Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, zamenik predsednika poslaničke grupe G17 plus.

Poštovane kolege narodni poslanici, važnost današnjeg pitanja za sve nas i za celu Srbiju je nesporna. Pored svih važnih zakona o kojima svakodnevno raspravljamo, svesni smo da svi oni imaju samo jednu svrhu i da iza svih njih stoji samo jedna značajna stvar, a to je čovek, pojedinac, njegova lična sreća. Ima nešto važnije i od toga, a to je otac čoveka, kako je Frojd govorio, deca.
Ovde se radi o jako teškoj stvari, jer se ne radi o deci već se, nažalost, često radi o dečijoj smrti. Kada se suočite sa takvim stvarima imate potrebu, a to je da ne razmišljate o tome, da odbacite i da kažete da je tako nešto gotovo nemoguće.
Veoma nerado sam prihvatila odgovornost da budem član Anketnog odbora, znajući da je to za mene lično jako teško, između ostalog i zato što imam dvoje dece i mislim da je to zaista teško za svakog čoveka u Srbiji.
Posebno je teško baviti se time, jer kao što sam rekla, ako postoji sumnja da je neko manipulisao decom, ako postoji sumnja da su deca otimana od roditelja, onda vam je zaista prva ljudska reakcija da takav monstruozni zločin odbacite kao mogućnost. Anketni odbor nije imao tu privilegiju, nismo mogli to da odbacujemo kao mogućnost, već naprotiv, bili smo svesni svoje odgovornosti da vrlo ozbiljno pristupimo radu na tom problemu.
Postoji i druga krajnost, a to je da usled jake emotivne uključenosti odete u drugu krajnost i time takođe ne doprinesete na najbolji način rešavanju tog problema. Treća, naravno postoji ovde u Skupštini, jeste da taj problem bude politizovan. Sigurna sam da svakom članu Anketnog odbora teško pada ta mogućnost i molila bih vas da je izbegnemo u punoj meri.
Ono što nas je motivisalo da radimo, to je između ostalog, bila činjenica da smo svi radili zajedno, da je ovo prvi Anketni odbor gde su se sva pitanja koja su se razmatrala, dakle, ovde i uopšte u Skupštini Srbije, da nije bilo nikakvih razlika među nama u načinu na koji ćemo raditi, u toku našeg rada, u zaključcima koje smo doneli i merama koje smo predložili. Dakle, svi smo ovo potpisali.
Sa najdubljim poštovanjem želim da pomenem rad kolege Nedeljkovića koji na žalost danas ne može da govori o našem radu, dakle, želim da pomenem doprinos koji je on dao našem radu, vrlo konstruktivne primedbe, ozbiljan rad i veliki broj zaključaka i predloga mera koje su bile njegov predlog.
Ovaj izveštaj potpisali smo svi osim predstavnika stranke koja je izašla iz parlamenta i izražavam žaljenje zbog toga što i taj potpis nedostaje.
Imali smo jednu dilemu na samom početku usled one emotivne uključenosti o kojoj sam govorila, a dilema je bila da li treba uzeti nekoliko primera iz cele Srbije, ispitati ih do kraja i pokazati da jeste bilo ili nije bilo krađe beba u Srbiji.
To je bila zamka gde smo se svi zajedno posle nekoliko naših razgovora i sastanaka tome oduprli, jer nama je od samog početka bilo jasno da nismo nadležni, da nismo ni tužilaštvo, ni MUP, ni sud i da mi praktično ne možemo da radimo taj posao i ne možemo ga raditi dobro. Ono što jeste bio naš posao, naš zadatak, to je da ispitamo na neki način rad svih tih službi, da ispitamo rad organa izvršne vlasti, da vidimo da li postoje mogućnosti da se to promeni i naravno, ukoliko postoje zakonske mogućnosti koje su dovele do blokade u istraživanju, a roditelji sprovodili, da te zakonske mogućnosti, što je moguće pre, otklonimo.
Teško je, kao što je koleginica Dacin rekla, govoriti o zadovoljstvu u ovom radu, ali ako postoji, onda je to činjenica, a mislim da su naši predlozi mera zaista takvi da to mogu da učine. Dakle, sve to ukoliko dobiju vašu podršku. Mnogo toga je koleginica Dacin rekla što nije potrebno ponavljati, ali reći ću još jednom, znači, da smo pratili put dece koja su se rađala i nažalost, po izveštajima lekara, umirala, da smo bar razgovarali sa velikim brojem predstavnika roditelja, a jako je teško zadovoljiti svakog roditelja, u stvari nije moguće zadovoljiti nijednog od njih, jer oni nemaju svoju decu koja su rođena.
Pokušali smo da razgovaramo sa velikim brojem predstavnika, razgovarali smo sa zdravstvenim službama, sa zdravstvenim inspekcijama, centrima za socijalni rad, pogrebnim službama, tužilaštvima, institutima koji se bave DNK analizama, razgovarali smo sa predstavnicima MUP-a, matičnih službi, gotovo sa svima koji su u tom lancu mogli imati neku ulogu. Na kraju, razgovarali smo i sa onima koji su nadležni da prate rad svih ovih službi, a to su ministri.
Od tri ministarstva, dva su se odazvala pozivu Anketnog odbora i nadam se da će bez obzira na to svi ministri dati pun doprinos nakon odluke Narodne skupštine. Šta je bilo zajedničko u ovim slučajevima?
Zajedničko je bilo nepoštovanje ili nepostojanje jasno određenih procedura, zajedničko je bilo da su se deca najčešće rađala sa izuzetno visokim abgarima, a to je ona ocena koju dete dobije na samom rođenju, da su majke odvajane od dece, da su deca često bez znanja ili bez saglasnosti majki prebacivana u neku drugu instituciju, zato što je bilo potrebno po nalazima lekara.
Majke su često naknadno obaveštavane o naglom pogoršavanju zdravlja svoje bebe i odjednom su obaveštavane i o smrti beba. Često drugi srodnici nisu dobijali to obaveštenje na vreme, nije bilo identifikacije, majkama nije bilo dopušteno da viđaju svoje bebe, navodno su zaista umrle bebe.
Najčešće nije bilo obdukcije ili kada ih je bilo, onda se često nalazi nisu poklapali sa uputnim dijagnozama i jasno je da ne moraju uvek da se poklapaju, ali su često te nesaglasnosti bile takve da su po rečima lekara koji su sa nama radili, bile gotovo neverovatne.
Ono što je najvažnije, a to je i koleginica Dacin naglasila, nije bilo podataka o sahranjivanju ove dece, nije bilo DNK uzoraka, za to smo objašnjenja dobili i ono što je najznačajnije i zbog čega je došlo do aktiviranja rada Anketnog odbora, nije bilo epiloga, ni u jednom slučaju. Dakle, nema sudskih epiloga.
Kao što smo mogli čuti, postoji 764 prijava, 539 prijava je odbačeno, od čega 383 zbog zastarelosti, a 147 iz drugih razloga. Ono što je takođe bilo značajno, što je pomenuto, to je da su postojala dva uputstva Republičkog javnog tužilaštva, jedno koje je dozvoljavalo istragu svih ovih slučajeva, bez obzira na zastarelost i drugo koje je tu istragu praktično onemogućavalo. Zašto je to tako, na to pitanje nismo dobili odgovor, jer je rečeno da nemamo prava na taj odgovor.
Šta je meni tokom čitavog rada bilo, odnosno nešto što bih izdvojila kao poseban utisak, to je činjenica da je MUP radio tako što su ove slučajeve istraživali ljudi koji su se bavili privrednim kriminalom. Oni su i sami u svojim iskazima govorili o tome da su se bavili papirima.
Znači, oni su se bavili papirima, nisu se suštinski bavili samim slučajem. Postoje stenografske beleške o tome, pa na pitanje, da, njihovi nalazi su uglavnom govorili o tome da ne postoji osnov za krivično gonjenje.
Dakle, po njihovim nalazima nije bilo predmeta, ničega što je bilo sumnjivo i na naše laičko pitanje – ukoliko je neko dete rođeno, zavedeno u matičnu knjigu rođenih, postoji umrlica, a ne postoje podaci o sahranjivanju, jednostavno nema ga, nestalo je, kako je moguće da to nije nešto što je sumnjivo, oni su često odgovarali da postoje razni načini da se novorođenče sahrani i tako dalje.
Zakon o sahranjivanju je jasan. Svako ko je rođen, evidentiran u matičnoj službi rođenih mora da bude sahranjen na adekvatan način. Potpuno je svejedno da li se radi o novorođenčetu koje je staro dan, dva ili tri ili osobi koja je stara 30, 50 ili 70 godina.
Nemoguće je da nema potvrde o sahranjivanju. To je ono što svakako jeste bio moj dominantan utisak i utisak celog Anketnog odbora i to je tačka koju smo potencirali i za koju želimo da posebno bude istražena.
Kao što vam je koleginica rekla, evidencije komunalnih zavoda koji se bave sahranjivanjem jasno govore da je evidencija jako dobro vođena, precizna, tačna i da ona postoji u svim drugim slučajevima.
Želim zaista da naglasim i da još jednom pohvalim Skupštinu što je tokom našeg rada usvojila amandmane koji sada obavezuju zdravstvene ustanove da izvrše obdukciju svakog deteta koje je umrlo, da se obezbedi neposredan pristup majke ili člana porodice telu preminulog i da, naravno, pristup dokumentaciji imaju roditelji, bliži srodnici ili druga odgovorna lica.
Što se tiče predloga mera, bili smo svesni kada smo donosili ovaj predlog mera da je to oštar predlog mera, vrlo zahtevan. Pitali smo se da li će naša izvršna vlast odgovoriti adekvatno na naš predlog.
Apsolutno ne mogu da se složim da ovo nije dovoljno, jer ako se pažljivo pročita možete videti da smo bili vrlo restriktivni, vrlo oštri i vrlo zahtevni u odnosu na sve institucije u čitavom lancu kada se o ovim slučajevima radi.
Predložili smo formiranje specijalizovane jedinice na nivou Republike. Zašto? Zato što, kao što smo vam rekli, u svim gradovima, ne u svim, ali u mnogim gradovima Srbije se ovo dešavalo.
Onda su prosto nadležnost imale lokalne jedinice MUP-a koje su delegirale odgovornost svojim inspektorima privrednog kriminala, koji su radili na način na koji smo već rekli da je rađeno, uglavnom će se baviti papirima. Mi smo tražili rešenje.
Kakvo je rešenje da MUP krene da to radi zaista ozbiljno? Naša ideja i naša obaveza je bila da napravimo takvu mogućnost da svaki slučaj bude istražen do kraja i da svaki roditelj koji to želi, dobije svoju punu istinu. On je ne može dobiti od Skupštine, ali mora da dobije odgovor od MUP-a, tužilaštva i suda. Mora da dobije taj odgovor.
Tražili smo koje je to rešenje. Naše rešenje, predlog našeg rešenja bio je specijalizovana jedinica na nivou Republike koja će se baviti samo ovim slučajevima i gde će raditi inspektori koji su posebno obučeni za krvne delikte, za trgovinu ljudima, ljudi koji će zaista ozbiljno moći da se bave ovim problemima. Znali smo da nije dovoljno samo da predložimo šta treba uraditi, a da ne damo nikakve rokove. Mi smo dali rok od tri meseca.
Ministar unutrašnjih poslova će u roku od tri meseca po usvajanju ovog izveštaja, recimo da ćemo ga usvojiti u junu, u septembru bismo morali da imamo izveštaj ovde u Skupštini o tome šta je ta jedinica uradila. Složićete se da rok nije dugačak, da je jako obavezujući i da je tri meseca nešto što podrazumeva ozbiljan rad te specijalizovane jedinice.
Anketni odbor ovim svojim izveštajem više ne postoji, ali Anketni odbor ste svi vi od trenutka kada usvojite ovaj izveštaj, svi smo obavezni da pratimo kako će se dalje sve ovo sprovoditi. Da li će se sprovesti ili ne zavisi od nas.
Svako od nas ko je radio u Anketnom odboru, bez obzira kojoj stranci je pripadao, apsolutno je pokazao punu spremnost da bez obzira na to koji ministar pripada kojoj stranci pozove na odgovornost svakog ministra koji ne ispuni ono na šta ga naša skupština, ova skupština bude obavezala.
Anketni odbor predlaže da postupanje po ovim prijavama vode specijalni tužilac i specijalni sud osnovani za borbu protiv organizovanog kriminala. Zašto? Zato što su do sada postupke isto vodila tužilaštva u gradovima, postupci su se razvlačili, trajali beskonačno dugo, na kraju nisu dobijali epilog.
Tu je postojao ovaj začarani krug o kojem ste slušali, MUP je najčešće nalazio da nema osnova za krivično gonjenje, tužilaštvo nije vraćalo na dodatnu istragu, jer je smatralo, onako pravnički, da je to zastarelo, nema razloga da se dalje istražuje.
Jednostavno, tu je postojao jedan krug iz koga građani, roditelji nisu mogli da izađu. Verujte, Anketni odbor je teško izašao iz tog kruga, jer smo zaista svakog pojedinačno morali da pitamo šta je problem i kako taj problem možemo da rešimo.
Postoji jedan problem koji je teško rešiv, a to je problem zastarelosti. Pravnici kažu da je to nešto što se mora poštovati.
Tu, dame i gospodo, dodatno pozivamo Skupštinu da pomogne Anketnom odboru time što će ovaj izveštaj usvojiti i time što će dati pun doprinos tome da prevaziđemo problem zastarelosti. Evo šta smo predložili.
Narodna skupština na predlog predsednika u roku od 15 dana od dana usvajanja ovog izveštaja formira radnu grupu sastavljenu od narodnih poslanika, predstavnika svih poslaničkih grupa i pravnih stručnjaka u oblasti krivičnog, zdravstvenog, upravnog i porodičnog prava, koja bi utvrdila izmene pravne regulative kojom se institut zastarelosti otklanja. Da li je moguće ili nije, neka kažu narodni poslanici, naravno u punoj meri uvažavajući stav stručnjaka za krivično pravo. Mi verujemo da se rešenje može naći kada postoji dobra volja da se ono nađe i kada postoje ljudi koji su spremni da to rešenje traže uz punu stručnu kompetenciju.
Dakle, ovo po mom mišljenju može biti najveći problem i najveća prepreka, ali to je prepreka koju možemo otkloniti mi u Skupštini Srbije radeći svi zajedno i ukoliko ovaj izveštaj usvojimo u roku od 15 dana ta komisija će biti formirana, institut zastarelosti može biti rešen, specijalna jedinica će raditi. Za par meseci možemo imati epilog prvih slučajeva, a oni su trajali od 20 do 30 godina unazad, kao što ste mogli da čujete.
Da li to smatrate dobrim rešenjem ili ne na vama je da odlučite kada budete glasali o ovom izveštaju? Da li je pomak da se za tri meseca reše neki slučajevi ili nije, to zaista svako od nas lično mora da odluči. Činjenica je da je pored ovoga što smatramo krucijalno značajnim važno uvesti i kontrolu u sve institucije. Ta kontrola nije bila dovoljno dobra, administrativni propusti su postojali na svim nivoima i to smo rekli u svom izveštaju i na nivou zdravstvenih službi i matičnih službi, na gotovo svim nivoima su postojale stvari koje se mogu nazvati propustom, ili se bar mogu opravdati propustom što je nedopustivo.
Da li je to postojalo ili nije, tačno ne znamo, ali ukoliko propust postoji to daje sumnju roditeljima i građanima da možda jeste bilo nečeg ozbiljnijeg od propusta. Dakle, propusti moraju biti kontrolisani i sankcionisani. Inspekcijske službe moraju raditi ozbiljnije, moraju sankcionisati neažurno vođenje dokumentacije, moraju omogućiti pristup dokumentaciji, otkloniti svaku sumnju da administracija na neki način učestvuje u radnjama koje su nezakonite. Dakle, ovo su naši predlozi, ovo je rezultat našeg vrlo ozbiljnog rada.
Još jednom želim da naglasim da to jeste prvi Anketni odbor koji je dao svoj izveštaj i nadam se da će to biti izveštaj koji će biti usvojen jednoglasno, jer želim još jednom da naglasim, to je zaista od najveće važnosti za sve nas koji smo radili u Anketnom odboru, a nije bilo prepoznatljivo kojoj stranci pripadamo.
Znači, ni prilikom razgovora sa ljudima koji rade u institucijama, ni prilikom razgovora sa ministrima, kao ni prilikom naših međusobnih razgovora, dogovora i predloga mera.
Svi smo uvažavali jedni druge, svi smo imali samo jednu ideju i samo jedan motiv, da Skupština Srbije jeste ta koja mora da da rešenje građanima, da stvori pravnu sigurnost kod građana i koja mora da pokaže ljudima koji ne mogu da izađu na kraj sa nekim problemima u ovoj državi da ona te probleme u njihovu korist može da reši.
I zaista vas pozivam da mi, ne kao stranke, nijednom rečju nisam pomenula svoju stranku tokom čitavog ovog govora, pozivam vas da mi kao Skupština pokažemo građanima da to možemo. Hvala vam.

Hvala. Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele dve poslaničke grupe: DSS i SRS.
Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević, a neka se pripremi narodni poslanik dr Paja Momčilov. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, razmišljajući o ovom izveštaju Anketnog odbora i o svom učešću u radu u tom anketnom odboru, malopre mi se učinilo da smo se okliznuli na temu.
U jednom trenutku, pominjući se neki drugi zakoni o lustraciji, dovodiće se u vezu sa nekim drugim ljudima, a pred nama je važna tema koja muči Srbiju više decenija. Mislim da svaka vrsta takve priče nije pristojna. Nije pristojno što smo se u svom radu suočili, razgovarali sa desetinama roditelja i svaka ta priča je bila i vrlo teška i vrlo posebna i mučna.
Dakle, Narodnoj skupštini se obratilo više desetina roditelja. Dobijali smo gomile materijala. Predsednica Anketnog odbora, gospođa Dacin je to vrlo slikovito objasnila. Kada bi se taj materijal poređao na ovaj sto ispred predsedavajućeg verujte da se taj sto uopšte ne bi video. Čitajući sve te materijale i uviđajući propuste koji su se dešavali, mene kao zdravstvenog radnika koji se zdravstvom bavi skoro tri decenije i čiji je zadatak da se brine o zdravlju stanovništva interesovala je prevashodno jedna stvar.
Dakle šta se to dešavalo u zdravstvu i kolika je odgovornost zdravstvenih radnika u svemu tome? Na moje iznenađenje video sam da se dešavao niz propusta kako u vođenju medicinske dokumentacije, tako i u nekim drugim stvarima koji su davali za pravo roditeljima da izraze sumnju.
Dakle, iz tih priča ljudi su saznavali da se vrlo često radilo o blizanačkoj trudnoći, da se često govorilo da je jedno dete potpuno u redu, a da je drugo u vrlo teškom stanju. Ali, onda se dešavalo da se napravi neverovatan obrt. Desi se da ono dete koje je po rođenju bilo potpuno u redu, premine, a da ono dete koje je rođeno sa nekom teškom anomalijom ostane u životu.
Vrlo često se dešavalo da početne dijagnoze, one koje budu utvrđene na porođaju i završna dijagnoza apsolutno nemaju nikakve veze. O drugim stvarima, o propustu administracije, neurednosti protokola porođaja, neurednosti istorija bolesti porodilja, o nepostojanju istorija novorođenčadi, precrtavanju tih listova, cepanju tih listova, o ispravljanju datuma korektorom, kao zdravstveni radnik sam bio vrlo zabrinut.
O gubljenju medicinske dokumentacije, poplavama, o tome da medicinsku dokumentaciju pojedu miševi ili pacovi, da parafinske kalupe neko drži u podrumima i da ti parafinski kalupi budu uništeni od strane glodara i na taj način budu potpuno beskorisni, dakle sve te činjenice i sva ta saznanja su govorile da se u struci dešavao vrlo ozbiljan propust.
Moram reći da je zdravstvena inspekcija radila svoj posao i te greške ustanovljavala i nalagala određene mere, u mojim pitanjima načelniku zdravstvene inspekcije bile su dve ključne stvari: da li je bilo redovnog i vanrednog stručnog nadzora. Dobijao sam potvrdan odgovor. Očigledno i pored toga neko se nije obazirao na ta uputstva, na te preporuke i pisane stvari.
Dakle u čemu je problem? Jedan deo ljudi tokom dugog niza godina očigledno zakon nije poštovao. Nije ga poštovao zato što sankcije nisu bile primenjivane. Da jesu i da je postojala odgovornost, verovatno bi se drugačije i ponašao i drugačije postupao u svom radu.
Predmet našeg interesovanja je bio rad MUP-a. Dakle u tom razgovoru sa tim ljudima koji su dobijali naloge da te slučajeve istraže, oni su taj deo uradili onako kako je njima njihovo obrazovanje i dozvoljavalo. Ali, nas je zaprepastila činjenica da se grupa tih ljudi bavila privrednim kriminalom.
Rekli smo – znate, dobro je što to radite, ali ovo ne spada u privredni kriminal. Dakle stvar se mora promeniti zato što postoji sumnja da se radi o onome što je danas i u svetu predmet razgovora i saradnje mnogih država. Da li se možda radi o trgovini ljudima, da li se možda radi o trgovini ljudskim organima?
Dakle, ti ljudi moraju biti specijalizovani, obučeni i edukovani da se bave tom vrstom problema. Predlog mera koji je Anketni odbor doneo, uveren sam, a i svi članovi Anketnog odbora su uvereni, daće rezultate. Predlog mera je obavezujući.
Pozivam sve poslanike u Narodnoj skupštini da se u danu za glasanje izjasne, da prihvate izveštaj Anketnog odbora. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Paja Momčilov, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući. Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, imamo pred sobom jedan izveštaj Anketnog odbora, gde ste videli već iz prethodnih diskusija da je postojala saglasnost svih učesnika ovog odbora u radu i kod donošenja zaključaka koji su i nama ovde danas ponuđeni.
Prvo, na neki način da legitimišem samog sebe, možda ja i nisam prava osoba koja će moći objektivno da govori o svim ovim problemima, budući da sam 30 godina proveo u najvećem porodilištu na Balkanu, u Institutu za ginekologiju i akušerstvo, gde sam sticajem životnih i profesionalnih okolnosti učestvovao u dolasku na svet jednog grada od 50.000 ljudi.
U tom svom radu, kao i svi ljudi, imao sam i svetlih trenutaka i grešaka i posrnuća i o tome nikada nisam bio sklon da pričam mnogo, ali nisam bio sklon ni da negiram takve činjenice. Znam da profesija kojoj pripadam radi jedan izuzetno težak posao, društveno odgovoran i strašno stresan posao. Mi to plaćamo životima i to se da egzaktno utvrditi.
Hteo bih na samom početku da istaknem da je ovaj odbor izvanredno radio, da se zahvalim svim članovima Odbora na velikom trudu i opet na nečemu što je dosta važno, nalaženjem tog minimuma saglasnosti oko nečega što je važan društveni problem. Ali, neka mi bude dozvoljeno da sa par kritičkih opaski pokušam da dam viđenje nekoga ko je druga strana, ko je potencijalno optužen, koji možda sagledava stvari i drugačije.
Trideset godina radim ovaj posao u najvećem porodilištu na Balkanu, nijednom nisam video da je postojala ovakva namera, a još manje da je postojalo ovakvo delo. Ne tvrdim da nečasnih radnji u društvu koje je imalo ono što smo mi imali, ekonomske sankcije, rat i bedu, nije bilo i da ne postoje nesavesni lekari koji možda, u pojedinačnim slučajevima, nisu nešto slično pokušali.
Ono što je dobro, što je rečeno, što je Odbor izbegao, da vodi istragu o slučajevima, za to nije nadležan i to nije trebalo ni da radi. Ono što hoću da kažem, kao prvo, čini mi se da su se kod donošenja zaključaka dogodile dve po meni bitne manjkavosti, neću da kažem propusti, jer to su manjkavosti i to ne iz loše namere, nego upravo iz dobre namere. O čemu se radi? Naime, dato je mnogo zaključaka, 14, a u tim zaključcima se išlo na opisivanje situacije, što je trebalo očekivati da se nalazi do 10. stranice, jer je sve tako specificirano.
Recimo, kad vidite član 5, on je dosta ekstenzivan, prenosi priču roditelja, ali je sa medicinske tačke gledišta netačan.
Recimo, kaže se ovako: vrlo često se roditeljima sugeriše da je dobro što je beba umrla, jer da je ostala u životu, imala bi teške posledice po rast i razvoj, pa onda kaže: ovo se događa i u slučajevima kada se iz priložene medicinske dokumentacije ne vidi da li je dete rođeno sa vidljivim deformitetima ili bolestima koje bi mogle da ugroze razvoj deteta.
Nije bilo potrebno ići u tako široku priču, jer recimo, postoji SIDS, Sudden Infant Death Syndrome, nagle neobjašnjive smrti deteta i to je problem kojem naša struka i pedijatri poklanjaju veliku pažnju. Postoji međunarodna asocijacija koja se time bavi, postoje svetski kongresi koji se time bave. Moguće je i to, ali dobro, da se pustimo toga.
Po mom mišljenju, četiri su zaključka jedina u celoj priči i koja onda kada su koncentrisano data i u kratkoj formi pogađaju suštinu.
Prvi neosporan zaključak je da administracija nije bila adekvatna u svim slučajevima koji su pokrenuti, sa sumnjom da je postojalo otuđivanje dece od roditelja. To je u jednoj nepotrebnoj političkoj raspravi, u tumačenju reči gospodina Vučića, koji kaže – ubijali su decu. Znate, kad oduzmete roditelju dete, vi ste mu ga ubili. To je u figurativnom smislu apsolutno jasno.
Hajde da sada odemo i dalje, da objasnim gospodinu Ćirkoviću koji pomno čita novine, da je možda reč i o ubistvu, jer u vreme u kom mi živimo sva demokratska društva se bore protiv trgovine ljudima.
Deo te trgovine je namenjen, nažalost, ne samo prostituciji, nego i trgovini ljudskim organima. Nažalost, smatra se da deca koja bivaju kidnapovana služe i toj nečasnoj i strašnoj nameni.
Prema tome, gospodine Ćirkoviću, ako roditelji sumnjaju da im je neko kidnapovao dete, neko je to uradio, njihova su mišljenja, da bi sebi omogućio brigu o potomstvu koje ne može da ima, ali nažalost u velikom broju slučajeva ta deca služe i toj strašnoj svrsi.
Nažalost, tačno je i to da društvo neće o tome da priča. Ili, da kažemo nešto drugo, da društvo nema hrabrosti da se suoči, jer kad se krene, onda tu lete glave. Poznato je gde još glave lete, a ovde takođe strašno lete glave nekima koji hoće da nešto od ovoga rasvetle.
Prema tome, ta vaša intervencija je bila apsolutno neadekvatna, možda niste imali ova saznanja, pretpostavljam da je i to moguće, no, da se okanemo toga.
Ako je administracija u pitanju, onda je trebalo navesti šta je sa administracijom problem, jer je neadekvatna, netačno vođena ili nedostaje, to je trebalo kazati, ili je neuredna, a zašto je to tako, da se odmah odavde dobije i odgovor.
Zato što mi dan-danas imamo neadekvatnu medicinsku dokumentaciju, zato što i dan-danas lekari rukom pišu nalaze, izveštaje, preopterećeni su administracijom, zato što se ovde ne vodi administracija na savremen evropski način. Imamo po ustanovama kompjutere, ali ne one koje je nabavila država koja je odgovorna za to, nego koji su nabavljeni ličnom inicijativom samih lekara.
Evo, iz mog života da vam kažem, u ovih 30 godina događalo se da smo porađali i 40 žena dnevno, a posle toga smo sutradan normalno radili svoj posao, išli i operisali. Bili smo preopterećeni, godinama smo imali niske lične dohotke i radili smo bez roptanja i bez povišenog glasa. U takvim uslovima se dešavaju i administrativne greške, pa ćete imati precrtavanja, kao i korigovanje nekih podataka.
Znači, prvi je problem administracije i zaključak je da je neadekvatno vođena, da je nezadovoljavajuća, da je neskladištena na odgovarajućim mestima. Šta da kažemo mi na institutu, kad smo imali poplave i rušenje zida u prostoriji gde su bile odložene istorije bolesti, od kojih su neke i trajni dokumenti? Šta smo mi tu mogli? Da li je za to kriva medicinska služba? Kazaćete da jeste, da nismo brinuli da do toga ne dođe. Jeste, brinuli smo, ali nije bilo para da se to dovede u normalno stanje. Ni sada nije dovedeno u normalno stanje mnogo toga.
Pre šest meseci na Institutu za ginekologiju i akušerstvo, nekoliko lekara specijalista je sa medicinskim odelima, kapama i maskama u podrumu listalo plesnive istorije, da ih dovede u red. Danas, u 21 veku da lekari specijalisti to rade, da li je to njihov posao? U takvim mi vremenima živimo i toga treba da budete svesni kad pričate o administrativnim greškama. Ne opravdavam ih. Reći ću kako mislim da to treba da se reguliše.
Drugi zaključak je da identifikacija umrle dece i proces sahrane nije adekvatno vršen u slučajevima koji su izazivali sumnju kod roditelja.
Treći zaključak je nekorektno postupanje prema roditeljima pri davanju informacija, koje je postojalo u određenom broju slučajeva.
Četvrti zaključak je da MUP i sudovi zbog zastarelosti ne rešavaju slučajeve i istragu vode pogrešnim putem, dajući osobama koje su zadužene za privredni kriminal.
To su zaključci, ono što ste tamo opisivali, što je trebalo da se nalazi u prethodnom delu gde ste uzimali izjave i davali činjenice. Znači, zaključci treba da budu kratki i jasni. Iz ovog izveštaja sam video da su to zaključci.
Taj proces sahrane na neadekvatan način, to vam se potkralo. To ste osetili kao problem i niste razrešili na pravi način. O čemu se radi? U ranijim godinama, a kažete da je od 1970. do 1990. godine bilo najviše takvih slučajeva, kremirani su posmrtni ostaci te dece.
Čudi me da do tog podatka niste došli. To što nedostaje da je sahrana izvršena, upravo ide ovde. Mi ni danas nemamo regulisano kako se postupa sa leševima takve dečice.
Danas imamo da se diskutuje o Pravilniku u Kliničkom centru Srbije. Kaže se – Pravilnik o odlaganju i uništavanju biomedicinskog otpada. Pazite kako ružno i odvratno ime, umesto da se kaže – posmrtni ostaci novorođene dece. Kod nas se tako razgovara o ovim problemima i dan-danas.
Druga manjkavost, možda je ona i najveća i možda je učinjena nepravda, svih 14 tačaka ste pisali normalnim fontom, ali tačku 12 ste boldirali. Ta tačka 12 je stvarno zaključak: "Anketni odbor smatra da postoji blokada rada MUP-a, tužilaštva i sudova". Onda ste u predlogu mera kazali, broj jedan, verovatno najjača mera koju predlažete: "Anketni odbor smatra da se mora izvršiti deblokada rada MUP-a, tužilaštva i sudova".
Ispada da je za ovaj problem krivo tužilaštvo, MUP i sudovi. Ako ste već ovako boldirali, znači skrenuli nam pažnju, onda dajete najveći značaj ovome. Lično mislim da je to pogrešno, da su oni negde na kraju lanca događanja koja su dovela do ovih nezgoda. Naravno, obrazložiću.
Ono što je jako bitno, mislim da je ovih 700 i nešto ljudi koji su posegli za krivičnom tužbom i koji su tražili pravdu u sudu, ne mogavši da budu zadovoljni odgovorima koje im je dalo zdravstvo i nadležni organ koji rukovodi tim radom, a to je Ministarstvo zdravlja. Ispustili ste veliku i ključnu odgovornost Ministarstva zdravlja. Za sprovođenje zakona i zakonitosti odgovorno je nadležno ministarstvo, po pozitivnim propisima. To ministarstvo svojim poslovnicima i pravilnicima, koje ste vi čitali, stvarno ste krajnje savesno radili i mnogo toga ste obradili, znači nadležnost je prvenstveno Ministarstva zdravlja da se ovakvi slučajevi ne događaju, a nikako MUP-a i suda.
Da je ministarstvo utvrdilo kršenje propisa, da postoji krivična odgovornost, zašto nije prijavljivalo sudu? Ako jeste, onda možemo da okrivljujemo MUP i sudske organe da nisu postupili kako valja. Znači, primarna odgovornost je zdravstvene službe.
Da ne dužim, da dođemo do nečega što mislim da bi trebalo da budu zaključci. Dali ste ih sedam. Svi oni su korisni i svi oni imaju dobru nameru, ali bojim se, kao što je rečeno kod Dantea, da svi putevi koji su popločani najboljim željama, ne moraju voditi u raj, mogu odvesti i na drugu stranu, naravno, ne u pakao.
Zašto je gospodin Vučić rekao da neće biti zadovoljni roditelji i šta smo mi lekari, pogotovo optuženi, očekivali da će, ne govorim samo u ime svoje poslaničke grupe, da bude predlog zaključaka Anketnog odbora?
Pod broj jedan, mislili smo da se, ono što ste i vi predložili, apsolutno ne može govoriti o zastarelosti svih ovih slučajeva. Ako čak i ne želi zakonodavac i ovaj parlament da krši pravne norme, pa kaže da to nije u redu, onda su mogle da uslede dve preporuke koje je trebalo ovaj parlament, po meni, da usvoji. Onda bi opet bio posao urađen na najbolji mogući način.
Prvo, da ministarstvo osnuje stručnu komisiju, hajde da kažemo nezavisnu, ne znam na koji bi način bila nezavisna, ali može se do toga doći. Mi često koristimo i strance, tzv. "eksperte" koji ovde za debele pare rade nešto što mi ne vidimo, a kad vidimo, onda vidimo da je to često puta nešto što baš i nije u interesu ove države i ovog naroda. Imate strukovne organizacije i udruženja koja takođe treba uključiti u ovo i da one u prvom koraku ispitaju svaki slučaj i da kažu šta medicinski nije postupljeno kako treba i gde postoji greška.
Onda, u drugom koraku, da se Ministarstvo pravde ovlasti da oformi tim pravnika, stručnjaka koji treba svaki od ovih 700 slučajeva da ceni sa pravne tačke gledišta i da kaže koji su propusti učinjeni. Naravno, ono što ste kazali da je preventiva, da kaže kako treba uraditi sa pravnim propisima da budu adekvatni, šta treba dodati kao neki njihov krajnji savet.
Na osnovu toga mogu sudstvo i ministarstvo da idu i da gone. To je pravi red stvari i samo ta tri zaključka su, po meni, ono što zadovoljava te ljude da dođu do neke istine, a ovo sa komisijama, sa razvodnjavanjem problema, mislim da oni neće biti zadovoljni. Možda, ako bi postigli i tu saglasnost da sve ovo usvojimo i ako zakonodavac i izvršna vlast budu voljni da postupe po datim nalozima i preporukama, neke buduće generacije će apsolutno imati koristi.
Znači, ne osporavam ništa od onoga što je predloženo u cilju dobre namere, ali samo kažem da ovi ljudi koji žive i dan-danas u košmaru zbog svega ovoga, možda bi bili daleko zadovoljniji da im je Anketni odbor ponudio to da zahteva od nadležnog Ministarstva zdravlja da oformi stručnu komisiju i da o svakom pojedinom slučaju iznese svoje mišljenje, da li ima ili nema medicinskih propusta.
Naravno da se kaže, DNK tipizacija u ovom slučaju može da se sprovede na osnovu toga i toga i neka se uradi to i to, pa da onda to mišljenje bude kompletirano. Potom pravnički tim u Ministarstvu pravde uzme slučaj i kaže da su učinjeni ti i ti propusti sa pravne tačke gledišta i, naravno, posle toga može da se takav predmet, gde ima elemenata za to, uputi nadležnim sudovima.
Ovo, da hoćete specijalno tužilaštvo, šta će vam to. Ovi drugi nisu sposobni, a po čemu će Specijalni sud biti sposobniji, na osnovu čega?
Ako mislite da specijalno tužilaštvo koje sudi kriminalcima treba i ovo da sudi, onda nemate poverenja u ostale sudove ovog sistema.
Razumem apsolutno i to da ne treba verovati ni sudstvu, a mi lekari smo žigosani da korupcija cveta jedino u medicinskoj struci, jer se jedino u Krivičnom zakoniku govori o korupciji u medicini. Ovo društvo hipokrizije ne poznaje korupciju u sudstvu, ne poznaje u drugim sektorima, ali je propisalo kako će da ganja lekare.
Znači, ovim načinom ne postižete ništa, isti ljudi sede u sudovima, nemaju način dizanja na pijedestal da im više verujemo zato što imaju atribut – Specijalni sud. To je samo obično bacanje prašine u oči i nije rešavanje problema.

Replika, poslanik Zoran Ćirković.

Gospodine Momčilov, znam da ste vi vašem šefu lojalni i nije bilo potrebe da me u to ubeđujete, to sam znao i pre nego što ste izašli.
Dakle, radi se o najobičnijoj stvari i tužno je ako se politizira u tako delikatnoj temi. Ako su te bebe umrle prirodnom smrću i nakon toga nema evidencije, tu nema greha, to prosto pripada nekom srpskom murdarluku, da mi nešto ne uradimo.
Ako su te bebe kidnapovane i nakon toga prodate porodicama bez dece tu ima greha, jer prosto su otete od roditelja. Vi kažete da je moguće da su nakon toga umorene. U to ne verujem. Ne verujem da u vašoj branši postoji Mengele. Mengele pripada nekoj drugoj kulturi, ne našoj.
Sasvim sam siguran i voleo bih da sam u pravu da nijedna beba nije kidnapovana zato da bi bila umorena. Nemate dokaza za to, kao što nemam ni ja, ali špekulišete da je to moguće i sada ne znam da li ste taj status pozajmili od vašeg šefa ili ste ga vašem šefu pozajmili. Što se tiče lojalnosti, ona nikada nije bila sporna.

Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 101.
Prvo, kako možete uopšte da počnete sa tim da mi zamerate što nekoga cenim ili ne cenim, bilo ko da je, pa čak i da je Aleksandar Vučić. Otkud vam ljudsko i moralno pravo da mi uskraćujete pravo da budem, po vama, lojalan. Lojalan sam samom sebi i svojoj porodici, za vašu informaciju.
Drugo, nemojte da izvrćete ono što ne znate. Potpuno sam bio jasan da ne znam nijedan slučaj da je neko u mojoj okolini od mojih kolega sa kojima sam godinama živeo i radio i sa kojima i dan-danas živim i radim nešto tako nečasno počinio. Nemojte da izmišljate.
Jasno sam vam rekao da ti roditelji koji su oštećeni gaje sumnje da su njihova deca nažalost u inostranstvu, u Italiji, negde bili davaoci organa. Ako to ne znate, to je vaš problem i vaše neznanje, ali vi sada ovde vodite jedan politički govor, mogu vam reći – vrlo prizeman.
Prema tome, "lojalan" nisam nikome, pa ni gospodinu Vučiću. Gospodina Vučića izuzetno cenim i on je jedan od istaknutih članova SRS. Ono što on kaže normalno je da podržavam, jer nas vezuje isti program, ista ideologija. Vi budite lojalni vašem ideološkom programu, to vam nikada neću zamerati i nikada mi ni ne bi palo na pamet.
Prema tome, molim vas, kada govorite, da tumačite tačno ono što sam rekao i da ne izvrćete moje reči, one su potpuno jasne i mislim da većina građana, pa i ovih nesretnih roditelja koji traže po Srbiji pravdu, razumeju šta govorim.