Istine radi, hteo bih vrlo kratko na kraju, neću koristiti svoje pravo na 20 minuta. Ova odluka ima zaista jedan unutrašnji organizacioni značaj i s obzirom na nešto što smo čuli, naročito od mog prethodnika, što mogu biti, onako izolovano gledano, osnovane primedbe i osnovane slutnje, one u realnom životu zapravo to nisu i to ću pokušati da dokažem.
Dakle, administracija koja je sedela u zgradi parlamenta državne zajednice podrazumevala je izvestan broj zaposlenih. Briga države pre svega za njih je da vidi šta će sa tim ljudima. Mogli smo da odlučimo svi zajedno da njima prosto prestaje radni odnos, pa sutradan kada utvrdimo potrebe ove skupštine za kadrovskim rešenjima u službama, da napravimo neku vrstu konkursa i da na taj konkurs biramo ljude koji će doći da rade.
Ideja je bila da što je moguće veći broj ljudi koji su radili u parlamentu državne zajednice ne ostane bez posla, nego da na jednostavan način ono što su tamo radili, neke funkcije koje su tamo obavljali, praktično rade i ovde, i mislim da je to celishodno za sve nas.
Koliko sektora ima, kakva je unutrašnja podela, to diktira pre svega obim poslova koji se radi.
Ne mislim da su svi ti poslovi jednoznačni, da imaju isti sadržaj i da podela po sektorima nije izmišljena u Skupštini Srbije, nego ona postoji u drugim javnim institucijama i ne služi samo da bi se neko stavio na šefovsko mesto određenog sektora, nego ta podela ima značaja u tom smislu što se na taj način zaokružuju određene radne celine, a rukovodioci tih radnih celina na taj način lakše i celishodnije upravljaju manjim celinama, u kojima je zaposlen manji broj lica nego kada je, recimo, reč o jednom velikom sektoru ili delu koji bi pokrivao, recimo, pomoćnik sekretara Skupštine, koji bi, recimo, sadržao 50 ili 60 zaposlenih. Mnogo je to lakše raditi u manjim celinama.
Drugo, u skladu sa ovim je i Zakon o platama državnih službenika, koji na vrlo jednostavan način gradira mogućnost nagrađivanja onih koji se nalaze na takvim mestima sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima. To je sve uklopljeno u jedan jednostavan sistem.
Kada je reč o ljudima koji iz parlamenta državne zajednice eventualno treba da pređu u ovaj parlament, tu se ne vodi računa o imenima, tako da je nemoguće da ta imena unapred izvučemo, postavimo na papir i kažemo ovo su ljudi imenom i prezimenom koji bi želeli da ovde rade, a ovo su ljudi koji ne. Radi se, pre svega, o određenim poslovima i zadacima i, naravno, da oni ljudi koji su radili na takvim radnim mestima, bez obzira kako se zovu i prezivaju, bez obzira kada su se i kako zaposlili u parlamentu državne zajednice, sigurno da mogu imati i treba da imaju prioritet kada je reč o zapošljavanju u Narodnoj skupštini.
Evo, recimo, kada je reč o sektoru koji prati te inostrane aktivnosti, koji je sada nov u Skupštini Srbije, po meni je potpuno logično da taj posao obavljaju uglavnom oni službenici koji su radili ranije u parlamentu državne zajednice, dakle ne ulazeći u ime i prezime tih ljudi.
Mislim da se u parlamentu državne zajednice nalazi jedan broj, primera radi, prevodilaca. Mislim da za njihovim radom u Skupštini Srbije postoji apsolutno potreba. Čisto sumnjam da će neko od njih ostati bez posla, ne mogu to da tvrdim, to je pitanje sekretara i njegovog pravilnika koji će kasnije predložiti Administrativnom odboru o sistematizaciji radnih mesta, ali prema ovome kako je organizacija postavljena svakako da će ta služba biti nama potrebna i niko tu neće ulaziti u imena i prezimena.
Nažalost, sigurno da postoje određeni sektori ili službe koje su postojali u parlamentu državne zajednice, gde će se ti ljudi koji su radili na tim konkretnim poslovima pojaviti na neki način kao višak i s tim će sigurno država morati da se pozabavi, o tome će država da brine na način na koji se to radi u takvim situacijama.
Kažem nažalost, bilo bi sjajno kada bi svi ti ljudi mogli da nađu posao u Skupštini Srbije, ali ta vrsta rada, ta vrsta prenošenja tog radnog odnosa odande ovamo, imaće pre svega u kontekstu vrstu posla koji je tamo rađen, kvalifikaciju, ono što se radilo na poslu, s obzirom na potrebe Narodne skupštine, a ne ime i prezime ili ko je koga doveo, što ne znam, niti me interesuje, niti hoću da znam.
Prema tome, to je neki glavni kriterijum. Što se tiče drugih stvari, možemo svašta sumnjati. Otvoren sam da prihvatim svaku sumnju, ali ako se ona ne izrazi, nema ozbiljne rasprave. Prema tome, svaku sumnju ovde izrečenu doživljavam kao konstruktivni prilog raspravi i ona otvara mogućnost da se na nju odgovori i kaže nešto drugo. Mislim da je i taj način diskusije sasvim u redu, sasvim je u redu da se takve stvari zapitamo, ovde u Narodnoj skupštini, ali hoću da kažem da, pored toga što se može sumnjati, treba malo pokazati pozitivne energije, odnosno pozitivno raspoloženje u odnosu na ono što nam sledi kao posao.
Mislim da ne treba da se pitamo šta će ovde nova lica ili neki ljudi koji su ranije radili u parlamentu državne zajednice i podsetiću da moramo neke poslove da uradimo i da nemamo druge mogućnosti. Ta lica koja sada primaju platu na taj način što su evidentirani, vode se kroz Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a ne ovde u parlamentu, oni su tamo dospeli na tu vrstu spiska upravo zahvaljujući odluci Narodne skupštine i onom roku koji smo tamo dali. Dakle, to je bio način da se određene funkcije, koje mora i ovaj parlament da vrši, na taj način logistički pokrenu.
Daću vam jednostavan primer i mislim da je on dovoljan da se to razume. Naša parlamentarna delegacija u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope morala je da ima angažovanog prevodioca, morala je da ima sekretara te delegacije i određenog službenika koji se bavi spoljnim poslovima, koji su išli na taj put.
Mi smo mogli da ih angažujemo na neki drugi način, da raspišemo konkurs, da damo rok od dva dana da se neko javi na taj konkurs, pa tako da angažujemo sekretara delegacije, jer onaj posao koji je taj čovek radio u ranijem periodu nije takve prirode da ga može bilo ko drugi zameniti, pa čak ni od ovih službenika koji trenutno postoje u Skupštini Srbije.
Nije to jednostavan posao, jer te ljude koje smo sada angažovali, prosto smo morali da ih angažujemo jer nismo imali drugog izbora, nismo mogli reći Savetu Evrope da nas sačeka sa sednicom Parlamentarne skupštine dok mi ovde rešimo te naše probleme.
To je jedini razlog zbog koga se ti i neki ljudi možda viđaju po hodnicima u Narodnoj skupštini i taj je razlog isključivo vezan za potrebe posla i tekućih aktivnosti koje imamo da obavimo i ništa drugo.
Ko će od njih biti sa knjižicom primljen u radni odnos u Skupštini Srbije, to zavisi od Pravilnika o sistematizaciji, analiziranih potreba u odnosu na ono što su naši poslovi i u odnosu na to koje su konkretno poslove određena lica radila u parlamentu državne zajednice.
Dakle, ako su radila na onim poslovima koje Skupština Srbije preuzima i mora da ih nastavi u određenom obimu, prirodno je da će ljudi koji su pokrivali taj sektor i koji su tamo radili doći ovde.
Mogu da kažem da je prirodno i drugačije razmišljati, da možemo napraviti konkurs, da možemo sve njih staviti u drugi koš sa svim nezaposlenim koji ispunjavaju uslove, koji imaju položen ispit za rad u državnim organima i da vidimo da se između njih izabere najbolji.
Moguće je i tako, ali i ovo gledište je krajnje legitimno za nekoga koji je već tamo radio, opet ne ulazeći u to ni kad je zaposlen ni ko ga je doveo. Ti ljudi, ako imaju kvalifikacije, ako su stručni za nešto što su radili tamo, neka to obave za Narodnu skupštinu Srbije.
U ovoj odluci koja je ovde predložena, sem tzv. spornih momenata koji izazivaju pitanja, zapravo nema drugih momenata i čitav razlog donošenja ove odluke upravo počiva na promeni strukture posla koji Narodna skupština obavlja.
Čim je promenjena struktura posla, normalno je da ćemo promeniti odluku o organizaciji skupštinskih službi u Skupštini Srbije.
Tu postoji još jedna stvar koja nam sledi, to je promena Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, videli smo u raspravi na odborima i pre toga u našim diskusijama da će svakako da se pojavi određena vrsta neusklađenosti u ovom trenutku.
Bilo bi dobro da smo mogli da pripremimo oba akta za danas, očigledno da nismo mogli, možda je to mana ovakvog načina rada, ali u svakom slučaju Poslovnik je sigurno jedna od prvih sledećih odluka, odnosno zakona, pošto je Poslovnik jedan od zakona koji će doneti Narodna skupština, da bi takođe taj akt usaglasila sa novonastalim potrebama.
Prema tome, ova tačka nema neke velike filozofije, ova tačka dnevnog reda je prirodna, normalna po redosledu događaja prema aktivnostima koje možemo da preduzmemo.
Svakako da mi je drago da možemo da čujemo i različita pitanja koja se ovde postavljaju i određene sumnje, za koje bi bilo neprirodno da ih nema, ali mislim da sam na neki način odgovorio na te sumnje i doprineo tome da se one rasprše. Hvala.
