Zahvaljujem se, gospođo Jovanović, imali ste još vremena, sasvim dovoljno. Imali ste čak još dva minuta. Da li još neko želi reč o amandmanu na član 7? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović, pa potom gospodin Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, u argumentovanoj diskusiji u načelu i o pojedinostima poslanici SRS dali su zaista vrlo konstruktivnu diskusiju, koja, moramo da kažemo, zaista ima osnove, s obzirom da naš privredni sistem nije sazreo za donošenje ovakvog zakona i da ovakav zakon o arbitraži može da se izrodi u svoju apsolutnu suprotnost. Iz tih razloga sam i podneo amandman na član 11. i predložio da se taj član briše, a taj član 11. tiče se naknadnog sporazuma o arbitraži.
Prvo da kažemo da su u pitanju svojevrsne vrste obligacija u koje stupaju određeni privredni subjekti i, naravno, subjekti takve obligacije mogu ugovoriti arbitražu. Ukoliko se oni sporazumeju, to je tzv. njihova saglasnost volja i to je ono kada se ugovaračka volja približava konsenzusu, a to je da se u eventualnom sporu arbitrira. Međutim, u ovom i ovakvom članu 11. predviđeno je da se arbitraža može ugovoriti i naknadno, što mi iz SRS smatramo da je apsolutno neprihvatljivo.
Arbitraža može da se ugovori, dogovori, predvidi i usaglasi samo pre nego što nastane spor i pre nego što se neka strana obrati za zaštitu suda. Ovako kako je ovde u članu 11. predviđeno to bi značilo da se u izvesnim slučajevima može i naknadno ugovoriti ova arbitraža.
Moram da kažem da se vrlo često u ovakvim vrstama sporova može dogoditi da dođe i do zloupotrebe i da nisu sve strane u ugovornim odnosima potpuno ravnopravne. Ona strana koja ispočetka oseća da nije ravnopravna težiće da ovu arbitražu ugovori i da se naknadno dođe do ugovaranja ove arbitraže, što smatram da je apsolutno neprihvatljivo u našem sadašnjem pravnom sistemu. Tako da ukoliko ostane ovaj član 11, on će doprineti da postoji jedna opšta pravna nesigurnost, kada, kako i na koji način.
Ipak, ukoliko se radi o svojevrsnim vrstama obligacija koje treba da budu jasne, precizne, decidne, onda nema nikakvog razloga da već kada se zna da postoje arbitraže o arbitraži se ne kaže nešto i u samoj obligaciji. Iz tih razloga u ime SRS podneo sam ovaj amandman i predlažem da se član 11. briše. Hvala vam.

Hvala, gospodine Stevoviću. Reč ima gospodin Krasić.

Podneli smo amandman na član 11. i tražimo njegovo brisanje. Zašto? Ne prihvatamo da ako je već nastao spor i ako je on iznet na rešavanje sudu, ovde se čak i nepravilno koristi reč sud, onda oni mogu da naknadno ugovore arbitražu i da isključe nadležnost nadležnog državnog organa i idu kod Kandićke ili kod udruženja pravnika gospodina ministra, koje misli da napravi, jer je to najočiglednije izigravanje propisa i zakona.
Mi podržavamo što ovaj zakon daje mogućnost da se kada se ulazi u jedan ugovorni odnos ugovori i način rešavanja eventualnog spora putem arbitraže, i to prihvatamo. Ali, kada je već nastao spor, kada je jedna od stranaka tražila da se spor reši pred nadležnim sudom, da se onda prekida sudski postupak, zato što su tužilac i tuženi, nekada učesnici iz jednog ugovornog odnosa, naknadno postigli sporazum da prebace kod neke arbitraže da se to reši, to je klasičan primer izigravanja propisa i zakona, što ukazuje da oni žele pred arbitražom da raspolažu suprotno članu 3. Zakona o parničnom postupku.
Još jedna stvar o kojoj nije malopre bilo govora. U članu 7. upotrebili ste reči – državni sud (u daljem tekstu: sud). Mislim da morate da znate da postoji međunarodni standard kojim se garantuje nezavisnost i samostalnost sudija i sudova i u tom međunarodnom aktu piše da se kao sud može nazivati samo odgovarajući državni organ, koji je u skladu sa zakonom nadležan da vrši sudsku vlast.
Ako u članu 7. kažete "državni sud", onda postoji i privatni sud. Pod nazivom sud može da postoji disciplinski sud itd, ali je prosto neshvatljivo da niste prihvatili amandman Nataše Jovanović koja je napisala da se reči "državni sud" zamenjuju rečima "nadležni sud". Nadležni sud je onaj čija je nadležnost utvrđena Zakonom o uređenju sudova.
Ne možete da kažete "državni sud". Samo reč "sud" može da se upotrebi za ono što izvire iz propisa kojim se utvrđuje nadležnost sudskog državnog organa, a on se zove sud. On može biti i opštinski, i okružni itd., svi su oni državni. Kada kažete državni, vi asocirate da postoji i neki privatni, ili neki tajni ili ko zna šta.
Shvatam da sa gnušanjem odbacujete sve amandmane SRS, ali taj amandman gde se "državni sud" menja u "nadležni sud", to je potpuno prihvatljiv amandman, jer se poboljšava ovaj tekst.
Druga naša principijelna razlika u odnosu na ovaj vaš koncept jeste što smatramo da arbitraža može da se ugovara samo pre nego što nastane spor, a nikako ne može da se naknadno ugovara, pošto su se strane koje učestvuju u nekom poslovnom odnosu obratile nadležnom sudu za rešavanje jednog spora.
Ako vi tužiocu i tuženom dozvolite da u stadijumu pripreme glavne rasprave ili na glavnoj raspravi kažu sudiji – molim vas, mi ćemo ovo da iznesemo pred arbitražu, onda vi praktično dovodite u pitanje nadležnost države, suda, a sud je dužan da primeni zakon na sporni odnos. Ono što je gospodin Stevović pokušao da vam objasni, ovde se pre svega radi o obligacijama. Tu stvarno stranke slobodno raspolažu svojim zahtevima i tu ste vi u pravu. Neko može da pokloni, može da spali, može da radi šta god hoće, slobodno raspolaže, samo da mu je volja slobodna, da nije pod prinudnom pretnjom itd.
Ali, ako je već napisan akt kojim se inicira neki postupak pred sudom, onda nema tog akta koji može da isključi nadležnost suda u rešavanju spornog odnosa. Ako na taj način mislite da omogućite konstituisanje arbitraže kao puta da se reši jedan sporni odnos, onda na velika vrata provlačite da tužilac i tuženi, to mogu vrlo konkretno da vam kažem, oni su ušli u neki sporni, ispostavio se neki sporni...
Evo, jedan primer ću da vam dam. Neću da pominjem ni broj predmeta, ni kako se zovu učesnici u tom sporu. Pojavio se spor između dva građevinska preduzeća. Jedno preduzeće je bilo glavni izvođač radova, a drugo podizvođač. Pošto znate tamo te obračunske situacije da se međusobno raščiste ko šta potražuje, ko šta kome duguje, itd., pojavilo se da izvođač ima potraživanje prema podizvođaču.
Naravno, on tuži podizvođača pred Trgovinskim sudom ovde u Beogradu. U toku spora kao tuženi taj podizvođač da protivtužbu, jer i on povodom te lokacije i tog posla ima neko potraživanje. Ispunjeni su uslovi da se spoji postupak i da se istovremeno reši i o tužbi i o protivtužbi, pošto su i jedan i drugi samostalni akti itd.
Šta se u međuvremenu desilo? Ovi su ga pretrupili Kljajevićevi, da vam ne pričam kako, nakaradno. Krajnja priča svega toga jeste što je odbijena protivtužba, a u međuvremenu su izašli dokazi gde je to potraživanje po osnovu protivtužbe bilo potpuno osnovano.
U takvom odnosu je moguća situacija, verovatno je niste imali u vidu, da dve parnične strane koje su u postupku pred nekim sudom na nekom "en" ročištu zaključe da je njihov međusobni odnos i suviše sporan, ne toliko sa gledišta njihovih pojedinačnih interesa u kojima verovatno mogu i slobodno da raspolažu, nego sa gledišta kongentnih normi nekog propisa koji nalaže neko ponašanje. Konkretno, ako ostvari to potraživanje bio bi u obavezi da plati neki porez itd. Na bazi toga može naknadno da se utvrdi da nije platio porez itd.
Oni kažu – znate šta, Đoko, nastradaćemo ako ovaj posao rešimo preko suda; onda ćemo biti u obavezi i ti i ja da platimo to i to, a to nismo platili, pa će Dinkić da dođe sa onim svojim policajcima koji imaju pištolje, pa će da završe posao, pa ćemo da se ugasimo i jedan i drugi.
Hajde mi u toku ovog spora da kažemo sudiji – sudija, evo mi smo zaključili sporazum da ne tražimo da ovo sporno pitanje reši Trgovinski sud i mislimo da će mnogo efikasnija da bude Nataša Kandić.
A, ona će da dobije tu mogućnost na bazi člana 6. Predloga zakona. Nevladine organizacije se vode i dalje kao udruženje građana. Pretpostavljam da znate, tako se upisuju.
Pojam udruženja građana je preširok, pa čak i ova strukovna udruženja se tretiraju puno puta kao udruženje građana.
Onda odu lepo kod Nataše Kandić, tamo naprave bilo šta; u krajnjem slučaju, i ne dođu u situaciju, nemaju potrebe da tu odluku verifikuju, oni su se tamo dogovorili.
Ne postoji više sporni odnos, tužba je blokirana, smatra se da je povučena. Oni su se lepo izmirili, a gde je država, gde su obaveze prema državi? Da li će država da vidi kako je to rešeno?
Još ako se pojave oni u slučaju nekog inspekcijskog nadzora, pa kažu – molim vas, mi smo to rešili, pogledajte, postoji odluka stalne arbitražne institucije. Ako ostane ova odredba, ona će se koristiti radi zloupotrebe prava.
Verovatno ste zaboravili da i u postojećem Zakonu o parničnom postupku postoji odgovarajuća odredba, ona je uvek bila tu, član 3. Zakona, koja kaže da sud po službenoj dužnosti mora da vodi računa da li su raspolaganja parničnih stranaka u suprotnosti sa prinudnim propisima itd.
Na ovaj način otvarate prostor da se potpuno sa razlogom neko pozove na član 11. Predloga zakona i na sporazum koji su oni postigli na osnovu člana 11. ovog zakona, a taj sporazum znači da se zatvara sudski postupak pred nadležnim sudom.
On se blokira, a oni odlaze tamo i završavaju ovaj posao koji imaju potrebe da reše. To je ta opasnost o kojoj ste na neki način morali da vodite računa.
Moram da vam kažem još jednu stvar, ovo je trebalo da bude malo restriktivnije.
Mi smo samo u tom smislu podneli amandman na onaj član koji omogućava čak i fizičkim licima i mislimo na pravna lica koja treba da razrešavaju svoje odnose tim putem, jer oni ulaze u te međusobne poslovne odnose. Ovo treba da bude nadležni sud, a ne državni sud. To je već stvar prepisa, kako vidim.
Treće, ne treba stalne arbitražne institucije da se formiraju unutrašnjim pravnim aktima tih udruženja građana itd.
Ako idete toliko široko, ozbiljne firme će radije da idu da se dogovaraju i pregovaraju i da traže da im se reši to sporno pitanje kod Nataše Kandić.
Ono što na početku ove rasprave pojedini poslanici vladajućih stranaka nisu hteli da shvate – arbitraža ima smisla samo kod onih specifičnih stvari, gde arbitražne sudije pored tog, narodski da kažem, osećaja za pravdu i za zakonitost, poseduju i posebna stručna i specifična znanja, na osnovu kojih mogu najbolje da shvate šta je spor između tih lica. To se nekada u praksi zvalo – koji su sposobni da primene uzanse.
Veliki broj uzansi nije u zakonu, već se nalazi u strukovnim i specijalističkim, ako mogu tako da kažem, propisima, gde se nalaze standardi za neke stvari. Vrlo je teško neki put da sudija, pa i preko veštaka i stručnjaka neke oblasti, proceni vrlo specifičnu stvar. Mogu da vam kažem najiskrenije, ne verujem da bi 1% sudija u Srbiji, da uzmete najboljih sudija, recimo, mogao da sudi u nekom predmetu gde se javlja potreba da se zaštiti autorsko pravo lica koje je na kompjuteru nešto uradilo.
(Predsedavajući: Vreme.)
Znate šta, ovo je ipak izuzetak. Ne treba od arbitraže napraviti pravilo. Kada ga široko postavite, onda taj izuzetak ima nepogrešivu tendenciju da postane pravilo, a kada postane pravilo onda nam ne trebaju ni sudovi ni zakon.

Zahvaljujem se.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji se odnosi na član 12. Predloga zakona detaljno su obrazložili narodni poslanici Zoran Krasić i Milan Stevović. Nije prihvatljivo, po stanovištu SRS, da se može otvarati arbitraža, a da se istovremeno nađe predmet pred nadležnim sudom.
Dakle, sporazumi mogu da budu zaključeni i stranke raspolažu svojom voljom. Ako je neka od stranaka već ušla na vrata suda, to je već stvar sporna. Dakle, stvar je sporna.
Ako je u pitanju spor koji je već krenuo i znači da je iniciran pred nadležnim sudom, u tom slučaju svaki naknadni sporazum bio bi apsolutno izlišan i bespredmetan. Taj sporazum bi mogao da bude ukoliko bi se stranke složile i ukoliko bi stranke izjavile da je jedna od stranaka podnela tužbu sudu i ta stranka je povukla tužbu i tužbeni zahtev, sa čime se složila druga stranka u sporu.
Dakle, pošto se radi o obligacionim odnosima, u pravnom odnosu su dva subjekta, dva lica. U tom slučaju mogao bi da se zaključi naknadni sporazum.
Ukoliko je spor krenuo, iniciran, tužba zavedena kod nadležnog suda, dok se ne reši pitanje te tužbe i tužbenog zahteva svaki sporazum pred arbitražom ne bi bio celishodan. Nema logike da se zaključuje sporazum sada.
O čemu će se oni sporazumevati naknadno? To mogu da se sporazumeju samo na sudu. Dakle, jedan inicijalni akt pred jednim subjektom, pred sudom po osnovu tužbe, pred arbitražom odgovarajućim formalnim pravnim aktom, ali jedan drugi mora isključiti.
U tom slučaju, ima mesta ako se stranke dogovore da se tužba povuče, a da se rešava pitanje i da se nastavi sa sporazumom, ali se nastavlja pitanje moralnog sporazuma.
Dakle, ko će ceniti moralnost sporazuma? Da li stranke u arbitraži mogu da zaključuju svaki sporazum?
Da li stranke, ako imaju spor koji treba da reši nadležni državni organ, tj. nadležni sud, mogu da raspolažu sa zahtevom i sa sporazumom koji bi ličio na – zaključićemo sporazum, ali da budu prikrivene namere; zaključićemo fiktivno sporazum, simulovani pravni posao koji neće odgovarati pravoj volji i pravnom interesu neće odgovarati.
Recimo, zaključi neko sporazum – mi smo se sporazumeli u četiri oka, ukoliko toj i toj političkoj stranci budeš uplatio i dotirao i finansirao. Pre neki dan sam čuo na lokalnom nivou da je bio sastanak opštinskog odbora jedne političke stranke.
Na sastanku te političke stranke član tog odbora, kada je bilo pitanje statusa nečijeg, rekao je – vi ne znate šta je taj čovek dao za tu i tu stranku, koliko je on miliona dao za tu stranku.
Hoćemo li sa takvim nemoralnim sporazumima da idemo na arbitražu? Neću da imenujem, nije zgodno, ali mogu reći da je ovo tačno i posedujem zapisnik te političke stranke.
Sada je stvar zaista delikatna, da li stranke mogu da raspolažu sa svakim sporazumom i tužbenim zahtevom. Srpska radikalna stranka smatra da nema mesta naknadnom sporazumu ukoliko je spor pred nadležnim sudom krenuo. Sve dok spor nije krenuo pred nadležnim sudom, odnosno sporazum stranke mogu potpisati. Zbog toga smatram, gospodine ministre, da je ovaj amandman zaista opravdan i da ima mesta da ga usvojite.
Međutim, imaćemo u praksi probleme. Dakle, ovde se ne razgraničava čisto i do kraja, nema čiste razgraničenosti između arbitraže i suda.
Imate dva akta sa kojima se kreće, imate ih paralelno zavedene kod jednog i drugog organa, ali prethodno pitanje jeste čija je tužba, odnosno formalno-pravni akt prvi došao i pred koji organ.
Prethodno pitanje jeste da se reši upravo taj predmet, pa tek onda možemo razgovarati kasnije da zaključuju sporazume, da odlažu, kada će da odlože vreme izvršenja i da određuju sve ono što je po Zakonu o obligacionim odnosima dozvoljeno, a ujedno što je dozvoljeno po Ustavu.

Reč ima ministar Parivodić.

Zahvaljujem se na iscrpnoj diskusiji. Što se tiče amandmana koji ste podneli na član 5. stav 2, kojim želite da isključite fizička lica iz mogućnosti korišćenja arbitraže, znam puno slučajeva da su se brat i sestra sudili po 10 ili 15 godina oko nasleđa. Zašto bi se maltretirali toliko dugo? Svima je poznat bar jedan takav slučaj.
Suština arbitraže je u verovanju koje se ima u arbitra. Ako više verujemo arbitru nego sudu koji me zavlači 10 godina u jednom sporu, sud zavlači i te kako, nego šta nego zavlači sud, onda više verujem nekome pametnom arbitru pojedincu ili trojici da mi reše spor u roku od tri nedelje, nego da svi poumiremo dok taj sudija ne reši konkretan spor.
Zbog toga mislim da ne treba fizičkim licima onemogućavati takvu privilegiju da ne žive svoje živote u procesima, nego da žive svoje živote normalno, a da svoje odnose, svoje sukobe imovinske mogu brzo da rešavaju.
Što se tiče rasprave o članu 7, da li će biti državni ili nadležni sud, to je vrlo zanimljiva tema. Dilema je bila hoćemo li panel arbitra, jednog arbitra pojedinca, tri arbitra, pet ili već kako je zamišljeno, hoćemo li ga zvati arbitraža, arbitražni sud ili arbitražni tribunal. Prosto je terminološka rasprava bila. Model zakon UNCITRAL-a ga naziva arbitražni tribunal. Zbog ovog tribunala koji je vrlo nepopularan u srpskom narodu smatrali smo da je nepodesno da kažemo tribunal, ali smisao reči tribunal na francuskom i na engleskom je u stvari sud. To je sinonim za sud. Zbog toga smo se priklonili izrazu – arbitražni sud.
Pošto smo taj izraz već uveli u zakon, da bismo potpuno jasno distingvirali državni sud ili nadležni sud od arbitražnog suda, zato smo apostrofirali samo na jednom mestu reč država, i o tome se radi u celoj priči. Radi jasnoće smo zadržali ovaj termin "državni". Ne bi bilo strašno kada bismo rekli "nadležni", bilo bi razumljivo, ali ovim postižemo još jaču distinkciju koju želimo da postignemo i time bolju jasnoću zakona i zbog toga odbijamo amandman.
Što se tiče naknadnog sporazuma, ovako: prvo, u parničnom postupku sud nema obavezu pribavljanja drugih dokaza od onih koje stranke u postupku svojevoljno ponude sudu u prilog svoje tvrdnje. Prema tome, u parničnom postupku ne postoji načelo inkvizitornosti, ispitivanja istine po službenoj dužnosti, kako to već postoji u krivičnom postupku.
Moje suštinsko pitanje je u sledećem: u čemu je javni interes države da se nastavi sudski postupak ukoliko stranke koje su svojevoljno taj postupak pokrenule mogu poravnanjem kada god hoće taj postupak da završe i ukoliko te stranke saglasno zajedničkoj volji, ukoliko jedna stranka može da povuče tužbu uz saglasnost druge strane (jer je to uslov za povlačenje tužbe, kada se upusti druga strana u postupak od tog momenta je potrebna njena saglasnost da bi tužilac povukao tužbu), i ukoliko ja mogu kao tuženi slobodno da prihvatim tužbeni zahtev 100% i ako imam sve te slobode i ako je tužilac mogao da uopšte ne pokrene spor i da to uopšte ne dođe do suda, u kojoj to onda situaciji sud treba u parničnom postupku da se ponaša inkvizitorno i da tera jedan postupak protiv volje stranaka koje više imaju poverenje u arbitražni način rešavanja spora, nego tom sudu što daju poverenje. Znači, koja je to sada apstraktna situacija.
Vi ste naveli jednu situaciju, ali kada se ispituju povrede zakona po definiciji parnični postupak nije odgovarajući forum za to ispitivanje. Tu postoji policija, krivični sud, postoji finansijska policija, postoje razne inspekcije koje treba da ispituju nelegalnost u ponašanju nekih fizičkih ili pravnih lica. To nije na parničnom postupku. Imajući u vidu mogućnost priznavanja tužbenog zahteva, povlačenja tužbe, poravnanja, vaš predlog potpuno iskače iz sistema parničnog rešavanja postupka. Iz tog razloga odbijam i taj amandman.
Član 12. je klasično konkludentno pristupanje postupku. Znači, vi možete da zaključite sporazum o arbitraži ili možete svojim ponašanjem konkludentnim radnjama da potvrdite vašu saglasnost da ste pristupili određenom forumu za rešavanje sporova, sudu ili arbitraži. To je univerzalno prihvaćeno pravilo da se određenim konkludentnim radnjama prihvata nadležnost određenog foruma, suda za rešavanje spora.
Zbog toga, ako poričete nadležnost nekog suda ili arbitraže, vrlo morate da vodite računa da se samo svedete na to poricanje, da ne bi bilo kakvo drugo upuštanje u predmet spora vas dovelo do toga da sud uzme da ste vi konkludentno prihvatili njegovu nadležnost.

Replika, narodni poslanik Petar Jojić.

Molim vas, mi se ovde pogrešno informišemo. Mi ovde ipak obmanjujemo javnost. Molim vas, vi ovim hoćete sada da stvorite kod građana veliku zabunu, stvarate bespotrebno probleme. Omogućavate građanima sada da na časnu reč vašu, nekom radnjom, da je neko pokazao, da se on složio sa tim i tim, bila ona kao što ste vi rekli ili ne bila, ali vi sada dovodite u situaciju i zabludu građane da oni lutaju, ili će da idu na sporazum, ili će da idu na arbitražu, ili će da idu na sud. Razgraničite jedno i drugo i dajte građanima pravo da se obrate. Ako su se obratili sudu, onda to rešava sud, a ako su se obratili i rešili da to reše arbitraža, neka reši arbitraža.
Stvarate komplikaciju građanima u praksi. Gde piše ovde za te radnje? Ne piše. Ko će da primeni tu odredbu, kako vi lepo kažete ovde, definišete je kao takvu i takvu radnju, a u zakonu nije ugrađena. Kako će sutra onaj ko rešava ili u arbitraži ili u parničnom postupku, da reši?
Stranke mogu po parničnom postupku sledeće: mogu, ukoliko je stranka podnela tužbu, a druga stranka, tuženi se upusti u raspravu, ali ne može da predloži zastoj u postupku po novom Zakonu o parničnom postupku, da zastanu u ovom postupku, da bi eventualno ukoliko se mogu sporazumeti da idu na arbitražu, ali paralelno dva organa da budu uključena, da reše građanima jedan pravni spor, to je suludo.
Dovodite građane do toga da lutaju i uvodite pravnu nesigurnost. Nemojte to raditi. Ovo je samo kod vašeg zakona. Da li to predviđa Zakon o parničnom postupku? Nije ovo mirovno veće, da se spor može rešiti zbog toga što je on uzeo pola metra parcele, pa sada idemo na mirovno veće, pa ako mirovno veće može da reši, onda da, a ako ne reši, onda ide na sud. Dakle, ako mora da, ali on odlučuje o tome. Ali vi sada neuke stranke naročito... Ovo što vi izlažete, što pričate, ovo je zamajavanje javnosti.
Nemojte da pričate priču ovde o konkludentnim radnjama, a u zakonu ih nema. Ako ih ima, koje su to radnje, jer ste vi dužni da ih precizirate. Navedite ih tačno da sutra kada se građanin obrati jednom od tih subjekata, on zna da je ovo zakonodavno telo donelo normu po kojoj mora da postupi i onaj koji traži da mu bude razrešen pravni spor, i sud i arbitraža.
Ovako prepisivati paušalno, ovo ne bi, gospodine ministre, ni lovačko društvo prihvatilo. Verujte mi, ovo ni lovačko društvo ne bi prihvatilo, pogotovo pčelari. Nemojte, molim vas, tu vam je Maljen, tu je Deliblatska peščara, molim vas. Ovo bi čak moglo o vinu i rakiji kada bi bio zakon, ali tamo bi se naši Šumadinci i Srbi borili da šljivovica mora biti zaštićena, da bude jača nego što je viski, a jeste bolja od viskija.
Prema tome, slobodan sam da vam kažem da je ovo pogrešno rešenje. Neću ga drugačije nazivati, jer ovo su pogrešna rešenja. Morate precizirati i razgraničiti, jer kada precizirate i razgraničite, onda ste na terenu.