Po amandmanu, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolege iz SRS ovo su sada, prva ili dve rečenice koje nisu u vezi sa amandmanom, već sa primedbama mojih kolega koje su ovde iznete na to što gospodin Balinovac ovde predstavlja Vladu kada je reč o Predlog zakona o platama državnih službenika i nameštenika.
Ja samo hoću da podsetim da je Vlada zaista napisala da će predstavnik Vlade, kao predlagača, biti Zoran Balinovac i Mlađan Dinkić i, naravno, između Mlađana Dinkića i Zorana Balinovca, prihvatljivije je rešenje da ovde sedi Zoran Balinovac, ali Mlađan Dinkić i da mora, verovatno ne bi bio ovde, kao što je juče pobegao od narodnih poslanika da bi se u Ražnju o državnom trošku takmičio sa Veljom Ilićem u vodanju nekakvih kandidata za predsednike opština; neke što su pokazivali prstom – glasajte za ovog, dakle, mislim na predsednike opštine, kao što sam vam već rekla, a opet ću vam ponoviti, pitaću ih kada budu prisutni, da vidimo koliko puta su išli sa koliko državnih kola, šta su obećali, koliko su službenika vodili, koliko su državnih para potrošili, samo zato da bi prevarili građane, kao što to inače rade, da obećaju kule i gradove, sve to dok ne prođu izbori, a kada prođu izbori, stvar se vraća na početak.
To su uradili i u Kraljevu, Smederevu, a sada ovi Mlađini po Užicu maltretiraju ljude tako što su angažovali ovu agenciju iz Beograda da zovu građane da glasaju za njih, a Velja opet obećava još jedan aerodrom. Blago nama, gde god su lokalni izbori tu niče aerodrom, i sve su to laži i obmane tog naroda, odnosno tih ljudi koji treba da glasaju.
Samo, ovo govorim da bih tim ljudima skrenula pažnju da će sva ta obećanja odmah posle izbora biti zaboravljena, bez obzira kakav bio izborni rezultat i tamo gde pobedi kandidat Vlade ili dela vlade, nema ništa od vladinih obećanja, odnosno od ministara koji su tim povodom na terenu, a ministrima nije mesto u kampanjama, ministrima je mesto u Vladi, na njihovim radnim mestima i svuda po Srbiji, ali po pitanjima iz nadležnosti Vlade Republike Srbije, a ne promovisanja svojih stranačkih kandidata. Ubeđena sam da će građani Srbije to znati da procene, kao što su uradili u Boru.
Kada je u pitanju amandman na član 27, ovde je zaista vrlo interesantno obrazloženje (ovo Vladino, koje je dato) zbog čega se ne prihvata amandman Božidara Koprivice, a ono je potpuno suprotno obrazloženju gospodina Balinovca koje je ovde izneo u usmenom delu.
Samo da podsetim da se radi o tome da se u članu 27. Predloga zakona, dakle, predviđa se da državni službenik za svaki sat koji po nalogu pretpostavljenog radi duže od punog radnog vremena, dakle, pa stoji dalje u zagradi – prekovremeni rad, ima pravo na sat
i po slobodno.
Prekovremeni rad se tromesečno preračunava u slobodne sate koje državni službenik mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja kada ih je ostvario.
Izuzetno, državnom službeniku koji ne može da iskoristi slobodne sate, gospodine Balinovac, dakle, tako piše u vašem predlogu zakona, zbog toga što priroda posla radnog mesta češće zahteva tako obiman prekovremeni rad, može da se isplati dodatak za svaki prekovremeni sat 26 posto od osnovne plate.
Dakle, ovo je napisano u Predlogu zakona, a vi ste ovde u obrazloženju malopre pokušali da objasnite kako su slobodni dani ili sati, kako hoćete, neka usluga zaposlenima, jer oni, Bože moj, rade onoliko koliko se od njih traži, što naravno nije sporno i to je mnogo više od onoga što dozvoljava Zakon o radu i onda ćete vi tamo gde ne može, odnosno kako ste rekli, da je tako napisano i mi bismo to prihvatili, da se prekovremeni rad plati onoliko sati koliko predviđa Zakon o radu, a mimo toga da se daju slobodni dani.
Ne bismo imali ništa protiv toga, ali vi ste ovde suprotno napisali gospodine Balinovac. Vi ste rekli da se izuzetno plaća, a da se redovno daju slobodni dani. Tako ne može. Za to je trebalo da prihvatite naš amandman ovako kako smo mi promenili ovaj član 27. Ovde ste govorili da je ovaj amandman, odnosno da je Predlog zakona da bi se onemogućile eksploatacije zaposlenih itd.
Gospodine Balinovac, pozivali ste se na neke međunarodne konvencije.
Gospodine Balinovac, prekovremeni rad je ograničen na određen broj sati, ne zato što neko nema para da ga plati, nego zato što živ čovek ne može da radi 24 sata dnevno.
Iz tih razloga zbog sigurnosti, zbog zaštite na radu, iz tih razloga je konvencijama ograničen broj prekovremenih sati. Nemojte onda to da dovodite u vezu sa tim da li neko može, hoće ili neće da plati.
Mi samo tražimo, insistiramo da to što je u okviru tih konvencija međunarodnih da to bude pretočeno i u ovaj zakon.
Dakle, svaki sat proveden mimo radnog vremena na poslu, mora biti plaćen do tog iznosa, odnosno broja sati koje predviđa Zakon o radu. Ono što je preko toga treba da bude pretočeno u slobodne dane i to samo zaista u dogovoru sa tim zaposlenim.
Pitajte ove devojke koje ovde rade kada one mogu da koriste slobodne dane, kada mogu da koriste slobodne dane zaposleni u Skupštini Republike Srbije kada će i ove godine biti pauza u radu, predsedniče, mesec dana otprilike.
To je period kada oni treba da iskoriste godišnji odmor koji je skoro toliko i kada će da iskoriste slobodne dane.
Dakle, to je eksploatacija, mada ne volim taj izraz, jer ne verujem da niko nikog eksploatiše, jednostavno radi se o tome da li neko hoće da plati ili neće, u kakvim uslovima neko radi itd, kakav je odnos sindikata i zaposlenih.
To je tema za jedan drugi zakon i za jednog drugog ministra, ali ponavljam, vi ste ovde rekli u ovom pismenom obrazloženju na amandman Hranislava Perića, rekli ste da je isto za amandman Božidara Koprivice – amandman se ne prihvata jer prekovremeni rad predstavlja odstupanje od propisanog punog nedeljnog radnog vremena, takav rad treba da predstavlja izuzetak, a ne pravilo itd. gospodine Balinovac.
Svi znamo, znaju i ljudi koji rade prekovremeno šta je prekovremeni rad. Ja sam radila godinama u lokalnoj samoupravi, radila sam i u državnoj upravi i znamo kakav je odnos zaposlenih i u lokalnim samoupravama i državnim upravama.
Da li može neko ko je zaposlen u Skupštini Srbije ili u Vladi kod vas, ako vi kažete: danas se ostaje da se radi do šest sati, da li može neko da kaže – izvinite, ja ne mogu, ja idem kući. Ne može to da kaže, ne sme to da kaže.
Možda može jedanput da nađe neki razlog, odnosno da razlog bude opravdan, ali da kaže – nešto me boli glava, ja idem kući, ne može to da uradi, zato što poslanici rade, hoće da rade ceo dan, celu noć, koliko god, svi službenici moraju da budu tu i moraju da rade mnogo duže od tog punog radnog vremena.
Ponavljam, gospodine Balinovac, prihvatite ovaj amandman bar onoliko koliko možemo po Zakonu o radu, platimo tim ljudima taj prekovremeni rad, svima koji rade prekovremeno i omogućimo da ono što ne može da se plati da dobiju slobodne dane, ali onda kada su njima potrebna, a ne da u mesec dana uklope i slobodne dane i godišnji odmor itd.

Zoran Balinovac ima reč.

U Predlogu zakona pokušalo se sa jednim autentičnim rešenjem koje naravno nije neka originalna tvorevina, već je preuzeto iz nekih drugih zakonodavstava. Lično mislim da je rešenje u Predlogu zakona dobro, ali izgleda da mi imamo previše navika da taj prekovremeni rad tretiramo ovako kako je upravo izložila gospođa Radeta. Mene jedino brine šta će biti sa ljudima kada prekorače godišnje dozvoljene sate prekovremenog rada. Onda im ne plaćaju i tu bi po našoj zamisli slobodni dani bili zamena za novac, međutim, ako je tradicija u Srbiji tolika da se ovo novo rešenje, koliko vidim, ne prihvata sa takvom upornošću, mi smo spremni da prihvatimo amandman poslanika Božidara Koprivice.
(Predrag Marković, sa mesta: Prihvatate ili ste spremni?)
Prihvatamo amandman.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Mi ovde imamo praksu gospodine Markoviću da poslanici govore i kada je amandman prihvaćen. To se vrlo često dešava.
Na član 29. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Nestorović.
Vlada i Administrativni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 41. amandman je podneo narodni poslanik Predrag Marković.
Vlada i Administrativni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Predrag Marković.

Hvala gospodine Obradoviću. Drago mi je da ste iskomentarisali, zbilja se ponekad dešava i dobro je da ste to nazvali praksom, da se ponekad diskutuje o prihvaćenim amandmanima, ali to jeste poslovničko pravo i ono potiče iz neusaglašenosti različitih odredbi Poslovnika i često činjenica da jedan odbor nije usvojio omogućava da građani ne znaju kako to tačno izgleda, da se pozivajući se na jedan član Poslovnika govori o amandmanu koji je prihvaćen. I ovo govorim kao povod za obrazloženje amandmana koji sam podneo na član 41. i član 8, jer je ustvari identično obrazloženje, identična je materija.
Mi inače imamo problem kao država što tokom uspostavljanja države i pune funkcionalnosti svih institucija, jer iz različitih razloga koje građani dobro znaju, znaju ih i narodni poslanici, čitav niz institucija ili nije funkcionisao ili nije hijerarhija poslova jasno bila opredeljena u praksi i deo toga jeste neusaglašenost zakona. Odgovornim pristupom svih odgovornih poslanika, dakle svih poslaničkih grupa koje su učestvovale u radu na odborima i pripremi zakona i odgovornim pristupom stručnjaka koji su radili na pripremi zakona u ovom sazivu, prethodnom sazivu, u onom sazivu od 1998. godine se ide na usaglašavanje naših zakona u skladu sa normama uobičajenim u evropskom zakonodavstvu. To se dešava od 1998. godine u kontinuitetu, ali naravno ostaju i dalje različite neusaglašenosti.
Ovo o čemu smo malopre govorili, fizički se nešto ne može. Kao što se povodom prethodnog amandmana koji je prihvaćen od strane predstavnika predlagača ovde ukazanom neke stvari ne mogu da se sprovedu, jer postoje važniji državni interesi koji se tiču svih građana. Ako ovaj saziv radi najviše dana u godini, naravno da nema dana kada će ljudi moći da se odmore i naravno da se to ne vidi sa stanovišta službenika, ovde sada govorim o službenicima i nameštenicima, to je moguće videti, jer mi imamo običaj da se politički svađamo i da ljudima koji rade svoj posao na osnovu podataka koje imamo na raspolaganju ne odajemo nužno priznanje.
Osamsto posto, više puta sam izneo taj podatak, Služba Narodne skupštine osamsto posto, osam puta više je fizički posla uradila zbog aktivnosti Vlade, poslanika, predlagača, bilo u davanju amandmana, bilo u okviru drugih poslova.
Naravno da to nije moguće adekvatno platiti, ali naravno da to nije novinska vest, ali je novinska vest, koja se stalno pojavljuje toliko da i sami poslanici daju odgovor, pa kada ih novinari pitaju: zašto vi sebi povećavate platu 50%, oni kažu – znate, mi radimo toliko. Nikada poslanici nisu sebi povećali platu. Poslanici uopšte o tome ne odlučuju. To je jedna od glupih laži. Rezultat te laži je da mi, ustvari, gubimo osećaj šta je koji nivo vlasti.
Najvažnija, najviša vlast je zakonodavna, potom izvršna, koja je podeljena. Kada se kaže najviša, to ne znači da zakonodavna odlučuje iz neke druge oblasti, zna se samo šta je temelj. Na zakonit način se nešto uređuje. Potom, izvršna koja je u Srbiji podeljena, pa sudska. U praksi, na to se često ukazuje i za ovom govornicom, naravno da imamo i savetodavnu vlast. To je dosta neobična vrsta vlasti, nigde nije regulisana, ali se pojavljuje u praksi.
Otuda često zbunjivanje, ali sve je to moguće u medijima, sve je to moguće za ovom govornicom, ali postoje trenuci kada na mestima na kojima se nalazite morate da podsetite na pravi i jedini kriterijum, isto kao što je to obaveza i kada niste na tom mestu.
Meni nije trebalo mesto predsednika Skupštine, da bih u proleće 2003. godine izašao za govornicu i rekao da proglas koji se emitovao od tadašnjeg MUP Srbije ugrožava prava građana. Nije mi trebala nikakva funkcija za to, isto kao što nikada nisam mogao da ispostavim račun za sve ono što sam izgubio boreći se za parlamentarnu demokratiju. U parlamentarnoj demokratiji se zna šta je posao parlamenta, zna se šta je posao izvršne vlasti, zna se šta je posao sudske vlasti.
Zbog toga je bila moja obaveza, kao narodnog poslanika, sa mesta koje sada obavljam u ime svih vas, jer tako zakon kaže, da tražim da se čl. 8. i 41, koji su identični, promene i glase, pročitaću vam član 41. "Osnovica se utvrđuje za svaku budžetsku godinu Zakonom o budžetu Republike Srbije.
Osnovicu u službama Predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije utvrđuje nadležni odbor Narodne skupštine Republike Srbije".
Obrazloženje je isto i glasi: "Amandman se predlaže polazeći od Ustavom utvrđenog položaja Narodne skupštine, prema kome je Narodna skupština nosilac zakonodavne vlasti. Saglasno tome, Narodna skupština ima ovlašćenje da samostalno uređuje svoj rad i organizaciju, što je i utvrđeno odredbom člana 82. Ustava Republike Srbije. Da bi se obezbedilo da Narodna skupština može samostalno i na odgovarajući način da uredi obavljanje specifičnih poslova vezanih za njen rad i odlučivanje, neophodno je da nadležno radno telo Skupštine, tj. Administrativni odbor, kao što je to i sada važećim propisima predviđeno (član 3. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, "Službeni glasnik RS", broj 34/01 i član 73. stav 1. alineje 3. i 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije), utvrđuje osnovicu u službama Predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije.
Ovakvim zakonskim rešenjem približili bi se praksi država sa razvijenom parlamentarnom demokratijom čiji parlamenti imaju poseban budžet, do donošenja zakona kojim bi se uredilo da Narodna skupština ima svoj budžet".
Ovo obrazloženje, ako nekome nije jasno, ne počiva na ideji da će Administrativni odbor utvrđivati osnovicu koja će se razlikovati i da se na taj način možda plaše službenici, onih 10.000 ili 40.000 zaposlenih u različitim službama, da ne misle da će ovih 200 zaposlenih da imaju neku drugačiju osnovicu. Neće, naravno. Nisu ni do sada imali. Uvek Administrativni odbor potvrdi osnovicu. Zašto? Zato što je budžet siromašan, jer smo siromašna zemlja i uvek nastojimo, koliko god je to moguće, pustite političke rasprave, da to bude ono što je moguće da bi država funkcionisala.
Naravno, uvek postoje, ne treba to građanima pojašnjavati, vi to dobro znate i zakonom to ne možete da uredite, postoje oni koji sticajem okolnosti ne rade dovoljno. To je ona fina stara praksa koja kaže: "Ne možete vi mene tako malo da platite, koliko ću malo da radim".
Naravno, ali nisu ti ljudi krivi i ne može se po njima praviti zakon. Nisu krivi ljudi koji su, recimo, radili na različitim nivoima državne zajednice, što nije bilo posla, dok se to nije rešilo – ili da se ojača ili da se uspostavi sada. Ti ljudi nisu krivi ni na jedan način.
Mi ovde govorimo o dve službe, o jednom malom broju ljudi i o činjenici, pročitao sam vam stav važećeg Ustava i moja obaveza je da ga poštujem.
I u predlozima novog ustava, u predlozima o kojima razgovaramo ovih dana, upoznat je i predstavnik predlagača i te kako sa članovima Predloga novog ustava, naravno da će biti, u skladu sa međunarodnim obavezama, u skladu sa parlamentarnom demokratijom, uređen budžet Narodne skupštine. To će biti ova ista stavka iz budžeta Republike Srbije, koja sada postoji, ni više, ni manje novca, ali će omogućiti da se organizuje rad kako valja.
Uzgred, bilo je u nekoliko navrata privatnog pitanja: gospodine predsedniče, zašto ne povučete amandman? Ne mogu, zato što postoje političke priče, postoje neusaglašenosti članova zakona, postoje različita rešenja na koja možemo da se pozivamo i u Ustavu, ali kao što nije bilo moguće, ako neko ne potpiše odluku i predloži ovoj skupštini, da Srbija preuzme svoje nadležnosti, iako je to utvrđeno i članom 60. Ustavne povelje, ali da bi se ušlo u posed, morao je neko to da uradi, to mu je u opisu radnog mesta.
Nepristojno je pitati predsednika Skupštine da povuče amandman kojim se brani parlamentarna demokratija. To je na ivici nepristojnosti, da ne upotrebim grublji izraz. Ali, navikao sam na tu vrstu nepristojnosti.
Podsećam još jednom, kada sam izašao javno za govornicu 2003. godine, rekao sam da ne može MUP da daje ovakva saopštenja, to ugrožava prava građana. Ja sam građanin. Dobio sam zahvalnost, i ličnu, mnogih stranaka koje su mogle da budu pod udarom tako naopako shvaćenih prava na izjavu. Kao što sam nekoliko meseci kasnije dobio izvinjenja svih onih koji su doneli pogrešnu odluku 5. juna 2006. godine.
Šta da radim sa tim izvinjenjem? Ponekad neku stvar morate da uradite u pravom trenutku, to nije samo pitanje države. Postoji trenutak kada nekom treba da izjavite ljubav ili saučešće. Ako taj trenutak promašite, urušićete i budućnost i prošlost. Ne sme to da se radi.
Ovaj član je taj trenutak i obaveza predsednika Skupštine da to uradi. Administrativni odbor ima pravo da to ne prihvati. Administrativni odbor ima pravo i da pogreši, kao i svaki, a nekad kad pogreši odmah ispravi, donese drugu odluku, nekad ne ispravi odmah, to je sve ljudski, to je Odbor. Skupština, kad glasa, ima pravo da ne prihvati. Ja nemam problem, ko ne zna da gubi, ne zaslužuje da dobija. Ko ne ume da se ponaša državnički, ne treba da se nalazi na mestu u državi. Ali rezultati se prihvataju. Ono što Skupština izglasa, to će biti važeće.
Da li ja insistiram da Skupština izglasa ovaj amandman? Ne insistiram. Verujem u slobodnu volju poslanika, u odnosu na ono što Skupština izglasa, ponašaće se predsednik Skupštine. Ovde se vode rasprave i tu ste vi predstavnici stranaka. U trenutku glasanja vi ste zakonodavac, posle toga vi ste građanin na koga se taj član, za koji ste glasali, odnosi. To je potpuno jasno. Ako to nije jasno ovde, kako mislite da će da bude jasno građanima Srbije.
Samo još jedan dodatak, gospodine Obradoviću, ako se slažete, znam da je već 15 minuta prošlo. Kada sam 2003. godine izašao javno, hoću da kažem, možda niko nije primetio, u policiji su i tada radili i odgovorni ljudi, odmah su povukli saopštenje koje je ugrožavalo slobodu građana, ali su nastavile političke stranke, čak i one koje sam ja osnivao, da se ograđuju od tog saopštenja. Nemam problem sa tim. Imam problem samo sa osnovnom pristojnošću.
Nisam pročitao obrazloženje kojim se ovaj amandman odbija. Nepristojno bi bilo da čitam obrazloženje kojim neko ukazuje predsedniku Skupštine, da on ne treba po Ustavu da brani Skupštinu.
Isto tako, smatraću krajnje nepristojnim, a zakonski je moguće i poslovnički, da neko da obrazloženje sada zašto misli da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Mnogo je bolje da ljudi razmisle, a ja sam za ljubitelje fudbala, pošto je sada fudbal, a ja sam stariji čovek i nagledao sam se kad loptu dobije jedan sjajan fudbaler, zvao se Jusuf Hatunić, nagledao sam se kako ceo stadion, kad on ima loptu, skandira – "razmisli", "razmisli". Nemojte skandirati sada nikome. Neka svi lepo razmisle i neka se u odnosu na to ponašaju, a ja ću svakako poštovati odluku Skupštine. Hvala vam mnogo.

Hvala. Zoran Balinovac.

Predloženi amandman je neustavan iz više razloga. Čuli smo obrazloženje amandmana i u njemu smo čuli da je Skupština vrhovna vlast. Jeste Skupština vrhovna vlast, ali u sistemu jedinstva vlasti koji je u Srbiji važio za vreme vladavine Saveza komunista Jugoslavije sve do 1990. godine. Tamo jeste Skupština vrhovna vlast, jer i Izvršno veće koje ona bira je pod njom, Skupština može ukinuti svaki njegov akt i Skupština je ta koja se u svemu pita.
U načelu podele vlasti ne postoje ni vrhovne ni druge ni bilo kakve vlasti. Postoji podela vlasti i uzajamni odnos između tih vlasti.
I naš Ustav u članu 6. kaže – kome pripada zakonodavna vlast i ustavotvorna vlast, to je Narodna skupština, kome pripada izvršna vlast, to je Vlada i kaže, kome pripada sudska vlast, to je sud Srbije. To je sve što Ustav govori o najvišem organu.
Dakle, možemo imati problema da menjamo umrežena stanovišta, ali Skupština nije vrhovni organ Srbije, jer načelo podele vlasti ne poznaje vrhovni organ. On poznaje organe između kojih se uspostavljaju različite interakcije u kojima se nastoji da se uspostavi teža ili protivteža i tako je to sad moderno.
Postoji jedno mišljenje da je Skupština vrhovna vlast, da je Skupština suverena, a to je u Engleskoj. U Engleskoj kažu –- parlament je suveren, ali znate zašto, zato što Englezi nemaju Ustav, zato što parlament može doneti svakakvu odluku i njome, kako to engleski teoretičari kažu, može ukinuti krunu, ukinuti kraljevinu istom onom većinom kojom odlučuje o dodatku za berbu. Prema tome, odmah da se razumemo, u Srbiji nema vrhovne vlasti.
U Srbiji Skupština nije najviši organ vlasti, ona jeste najsuperiorniji organ vlasti, u tom smislu što donosi zakone koji obavezuju sve građane, ali ideja o Skupštini, kao o vrhovnom organu vlasti je zasnivana na recidivima sistema jedinstva vlasti koji je kod nas važio do 1990. godine i nema uporište u vladajućem ustavnom poretku Srbije, a ne bi imala uporište ni u jednom zakonu o demokratiji.
Drugo, prema predloženom amandmanu, jednoj kategoriji službenika, svima onima koji ne rade u Narodnoj skupštini i onima koji ne rade u službi predsednika, osnovica bi bila određivana aktom Skupštine.
Skupština je ta koja bi Zakonom o budžetu utvrđivala osnovice svima, ali postoje dve kategorije koje ne ulaze u taj red. To su službenici koji rade u službi Skupštine i službenici koji rade kod predsednika Republike. Ako bih možda mogao da shvatim da se brani čast Skupštine, a uveren sam da se ovim amandmanom ne brani, onda mi nije jasno zašto se brani čast predsednika Republike.
U svakom slučaju, službenici rade u Vladi, službenici rade u Vrhovnom i drugim sudovima Srbije, službenici rade u Ustavnom sudu, službenici rade kod predsednika Republike, službenici rade ovde.
Zašto se želi da se za sve kategorije službenika zakonom određuje osnovica aktom ove skupštine, Zakonom o budžetu. To piše u Predlogu zakona. Odakle ideja da se za skupštinske činovnike i činovnike u predsedništvu Republike određuje aktom Administrativnog odbora. Odmah skrećem pažnju na flagrantnu neustavnost.
Ne može položaj jednih službenika da se uređuje Zakonom o budžetu, a položaj drugih podzakonskim aktom, jer akt Administrativnog odbora nema snagu zakona, to je podzakonski akt. Imali bismo situaciju da se za 70 do 80% službenika u Srbiji položaj uređuje zakonom, a drugima podzakonskim aktom. To je potpuno isto kao da smo u ovom zakonu napisali da se položaj službenika Vlade određuje uredbom Vlade, a ne zakonom. To je prva neustavnost.
Drugo je potpuno pogrešno shvatanje načela da Narodna skupština uređuje svoj rad i organizaciju. Tačno i postoji odluka Skupštine. To znači da niko ne može u Skupštini nametnuti kako će biti organizovana, kada će raditi, koje će unutrašnje jedinice imati, kako će se organizovati u pogledu odbora itd. U tome je ona samostalna. Molim vas, pogledajte, po Ustavu Srbije to isto važi i za Ustavni sud. Ustavni sud uređuje svoju organizaciju, član 131. stav 2. Isto ima i Vlada, uređuje svoje službe, isto važi i za predsednika Republike.
Četiri organa imaju pravo na samoorganizovanje ponašanja u ustanovama. Je l' to znači da sva četiri organa treba da odrede plate? Je l' to znači da Ustavni sud treba da sedne na opštoj sednici i da odredi plate svojih činovnika i da kaže – ja ne priznajem zakon, za mene zakon ne važi, za mene što je Skupština usvojila je važi, moji činovnici su najvažniji, moji činovnici su najpreči. Svakome su njegovi činovnici najvažniji. To je potpuno jasno. To ne treba dokazivati.
Nikog u Vladi ne možete uveriti, ili možda nekoga možete, da njemu njegov činovnik nije bitan, kao što nikog ovde u Skupštini ne možete uveriti da je nebitan bilo koji činovnik u Skupštini. Ali molim vas postoji jedinstvo države, jedinstvo službeničkih sistema, postoji jedinstvo uređenja jedne pravne situacije. Ne može da se, u ime tobožnje odbrane parlamentarizma, jedna kategorija službenika bez ikakvog pravnog obrazloženja uzdiže u odnosu na drugu kategoriju službenika.
Tvrdim vam, da u tom slučaju ne sprečava ni Ustavni sud da kaže ako Skupština smatra da je njeno pravo na pravo za samoorganizovanje da ona odredi kolike su osnovice službenika, hajde mi to da uradimo za Vrhovni sud. Onda Vlada donese Uredbu, pa za službenike u Vladi odredi osnovicu. Šta time dobijamo? Dobijamo cepanje, dobijamo nejedinstvo države. Dobijamo nešto što je mnogo opasnije od lažno shvaćenog parlamentarizma. Ova odredba koja je sadržana amandmanom i nije nikakva autentična odredba, to je odredba koja je preuzeta iz postojećeg Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.
Taj zakon je zbog te odredbe već godinu dana pred ocenom ustavnosti, jer se smatra, da podsetim, po važećem zakonu osnovicu za sve druge, izuzev Skupštine i službe predsednika Republike, pri čemu se u Skupštinu ubrajaju naravno i poslanici, određuje Vlada. Osnovicu za druge, pa i za službenike određuje Administrativni odbor.
Onda, jednostavno Ustavni sud kaže, po Ustavu Srbije, a dolazimo do treće neustavnosti ovog člana, sistem radnih odnosa uređuje Republika Srbija, sistem radnih odnosa mora da bude uređen zakonom.
U sistem radnih odnosa nedvosmisleno ulazi pitanje koeficijenta i osnovice. I jedno i drugo pitanje moraju da budu uređeni zakonom da bi se poštovala odredba člana 72. stav 1. tačka 4. Ustava Srbije prema kome Srbija uređuje i obezbeđuje sistem radnih odnosa, a sistem znači jedinstvo i koherentnost.
Zašto sada iz jednog zakona koji treba, slobodno kažem, da umre ovim zakonom, preuzimati jednu formulaciju koja je sporna sa stanovišta Ustava, i to Ustavni sud do sada nije ukinuo jedino zbog toga što bismo izgubili osnov za isplatu plata, dragi poslanici, samo zbog toga nije ukinuto. Izdvajati jednu kategoriju službenika, ne znam iz kojih razloga, zato što rade, pa rade svi. Kako sada objasniti službenicima u Vladi da postoji mogućnost da službenici u Narodnoj u skupštini imaju veću osnovicu a time i veću platu nego oni. Kako to objasniti službenicima u Ustavnom sudu i kako to objasniti službenicima u Vrhovnom sudu, kako?
Način na koji se vrednuju službenici jesu radna mesta, napredovanje na viša radna mesta, napredovanje u okviru platnog razreda. Postoje sistemi kako se vrednuju službenici. Ti sistemi su jedinstveni. Unutar tog sistema neka u službi Skupštine i u svim drugim službama budu vrednovani svi službenici, a ne da se apstraktno, bez ikakvog razmišljanja o pojedincima proglasi da je jedna kategorija službenika više vredna od druge, jer je to u skladu sa načelom parlametarizma, a što sa načelom parlamentarizma nema zaista nikakve veze.
Čuli smo malopre, korektno izlaganje poslanika koji je podneo amandman, ali molim vas, kojom argumentacijom se može službenicima u Ustavnom sudu ili Vrhovnom sudu objasniti ovaj amandman, pa i Vrhovni sud je vrhovna vlast u sudskoj grani vlasti. Vlada je vrhovna upravna vlast, jer je viša od ministarstva, pa sa kojom bi argumentacijom moglo objasniti drugim službenicima da su oni manje vredni, manje vredni in abstracto. Dakle, po sredi je višestruka neustavnost i člana, amandmana na član 8. i amandmana na član 41.
Ako je svrha amandmana da se zaštiti parlamentarizam, kao što smo čuli, molim da mi objasne zašto se njime štiti služba predsednika Republike, zašto se sprečava predsednik Republike, pošto i on ima pravo na samoorganizovanje, po Ustavu, to mu je ustavno pravo, da on sam odredi sebi koeficijente i osnovice i sve drugo. Dajte da razbijemo državu onda.
Hajde da razbijemo državu, da Vlada određuje koeficijente i osnovice za činovnike u Vladi i ministarstvima, da predsednik Republike određuje svoje.
Dajte da razbijemo i budžetski sistem i da razbijemo sve u ime shvatanja parlamentarizma kao jedinstva vlasti. Otkud bi se Skupština starala o predsedniku Republike, o službi i o činovnicima predsednika Republike. I to ne Skupština, nego Administrativni odbor podzakonskim aktima. Tu nema nikakvog racionalnog objašnjenja.
Ako hoćemo sve da rasturimo, onda dajte, onda, svako ko ima pravo na samoorganizovanje, tumačimo na isti način, ima i pravo da utvrđuje plate. Vlada utvrđuje osnovicu za svoje, predsednik Republike za svoje, Ustavni sud za svoje, Skupština za svoje i onda da dvoje ljudi rade isti posao i da su jedan preko puta druge ulice. Ja govorim o amandmanu.
(Vjerica Radeta: Ja se obraćam predsedavajućem.)

Nemojte da komunicirate sa poslanicima. Izvolite, izložite.

Imali smo situaciju da dva službenika rade preko puta, da dva službenika samo razdvaja ulica, a da jedan ima platu koja je 15.000 – 20.000 veća od drugog. To je direktno razbijanje jedinstva službeničkog sistema. Hvala.