Poštovani potpredsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ali prvo i pre svega poštovani roditelji, vi koji ste se obraćali narodnim poslanicima Skupštine Srbije, vi koji ste lično komunicirali sa nama, iznosili svoje probleme i svoju dokumentaciju, vi koji ste to učinili poštom, ali isto tako i vi koji se niste obratili nikada.
Za sve vas ovaj anketni odbor je uradio sve ono što je mogao i što je bilo u njegovoj ingerenciji.
Isto tako, želim da kažem poštovanim roditeljima, vi koji ste verovali u nas narodne poslanike, ali pre svega u instituciju Narodne skupštine, da će bar ona otvoriti svoja vrata i učiniti da se neke stvari pomere na bolje, ali isto tako, poštovani roditelji i vi koji ste sumnjali da ćemo bilo šta od svega učiniti.
Danas bi za ovom govornicom trebalo da imam osećaj, kao i svi vi narodni poslanici, zadovoljstva, pre svega što smo imali snage i istrajali do kraja u ovoj priči o utvrđivanju istine o nestalim bebama i da kažem da je u nekoliko navrata u ovom sazivu Narodna skupština obrazovala nekoliko anketnih odbora po različitim pitanjima, ali da je ovo prvi izveštaj koji će biti prezentovan ovde pred vama.
Naravno, negde u dubini duše zaista sam duboko nesrećna i tužna, i ne mogu to danas da ne kažem, zato što sa nama nije uvaženi dragi kolega Miroslav Nedeljković, poslanik SRS, koji je zaista sve učinio da ovaj anketni odbor sa svima nama istraje i uspe u radu. Mislim da smo dužni u ime njega koji je verovao, kao i svi mi koji smo radili ispred svih parlamentarnih poslaničkih grupa, da podržimo ovaj izveštaj i da zaista sve krene sa mrtve tačke.
Verujte, imam dovoljno životnog, radnog, a rekla bih i političkog iskustva i došla sam do saznanja i uvek sam se negde pitala zašto je u životu toliko malo iskrenosti i zašto je u političkom životu toliko malo istine. Ali, naravno, kao veliki optimista uvek verujem da istina mora kad-tad izaći na videlo, pa neka ovo bude prvi pokušaj spoznavanja istine o svim slučajevima roditelja koji su nam se obratili, ali isto tako da dođe do istine na svim slučajevima koji su nam se dešavali u prošlosti, koji nam se dešavaju i danas, jer samo u istini možemo naći spas i istina nas može povesti ka boljem životu.
Ovo je jedna vrlo teška priča, emotivna, senzibilisana. Teško je istrajati u priči i ostati objektivan, pokušati sasvim objektivno sagledati sve ono što smo imali u rukama i ono što se zaista desilo.
Davalo nam je nadu to što su roditelji shvatili da smo mi najviše zakonodavno telo, da je prevashodno naš zadatak bio da sagledamo koje su to prepreke bile do sada koje su zapravo onemogućavale roditeljima da dođu do svoje istine. Niko od njih nije tražio da im tražimo dete za koje sumnjaju da je preminulo i niko od njih nije rekao da to očekuje. Oni očekuju od države da dokaže istinu, ma kakva ona bila. Istina nije uvek onakva kako bismo svi negde želeli da bude.
Teška je ta priča, jer je za 4-5 dana godinu dana od momenta kada je konstituisan Anketni odbor. Zapravo, 20. jula prošle godine i verovatno će biti napunjenih godinu dana do momenta kada bi u danu za glasanje trebalo da se izjašnjavamo o radu ovog anketnog odbora i da naše mere budu dalje prosleđene onima kojima bi trebalo da se posveti dužna pažnja.
Obratilo nam se mnogo roditelja. Da smo hteli ovde da donesemo svu dokumentaciju, verujte mi ovaj predsedavajući sto iza mojih leđa, da sve bude sasvim lepo složeno, prekrio bi sve i niko se ne bi od toga video, ali to nam nije cilj.
Roditelji su izgubili poverenje u sve institucije i to je definitivno jedan zaključak. Šestog juna dobila sam pismo jednog oca iz Beograda iz kojeg bih izvukla jednu rečenicu, jer je to zapravo smisao šta ovi roditelji očekuju od nas i šta očekuju od svoje države.
On u pismu kaže: "Kome se u ovoj državi obratiti za postizanje pravde, ako takva institucija postoji?".
Ovo je sigurno nešto što negde u glavama svih roditelja, a rekla bih i svih građana Srbije, provejava. Dajte da dokažemo da mi to umemo i možemo.
Raspolažemo, naravno, sa milion podataka koji su nas uverili da je zaista konstituisanje ovog anketnog odbora opravdano. Bez obzira što smo onaj aktivni rad završili, verujte do dana današnjeg dobijala sam pisma, nove dokaze, nove roditelje, nove ljude, obraćali su se jer su počeli da veruju da ćemo poslati poruku našim državnim organima da ih čuju, saslušaju, da pokušaju da dođu do načina da saznaju i spoznaju svoju istinu.
Navešću samo najnoviji momenat, koji zaista nismo imali i verujem da će članovi Anketnog odbora sada ovo prvi put čuti, jedan roditelj koji je bio pre par dana kod mene jer ga je doveo naš uvaženi kolega narodni poslanik, izneo mi je podatak gde se prvi put od zdravstvene ustanove, u potpisu je dokumenta, kaže da je dete koje je preminulo 24. novembra, istog dana kada je preminulo kapela je pozvana u osam sati ujutru.
Napisan je broj umrlice što nije uobičajeno, napisan je dan sahrane, da će biti dete sahranjeno 7. decembra 1979. godine i dijagnoza. Istovremeno, svi su tragali za svojom dokumentacijom, doneo mi je potvrdu o smrti koja kaže da je dete preminulo 24.11. u 9,00 sati.
Da li ovo zaista možemo da smatramo samo administrativnom greškom, a pri tom u samoinicijativnim traganjima, imam ovde i kopiju Javnog komunalnog preduzeća "Pogrebne usluge" da je overen papir, gde se kaže da dete sa tim prezimenom nije sahranjeno, a ovde opet imamo datum.
Sigurna sam da veliki broj roditelja ne bi možda ušao u ovu priču, da prosto posle dugog niza godina od kada se sve to dešavalo nisu doživeli praktično stres i uključili se u ovu priču sa razlogom, sumnjajući kakva je to istina, šta se to desilo sa njihovom decom. Mnogi su nam rekli da su prihvatili činjenicu, jer prosto to je život, da su im deca preminula posle porođaja u Institutu za nedonoščad ili kako god.
Međutim, kada neko kao majka dobije posle sedam godina poziv da to isto svoje preminulo dete upiše u prvi razred osnovne škole pitam vas kako bi se svako od nas u toj situaciji osećao. Ako neko od roditelja posle 32 godine dobije poziv od centra za socijalni rad da dođe i da da imena svojim bliznakinjama, a on je dobio crno na belo da su preminule pre 30 i kusur godina, kako bi se svako od vas osećao?
Ako u tim traganjima kroz medicinsku dokumentaciju, kao roditelj, sa zdravstvenom inspekcijom naiđete na podatak da dete koje ima potvrdu o smrti sa jednim danom u medicinskim knjigama, a u protokolima da je posle tri dana redovno primilo "BSŽ" vakcinu, kako biste se osećali i da li to sve možemo da podvedemo da je samo administrativna greška?
Teška je ovo priča, težak je život svih ovih ljudi, svih ovih porodica i zato je obaveza svih nas da učinimo sve da omogućimo ljudima da dođu do istine.
Anketni odbor je vrlo ozbiljno radio. Dobili ste jedan izveštaj u kome se kaže da je održano 28 sednica u ukupnom trajanju od 71 časa. To su bile zvanične sednice, a verujte, sa roditeljima i svim ljudima koji su mogli da nam pomognu u spoznavanju i saznavanju činjenica i istina, održali smo veliki broj sastanaka u zgradi ove skupštine.
Išli smo redom. Prvo smo održali sastanke sa roditeljima, dozvolili da čujemo njihove tvrdnje, a zatim smo redom snimili ceo put, gde to počinje da se dešava, gde se završava, odnosno gde nikada nije bilo kraja. Činjenica je da najveći broj ove dece koju roditelji traže, da utvrde svoju istinu da li su preminula ili ne i pod kakvim okolnostima su sahranjena ili ne, potiče u periodu od 20 godina, između sedamdesete i devedesete, ali moram da vam kažem i da najstariji slučaj potiče iz 1969. godine, a kasnije smo dobili informaciju i jedan iz 1959. godine.
Naravno, moram da vam kažem da se to dešavalo i posle devedesetih godina, a zadnji podaci koje imamo, na svu sreću, su 2002. i 2003. godina. Ovi roditelji su bili na pragovima svih državnih institucija, pa i ove. U prošlom sazivu kada sam bila predsednik Odbora za zdravlje i porodicu prvi put sam zvanično upoznala 104 roditelja od grupe potpisnika.
Naravno da sam tada znala da mi ne možemo ništa učiniti da im pomognemo, da moraju da zakucaju na vrata drugih državnih institucija. Oni su individualno krenuli u tu borbu i ono što ih je najviše bolelo, opšti utisak je da zapravo nisu naišli na razumevanje. Zato, evo danas posle pet godina ova skupština, ovaj saziv uvažio je probleme ovih roditelja i želimo da omogućimo svakome od njih da na zakonit način dođe do svoje istine.
Počeli smo od zdravstvenih ustanova, gde ste videli da je konstatovan niz propusta. Razgovarali smo pre svega sa predstavnicima svih zdravstvenih ustanova i to smo pokušavali da pokrijemo područje cele Srbije, jer u samom startu kada je počinjala ta priča i kada su roditelji počinjali da nam dolaze, činilo nam se da se to dešavalo samo u velikim gradovima kao što su Beograd, Novi Sad i Niš, a onda su se kasnije priključili i drugi roditelji i videli smo da je nažalost u nekim godinama to bio talas na koji treba ova država da da odgovor zašto, kako i da li se dešavalo.
Razgovarali smo sa predstavnicima zdravstvenih ustanova, sa inspekcijom za zdravlje, Ministarstvom za zdravlje, na kraju i sa ministrom, jer logično tu sve počinje. Moram da vam kažem, i po kazivanju roditelja i po našim saznanjima, najviše su oni učinili.
Izlazili su i sami kada su roditelji ponovo tražili inspekciji i ministarstvu zdravlja da zajedno izađu da pregledaju tu dokumentaciju. Oni su to činili, čak i konstatovali sve ovo i još mnogo, mnogo toga o čemu sam vam govorila.
Naravno, postojao je tu problem koji se sastoji u tome, čak i na naše pitanje načelnika inspekcije, Ministarstva za zdravlje i ostalih inspektora sa terena Srbije, rekli smo: pa dobro, konstatovali ste da postoji greška, šta se tu dalje moglo učiniti, kakva je sankcija moguća ukoliko se utvrdi takva greška?
Odgovor je bio, a to zakon kaže, citiram: "Protiv takvog lica može se pokrenuti prekršajni postupak, s tim što se rok za njegovo pokretanje ograničava na period do godinu dana, a nakon toga zastareva".
Znači, nije moglo da se očekuje ništa objektivno, zakonito, nema nikakvog odgovora, rezultata i reagovanja sem onoga što je inspekcija Ministarstva zdravlja učinila.
Naravno, nakon toga razgovarali smo i sa ljudima iz matične službe, pa smo i tu utvrdili da je postojao niz nepravilnosti, iako je to sve opet svedeno na administrativnu grešku.
Ali, negde nam je ostalo u sećanju, u saznanju da je nemoguće da ako jedan roditelj u roku od mesec, dva ili tri, tri ili pet puta traži kopiju izvoda iz matične knjige rođenih i umrlih, da svaki put dobije sa jednim podatkom više ili jednim podatkom manje koje on nije imao u prvom izvodu.
Pazite, to je prosto nemoguće i zato smo i rekli i konstatovali da bi trebalo u stvari inspekcije od nadležnog ministarstva kome oni pripadaju, za upravu i lokalnu samoupravu, malo da pročešljaju, izanaliziraju, da vide kako se to radi i, naravno, da apsolutno svaku grešku moraju sankcionisati.
Pozitivan utisak u celoj ovoj priči, gde ljudi nikada nisu nailazili na prepreku da dođu do prave informacije, jeste Javno komunalno preduzeće "Pogrebne usluge".
Roditelji, gde god da su se obraćali, u Beogradu ili nekom drugom gradu, svi su dobijali tačno uređenu dokumentaciju da to dete sa tim i tim prezimenom nije sahranjeno.
Dakle, svuda su bili sputavani, čak i u dobijanju medicinske dokumentacije.
Svuda su pričali – jednom ima, jednom nema, jednom je medicinska dokumentacija potopljena u poplavama, jednom su pacovi pojeli, pa je bila i ta za srpski narod fatalna 1999. godina, bombardovanje, iseljavanje, pa nije čuvano u Istorijskom arhivu, postoji milion raznoraznih podataka, ali ovi ljudi su imali vrlo urednu dokumentaciju i svako od ovih roditelja je dobio odgovor.
Naravno da smo se pitali i potražili odgovor šta je sa decom koja su u istom tom periodu, u istom mesecu, na istom mestu preminula, a roditelji nisu u ovoj priči gde žele da saznaju istinu šta se desilo sa njihovom decom. Ako su preminula, u redu, gde su sahranjena? Ako nisu, šta je sa tom decom?
Dakle, deca koja su zaista preminula, čiji roditelji znaju da su preminula, za njih podataka u Javnom komunalnom preduzeću "Pogrebne usluge" ima. Dakle, opet ostaje jedno pitanje i odgovora nema.
Mislim da kao država zaista dugujemo da damo takav odgovor i u isto vreme, a što želim da kažem da je veoma važno, kaže se: naglasili su nam odgovorni ljudi koji su dolazili na javni razgovor sa nama da je nemoguće izvršiti sahranu lica a da nije zavedeno u trajnoj dokumentaciji na adekvatan način. Dakle, bez obzira na sve, to se trajno čuva i sve se može i dalje proveriti.
Naravno da smo razgovarali i analizirali kakav je to postupak usvojenja, razgovarali smo sa predstavnicima iz Centra za socijalni rad i videli smo da postoji velika različitost koja je delom sigurno, jer je to period koji je postojao u vremenu dok nismo usvojili ovaj porodični zakon i gde je praktično dato na subjektivno ocenjivanje i opredeljivanje lokalnih centara za socijalni rad, koje su to najmanje granice kada dete može da bude usvojeno.
Negde smo dobijali podatke da beba mora da bude stara najmanje osam meseci, negde šest, a dobijali smo i podatke od roditelja da imaju saznanja, sa konkretnim imenom i prezimenom, da su neke bebe usvojene i direktno iz porodilišta, odnosno sa dečijih odeljenja, što apsolutno ne sme da se desi.
Zatim, ono što se najviše očekivalo, gde je najviše bilo komentara, to je zapravo bilo kada smo razgovarali sa predstavnicima MUP-a i Tužilaštva i kada smo definitivno došli do zaključka da je došlo do kompletne blokade MUP-a i Tužilaštva. Negde duboko smo bili ubeđeni da ljudi ispred MUP-a nisu bili najsretnije i najspretnije izabrani u onom profesionalnom, stručnom smislu, jer su praktično to bili ljudi koji su radili u odeljenjima za privredni kriminal, a svi znamo da je njihov zadatak bio da ponovo prođu kroz sve te zdravstvene institucije, da ponovo pregledaju svu tu dokumentaciju i praktično da konstatuju to što je konstatovala inspekcija Ministarstva za zdravlje, i što su konačno individualno konstatovali i roditelji.
Kada smo ih pitali zašto nisu dalje pravili neke istražne radnje, rekli su da su smatrali da su prikupljeni podaci dovoljni, a javni tužioci im nisu davali dalje naloge. Odgovor je bio da je bilo ko iz javnog tužilaštva tražio još neka dopunska istraživanja, naravno da bi oni to uradili i mi smo sigurni da bi tako bilo.
Ono što nas je najviše u svemu ovome zabolelo jeste u stvari procedura u tužilaštvima vezano za krivični postupak. Moram ovde da kažem da sam lično više puta, u više godina unazad pokušavala amandmanima da izmenim Krivični zakon, jer u našem Krivičnom zakonu i danas piše da jedino nikada ne zastareva genocid i ratni zločin. A da li materinstvo može da zastareva, pitam vas? Da li neko, zato što u Krivičnom zakonu nema pokriće, nema pravo da potraži svoje dete za koje sumnja da je preminulo?
Iz mnogo argumenata i sa razlogom s jedne strane, a sa druge strane rekla bih da je Tužilaštvo dužno da dođe do istine i da je saopšti roditelju ma kakva ona bila. Jer pazite, evo rekla sam vam u početku da smo imali između 250, sada već i 300, jer kažem još uvek dobijamo, predmete i podatke roditelja koje su oni sakupljali.
Međutim, u Tužilaštvu su nam rekli da imaju primljeno, citiram, znači to su podaci koje su nam oni dali – 764 prijave, da je 539 prijava odbačeno, od čega 383 zbog zastarelosti, a 147 iz drugih razloga. Znači, praktično ovih 383 niko nije ni otvarao ni analizirao, nego prosto, kada vidim iz koje godine taj predmet potiče odmah se stavlja ad akta jer je to po zakonu zastarelo i nemaju šta da otvaraju predmete, analiziraju, da daju naloge MUP-u da se provere ti podaci, čak i pod uslovom da je sve to netačno, ali mislim da je obaveza da se istinitost podataka proveri.
Bila je jedna interesantna stvar, što želim zaista ovde da kažem javno, a da ni mi narodni poslanici, članovi Anketnog odbora nismo dobili odgovor, iako smatramo da to nije ništa što bi trebalo da bude neka tajna.
U svim ovim godinama upravo zbog ove blokade u zastarelosti u Krivičnom zakonu, Republički javni tužioc je u godinama kada su oni 2002. godine, pa 2003. godine itd, ko organizovano od roditelja, ko samoinicijativno krenuli u tu priču, prosledio nižim tužiocima dva uputstva. Jedno potiče od 8. aprila 2003. godine, a drugo od 1. novembra 2004. godine, dakle posle skoro godinu i po dana. Uputstva se međusobno jako razlikuju, totalno su kontradiktorna, jer prvi, od 8. aprila 2003. godine dozvoljava postupanje po krivičnim delima za koje je nastupila apsolutna zastarelost.
Znači, tu se negde činilo da je država imala sluha i da je želela zaista do kraja da razjasni ovu priču, da posle godinu i po dana u drugom uputstvu ta mogućnost nije ni pominjana i onda se pak pozivalo na postojeći Krivični zakon. Pitali smo zašto je dato prvi put, ajde da kažemo da je ovo drugi put u skladu sa zakonom. Odgovor nismo dobili.
Naravno, razgovarali smo i sa stručnim ljudima koji rade analize DNK, jer smo rekli da je DNK analiza jedini ključni dokaz o poreklu i vezi između roditelja i bebe.
Kada su roditelji tražili te famozne parafinske kalupe o kojima se mnogo u javnosti pričalo nekima nije dozvoljeno da to dobiju, a neki su dobijali.
Kada su radili te DNK analize utvrđeno je da ne može da se uradi DNK, jer je pokidan lanac i naravno roditelji su tu opravdano sumnjali da li je tu baš pokidan lanac ili se radi o nečem drugom, jer praktično bi i to bio dokaz da parafinski kalup koji je urađen obdukcijom preminulog deteta odgovara DNK-u roditelja majke i oca. I onda smo naravno, ne želeći zaista ni na jedan način da budemo subjektivni u priči, saznali i spoznali sledeće.
Prvo i pre svega, DNK analize su nešto što je novijeg datuma u medicini i što se zaista jedino može upotrebiti kao dokaz o vezi između deteta i roditelja. Ali, to je prvi put urađeno 1995, kod nas 1996. godine, a s obzirom da ovi slučajevi, ti parafinski kalupi koji su negde u zdravstvenim ustanovama i nađeni, potiču iz sedamdesetih godina i posle, znači oni zaista nisu mogli da budu tehnološki propraćeni kao trajni preparati iz kojih bi danas mogao da se uradi DNK.
I naravno, velika je ovo priča i mogla bih još puno detalja da vam iznesem, ali ono što smo definitivno primetili kao vrlo simptomatično, a da nije praktično sprovedeno ni zakonski, to je da se detetu definitivno gubi trag između zdravstvene ustanove i pogrebnog preduzeća.
Naravno, predložili smo da treba da postoji evidencija za svu novorođenčad za kojom roditelji ne tragaju, a preminula su tih godina, ali da treba da postoji evidencija i za svu onu novorođenčad koja su po navodima iz zdravstvenih ustanova preminula, za kojom roditelji tragaju a njih nema.
Sa svim ovim merama i zaključcima do kojih smo došli, predložili smo i neke mere za koje sam sasvim sigurna da će ova skupština izglasati. Pre svega, 1) mora sa izvršiti deblokada rada MUP-a, Tužilaštva i sudova; 2) Anketni odbor predlaže da ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije obrazuje specijalizovanu jedinicu sastavljenu od stručnjaka koji se bave krvnim deliktima, organizovanim kriminalom i trgovinom ljudima, koja bi bila odgovorna direktno ministru i imala mandat da radi na nivou Republike Srbije.
Ova jedinica imala bi zadatak da detaljno istraži sve slučajeve vezane za sumnje roditelja, da su im novorođena deca nestala iz porodilišta. Naravno da mi, kao Anketni odbor raspolažemo i spremni smo da damo svu dokumentaciju koju smo dobili od roditelja, da bi moglo da se krene sa postupanjem po ovim predmetima.
Ali, isto tako želim ovde danas javno da kažem da su svi roditelji spremni za saradnju, jer je svima u interesu da dođu do svoje istine.
Naravno, ne bi bile predložene mere ako u njima ne bi bili dati neki rokovi, u kom vremenu bi trebalo nešto da se uradi. Ministar unutrašnjih poslova bi u roku od tri meseca po usvajanju ovog izveštaja trebalo da podnese informaciju Odboru za bezbednost Narodne skupštine o radu i saznanjima do kojih je MUP došao.
Naravno, obavezali smo da i mi, članovi Anketnog odbora, tom odboru prisustvujemo, jer prosto, verujte nam na reč, mi smo ljudi koji smo do kraja ušli u ovu priču i moći ćemo da reagujemo, da vidimo, prokomentarišemo šta je to što su učinili i uradili.
Anketni odbor predlaže da postupanje po svim krivičnim prijavama roditelja o nestaloj deci vode specijalni tužilac i specijalni sud osnovani za borbu protiv organizovanog kriminala. Neko mora da otvori ovu priču. Predložili smo čak da Skupština organizuje telo koje bi bilo sastavljeno od stručnih predstavnika svih poslaničkih grupa, da izanaliziraju i pročiste sve ove zakone i da nađu mogućnosti, na zakonit način, da se procesuiraju svi ovi predmeti unazad.
Sa druge strane, ako bi došlo do deblokade, ne bi morali ovi ljudi da prave predlog izmena i dopuna aktuelnih postojećih zakona, jer sasvim sam sigurna da od kad je konstituisan ovaj anketni odbor, od tada do danas i ubuduće ne postoji šansa da se ponovo nešto ovako desi.
To je dobro za budućnost, ali šta je sa prošlošću? Moramo to da razjasnimo do kraja, jer ako nije čista prošlost, ne može da nas čeka ni čista budućnost.
U toku rada Anketnog odbora, svi ste glasali za amandmane koje sam ja, kao predsednik Anketnog odbora, podnela, a koje je bilo upravo posledica priče u kojoj sam do kraja bila, gde smo uspeli da izmenimo neke stvari u oblasti Zakona zdravstvene zaštite. Zašto?
Zato što je veliki broj roditelja dobijao neku čudnu priču i ta priča je identična u 99% slučajeva, da deca koja su preminula nisu viđena od strane majke, niti od strane oca, da su obično dobijali uputstva da nije dobro da ih vide jer će to biti stres, trauma, to su mladi roditelji, sutra će imati još dece, da ih neće oni sahraniti, nego da će to učiniti zdravstvena ustanova, a onda jedan podatak gde smo otvoreno pitali: imate li neki račun da je zdravstvena ustanova platila sahranu te dece, odgovor je bio negativan.
Da ne bi postojale sumnje, da ne bi postojala mogućnost da se potencijalno ovako nešto može desiti, bez obzira na tragičan ishod, što apsolutno nikome ne želimo da se tako nešto desi sa detetom nakon porođaja, sada je po zakonu obaveza zdravstvene institucije da roditelji identifikuju svoje dete i da preuzmu sahranu.
Još nešto, tu se prepliće mnogo toga, u ovom trenutku sam se setila da vam kažem nešto.
Imamo slučaj gde roditelji nisu sahranili svoje dete, nego je to učinjeno na račun zdravstvene ustanove ili ko god da je to učinio, a pri tom, kada su sami kopali da dođu do dokumentacije i do papira, recimo u Zavodu za zdravstveno osiguranje, došli su do podatka da je neko digao troškove sahrane, nemojte me držati za reč, 20, 30 ili 40 dana pre nego što će dete da se rodi.
Postavlja se pitanje – ko je to učinio? Kako je neko znao da će žena koja nosi bebu takav tragičan ishod imati posle porođaja, da ne kažemo da smo tu naišli i na niz nekakvih zloupotreba koje su indirektno bile vezane za ovu priču.
Naravno da smo insistirali da se i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti ispoštuje do kraja procedura, da se obavezno uzima uzorak tkiva tehnološki prilagođenih i za DNK analize.
Anketni odbor, pored svega ostalog, zahteva i da se ubrza donošenje zakona o DNK registru i okonča u roku od 90 dana od dana usvajanja izveštaja. Ovde smo, čak smo to čuli od ministra pravde gospodina Stojkovića, koji je bio naš sagovornik na javnom razgovoru u Anketnom odboru, da je to u pripremi.
Shvatili smo da tek što nije ušlo u proceduru, a evo, od toga je prošlo dosta vremena, očekujemo da će u narednom periodu bar da se ispoštuje mera koju smo ovde rekli i da ćemo u narednih 90 dana od dana usvajanja imati, jer bi i to na neki način bilo rešenje.
Priča je velika, teška i budite sigurni da bih bila spremna 24 sata da pričam o njoj i sigurno mnogo toga ne bih rekla. Ali istovremeno, želim da se zahvalim svim narodnim poslanicima i svim medijima što nijednog trenutka nije došlo do zloupotrebe ove priče, ni ljudski ni politički i to je jako dobro, jer dokazuje da smo svi mi, pre svega, humanisti, pa tek onda narodni poslanici i političari i želela bih da tako i ostane.
Na svima nama stoji velika odgovornost, pre svega da se usvoji izveštaj, a nakon toga da izvršni i sudski organi otvore sve predmete i daju zaključak, završetak tog predmeta, istinu u tom predmetu i tek tada će i ovi roditelji, a verujem i svi mi, negde naći svoj mir.
Zaista vas sve pozivam da u danu za glasanje glasamo za usvajanje ovog izveštaja i da zaista ove predložene mere, nakon što Skupština Srbije usvoji, naravno da je obavezujuća za sve one prema kojima smo ove mere opredelili.
Molim sve narodne poslanike, molim poslanike koji možda u danu za glasanje, što poštujem, neće glasati za zakone koje je Vlada predložila, da uđu u Skupštinu i glasaju za izveštaj ovog anketnog odbora.
Molim i one poslanike koji su se iz političkih razloga odlučili da ne učestvuju u radu Skupštine i ne prisustvuju zasedanjima, da dođu i glasaju za usvajanje ovog izveštaja, jer ovo nije politika, ovo je život. Zahvaljujem se.
