Reč ima Arsen Kurjački, pa posle njega Vitomir Plužarević.

U svom prvom izlaganju naveo sam više odrednica ovog zakona koje su na jedan potpuno nov način ili jedan savremeniji način regulisale mnoge delove i potrebe u agraru, a koje su zbog javne rasprave koja je išla u sasvim drugom pravcu, kako je rekao i kolega Vitošević, bile potpuno marginalizovane i nisu imale ono pravo komentarisanje kao što je bilo o odrednici o korišćenju poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.
Oko tih odrednica se najviše vodila polemika, zato što smo prvi put došli do novih rešenja o korišćenju poljoprivrednog zemljišta. Zakonom je regulisano da se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini daje u zakup javnim oglašavanjem. Odluku o raspisivanju javnog oglasa i davanju u zakup donosi nadležni organ jedinice lokalne samouprave uz saglasnost Ministarstva poljoprivrede. To su te odrednice koje su izazvale jako puno polemika za svih ovih godinu i po dana i zbog kojih je dolazilo do određenih promena nekih rešenja u prednacrtu i do žučnih rasprava.
Ovo je konačno rešenje. Međutim, dosta je bilo polemika i uglavnom su se te polemike, manje-više, svodile na ideološke rasprave. Nažalost, dolazilo je, po meni neprimereno, do nekih izjava od ljudi iz Ministarstava u nekim javnim raspravama koje su bile prosto kao neke inicijalne kapisle koje su povele te rasprave u nekom neželjenom pravcu. Mediji to uvek malo zloupotrebe i predimenzionišu. Recimo, jedan napis u novosadskom dnevnom listu "Dnevnik" kaže – Srbija dobija agenciju za poljoprivredno zemljište, paorima državne njive u arendu. Onda kaže jedan predstavnik Ministarstva – neće se moći desiti da jedan kombinat koji sada koristi 5.000 hektara zatraži da se raspiše jedinstven tender za iznajmljivanje svih ovih njiva odjednom.
Zemljišni kompleksi će biti podeljeni u blokove od 50, 100 ili više hektara i na tender će morati ići odvojeno, kako bi svi mogli konkurisati. Monopol na njive niko neće imati.
Normalno da ovakva izjava uzburka strasti, jer ljudi sa različitih pozicija to posmatraju. Onda su se u tim diskusijama iskristalisala dva pola koja su uglavnom vodila rasprave, ne kroz prizmu struke i ekonomije, nego prvenstveno kroz ideološku raspravu. Jedni su, recimo, zagovarali da su državni kombinati recidivi prošlosti, da su tvorevine komunističkog režima nastale bezakonjem komunističke vlasti, nezakonitim oduzimanjem imovine i tome slično.
Poljoprivredno-industrijski kombinati su se razvijali i opstajali do današnjeg dana samo zahvaljujući privilegijama državnog režima, pa su navodili: besplatna ulaganja države, povoljni krediti, otpisi dugovanja, prvenstvo u nabavci sredstava za rad i repromaterijala, privilegije prilikom otkupa i isplate poljoprivrednih proizvoda i tome slično.
Ovi drugi, branioci, koji su takođe ostrašćeno diskutovali, tvrdili su da su poljoprivredni kombinati jedini koji se nisu smeli ponašati tržišno svih ovih godina, jer su uvek bili u funkciji očuvanja socijalnog mira, za razliku od seljaka koji su uvek sledili samo svoj interes, a ne opštedruštveni interes; da su kombinati bili u funkciji razvoja čitavog društva i da su, zahvaljujući tome, morali da se prilagođavaju i svoju strukturu setve i proizvodnje i sve u funkciji prerađivačke industrije, opet na opštu korist čitavog društva.
Ovi prvi su isticali da se agrokombinatima mora oduzeti državna zemlja, bez obzira na njihovu dalju sudbinu, da je to istorijska pravda koja se mora zadovoljiti. Šta će biti sa njima kao privrednim subjektima, šta će biti sa zaposlenima, to već nije problem sadašnjeg vremena. Čak je bilo i naznaka da će tako grub način biti pravo pospešivanje tržišta poljoprivrednog zemljišta.
Ovi drugi su tvrdili da nije vreme za takve radikalne mere, da kombinati moraju imati bolju poziciju za privatizaciju sa državnom zemljom, da se mora sačekati proces restitucije, da se mora voditi računa prvenstveno o zaposlenima u agraru, a njih ima, po proceni, preko 80.000 plus članovi porodice.
Tvrdili su da su kombinati nešto najvrednije u agraru i da, uz podržavljenje imovine i pomoć države, oni i dalje mogu da budu oslonac razvoja čitavog društva. Čak se išlo dotle da se ne sme oduzimati državna zemlja od kombinata ni u procesu restitucije, nego da se moraju tražiti neka druga rešenja, kao što je sistem akcionarstva ili obeštećenja bivših vlasnika od strane države, a da kombinati kao takvi ostaju.
U Demokratskoj stranci Srbije smo uvek, i dan-danas, prvenstveno vodili računa o državnim i opštenacionalnim interesima, nismo želeli da ovo pitanje posmatramo kroz neku ideološku raspravu, već da isključivo sučelimo argumente kako struke, tako nauke, i da dođemo do nekih najboljih rešenja za celo društvo, ceo narod, a ne samo za neke interesne grupacije koje uvek lobiraju za svoje interese.
Ko je bio poslanik u prošlom mandatu, ko se seća, mi smo sa ove govornice insistirali, prilikom donošenja Zakona o privatizaciji, kod ministra Vlahovića – šta će se desiti sa prirodnim dobrima koja su nacionalno blago i opšte dobro od opšteg interesa? Ministar Vlahović nas je tada, pisanim putem se obavezao, uveravao da ta nacionalna dobra neće biti predmet privatizacije, a pogotovo neće poljoprivredno zemljište koje još nije regulisano statusom ići u privatizaciju.
Nažalost, svedoci smo da nije tako. Primer je Beočinska fabrika cementa, koja je prodata kao fabrika, a uporedo sa tim i prirodno blago, koje se zove ruda laporca, nesmetano se koristi, kao da je to plaćeno. Naravno, prodaja društvenih poljoprivrednih gazdinstava pre povraćaja zemlje je krenula i neumitno se nastavila.
Nažalost, ova vlada je ovo stanje zatekla. Jednostavno, nije bilo moguće povratiti se nazad. Morali smo tražiti rešenja kako dalje da se ide. Smatramo da se pitanje korišćenja državne zemlje do završetka restitucije mora gledati isključivo sa aspekta struke i ekonomije. Ideologiju treba da ostavimo po strani, istorijske pravde ili nepravde neka rešavaju istoričari, a ekonomisti moraju da rešavaju ono što je najbolje i najprofitabilnije za državu.
Smatramo da državno zemljište ne sme da bude nikakav marketinški poligon za predizborne nastupe bilo koje političke stranke. Jednostavno, to je nedopustivo, jer to je nešto što je opšte nacionalno dobro. Moramo da znamo da, bez obzira koliko nam je agrar posrnuo, koliko se bavimo poluekstenzivnom proizvodnjom, poljoprivreda sa prerađivačkom industrijom čini i tvori 40% bruto društvenog proizvoda ove zemlje. Poljoprivreda je još uvek glavni stub nacionalne ekonomije. Ko ne veruje neka se seti kako nam je bilo kada je bila katastrofalna suša, kako nam je bilo kada je bila rodna godina, kako je živnula čitava privreda, odnosno kako je išla u sunovrat.
Prema tome, Demokratska stranka Srbije je zagovarala i sada zagovara da je ukrupnjavanje poljoprivrednih parcela nešto što je neminovnost, jer je to trend u razvijenim agrarnim zemljama.
Ako želimo da pređemo u tabor barem srednje razvijenih, ako ne i visoko razvijenih poljoprivrednih zemalja, moramo imati veliki i krupan posed koji će moći da odbacuje mnogo bolje i mnogo brže racionalnu proizvodnju.
Dakle, agrosistemi sa velikim zemljišnim posedom imaju mnoge i tehnološke i ekonomske pogodnosti za produktivniju i profitabilniju proizvodnju. To je zakonitost i to ne može niko da spori, i to kako u stočarskoj i biljnoj proizvodnji, a posebno u strateški vrlo važnoj semenskoj proizvodnji. Možemo da se sporimo da li je semenarstvo strateška proizvodnja ili nije, da li je bolje imati uvozne sorte ili domaće, to je stvar za struku i nije mesto i vreme da možemo sa skupštinske govornice da raspravljamo.
Mi iz DSS-a smatramo da ne smemo svesno uništavati i obezvređivati ogromni društveni kapital koji je uložen, a uložen je u mnoge stočarske farme, u mašinske stanice, zalivne sisteme, prerađivačke kapacitete. Oni su projektovani na određenu bazu i bez te baze ne mogu da funkcionišu. To su neki osnovni postulati od kojih smo mi kao stranka krenuli kada se počeo izrađivati ovaj zakon, i svoj doprinos u izradi ovog zakona smo hteli na taj način da damo.
Međutim, moramo da znamo i neke druge stvari, treba javno da se kaže, a to je da su mnoge zadruge, poljoprivredna gazdinstva, kombinati propali svih ovih godina. Jednostavno, prestali su da funkcionišu. U njima imamo zaposlene koji rentiraju državnu zemlju. Sva aktivnost im se svela na to da izdaju državnu zemlju, dele pare od toga. Oni se zovu neki privredni subjekti. To ne može više da se dozvoljava. Rekli smo da je to prirodno nacionalno blago i tako više neće moći da ide.
No, imamo i drugu stranu medalje, a to su oni koji još uvek uspešno funkcionišu. Koliko uspešno, to je opet stvar za diskusiju, ali činjenica je da su opstali u ova teška i tegobna vremena. Moramo da im omogućimo da do završetka postupka privatizacije, odnosno restitucije, imaju mogućnost da i dalje rade i da proizvode.
Ne možemo smetnuti sa uma, ovde je bilo govora o dva naša najveća poljoprivredna kombinata – PKB i "Bečej", da samo oni proizvode semensku robu sa kojom se zasejava između 600.000 i 700.000 ha širom Srbije. To je ogroman potencijal i o tome mora da se vodi računa.
Međutim, mora da se kaže da, bez obzira ko je u pitanju, niko ne može više da koristi državno zemljište besplatno, da svi moraju da plate zakupninu državi, a onda će ta sredstva preko agrarnih fondova ponovo da se vraćaju u agrar i da pospešuju razvoj našeg agrara. Na kraju krajeva, tako je i sa drugim prirodnim bogatstvima, kao što su šume, vode. To je nešto na šta moramo da se naviknemo. Svi oni koji su svih ovih 60 godina naučili da koriste besplatno državno, vreme je da se filozofija poslovanja menja.
Dakle, kako je vreme prolazilo, u početnoj fazi smo zagovarali sistem centralističkog raspolaganja državnom zemljom, nešto slično kao što je u Mađarskoj, Sloveniji, već je ovde spominjano. Dakle, nešto što funkcioniše u zemljama Evropske unije.
To su zemlje koje su primljene u Evropsku uniju, to je jedan koncept koji je sasvim legitiman. U početku smo zagovarali taj sistem. Međutim, vreme je prolazilo, privatizacija poljoprivrednih kombinata je po inerciji nastavljena i postavilo se pitanje da li je taj naš stav ispravan u tim promenjenim okolnostima, zašto je opet došlo do te privatizacije, ko je to omogućio itd, ali to je tema za neko drugo vreme.
Došli smo do saznanja da jednostavno ne možemo imati isti odnos prema preostalim društvenim kombinatima i prema nekim novim veleposednicima ili, kako se to sada moderno kaže, tajkunima, koji su jednostavno preko noći, u roku od nekoliko godina postali velike gazde i korisnici državnog zemljišta. Moramo jasno da kažemo, da budemo svesni da su to ljudi koji nisu došli iz sveta agrara, koji nisu stekli svoje bogatstvo baveći se poljoprivrednom proizvodnjom. Oni su stekli bogatstvo na nekim drugim poslovima.
Onda se postavlja pitanje zašto oni investiraju u poljoprivredu, kupuju poljoprivredna gazdinstva, ako svi vrlo dobro znamo da je niska akumulativnost u poljoprivrednoj proizvodnji, da je stepen obrta kapitala spor i da se teško može ogazditi u poljoprivredi. Iz prostog razloga – ti ljudi čekaju neko novo vreme koje će vrlo brzo doći, nadamo se, približavanjem naše zemlje Evropskoj uniji zemlja dobija na ceni i njihov prvenstveni, ako ne jedini, ali prvenstveni interes je da raskrčme tu zemlju, da prodaju i da na taj način dođu do sredstava na vrlo lak i brz način.
Dakle, kod nas se rodila sumnja da se taj centralistički način upravljanja državnim zemljištem baš i neće podudariti sa interesom i voljom lokalnih samouprava, tako da smo sa našim koalicionim partnerima iz Ministarstva, iz G17, dolazili do raznih predloga na koji način možemo da rešimo ovo, pa je došlo do toga da postoji sumnja da ako lokalne samouprave budu same gazdovale, prešlo se na to da lokalne samouprave same gazduju državnim zemljištem, tu je tek stepen korupcije vrlo izražen i vrlo je moguće da dođe do zloupotreba na lokalnom nivou.
Konačno, posle svih tih rasprava, svih tih godinu i po dana, za koje mislim da su pametno iskorišćene, došli smo do jednog kompromisnog rešenja koje je u ovom zakonu, a to je da odluku donosi lokalna samouprava uz saglasnost Ministarstva. Prednost je što imamo taj dvostruki ključ i on će nam obezbediti, sa jedne strane, javnost rada, a sa druge strane, interes opštine i svih njenih građana prvenstveno procenjuje i artikuliše lokalna samouprava.
Smatramo da je to dobro rešenje, jer ljudi u lokalu odlučuju o tome šta je za njihovu sredinu najbolje. Da li će biti nekih zloupotreba i pritisaka od strane Ministarstava, kako neko pokušava da imputira, ostaje da vidimo.
Formalno i zakonski tako je kako je napisano i smatramo da je to dobro. One koji nemaju poverenje u lokalne samouprave moramo da podsetimo da decentralizacija znači prenos ovlašćenja na ljude u lokalu i jednostavno moramo imati poverenja u te ljude, oni znaju šta je za njih najbolje i na koji način će to uraditi.
Što se tiče drugog dela, otuđenja državnog zemljišta, tu je takođe bilo mnogo polemika. Naravno da smo svi malo skeptični prema mogućnostima da se državno zemljište prodaje. U uvodnom izlaganju ministar je rekla da odrednice o prodaji zemlje stranim građanima nisu na snazi.
Prema tome, strani državljani ne mogu da kupuju našu zemlju, a sama prodaja unutar našeg domaćeg prostora, postoji mogućnost, ali je to tako jasno i decidirano rečeno da ne ostavlja nikakvu sumnju, dakle, može da se prodaje, ali samo nakon postupka denacionalizacije.
Prema tome, ne stoji priča da će opet neko da prodaje nešto tuđe i to samo odlukom Vlade, ne Ministarstva, nego odlukom Vlade; pa ako je cela Vlada korumpirana, ako svi misle da Vlada ne štiti državni i nacionalni interes, onda neka bude tako, čekaćemo drugu, odgovorniju vladu.
Naravno, rečeno je i u kojim slučajevima – samo u izuzetnim slučajevima ukrupnjavanja i zbog drugih društvenih interesa, može se prodavati državna zemlja.
Moramo reći da to nije ništa novo, postojala je i do sada ta mogućnost, pa nije bilo prodaje. Prema tome, ubeđen sam da ni ova vlada neće prodavati državnu zemlju i da ta bojazan ne postoji.
Ovaj zakon možemo da okarakterišemo kao jedan kompromisan zakon koji pokušava da pomiri interese više slojeva društva, što naravno nije lako.
Preopterećeni smo istorijom, ideološkim razmiricama i nije lako rešiti sve nepravde i kročiti jedan korak napred. Kvalitet ovog zakona je taj da ne nameće gotova rešenja i to je jako dobro. Jednostavno ostavlja mogućnost ljudima na lokalu da sami procenjuju šta je za njihovu sredinu najbolje, da sami sprovode i brinu o svim merama koje su i sami utvrdili.
Prema tome, želimo im srećan i uspešan rad na dobrobit svih nas.

Završavamo prepodnevni deo rasprave. Nastavak u 15,00 časova.

(Posle pauze.)

 

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, 15,05 časova je, nastavljamo sa popodnevnim radom današnje sednice.

Odmah da vas obavestim i vas u sali i one koji prate preko interne televizije po poslaničkim klubovima, molim vas, član 85. Poslovnika stav 1. i 4, danas ćemo raditi samo do završetka objedinjene načelne rasprave o tačkama koje su sada na dnevnom redu, a sutra od 10 časova nastaviće se načelnim pretresom 9. tačke dnevnog reda, a to je Predlog zakona o finansiranju lokalne samouprave, dakle, tačka koja se sasvim sigurno tiče svih nas. Hvala vam na razumevanju.

Nastavljamo raspravu po redosledu prijavljenih. Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, potom narodni poslanik Hranislav Perić, pa narodni poslanik Milorad Krstin.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani zemljoradnici Srbije, ustavni osnov za donošenje zakona sadržan je u članu 72. stav 1. tačka 13. Taj član i ti stavovi su sada pozitivni i za tu Evropsku uniju. Kako to?
Ministarstvo poljoprivrede je prilikom dolaska na vlast obećalo nama poslanicima i građanima da će ova oblast biti regulisana sa više od 45 zakona.
Očekivali smo i kao Odbor za poljoprivredu na više sednica tražili smo odgovore zašto se ovaj tok i ovaj proces zaustavlja. Ko stoji iza tog zaustavnog toka ovog projektovanog procesa od 45 i više zakona?
Za sada je iz ove oblasti usvojeno tri zakona i ova dva su na dnevnom redu. Od ta tri jedan je Zakon o sadnom materijalu, koji već danas ima dosta problema, tako nam javljaju kalemari iz kruševačkog kraja.
Podsticajna sredstva deljena su po burazerskoj tehnologiji znamo i zašto i kome. Podela kredita je išla preko poznatih banaka, to je bila Nacionalna štedionica i Delta banka, a mi smo na Odboru u više navrata tražili da nam dostave spisak tih korisnika kredita kako bismo videli da li je ispoštovan minimum obaveza prema državi i narodu. I to je uvek bila tabu tema.
Proizvodnja genetski modifikovanih biljaka je uzela u našem ministarstvu vidno mesto, jer na čelu te proizvodnje i glavni bos za to je gospođa ministarka.
Naše semenarstvo se uništava; to smo videli i danas iz izlaganja ministarke i iz njenog uzbuđenog stava prema ovom našem ministarstvu.
Nije joj savest čista, jer je ona dobila zadatak od raznoraznih kompanija koje imaju za cilj da unište naše semenarstvo i u Zemunu, i u Novom Sadu i šire.
Navešću jedan primer kako je uništeno hmeljarstvo u Sremu, konkretno u Erdeviku, i sada mi kao država treba da uvozimo kojekakav hmelj i proizvode od hmelja.
Što se tiče uvoza ovih junica iz Holandije, to je povezano sa ovim podsticajnim sredstvima i mi smo na Odboru o tome dobili određene informacije, tako da gospodin Vitošević ne treba da se pravi nevešta mlada.
Pravite druge programe, a ti programi su za vas. Po pare idete u Ameriku, a naše seljake šaljete u Čurug da čekaju pare.
Što se tiče vašeg kredibiliteta u Sremu, niste baš tako poželjni i poštovani kao što ovde danas govorite. To kažu naši seljaci i paori. Ovo govorim vezano za ministra poljoprivrede.
Javna rasprava o ovom zakonu – ko je za vas obavio javnu raspravu kad seljake niko nizašta u ovoj državi ne pita, samo od njih uzima na svim poljima i na svim mestima? Zar je za vas Zaharije Trnavčević najbitniji u sistemu javne rasprave? Za nas nije.
Zamislite, poštovani građani Srbije, ovaj zakon predlaže grupa koju podržava 2,5% biračkog tela. A mi, koje podržava više od 42%, protiv smo ovakvog zakona. Šta to znači i čemu to vodi? Vi sami odredite i opredelite se na sledećim izborima.
Nadam se da taj naš Ustav nije tako loš kada je u pitanju ova materija koja je na dnevnom redu, a to je zakon o poljoprivrednom zemljištu. Smatram da je ovaj zakon o poljoprivrednom zemljištu morao biti donet pre svih zakona koje je predlagalo i projektovalo Ministarstvo za poljoprivredu. Zašto pre svih? Zato što je ovaj zakon mogao da zaustavi svu zloupotrebu privatizacije koja se desila i koja se dešava danas na poljoprivrednom zemljištu u Srbiji. Taj proces bi bio zaustavljen i država bi imala više koristi od pojedinaca koji su danas došli na lak i volšeban način do velikog kapitala. Koji je to kapital? Taj kapital je svuda oko nas, a to je poljoprivredno zemljište koje život znači.
Ta Evropa je nama projektovala i mi kao sumanuti sve to što oni žele da ubace u naš sistem prihvatamo i prisvajamo, kao da mi to znamo, želimo i kao da će nam biti bolje.
Pomenuo sam gore ustavni osnov; taj ustavni osnov se uglavnom koristi po potrebi nekada i toj Evropi taj ustavni osnov znači da je Ustav u redu, a danas se već podigla i diže se velika prašina i oko donošenja tog budućeg ustava.
Ovaj predloženi zakon do sada je bio na obradi 1992, 1993, 1994, 1995, 1996. i 2000. godine. Ministarka je govorila kako je trebalo da mi (koji to mi, to nisam razumeo, verovatno ovaj parlament) taj zakon donesemo 1992. godine. Verovatno bi on bio donet i pre, ali moraju se neke realne činjenice poštovati. Znamo da je ovaj zakon sa svim tim predloženim izmenama sada u fazi da treba radikalno da se promeni, ovim predlogom predlagač to čini, ali on se već u startu predloga suočava sa dosta nedorečenih članova i stavki u ovom zakonu. Ima dosta amandmana, sa praktičnim predlozima da se poboljša ovaj zakon.
Šta će u ovom zakonu uprava za poljoprivredno zemljište, kad znamo da su te uprave samo jedan novi birokratski aparat koji će imati za cilj da ispuni kvotu vladajuće koalicije koja će zaposliti 20 - 50 novih ljudi? Ti će ljudi navodno pratiti ovaj zakon i usmeravati 70 i više miliona dinara budžetskih sredstava koja će služiti u njihove svrhe. Dajte tih 70 miliona dinara nekom institutu, fakultetu ili nekoj poljoprivrednoj školi ne bi li se osposobili i poboljšali nivo znanja, pošto i taj nivo znanja, po ovom zakonu i nekim drugim zakonima, nije po evropskim standardima.
Zašto govorim o ovom nivou znanja? Zato što on ukazuje da i kada je u pitanju Predlog zakona o organskoj proizvodnji i organskim proizvodima, koji je podnela Vlada, mi po tom zakonu nismo do sada ništa uradili, navodno nismo imali sertifikovane firme i pojedince koji su mogli da prate ovu organsku proizvodnju.
Mi srpski radikali smatramo da ne treba baš sve direktive Evropske unije prihvatiti zdravo za gotovo, nisu ni oni baš tako ekspertski spremni da nam daju savete iz ove oblasti koju naši stručni ljudi dobro poznaju. Ovo me je ponukalo da izgovorim iz sledećih razloga: naš zemljoradnik danas, slušajući tu Evropu, nije u stanju da izvrši ni prostu reprodukciju na svom imanju. Tu zakonodavac mora da pokaže kreativnost.
Navešću jedan primer: pre dve ili tri godine Evropa nam je ponudila, konkretno u Sremu, farme puževa. Sjatili se svi, krenuli da podižu te farme ulažući i poslednji dinar u njih, podižući kredite i prodajući nekretnine, ne bi li obezbedili finansijsku potporu za te farme. Šta im se na kraju pojavilo kao rezultat? One su sve danas u parlogu i korovu, ti isti seljaci i građani se prosto stide da javno kažu kako su prevareni a hteli su da budu i oni Evropa.
E, ta strategija je bitna i ona ima za cilj da unapred predoči šta će u Srbiji biti glavni proizvod, po geografskim, orografskim, hidrografskim, pedološkim i ostalim prilikama, da nam se ne dese ti vajni puževi, da celu Srbiju zagadimo tom evropskom folijom, pa da za narednih 50 - 100 godina od agrarne zemlje postanemo najlon zemlja na kojoj ne raste ništa osim ambrozije.
Ove osnove na nivou Republike moraju da zaustave otimanje obradivog i ziratnog zemljišta za stambene, infrastrukturne površine. Smanjivanjem plodnih, bogom danih površina mi sečemo granu na kojoj sedimo. Ta Evropa osvaja nove plodne površine, a mi smanjujemo, po njihovim direktivama. Plašim se tih dobronamernih svetskih arendaša koji žele da od nas stvore dobro potrošačko društvo koje će njihove poljoprivredne proizvode trošiti.
Oni su već tu i nude nam genetski modifikovane proizvode koje mi koristimo, a ne znamo posledice.
Tu očekujem da država, po cenu bilo kakvih profitnih želja, stane i kaže – to nije naša strategija. Naša budućnost će biti zdrava zemlja, zdrava hrana, zdravi ljudi. To je, po meni, ta strategija, koja se iz ovog zakona slabo vidi.
Ovih dana u Sremu su aktuelni skupovi gde čelnici lokalnih samouprava idu od sela do sela, konkretno u pećinačkoj opštini, i promovišu neke specijalne spalionice, odnosno deponije koje su po evropskim standardima. U Sremu, koji se geografski proteže između reka Dunava i Save sa blagim nagibom prema reci Savi, a Srem je plodno ziratno zemljište. Zašto to? Ta Evropa želi da stvori deponije i spalionice baš na tom plodnom i ziratnom zemljištu. Nek se one stvaraju i podižu tamo gde to geografija, hidrografija, pedologija i flora i fauna dozvoljavaju, a ne na ovakvim prostorima. Mi smo protiv takvih stavova, pa makar što oni dolaze iz te Evrope. Da je to dobro ne bismo mi ni stigli do tog komentara, oni bi to sve radili tamo na licu mesta, odnosno u toj njihovoj Evropi.
Kontrola plodnosti obradivog poljoprivrednog zemljišta i količine unetog mineralnog đubriva i pesticida u obradivo poljoprivredno zemljište – ovaj naslov iznad člana 21. ovog zakona nam govori da više niko niti misli, niti predlaže da se u zemljište mora uneti organsko đubrivo ili stajnjak.
Kada će ta učestalost biti regulisana? Vlasnik zemlje mora to da ispoštuje. Stajnjakom se štiti struktura zemljišta, stvara se plodno zemljište, o tome vi ni reči u ovom zakonu. Sa stručne strane sam zatečen da niko o tome nije rekao ni reč. Ta obaveza je morala biti uneta u zakon i vlasnik zemlje se mora pridržavati tog zakonskog načela da se stajnjak unese u zemlju najmanje jednom u 10 godina, i to na površinama prve, druge i treće klase, time se podstiče i stočarstvo koje je vezano za poljoprivredno zemljište, a posebno na površine koje se zalivaju.
Ova materija je trebalo da bude rešena članom 58. gde se govori o poboljšanju kvaliteta obradivog zemljišta. Nismo mi kao seljaci u prošlosti imali nikakve projekte koji su bili sačinjeni, ali smo imali kvalitetne i zdrave proizvode na zdravoj i plodnoj zemlji. Unošenje stajnjaka, zeleno đubrenje i ugarenje su uvek dovodili do poboljšanja kvaliteta obradivog poljoprivrednog zemljišta.
Komasacija je grupisanje poljoprivrednog zemljišta u veće komplekse. Ono može da se organizuje kada na lokalnom nivou bude doneta takva odluka. Taj deo posla u Srbiji se neće još zadugo završiti, a to nam je cilj kako bi savremena mehanizacija mogla da se dotera na te površine. O asfaltnim putevima u našim kompleksima možemo da komentarišemo pojedinačno. Komesirana zemlja, asfaltirani putevi i savremena mehanizacija sa velikim radnim zahvatima, uz primenu navodnjavanja, cilj je svih naprednih društava.
To je cilj i Srbije, nećemo mi drugačije razmišljati na tu temu. Kod ovih komasacija bilo je zloupotreba tamo gde su one bile sprovođene od strane lokalnih moćnika koji su sebi uvek prigrabili bolje površine.
Srpska radikalna stranka se protivi prodaji ili otuđenju državnog poljoprivrednog zemljišta. Ministar poljoprivrede ovim zakonom predviđa tu mogućnost na malim površinama, odnosno moći će se prodavati određene katastarske parcele koje navodno moraju da se prodaju. Mi smatramo da državno poljoprivredno zemljište ne treba nikada otuđivati i prodavati. Neko reče da država nije dobar vlasnik zemlje, a ovim zakonom će biti postavljen taj državni problem na nivo lokalne samouprave.
Zamislite ako u nekoj lokalnoj samoupravi dođu na vlast, na primer, ljudi koji žele da uruše ovu državu; kakva će biti njihova funkcija i kako se će oni ponašati prema toj državnoj zemlji?
Zna se da u registar poljoprivrednih gazdinstava nije upisano više od polovine poljoprivrednih gazdinstava i mi se, kao Srpska radikalna stranka, borimo da tu ne bude neke već projektovane diskriminacije po bilo kom osnovu, a vezano je za ovaj zakonski projekat.
U članu 26. stav 1. posle tačke 8) dodaje se nova tačka koja glasi: "Podizanje veštačkih livada i pašnjaka na obradivom poljoprivrednom zemljištu šeste i sedme klase, kao i kad je poljoprivrednom osnovom ili projektom rekultivacije utvrđeno da će se to zemljište racionalnije koristiti ako se pretvori u veštačke livade i pašnjake".
Danas u okruženju u kome živim, a to je južna padina Fruške gore koja se nekada koristila za vinograde i voćnjake, površine su pretovarene zbog neobrađivanja u šipražja i guleže, niko o tome više ne vodi računa, takvih površina ima na hiljade hektara. Smatram da one ovim zakonom moraju biti rešene na pozitivan način, a to je da neko, odnosno država mora da obezbedi 50 radnika po hektaru kako bi se ti parlozi priveli nameni.
Kako mislite da to rešite kada ćete ove nadležnosti predavati lokalnim samoupravama, a one danas ne mogu da obave ni minimum poslova iz nadležnosti koje su im danas date. Bilo je ovde komentara oko ovih sudova da će tu biti angažovani i sudovi, lokalna samouprava i sve ostalo, a znamo da su u stvari sudovi u ovom današnjem sastavu i proizveli ovako zaparloženi sistem poljoprivrede.
A te šikare su uslovno i oni proizveli. To znači da će lokalna samouprava morati da obezbedi 60.000 dinara po jednom hektaru da kultiviše te površine u pašnjačke ili obradive površine. Zamislite neku lokalnu samoupravu koja ima tri-četiri hiljade hektara takvih površina.
Za to su potrebna velika finansijska sredstva, a vi to niste u stanju da obezbedite. Vi to rešavate članom 56. ovog zakona, ali samo načelno šta treba uraditi na osnovu projekata.
To nije dovoljno. Članom 74. se reguliše korišćenje pašnjaka. Kako mislite da i tu oblast sprovedete na nivou lokalne samouprave?
Postoje poljoprivredno savetodavne službe. To su kao poljoprivredne stanice na nivou određenih lokalnih samouprava i te poljoprivredne stanice danas se suočavaju sa velikim problemima po sistemu – mi nismo na vlasti u toj lokalnoj samoupravi i tu ne treba ni da se bilo šta dešava.
Navešću nekoliko primera: organizaciona jedinca Senta ima jednog zaštitara i dobila je posao aprobacije semenske proizvodnje, a tamo je na vlasti neko iz aktuelne vlasti; a u Kikindi, Rumi i još nekim radikalskim opštinama ti poslovi su marginalizovani i oni u stvari ne mogu da dobiju te sertifikate i poslove. Zašto to i čemu to vodi?
Tom tehnologijom se zatvaraju pojedine službe, a ovim 1. članom se predviđaju uprave za zemljišta i te će uprave verovatno biti uspostavljene po stranačkoj liniji. Hvala.

Hvala vama, gospodine Plužareviću.
Samo da obavestim sve. Dakle, prvo molim poslanike poslaničke grupe SRS, dobro sam protumačio zahtev je da umesto Milorada Krstina (govorim o redosledu) govori dr Paja Momčilov, umesto Lazara Čavića Milorad Krstin, umesto Paje Momčilova Lazar Čavić. To su izmene redosleda, tako da sam u odnosu na to dobro razumeo.
Sada replika, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe G17 plus Saša Vitošević.

Hvala. Javio sam se povodom povrede Poslovnika član 101. Dakle, narodni poslanik je u govoru izneo uvredljivo izlaganje, mene lično je nazvao neveštom mladom. Za mene je to uvredljivo utoliko što sebe ne smatram mladim baš mnogo, pa ajde.
No, ajde da pokušamo, kako vi kažete, našim zemljoradnicima da objasnimo šta znači ne glasati za ovaj zakon. Bolje da kroz tu prizmu, kada već govorite o lošim stranama ovih zakona, kažete zemljoradnicima šta će se desiti ukoliko se ovaj zakon ne usvoji. Gospodine, nemojte mi zameriti, stvarno sam zaboravio vaše prezime, vama se obraćam.
(Predsednik: Gospodin Plužarević.)
Hvala. Znači, šta to znači? To znači da će i dalje ostati zaparložene parcele na Fruškoj gori, o kojoj govorite, jer po još uvek važećem zakonu nema instrumenata u Ministarstvu poljoprivrede, u lokalnoj samoupravi da se takve stvari reše, a to je u interesu upravo tih zemljoradnika.
U interesu zemljoradnika je da pod hitno, gde god je to moguće, započne proces komasacije, ali ne po starom zakonu, nego po novim pravilima, kako to predlaže ovaj zakon, vrlo savremenim i vrlo efikasnim pravilima; da se ukoliko neko ne obrađuje poljoprivredno zemljište to poljoprivredno zemljište, uslovno rečeno, oduzme, da drugome u zakup, a taj vlasnik poljoprivrednog zemljišta dobije naknadu.
To znači da lokalna samouprava konačno dobija instrumente da može da upravlja prirodnim resursima, a znamo da poljoprivrede bez zemljišta nema. To znači da se obezbeđuju velika finansijska sredstva i lokalnoj samoupravi, i autonomnoj pokrajini i Republici koja će reinvestirati upravo u bolje korišćenje i oplemenjivanje poljoprivrednog zemljišta kao prirodnog resursa.
To znači, prosto rečeno, da ne dužim, da će donošenjem ovog zakona konačno neko početi da se brine o poljoprivrednom zemljištu. Tako, gospodo, recite vašim glasačima kojima se obraćate da ćete neglasanjem za ovaj zakon upravo zadržati postojeće stanje.
Inače vrlo rado polemišem sa poslanicima koji su zaista spremni da na stručnoj osnovi polemišu o ovom zakonu, ali, znate šta, govoriti o genetski modifikovanim organizmima kada se raspravlja o Zakonu o poljoprivrednom zemljištu...
A da podsetimo javnost, 2000. godine je upravo ova ekipa koja sedi ovde predložila i Savezna skupština je usvojila Zakon o genetskim modifikovanim organizmima, gde je konačno uređena oblast proizvodnje, uvoza, trgovine itd, sve vezano za genetski modifikovane organizme. Gospodo, pre toga je bila prava anarhija na ovom tržištu.
Upravo ova ekipa koja sedi ovde je prošle godine evidentirala i našla rešenje za genetski modifikovanu soju koja je najviše proizvedena u oblasti Mačve, tako da, molim vas, kada već govorite da ćete glasati protiv, što nemam ništa protiv, jer inače uvek ne podržavate nešto što je moderno i što može doneti dobrobit ovome društvu, objasnite ljudima da time što nećete glasati za ovaj zakon će upravo zemljoradnici dobiti ono što im vi kažete. Hvala.

Hvala vam. Izvolite, reč ima Hranislav Perić, pa onda, kao što sam obavestio, narodni poslanik Paja Momčilov, pa narodni poslanik Vladislav Kronić, pa će potom imati reč narodni poslanik Milovan Krstin umesto Lazara Čavića. Izvolite, gospodine Periću.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj zakon se nije bavio svim problemima koji se u praksi javljaju u ovoj oblasti. Stav SPS-a je da država treba da uradi državnu strategiju za poljoprivredu, a onda da se naprave zakoni, više njih, koji će pratiti državnu strategiju.
Ovo je vrlo bitna oblast i proizvodna grana koja može da da mnogo ukoliko znamo šta hoćemo i ukoliko imamo državnu strategiju za razvoj poljoprivrede. Poljoprivredno zemljište je najveća fabrika za proizvodnju hrane pod vedrim nebom, gde mnogo pitanja važnih za ovu granu proizvodnje treba urediti na bolji način nego što je to danas, jer za novo vreme treba i nova strategija, trebaju i novi zakoni, koji će obuhvatiti i razrešiti sve probleme iz ove oblasti. Nije dobro predložiti zakon koji rešava samo jednu ili dve stvari, kao što je to urađeno u ovom zakonu gde se rešava samo davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta i otuđenje ili prodaja državne zemlje.
Govoriću samo o pitanjima i problemima koji nisu rešeni ovim zakonom. U članu 59. se reguliše šta se dešava ako neko ne obrađuje poljoprivredno zemljište – Ministarstvo može dati drugom licu da je obrađuje do tri godine, a da zakupac vlasniku plaća zakup. Nedovoljno je razrađen ovaj problem u zakonu. Mnogi su napustili selo i otišli u grad, a ostavili zemljište neobrađeno. Nude zemljište bez naknade da ga neko obrađuje, ali neće niko to da radi. Zakon nudi povoljnosti za one koji ne obrađuju zemlju – da Ministarstvo izda u zakup za vlasnika. Ovaj član je neprimenljiv u praksi, treba brisati zakup za vlasnika koji ne obrađuje zemlju. Ako je ovako kao što je u zakonu, šta je onda kazna za onog ko ne obrađuje zemlju?
U članu 29. podnaslov je – zaštita poljoprivrednog zemljišta od mraza, grada i požara. U samom članu piše samo jedna rečenica, citiram: "Jedinica lokalne samouprave propisuje mere za zaštitu poljoprivrednog zemljišta od mraza, grada, požara i drugih elementarnih nepogoda". Ovo mi liči na ono: pređi brigo na drugoga. Ovo pitanje zaštite od grada nije u nadležnosti lokalnih uprava, već to radi Republički hidrometeorološki zavod. Kad jedno područje zakači grad i uništi poljoprivredne useve, to su milionske štete i to se ne može platiti novcem. Zbog toga mislim da se ovim problemom niko ozbiljno ne bavi.
Nedavno sam razgovarao sa ljudima koji se bave ispaljivanjem protivgradnih raketa i oni mi kažu – na stanicama imamo po tri-četiri rakete; kad je poslednji put bio gradonosni oblak dobili smo naređenje da ispalimo po jednu raketu, a ostale dve da čuvamo za drugi put.
Mene interesuje ko je dužan da ovo finansira i kupuje rakete, čija je ovo briga, ko vodi brigu o ljudima koji obavljaju ovaj posao, koliko su plaćeni itd.? I zamislite, zbog nedostatka protivgradnih raketa grad u Merošini uništi poljoprivredne useve i voće, uništi sve što je uradilo 4.500 poljoprivrednih domaćinstava. Molim, ali stvarno molim da se Ministarstvo poljoprivrede pozabavi ovim problemom i neko o ovome podnese izveštaj. Ovo je ujedno i moje poslaničko pitanje, gospodine predsedniče.
U celom zakonu o poljoprivrednom zemljištu nisu pomenute zadruge i zadrugarstvo. Na ovaj način zadrugarstvo, mi smo imali prvi u Evropi i kad smo bili tako organizovani bili smo najveći izvoznici i pšenice, i voća, i mleka i mesa. Ako budemo jednog dana imali državnu strategiju za poljoprivredu na sednici Skupštine, nadam se da će i pitanje zadrugarstva biti u strategiji.
Ne mogu reći da ništa nije preduzeto iz oblasti poljoprivrede. Ima i ono što je dobro urađeno, na primer registracija poljoprivrednih proizvođača, gde su date mnoge subvencije i dobro je što registrovani poljoprivrednici imaju jeftinije gorivo, ali nije dobro što nemaju svi. Ne moraju neregistrovani poljoprivrednici da imaju isti iznos subvencija kao i registrovani, ali bi morali da imaju neke subvencije. Treba kredite da dobijaju registrovana poljoprivredna gazdinstva, ali kredite treba omogućiti i onima koji to nisu. Ali, nije dobro što se daju samo onima koji su članovi određene stranke.
U jednom od članova zakona predviđeno je da se zemlja može uzeti u zakup na period od jedne do 20 godina. Amandmanom sam tražio da bude najmanje pet godina, jer to bi bila garancija da se zakupcu isplati njegov rad. Zakup na jednu godinu može biti rizičan i da zakupac posluje sa gubitkom. Postavljam pitanje – šta ako uzme zemljište u zakup za jednu godinu, u toj godini se desi suša i nema prinosa, ili se desi poplava, ili se desi ono o čemu sam govorio, da grad uništi useve? Ako bi po zakonu bilo najmanje tri ili pet godina, onda bi zakupac mogao da izvadi štetu za dve do tri godine.
Zakonom je predviđeno da dobijaju subvencije registrovani proizvođači u selu, a ja vama kažem da ako se ovako nastavi sa selom i poljoprivredom, da će ova država morati da plaća i daje subvencije poljoprivrednicima da žive na selu. Mnogo je praznih kuća u selima, sela se prazne, tamo žive pretežno stariji ljudi. Ovde država mora nešto da preduzme.
Penzioni zakon nije dobro sagledao seljake. Kada je ovaj zakon o penzijama bio u Skupštini podneo sam amandman po kome svaki građanin koji dođe do godina starosti za penziju, bez obzira da li je radio u preduzeću ili u poljoprivredi, dobije penziju. A ja sam spreman da obračunamo i vidimo čiji je veći doprinos za državu, da li onog koji je radio u preduzeću, ili onoga koji je 40 godina obrađivao zemlju, onoga koji je proizvodio hranu za one koji su radili u preduzeću i u ustanovama. Ali, ova skupština nije usvojila moj amandman. Na kraju, i do toga će morati da dođe, a to je ključno pitanje za opstanak ljudi na selu koji bi obrađivali zemlju.
Na kraju, podneo sam amandman na član 71, koji kaže da se državna zemlja ne prodaje. Pošto se zemljoradnici bave obradom zemlje, oni znaju šta znači prodaja zemlje.
Onaj ko prodaje zemlju nije dobar domaćin i slabo je cenjen u selu. Zbog toga, da ne bi i državu bio glas da je loš gazda i loš domaćin, treba usvojiti ovaj amandman. Ne treba država da prodaje zemlju, već da je daje u zakup i svake godine da puni budžet. Kad jednom prodaš zemlju više je nemaš i nemaš je zauvek. Kad uđemo u Evropu onda će sve to moći da se proda.
Pošto je zakon o nedovoljno razvijenim područjima tj. opštinama važio do 2005. godine, pod hitno treba usvojiti novi zakon o nerazvijenim opštinama. Mnogi kažu – ne zna se koje su nerazvijene opštine. Nije tačno.
Reći ću vam koje su opštine bile nerazvijene do 2005. godine, jer i o tome je postojao zakon, pa su i nabrojane: Žabari, Malo Crniće, Žitorađa, Doljevac, Vladimirci, Bujanovac, Petrovac, Golubac, Ražanj, Bojnik, Žagubica, Bosilegrad, Medveđa, Kučevo, Gadžin Han, Mali Zvornik, Osečina, Leposavić, Vlasotince, Merošina, Trgovište, Surdulica, Lebane, Babušnica, Kuršumlija, Blace, Brus i Žitište. Ovaj zakon bi trebalo pod hitno uraditi u delu poljoprivrede. Ove opštine pretežno su poljoprivredne, treba učiniti nešto više nego što se to radi na drugim područjima.
Na kraju, u prilog tome da država i građani ne treba da prodaju zemlju, tu je priča o postanku zemlje: kada je Bog delio zemlju, pošao Srbin na delidbu; usput, svrati ga komšija, peče rakiju i kaže – svrati da popijemo po jednu.
Kaže – ne mogu, žurim, idem, Bog danas deli zemlju. Kaže – pa, neće on da je podeli odmah, dođi, prekrsti se, pa i Bog pomaže. Svrati on kod kazana, izgubi malo vremena; kad ode tamo, pita Bog – ko sad ide kad sam ja sve podelio, koji si ti? Kaže – ja sam Srbin. Kaže – ja sam podelio, ne može. Srbin kaže – ne možeš da podeliš, moraš da mi daš zemlju, gde ću ja sa Srbima, moram negde da živim itd.
Ali kad mu je on ispričao zbog čega kasni, on kaže – pošto si dobar čovek, vidim i ne lažeš me, daću ti jedno parče što sam ostavio za sebe, da na njoj ima sve, i poljoprivreda i voda, sve rađa, najbolje parče sam ostavio za sebe, ali moraš uvek da ga braniš, jer će da ti ga otimaju.
Na samom kraju moram da kažem – SPS će glasati za ovaj zakon ukoliko prihvatite amandman da se državna zemlja ne može prodavati, u protivnom, mi nećemo glasati za ovaj zakon.

Hvala vama, gospodine Periću. Zahvaljujem se ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe SPS gospodinu Stojanoviću, koji je, prema članu 101, jer je bilo pogrešno tumačenje od strane ovlašćenog predstavnika gospodina Vitoševića pre toga, prema stavu 3, prihvatio odluku i u međusobnom razgovoru je to otklonjeno.
Izvolite, narodni poslanik Paja Momčilov, potom narodni poslanik Vladislav Kronić, pa narodni poslanik Milorad Krstin.