenjuje krivičnopravnu celishodnost u datom momentu i, s druge strane, veće, sudsko veće, koje nije identično tužiocu, jer su u pitanju dve strane.
Kada sam to objasnio, sada da vidimo ovo oko ovog trećeg stava, što je izazvalo neko nerazumevanje iz sale, kako je moguće da protiv presude kojom se oslobađa kazne neko ko je oglašen krivim zbog krivičnog dela, a pri tom je svedok-saradnik, kako je moguće da protiv te presude nije dozvoljena žalba.
Moguće je, zato što se ova presuda donosi izuzetno, na predlog javnog tužioca. Izriče je sud, a svakako da je to presuda koja je posledica, opet ćemo da budemo krajnje banalni u izražavanju, dogovora sa samim licem koje je optuženo za ovo krivično delo i koje jeste bilo svedok-saradnik u postupku.
Prema tome, ko će ovde da se žali? Nađite mi stranu koja se ovde žali. Ako pomenete oštećenog, vratićemo se na član zakona koji reguliše pitanje oštećenog. Videćemo da je onda ono što je bilo rečeno u članu 161. o pravu žalbe oštećenog sasvim na mestu. Nemoguće da oštećenog ovde izostavimo.
Imao je pravo žalbe na odluku veća o tome da neko bude proglašen svedokom-saradnikom, imao je pravo na to i to je predviđeno Ustavom i garantovano je pravo žalbe. Zašto? Zato što kada već neko bude proglašen svedokom-saradnikom posledice po članu 163. nastupaju automatski.
Moguće ih je gradirati samo na dva način. Prvo, da mu se izrekne pola kazne koja je predviđena, odnosno prethodno odmerena, a zatim moguće da budu oslobođeni od kazne izuzetno, i to samo pod uslovom da se uzme u obzir iskaz i držanje pred sudom, raniji život.
Budimo vrlo oprezni kada govorimo o tome da će najteži kriminalci biti na slobodi. Prvo, neće biti na slobodi, a pod dva, uzima se u obzir njegov raniji život. Nećemo valjda najteže kriminalce, uzimajući u obzir njihov raniji kriminogeni život, uzimati u obzir kada izričemo presudu kojom se oslobađaju od kazne. Kako to nekome može da padne na pamet. To nije cilj ovog instituta.
Kada govorimo o cilju ovog instituta, uzimamo i način na koji se realizuje i govorimo o tome koja je uloga javnog tužioca i njegovoj proceni, a ta procena u sebi uključuje ove elemente, a ne odlučuje sam, taj državni organ ne odlučuje sam o tome, nikada sam.
Postoji čak i viša sudska instanca koja odlučuje o njegovom položaju. Dakle, ovde se radi o institutu koji je minimalno neophodan da bi u pojedinim slučajevima kada je to važno, kada sud donosi presudu ili utvrđuje krivicu, kada sud ceneći sve dokaze, sve zajedno i svaki pojedinačno, utvrđuje nečiju odgovornost.
Prema tome, to je samo jedno od dokaznih sredstava. Dakle, nije jedino sredstvo. Niko ovde ne govori o svedoku-saradniku kao nezamenljivom sredstvu, kao sredstvu koje se mora primeniti, nego je to način da se izađe iz vrlo teških situacija, kada bi se desilo da nekoga, ko je organizovao kriminalnu bandu koja prodaje i rastura drogu po našoj državi, sprečilo da to i dalje radi. Ako bismo pet njegovih dilera uhapsili kakve to svrhe ima ukoliko onaj koji organizuje posao ostane i dalje na slobodi, ukoliko i dalje truje našu decu. Ako neko to i dalje radi, u čemu je smisao svega ovoga o čemu pričamo.
Izmerimo društvene vrednosti. Neću porediti institute, jer nema mesta poređenju u smislu ovoga što ću sada reći, ali pogledajte ne postoji krivičnopravni institut kome se ne može neka zamerka dati, samo smo se na neke navikli, a na neke očigledno nismo.
Uzmite samo institut krajnje nužde i nužne odbrane. Pogledajte kako je definisan i prema novom materijalnom zakonu znate da je definicija krivičnog dela objektivno-subjektivna. Dakle, u slučaju da se utvrdi da postoji krajnja nužda ili nužna odbrana nema krivičnog dela. Ranije je bilo da ima krivičnog dela, nego nema krivično-pravne odgovornosti. Sada nema krivičnog dela.
To u sebi znači sledeće, da su ostvareni objektivni elementi krivičnog dela i da nedostaju subjektivni elementi krivičnog dela da bi ono postojalo. Ko to ceni? Da li to piše nekom na čelu? To procenjuje sud i utvrđuje taj deo koji je subjektivni i njega je uvek vrlo teško utvrditi.
Zar ne može biti argument protiv postojanja krajnje nužde uopšte kao instituta krivičnog prava ili protiv postojanja krajnje nužde isto tako argument da će se uvek svesti na arbitrarnost suda o tome da postoje subjektivni elementi ili ne postoje, što može dovesti do zloupotrebe. Kako ne, to može biti argument.
Kada su se u krivičnopravnoj nauci isticali argumenti protiv ovih instituta, iznosili su se u decenijama koje su iza nas. To je takođe bio važan argument protiv. Razmislimo malo o tome.
Ne postoji krivičnopravni institut kome ne možemo naći zamerku, jer je to takva materija.
Postavlja se samo jedno pitanje, da li ćemo se boriti protiv organizovanog kriminala u ovoj državi ili nećemo. Ako nećemo da se borimo protiv organizovanog kriminala, recite nam na koji način i koji su efekti koji su do sada proizveli dejstvo.
Čuli smo da je kriminal narastao u poslednjih 15 godina u ovoj državi, a ranije nije bio slučaj. Kažete da je uvezen. Sasvim je moguće.
Šta mi sada treba da radimo? Da dignemo ruke i da kažemo da je uvezen i onda ništa, pošto je uvezen mi ćemo ga ignorisati. Ne možemo tako da se ponašamo.
Ako postoji pojava, koja ne samo da je u svom začetku, pustite to što je u začetku, ona proizvodi svoje dejstvo na terenu. Otvorite novine i pročitajte šta se dešava. Nije bitno da li je to kriminal na ulici, da li je reč o prodaji droge.
Slažem se sa onima koji kažu da treba otkriti korupciju u organima uprave, neki put ako treba i u ministarstvima, da vidimo šta je sa pravosuđem, da vidimo šta je sa ostalim državnim organima.
Kakve veze ima to da li je DSS na vlasti ili nije. Baš me briga za onog člana DSS koji krši zakon. Prvi ću govoriti protiv njega. Uopšte me ne interesuje da bilo koga štitim, hoćemo da pravimo drugačije društvo.
Prema tome, moramo da uvedemo institute koji će služiti svojoj svrsi. Vi smatrate da ovaj institut ne može poslužiti toj svrsi. U redu, imate pravo tako da mislite, a tvrdim vam da bez ovog instituta, bez instituta tajnog agenta, kojeg ste pomenuli vrlo simpatično, znači insajdera u kriminalnoj organizaciji, čiji lik je definisan ovim zakonom, te on ne može biti kriminalac nego policajac, radnik državne bezbednosti, mi nećemo moći drugačije određene kriminalne organizacije da raskrinkamo.
On nije tamo poslat da vrši krivična dela nego da spreči vršenje krivičnog dela, da spreči njihovo vršenje u budućnosti, i to su instituti koje uporedno pravo poznaje.
Maločas smo čuli od ministra ko je bio uzor. Ne možemo prepisivati zakone drugih država, nego moramo uzeti u obzir kakvo je naše krivično-procesno pravo i nešto što je uspelo u drugim državama i dalo nekog efekta, u meri u kojoj je to moguće, prilagoditi našem sistemu, iz elemenata instituta preuzeti ono što smatramo da može dati rezultate kod nas.
Možemo se protiviti jednom institutu, a bojim se da se ovde nekim institutima u krivično-procesnom pravu protivimo protivljenja radi, a ne zbog toga što imamo zaista iskreno ubeđenje da oni neće dati efekta.
Neka neko izađe za ovu govornicu i neka se zakune, sa rukom na srcu, da je siguran sto posto da institut svedoka-saradnika, pa i zaštićenog svedoka, zašto da ne, i tajnog agenta, zašto da ne, neće dati nikakvog efekta u borbi protiv kriminala, nego će kriminal pospešiti. Svašta. Prvi put sam tako nešto u životu čuo ovde od argumentacije.
Voleo bih da čujem zaista utemeljenu argumentaciju zbog čega jedan institut, koji isključivo služi suzbijanju kriminala, ne treba primeniti u našem zakonodavstvu. Čuli smo sve i svašta povodom ovih članova zakona, ali ozbiljnu argumentaciju nismo čuli.
Čuli smo o fratrima, čuli smo o ispovestima pred sveštenikom, čuli smo poređenje države sa verskim ispovednikom i svakakve druge priče, koje mogu biti interesantno zanimljive kada se slušaju sa skupštinske govornice i mogu poslužiti animiranju svekolikog gledališta, ali one nemaju kontakta sa realnošću, nemaju kontakta sa onim čime se ovaj predlog zakona bavi u ovom delu koji je ovde ovim amandmanima napadnut.
Zato predlažem da se ovi amandmani ne usvoje. Ovi amandmani ne treba da se usvoje na Skupštini u danu za glasanje, nego treba da se usvoji Predlog zakona u ovom delu onakav kakav je, u načelu i u pojedinostima, da bi konačno dobili institute koji mogu poslužiti kao snažna poluga borbi protiv organizovanog kriminala i svakog drugog oblika kriminala u ovoj državi, koji jeste predmet našeg interesovanja, a mislim da to nije malo polje i nije mali sektor u ovoj državi.

Na član 163. amandman je podneo i narodni poslanik Vladimir Homan.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 164. amandman je podneo Božidar Koprivica.
Vlada nije prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica.

Poštovani narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na Predlog zakona o krivičnom postupku, tako što sam predložio da se član 164. briše u celosti.
Članom 164. Predloga precizirane su okolnosti za neispunjenje dužnosti svedoka-saradnika i precizira se kada svedok gubi svojstvo svedoka-saradnika.
Naime, SRS je protiv svedoka-saradnika, jer ovaj institut je sada preuranjen i verovatno u okolnostima u kojima se naša zemlja nalazi neće dati nikakve efekte niti rezultate, a u praksi će doći do brojnih zloupotreba.
Nešto bih hteo da kažem gospodinu ministru. Naime, iskaz svedoka-saradnika ne sme biti dokazno sredstvo, koje će koristiti po proceni javni tužilac ili sud, što je potpuno suludo i nelogično. Radi se o svedoku kriminalcu, a ne običnom svedoku, i zaista takav svedok se ne može osloboditi od kazne, a u vašem predlogu stoji da će doći do umanjenja kazne do jedne polovine od propisane.
Gospodine ministre, mogu se složiti kao dugogodišnji pravnik i advokat da je bilo zloupotreba kod svedočenja, po onom sistemu, ako je do svedoka, krava je naša. Ali, taj svedok nije kriminalac, ali ovde se radi o svedoku kriminalcu, kome nije mesto da sedi pored javnog tužioca, sa desne strane, nego mu je mesto da sedi tamo gde treba, na optuženičkoj klupi. Hvala vam.

Još neko iz iste poslaničke grupe? Idemo redom, Petar Jojić, pa potom gospodin Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, visoki predstavnike Pedi Ešdaun je 24. januara 2003. godine doneo odluku broj 100/03 kojom je nametnuo, zapamtite ovo, obratite pažnju, nametnuo Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine.
Da li nama neko ovde pokušava da nametne iz te Evrope nešto što je Evropa u mnogim zemljama isključila kao institute, a mnoge države nemaju ove institute. Toliko samo da skrenem pažnju da ovo nije baš obična stvar. Čuli smo obrazloženje gospodina Aligrudića. Gospodine Aligrudiću, zamoliću da mi date obrazloženje posle ovoga što želim reći.
Slušajte me, umesto sadašnje, da li želite da saslušate o čemu se radi?

Izvinite, ali želim da govorite o amandmanu i jedan i drugi, pa vas molim, za obrazloženje se kasnije možete čuti, a sada po amandmanu, molim vas.

Molim vas, mi smo kolege i raspravljamo na stručnom nivou.

Razumem, ali ne u okviru ovog vremena i ne mimo teme. Znam da ste sasvim sigurno sposobni, i vi gospodin Aligrudić, da se držite amandmana, ali molim vas, ne brinite, vratiću vam vreme.

Sada ću vam reći nešto, gospodine Aligrudiću i gospodine ministre, umesto sadašnje pravosudne abolicije svedoka-saradnika koji ispuni svoje svedočke dužnosti, javni tužilac odustaje od gonjenja, a sud izriče presudu kojom se optužba protiv njega odbija.
To predviđa član 504z stav 2. važećeg Zakonika o krivičnom postupku i mislim da to nije sporno.
Predlaže se umerenije i Krivičnim zakonikom blaže rešenje, sadašnjem članu kriminalne organizacije donosi samo ublažavanje kazne za jednu polovinu ili izuzetno, oslobođenje od kazne u presudi, kojom se oglašava krivim kako se predlaže u članu 163. stav 1. i 3. predloga.
Međutim, gospodo, gospodine ministre, nije jasno zašto je u tim slučajevima ograničeno, odnosno isključeno pravo žalbe protiv prvostepene presude, protiv presude kojom je oslobođenom svedoku-saradniku izrečena duplo blaža kazna, žalbu samo u odnosu na kaznu mogu izjaviti svedok-saradnik, sva lica koja žalbu u korist optuženog mogu izjaviti, kao i javni tužilac u korist svedoka-saradnika, stav 2. člana 163. Predloga.
Predložena odredba, dame i gospodo, izaziva dilemu. A ovo je suštinsko pitanje i problematično u ovom zakonu i članu. Da li se žalba može izjaviti po svim osnovama ili samo u odnosu na kaznu? Ovde ste u sukobu sa odredbama važećeg, ali ne samo važećeg zakona, već i u sukobu sa Ustavom. Koji su razlozi i zbog čega se može žalba izjaviti, da li samo u odnosu na izrečenu kaznu, i zašto je upotreba žalbe ograničena, jer pravo na žalbu ne pripada svedoku-saradniku, kako stoji u Predlogu, već osuđenom.
Još veću nedoumicu izaziva predlog odredbe stava 3. člana 163, prema kojoj žalba protiv prvostepene presude, kojom je svedok-saradnik, odnosno optuženi oglašen krivim, a oslobođen od kazne, nije dozvoljena. Gospodo, šta da kaže stručna javnost za ovo, šta da kažu sudije, tužioci i advokati, profesori pravnih fakulteta. Iako bez kazne, kao i ona prethodna sa ublaženom kaznom, takva presuda može biti nezakonita ili pogrešna. Pitanje je da li bi takve odredbe bile u skladu sa Ustavom, odnosno Poveljom, koji garantuju pravo na žalbu protiv prvostepenih sudskih odluka. To nam je propisao Ustav Srbije, u članu 22. i članu 124. i članu 18. Povelje.
Gospodo, da li smo sada u istom položaju i da li smo sada u istoj ravni, i da li će sada u našem zakonu, ako bude ovakav kakav jeste usvojen, stručna javnost moći da primeni ovakvu odredbu i da li će ta odredba biti u saglasnosti sa Ustavom? Dakle, u pitanju je ozbiljna stav, u pitanju su razlozi ko može izjaviti žalbu, u pitanju je iz kojih razloga se izjavljuje žalba, u pitanju je zašto se ograničava izjavljivanje žalbe. A ako Ustav propisuje pravo na žalbu svakome, što sada mi dajemo pravo mimo Ustava javnom tužiocu da on bude arbitar i da on kaže, dao mi je zakon, ali mi kažemo nije u skladu sa Ustavom, jer Ustav Srbije tako nešto zabranjuje i ne dozvoljava.
Dakle, jeste sada razumeli, dame i gospodo poslanici, jer smo odgovorni ovde kada donosimo ovakve zakone, ovo nije mala stvar.
Nadam se da ste shvatili o čemu se ovde radi. Radi se o sasvim pogrešnim pokušajima da se protumači Predlog zakona, koji je u suprotnosti sa Ustavom i koji u neravnopravan položaj stavlja građane Srbije. Mi da se obračunamo na ovakav način sa organizovanim kriminalom, nemojte se radovati i nemojte aplaudirati. Građani Srbije, molim vas zapamtite, ovo sa radošću neće prihvatiti, a stručna javnost videće u kojim slučajevima će se koja prava davati kojim subjektima u postupku. Mi iz SRS smatramo da bi ovo trebalo razmotriti i ceniti, jer ovo je u kontradikciji, ovo je u sukobu sa Ustavom.
Gospodine ministre, uvažavam vaše nastojanje da se izvrši reforma pravosuđa, ali ima mnogo pogrešnih predloga, odnosno pogrešnih rešenja. S time se mi iz SRS ne možemo nikako složiti i zato ulažemo napore i objašnjavamo da ovo nije jednostavno pitanje, ovo su osnovne slobode i prava građana u pitanju. Posle Ustava, Zakonik o krivičnom postupku pokazuje u kojoj državi je kakva demokratija. Zato mi predlažemo Narodnoj skupštini da posle toga usvoji ovaj amandman.
Da li sam prekoračio vreme?

Ne, nego je molba, javio se gospodin Stevović, a vi ste potrošili, pošto sam uredno opcigovao vaše vreme malopre, potrošili ste samo dvanaest i po minuta, a u odnosu na to gospodin Stevović ima, ako ovog časa završite skoro dva i po minuta, pa vas molim za međusobnu kolegijalnost. Hvala vam.
Samo malo, daću vam reč, gospodine Stevoviću, ali prvo se javio ministar, naravno da poštujemo tačno redosled i nema razloga zbunjivanja i isto kao što molim umesto polemike, molim vas gospodine Jojiću, dajte šansu gospodinu Aligrudiću, to što ste tražili obrazloženje, to što je podvučeno fosforno žutim, a ostalo ćemo za govornicom. Izvolite ,gospodine ministre.