Molim vas, završite vaše izlaganje pošto je isteklo vreme za vašu poslaničku grupu.
(Poslanik zahvaljuje i odlazi s govornice.)
Zahvaljujem najlepše, gospodine Škrbiću.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan, zatim Velimir Simonović, pa Rajko Baralić.
I vama bih rekao da na raspolaganju imate 25 minuta. Imamo još dvojicu kolega, a Socijalistička partija Srbije ima samo četiri minuta i dva prijavljena poslanika, dok DSS ima 52 minuta i jednog prijavljenog govornika.
Izvolite, gospodine Homan.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo, danas je na dnevnom redu rebalans budžeta i ja bih se kratko osvrnuo na izlaganje mog kolege.
Što se tiče mobilnih ekipa poreznika i poreza, nisam čuo ni video nijednog privrednika i trgovca koji se žalio na porez, a to su oni koji poštuju i primenjuju zakon. Žale se samo oni koji žele nešto da utaje. Da bismo uveli poresku disciplinu, za šta se i vi zalažete, dakle, moramo da poštujemo zakon.
Što se tiče rebalansa budžeta, naša javnost je dugo godina bila navikavana da je jesen doba za rebalans budžeta, ali način da se obim tog budžeta povećava da bi se pokrio deficit je bio takav da je povećana javna potrošnja, zakrpljeni manjkovi tu i tamo, povećane plate državnih službenika i drugo.
Što se tiče penzionih fondova, mnogi zaboravljaju da se poslednjih nekoliko godina i danas penzije redovno isplaćuju, a znate kako je bilo pre 2000. godine. Penzioneri to najbolje znaju. Zbog toga nije u redu pominjati te stvari koje se tiču penzionera.
Rebalans budžeta koji je poznat nama odavno, nije bio nikome nikakvo iznenađenje, jer su građani navikli da državni funkcioneri nemilice troše novac na reprezentaciju. Oni su trošili na sve što je bilo potrebno njihovim službama, opštinama, javnim preduzećima i ministarstvima, tako da je to bilo odobreno i dodeljeno. Nije bila retkost da pojedina ministarstva celokupni budžet potroše do polovine godine, a do kraja godine potroše još toliko.
Navešću primer jednog takvog ministarstva, koje je vodio zamenik zamenika predsednika jedne od opozicionih stranaka, koja je od 2000. godine, pa ubuduće, opoziciona. Mislim da je sada u Pečenjevcima, kako je rekla danas popodne jedna koleginica.
Kada smo već kod pečenja, jedan novopečeni poslanik je, takođe, vodio ministarstvo, ali voleo je da državni novac troši u kafanama, pa sada u Skupštini, iza imuniteta, mora da se krije od ruke pravde.
Danas je potpuno drugačija situacija kada se radi o rebalansu, što takvi ljudi ne mogu da shvate. Nema dodatnog novca za kupovinu stanova za razne zaslužne funkcionere i ostale, što je bila do sada navika. Nema dodatnih para za trošenje u ugostiteljskim objektima, na primer, „Želtursa“.
Danas ministar finansija Dinkić predlaže da se novac, koji se slio i sliva u državnu kasu zahvaljujući rekordnim stranim investicijama, ali i mnogo boljoj i redovnijoj naplati poreza i doprinosa, jer je tu uveden red, uloži u sasvim nešto drugo.
O jednoj stvari smo danas malo govorili, a to je otplata dugova. Malo smo govorili o tome, iz razloga što oni koji su se samo zaduživali, i to uglavnom kod građana, sada govore o deviznoj štednji, koju su krstili „starom deviznom štednjom“; nisu je nikada vratili, a mi je sada vraćamo.
Oni ne mogu da shvate da moraju da se otplaćuju dugovi prema ljudima u zemlji i prema onima kojima dugujemo u inostranstvu.
Drugo o čemu ću govoriti jeste projekat Nacionalnog investicionog plana koji je osmislio gospodin Dinkić, a Vlada ga jednoglasno usvojila. To je najbolji znak, koliko skeptici i zlonamernici budu pričali o tome, da je Srbiji konačno krenulo.
Ovaj plan je rezultat svih onih teških odluka i poteza koje je pravila Vlada, a ministar finansija je u tome prednjačio. To je dokaz da ulazimo u završnu fazu tranzicije, gde će svaki građanin početi da oseća dobrobit od onog što je učinjeno. To je, takođe, rezultat i svih onih poslednjih, teških godina odricanja, na koja su pristali naši građani.
Govorim o odricanjima iz razloga što se u prethodnim godinama budžet izvršavao racionalno i planski, a nije išao u jednokratno povećanje plata i penzija, pa onda sutra šta bude. Tako se ranije radilo i mislilo se na to sutra na takav način.
Smatram da će to sutra, kada se budu ostvarivali svi oni veliki i mali projekti koji su odobreni na osnovu Nacionalnog investicionog plana, a njih je oko 2.000, stvarno doći.
To je samo prvi krug. One opštine i pojedinci koji nisu dali na vreme ili nisu uopšte dali svoje projekte, imaće prilike za to. Ovi projekti i izvršenje Nacionalnog investicionog plana značiće zajedničku dobit i boljitak za sve građane Srbije, a mnogi od njih ostaće generacijama koje za nama dolaze. Do kraja sledeće godine će se investirati preko milijardu i 200 miliona evra.
Takve stvari će i te kako biti primećene u ovoj zemlji koja decenijama nije videla ovakve investicije, a kad ih je viđala - u Titovo vreme, to je bilo zahvaljujući stranim kreditima.
Ove investicije će dovesti, naravno, do privrednog rasta i razvoja, a samim tim do onoga o čemu se ovde mnogo priča, do povećanja zaposlenosti i životnog standarda.
Pomenuću Beograd kao svoj grad. Projekti predviđeni za realizaciju do kraja sledeće godine vrede oko 550 miliona evra. Zamislite Beograd sa izgrađenom zaobilaznicom, sa izgrađenim novim mostom preko Dunava kod Vinče, sa sigurnim Pančevačkim mostom i Gazelom, koji će biti rekonstruisani, s novim i jeftinim stanovima, rekonstruisanim Kliničkim centrom i domovima zdravlja i zamislite Hram Svetog Save na Vračaru u punom sjaju.
Zamislite sve to, jer uskoro nećete morati da zamišljate, pošto će sve to biti moguće videti kao ostvareno Nacionalnim investicionim planom i pomoću vlasti Beograda, koje će, takođe, učestvovati u finansiranju ovih projekata.
Naravno, kritičara uvek ima i to su oni koji se hvale da ih je u sali najviše, a proporcionalno ih je 10 odsto od broja poslanika koje imaju. Oni, obično, znaju samo da pričaju, a ne i da rade. Kada iskreno pogledam, za sobom nisu ništa ostavili da bi nas ubedili u suprotno.
Mi ćemo iza sebe ostaviti moderniju, lepšu i srećniju Srbiju, zahvaljujući napornom radu ministara iz G17 plus i radu cele Vlade Srbije. To će biti i zahvaljujući građanima Srbije, koji su nam dali poverenje da tako nešto ostvarimo i da njihov novac ulažemo, jer, podsećam, novac iz budžeta je novac građana Srbije. Sa tim novcem investiramo u budućnost svih nas i naše dece.
Istorija će kritičare upamtiti po fenomenu da su mogli mnogo a nisu uradili ništa pozitivno, samo loše.
Što se tiče G17 plus, taman da ništa drugo nismo uradili, ponosni smo što smo u ovom mandatu velikim delom zaslužni za ideju i za implementaciju Nacionalnog investicionog plana i što smo Srbiju, koja je toliko godina išla unazad ili stajala u mestu, ubacili u prvu brzinu i dodali gas, i nećemo se zaustavljati sve do Evrope.
Zato, Srbijo, nema nazad, samo napred!

Hvala vam, a nema nastavka do pauze od pet minuta.
Naredni poslanici će biti, molim vas, samo trenutak da dam obaveštenje, izvinite zbog tona, dakle, narodni poslanici Velimir Simonović, Rajko Baralić, Ištvan Takač, Milisav Petronijević, Ivan Živadinović su preostali na spisku prijavljenih poslanika, a pre toga će imati reč, po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Ni za kakvu repliku nema osnova, ali po Poslovniku se javila Vjerica Radeta. Pre toga, pauza od pet minuta. Znači, u 21 čas i 35 minuta nastavljamo rad.
Hvala vam.
(Posle pauze)

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Vjerica Radeta ima reč, potom Velimir Simonović.
Izvolite, gospođo Radeta.

Iako nismo dugo radili u Parlamentu, odnosno nije bilo sednica, mislila sam da nije zaboravljen Poslovnik i zato vama, gospodine predsedniče, stavljam primedbu, jer nije večeras prvi put nego je danas, u toku dana, više puta prekršen Poslovnik. Ovde su se pojavljivali neki portparoli Mlađana Dinkića, koji to, bar zvanično, nisu.
Znam da im nije bilo svejedno kada smo ovde ministra uhvatili u izricanju jedne neistine i obmane, kada je pokušao da građane Leskovca obmane tako što je tvrdio da Leskovac, odnosno opština Leskovac nije dala projekte za konkurisanje za ovaj nacionalni investicioni plan.
Tom prilikom je ministar uvredio sve lokalne samouprave, sve građane lokalne samouprave, jer je pokazao na koji način bi on vršio decentralizaciju. Vršio bi je tako što, kako reče, oni tamo nisu sposobni, jedino je gospodin Dinkić sposoban da pravi projekte, jedino je on sposoban da organizuje tendere.
Verujem da niko nije sposobniji od njega kada je u pitanju procenat od raspisivanja tendera, ali to je način na koji bi Dinkić regulisao ovo pitanje, jasno je večeras rekao.
Onda se pojavi neko ko ne poznaje geografiju, ko ne poznaje ni srpske gradove, a kamoli sela, pa onda kaže da je neko u Pečenjevcu, umesto u Pečenjevcima. I onda spominje neko pečenje, neko je jeo pečenje.
Ne znam da li se to gospodin podsećao na onaj sastanak odbora G17 plus u Aranđelovcu, kada je pod tačkom 3 dnevnog reda bilo pečenje, prasetine, jagnjeće pečenje, ili su se, u vreme velikog posta, na kraju setili ribe.
Bilo je pod 4. tačkom i pića i igre itd, ali meni je interesantnije to što niko posle Nataše Jovanović nije komentarisao ovaj poster. Ja ga namerno pokazujem zato što je na servisu evropskog javnog servisa, namerno su razvukli sliku, ovaj portret, koji je Nataša pokazivala.
Mi smo u međuvremenu dobili informaciju da je ovaj časni mladić, koji je salutirao slici generala Mladića, koji je pokazao da uvažava srpsku uniformu, srpskog heroja, oficira, mladić koji je sigurno od onih koji su bili spremni da brane Milicu Rakić i Sanju iz Varvarina, vodnik iz vojne policije i da je do večeras bio zaposlen na Vojnoj akademiji.
Šta se večeras tamo dešava – ne znamo, ali znamo da je opšti haos, da se vodi sveobuhvatna istraga. Zaista ne razumemo zašto je tako strašno što jedan vodnik koji ima šapku na glavi pozdravi drugog oficira, koji je, takođe, uslikan sa šapkom na glavi. Ne da to nije strašno, nego je to normalno, uobičajeno, pa, to je patriotski čin.
Za razliku od nekog ko je malopre rekao da će Srbija da zapamti poduhvate nekog ministra i njegove stranke i da će da ga nagradi sa celih 3 odsto, ja sam sigurna da Srbija ima budućnost uz Srpsku radikalnu stanku i uz ovakve oficire koji znaju da cene srpskog vojnika.
Hvala vam.

Hvala vam.
Velimir Simonović, narodni poslanik. Izvolite.

Samo da vas ohrabrim i da vam kažem da neću koristiti vreme koje mi stoji na raspolaganju, nekih 50 minuta, naprotiv, želim samo da se osvrnem na dve-tri stvari iz ovog rebalansa.
Prvo, meni je jako drago da su konačno krenule investicije ka Staroj planini. Ovde se nalaze na dva mesta u Ministarstvu - regulacija puteva, daje se novac za opštinu Knjaževac, za opštinu Pirot, a ima je i u Ministarstvu trgovine i turizma.
Tamo treba da se gradi skijalište, da se formira jedan veliki zimski sportski centar, kao i da se uloži u komunalnu i energetsku infrastrukturu. Da ne čitam brojeve, oni se nalaze u ovom budžetu, i da vas ne zamaram ciframa. Ono što je bitno jeste da se daje i za druge opštine u Timočkoj krajini i da ono što se daje iznosi 365 evra po glavi stanovnika za istočnu Srbiju.
To je jako dobro, jer je taj deo Srbije bio prilično zapostavljen u ovim godinama, posebno nekih desetak godina kada se tamo nešto naročito nije ulagalo. Sada je to krenulo.
Ne može se napraviti neki značajan sportski centar a da ga ne prati infrastruktura. Tu ima mnogo poslova za investitore, jer su putevi u veoma lošem stanju. Zatim, izgradnja hotela i drugih objekata koji obavezno prate takvu vrstu obaveza.
Pošto se to sve odnosi na turizam, svi se, valjda, slažemo da je turizam vrlo značajna privredna grana. Postoji velika verovatnoća da će se znatan broj građana koji su napustili Staru planinu vratiti, jer će moći tamo da se bave nekim poslom, a pogotovu ako su ranije otišli u Zaječar, Knjaževac, Borski rudnik itd. Tamo su ostali bez posla, pa će imati priliku da se vrate na svoja radna mesta i na svoja imanja na Staroj planini, da se tamo bave nekim poslovima koji bi mogli da budu profitabilni.
Osvrnuo bih se još na jedno ministarstvo koje je za mene posebno interesantno, ali pre toga, molim vas, da ne bi bilo da sam suviše orijentisan, pa samo govorim o Staroj planini, spomenuo bih jednu važnu stvar iz centralne Šumadije.
To je ovaj deo oko Aranđelovca, Ljiga, Rudnika, Milanovca, Lazarevca, koji je vrlo interesantan. Tu postoji jedno selo koje se zove Trudelj, koje ima više od 50, možda čak i do 80 muškaraca starijih od 50 godina. Neki su čak i mlađi od 30 godina. Mnogi od njih imaju svoje porodice, a mnogi od ovih mlađih bi zasnovali porodice, ali njihov veliki problem je put, koji je nešto kraći od 9 km.
To selo proizvodi do 1.500 litara mleka dnevno, ali ga je vrlo teško transportovati. Oko stotinu domova je neposredno pored puta, a još stotinak malo udaljeno od tog puta. Tu su prelepi krajevi, obronci Rudnika, mogli bi da se bave turizmom.
Mnoga domaćinstva imaju dosta pristojne kuće i sa malo adaptacije bi mogli da primaju i vrlo zahtevne turiste.
Ako uzmemo u obzir i Belanovicu i ta dva-tri sela okolo, kada neko dođe tamo da provede desetak dana kao turista, može da pravi jednodnevne izlete na više strana. S jedne strane je Bukulja, Orašac, Oplenac, Topola.
S druge strane, veza preko Lazarevca ka Beogradu, banja Vrujci, Valjevo, manastir Ćelije u Lelićima, Brankovina, sve interesantna mesta, dalje, dole Rudnik i Milanovac, do Takova.
U tom delu ima mnogo istorijskih mesta, spomenika, manastira, ali, razume se, da bi to turisti mogli da obilaze, morali bi da postoje jako dobri putevi, pošto se to najčešće čini sopstvenim kolima.
Iako vidim da je Milanovac kao opština dobio, takođe, sredstva za obnovu puteva, smatram da bi tu moglo da pripomogne Javno preduzeće za puteve Srbije i da se taj put, ako ne može ove jeseni, ali do proleća uradi. To bi mnogo značilo ne samo za to jedno selo, nego za čitav taj deo Šumadije.
Izdvojilo se nešto veoma važno u Ministarstvu za nauku. Tu postoji jedna stavka koja ovako glasi – «kapitalna oprema u fizici i astronomiji», približno 212 miliona.
To je izuzetno važno, prvo, što je fizika vrlo značajna nauka, a što se astronomije tiče, imamo jednu od najstarijih naučnih ustanova u Srbiji, u njoj su učinjena vrlo značajna otkrića. Ona ima važnu službu, to je služba tačnog vremena, koja skoro 15 godina ne funkcioniše ili funkcioniše vrlo loše.
Ne treba, valjda, da govorimo o tome koliko je za jednu zemlju važno da ima službu tačnog vremena – za telekomunikacije, za radio, televiziju, vojsku, hidrometeorologiju itd, izuzetno je važno da zemlja ima službu tačnog vremena. Njima je potrebna modernija oprema i nadam se da će iz dela koji je ovde predviđen da se to dogodi.
U Zavodu za dragocene metale i mere imamo etalon vremena, ali taj zavod nije pozvan da vodi službu, to može da radi jedino astronomska opservatorija. Sa zadovoljstvom konstatujem da će verovatno iz ovoga budžeta moći sada da ostvare i to, da konačno, kao moderna država, dobijemo i jednu modernu službu tačnog vremena.
Na kraju bih se osvrnuo na kritičare i na naše kolege koji su ovde, ali i na znatan broj kritičara koji su van ove sale. Takozvani ekonomisti ili kvaziekonomisti stalno kritikuju Vladu.
Neke ekonomiste slušam više od 30 godina, pričaju iste priče, verovatno su naučili ekonomiju na "Kapitalu" Karla Marksa i ne mogu da shvate da je od Drugog svetskog rata naovamo ekonomska nauka veoma mnogo napredovala, a da oni, u stvari, nisu bili u stanju da je prate.
Među tim kritičarima ima neznanja, zluradosti, zle namere, ima samo kritike i činjenice za njih nisu važne. Recimo, smeta im što ima suficita u budžetu. Kako bi reagovali da je deficit? Smeta im Investicioni plan. Šta bi bilo da investicija nema?
Stalno strahuju da će zbog toga da se poveća inflacija, iako su neki ministri više puta izjavljivali da od toga ništa neće otići u zajedničku potrošnju.
Navešću jednu anegdotu koja je vezana i za ime velikog filozofa - Kanta. Kada je on iznosio neke svoje hipoteze u nekom društvu, neko od sagovornika bi rekao - gospodine profesore, vaše hipoteze se ne slažu sa činjenicama, a on bi odgovorio - utoliko gore po činjenice.
Dakle, tako se ponašaju i neki kritičari ove vlade, njima činjenice nisu važne. Među kritičarima ima i takvih ljudi koji tom poslu nisu dorasli uopšte, pa je zato njihova kritika često na neverovatno niskom intelektualnom nivou.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Simonoviću.
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Uvažene kolege, uvaženi profesore Simonoviću, zahvaljujem što ste pomenuli Staru planinu, i to je lepo. Jedan vredan Čačanin, Bora Čorba, davno je napisao: „Ja se sećam da je bila praksa da čitaju Engelsa i Marksa, ja sam čitao Hegela i Kanta, to je bila teža varijanta“.
Što se tiče Trudelja, zahvaljujem vam i na tome. Ja sam rođen u blizini, to je Kačerski kraj, to je granično selo opštine Gornji Milanovac.
Dok ste vi ovde govorili o tome, upravo vaše kolege, Đurović i moj uvaženi sugrađanin Petković, narodni poslanici, u Gornjem Milanovcu objašnjavaju da će tamo sve propasti ukoliko baš oni ne budu u prilici da vrše vlast u narednom periodu.
Dakle, predlažem da se zajedno dogovorimo i da se tamo formira normalna vlast i da Trudelj, odnosno Kačerski kraj dobro funkcioniše. Ovim sam želeo da kažem nekoliko stvari koje sam danas na Odboru za finansije izneo.
Mene zaista čudi da u ovom rebalansu budžeta, u okviru Investicionog nacionalnog plana, ne postoji nijedan dinar opredeljen za regionalni vodosistem Rzava. Čudim se tim pre što u Narodnoj skupštini iz pet opština, dakle, iz Lučana, Čačka, Gornjeg Milanovca, Arilja i Požege, ovde sedi desetak narodnih poslanika; dvojica su predsednici opštine, jedan je zamenik predsednika skupštine opštine, jedan je generalni sekretar Nove Srbije, jedan je visoki funkcioner u nekoj drugoj stranci itd. Ja tako razumem Investicioni program. Podneo sam amandman u vezi sa tim.
Uvažene kolege, narodni poslanici iz Odbora za poljoprivredu su jednom prilikom imali, rekao bih, čast da budu gosti regionalnog vodosistema Rzav. To je sistem u koji je do sada uloženo 137 miliona dolara.
To je sistem čiji je kapacitet 1.200 litara u sekundi za korisnike, 350.000 stanovnika u ovih pet opština, to je sistem koji je od 1993. godine u eksploataciji.
Završena je njegova prva faza, što znači da koristi sirovu vodu iz privremenog vodozahvata, dakle uzima vodu iz živog toka Rzava i neophodno je izgraditi drugu fazu ovog sistema, a to je brana na profilu Svračkovo, uzvodno od sadašnjeg vodozahvata, koji bi obezbedio još 1.200 litara vode u sekundi i do 2070. godine trajno rešio sve probleme ovih pet opština kada je u pitanju vodosnabdevanje.
Postoji i treća faza, da o tome sada ne govorim, nije prilika, nije tema, ali se čudim zbog čega niko od ovih opština, pre svega Čačak, grad u kome živim, koji nosi odgovornost za ovaj sistem, jer je 61 odsto ukupne investicije finansirano iz Čačka, ovo nije ponudio kao projekat.
Ja ne mogu da prihvatim da se iz Investicionog nacionalnog programa finansiraju sokaci po Čačku, mada je dobro da ljudi ne gaze blato, a da pri tom ne finansira jedan ovakav projekat. To je, molim vas, regionalni vodovodni sistem. Rzav je vodoprivredni objekat kakav ne postoji nigde u jugoistočnoj Evropi. Dakle, više od 50 sati putuje jedna kap vode od Arilja do Gornjeg Milanovca.
Voda se sada tretira hlorom i ozonom i mi nemamo pravo da se na ovaj način razbacujemo, ne ulazeći u vrednost projekata koji su predloženi, nacionalnim blagom koje je ostvareno iz privatizacije, a to je izvor ovog plana, kao i iz međunarodnih kredita i budžetskih sredstava, dakle, iz najkvalitetnijih sredstava koja u jednoj državi postoje. Zato molim, s obzirom na to da sam podneo amandman u vezi s ovim, da kolege narodni poslanici to prihvate.
Predložio sam da se, to je inače ogromna cifra, treba još 70 miliona evra, u narednoj godini iz Investicionog plana u ovaj sistem uloži 25 miliona evra, jer je potpuno neprihvatljivo da su (razumem šta su potrebe i vlasti i kampanje, mi smo ljudi koji se bave politikom) ogromna finansijska sredstva plasirana u investiciono održavanje velikog broja objekata.
To mogu da reše lokalne samouprave na drugačiji način.
Razumeće ljudi o čemu ja govorim, i ovi koji su do sada finansirali sistem, i ovi koji ga koriste.
Da zlo bude veće, u knjizi koju smo dobili danas, koja je ovde predstavljena kao ključni dokument na osnovu koga raspravljamo, regionalni vodosistem Rzav nije pomenut u konkurenciji sa 25 sistema. Ja moram da kažem da oni koji su to radili ništa ne znaju o tome.
Izvinjavam se samo zbog grubih reči. Dakle, pominjati sisteme u koje je do sada uloženo nekoliko stotina hiljada evra, ili dva-tri miliona evra, u poređenju s onim o čemu ja govorim jeste ili stvar neznanja ili rđave namere.
Moram da kažem i da opštine nemaju interes da podrže ovo o čemu ja govorim, zato što bi onda sebi stvorile finansijsku obavezu u budžetima za narednih nekoliko godina, ali građani imaju interes, a oni predstavljaju građane.
Želim da kažem, i time završavam, da regionalni vodosistem Rzav obezbeđuje za 350.000 stanovnika, u ovom trenutku, pet opština i dva okruga, najkvalitetniju vodu za piće u Srbiji. Sledeći, posle njega, jeste sistem Ćelije, pa onda možemo da govorimo o ovima koji su sada započeti a nisu završeni, kao što su Barije, Rovni i mnogi drugi.
Ovde su predviđena samo sredstva za urgentno vodosnabdevanje Kikinde, Zrenjanina i nekih drugih mesta. Želim samo da pitam gde su ovi ljudi bili 100 godina? Kako je moguće da jedna lokalna samouprava za 100 godina nije obezbedila nijedan litar zdrave pijaće vode za svoje stanovnike? To im je osnovni posao.
Ne može biti da sada treba da budu nagrađeni oni koji nisu uložili nijedan jedini dolar ili dinar u ovo, da sada očekuju da se tako elegantno ti problemi reše, isključivo iz budžetskih sredstava. To nije pošteno.
Oni koji su to uradili kada je bilo vreme, treba da budu nagrađeni, zbog toga što su videli daleko, što su videli više i bolje od drugih, a ovima koji ništa nisu uradili treba da se pomogne da problem reše, ali to moraju da učine i na taj način da odvoje nešto od toga.
Ovih pet opština o kojima ovde govorim u ovaj sistem su izdvajale punih osam godina iz sredstava samodoprinosa, 2 odsto komunalne naknade i takse, a vodoprivreda i elektroprivreda Srbije 45 odsto od svega što je u to uloženo.
Još jednom vas molim za podršku kada budemo razgovarali o pojedinostima. Predložio sam amandman, ministar je danas rekao u Odboru za finansije da to nije moguće, ali da je moguće kada se bude usvajao novi budžet.
Nije problem ni na taj način da razmišljamo, ali ja vas podsećam, ima ovde koleginica i kolega koji znaju da o ovome govorim pet godina, da se nijedno ministarstvo, ni finansija, ni vodoprivrede, ni poljoprivrede, jer tamo bi trebalo da se pronalaze ova sredstva, o ovom pitanju nikada nije izjasnilo.
Ja vas pozivam da jedan dan dođete u Arilje, gde je smeštena fabrika vode, da vidite o čemu se radi, da vidite kako to funkcioniše i da zaista, bez ikakve dodatne argumentacije, razumete o čemu ovde govorim.
Kao što je Andrić napisao u „Mostu na Žepi“: „Kao da je s neba jedna bela pahulja sletela tamo“, tako izgleda fabrika vode u nekadašnjem kršu, u Arilju.
Sve smo učinili što je bilo moguće da ne ostanemo žedni i da naša deca piju zdravu vodu. I, sada očekujemo da država pomogne u meri u kojoj može. Predlažem amandman koji se odnosi na, otprilike, 13 odsto investicije koja treba da da još 1200 litara vode u sekundi.
To je moj posao ovde, zbog toga su ljudi, između ostalog, glasali za ove druge stranke koje ovde imaju poslanike i od njih, takođe, očekujem da budu kooperativni i kolegijalni, a od vas, uvažene dame i gospodo, očekujem da podržite ovo, jer nema konkurenciju ni u jednom projektu koji se ovde nalazi, izuzimajući ove koji se tiču zdravlja dece i bezbednosti zemlje.
Frapiran sam podatkom od pre neki dan da je nadležna služba Vlade Republike Srbije ustanovila da je prilikom nedavne poplave u Banatu izgrađeno 25 kuća za nepostojeće ljude.
Dakle, to su kuće koje nema ko da preuzme, jer su ljudi, lažno se predstavljajući da su stanovnici tog dela gde je bila poplava, ni krivi ni dužni, dobili kuću u koju sada ne mogu da se usele, jer nisu zaista tamo nikada živeli. Na časnu reč je nekome izgrađena kuća.
Mi smo, onda, veoma bogata zemlja. Ja sam rekao prošli put i insistiraću na tome, predložiću anketni odbor s tim u vezi. Kako je moguće da neko na taj način funkcioniše - časna reč, treba mi kuća, i neko mu napravi kuću, i tako 25 puta.
Dakle, pričamo o ozbiljnim stvarima, ozbiljni smo ljudi i pred nama su ozbiljna finansijska sredstva. Milijardu i 500 miliona evra svima nama daje, pre svega, obavezu i zadatak da se prema tim sredstvima odnosimo kako treba. Nisu me kolege baš sa najvećom pažnjom slušale, ali nema veze, razumeli su o čemu govorim. Još jednom vas molim da u danu za glasanje podržite amandman koji sam s tim u vezi podneo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Baraliću. Replika.