Dame i gospodo narodni poslanici, ako neko sluša ovu našu današnju raspravu, mislim da se baš čudi zašto se niste dogovorili da formirate vladu. Prema tome, mislim da u Srbiji danas postoji mnogo više onih koji nisu spremni da preskoče uskostranačke plotove, nego onih koji gledaju šta je interes države u ovom trenutku.
Podsetio bih sve vaše stranke koje sebe zovu demokratskim – a demokratske su samo zato što se tako zovu i tako su dali ime, a način unutarpartijskih izbora je takav da su svi izabrani sa po jednim kandidatom za predsednika stranke – pre izbora ste tražili, pre raspuštanja Skupštine, koje nije bilo, ali je suštinski to tako bilo, G17 i Demokratska stranka su tražili hitne izbore.
Jedva smo se nekako izborili da izbori ne budu u decembru, za Novu godinu ili za Božić, nego da budu bar u januaru. Pričali ste ovom narodu da će biti vlada demokratskog bloka. Gde je taj demokratski blok?
Moram da kažem da uživam u današnjoj raspravi. Odavno nisam ovako uživao. Ovo je konačno sahrana onoga što se nekada zvalo DOS.
Prema tome, ono što je Socijalistička partija Srbije bila, kao stranka koja je izrekla na početku konsultacija o predsedniku parlamenta, mislim da je Srbiji potrebna politička stabilnost.
Ne znam da li ste vi svesni težine odnosa građana Srbije prema onome što političke stranke danas u Srbiji rade. Da li iko misli da ijedan građanin u Srbiji razume zašto ne može da se postigne dogovor između političkih stranaka oko formiranja vlade ili konstituisanja parlamenta?
Zar mislite da jedan građanin Srbije danas razume da je od Kosova i Metohije, Rezolucije Saveta bezbednosti važnija podela resora ili da li ćemo ići na nove izbore, u novu kampanju, ne bi li koja od stranaka dobila veći broj poslaničkih mandata.
Vi ste dobili odgovornost od ovog naroda, isto kao i ja, isto kao i mi socijalisti, da radimo u interesu ove države, u interesu ovog naroda. Ako niko u Srbiji ne može ni sa kim, onda više ne vidim svrhu političkog delovanja ove političke elite. U Srbiji su valjda srušeni berlinski zidovi između političkih stranaka.
U ovoj istoj sali, Svetozar Marović, u vreme vlasti Zorana Đinđića, izabran je zahvaljujući glasu Branislava – Baneta Ivkovića, socijaliste koga ste dobro gajili. Mlađan Dinkić je izabran, i Miroljub Labus, za potpredsednika Vlade i za ministra finansija, glasom SPS–a. Zašto danas Tomislav Nikolić, ili neko drugi sutra, Vojislav Koštunica možda, ne bi glasom Tomislava Nikolića ili nekog drugog, Žarka Obradovića, bio izabran?
Ono što se dešavalo u Srbiji je bilo pre sedam godina. Ako mi nismo spremni da stavimo tačku na našu prošlost i na našu istoriju, ova zemlja nikada neće imati budućnost. Zato SPS neće glasati ni za jednog kandidata oko koga nema parlamentarne većine. Mi nismo u delu parlamentarne većine i nećemo glasati za kandidata, ali ćemo glasati, pošto nema većine, naravno da ćemo glasati za kandidata one stranke koja ima najveći broj glasova, a to je SRS.
Želeo bih da podsetim sve ovde i da pozovem sve, Srbija više nema vremena da čeka. To što ste dali kao parolu – život ne može da čeka, jeste tačno, ali Srbija ne može da čeka da se vi više dogovarate i nagađate, dok je u ovoj zemlji sve gore i sve teže. Kako vi mislite da čekate Rezoluciju Saveta bezbednosti o Kosovu i Metohiji bez Skupštine, bez Vlade Republike Srbije?
Mislite sa raspuštenom skupštinom, bez Ustavnog suda, bez Vlade, sa pregovaračkim timom u kojem je šef pregovaračkog tima podneo ostavku, prešao sa strane Tadića na stranu Koštunice? Da li mislite tako Srbija da brani Kosovo i Metohiju, ili uopšte da li mislite da tako Srbija ide u EU? Tako Srbija neće otići nigde.
Srbija mora da zna imate li vi ovde hrabrosti i smelosti da napravite parlamentarnu većinu ili nemate. Ako nemate, povucite se. Zato pozivam DSS, pre svega SRS, da pokažu odgovornost prema državi, narodu i prema svojim biračima koji su ih birali, da se napravi vlada SRS i DSS–a i eventualno SPS–a, ali mi im tu ne trebamo, jer imaju većinu. Kažem eventualno, zato što imaju većinu bez nas. Naravno, vi dobro znate da vlasti nema bez SPS–a.
Pozivam, zato što ako neko u Srbiji misli da će nam narod oprostiti što ne možemo da formiramo organe i što ćemo narodu reći zašto mi danas idemo na izbore... Šta ćete reći građanima Srbije, zašto se ide na nove izbore? Zašto? Imate li neki razlog zašto idete na nove izbore? Jeste li građane izveli u januaru na izbore? Jeste li prekinuli Vladu Vojislava Koštunice zbog novih izbora? Zašto? Ili je cilj novih izbora da se smeni Rade Bulatović ili, s druge strane, Ponoš? Ili je Dragan Jočić ili bilo ko drugi?
Nas iz SPS–a ne zanimaju vaši pregovori i nemojte da prebacujete krivicu za to što ne možete da formirate vladu na neke druge, koji nisu učestvovali. Niste sposobni da formirate vladu, jer nemate odgovornost prema ovoj državi i prema ovom narodu. Zato pozivam one koji žele takvu odgovornost ili da naprave vladu narodnog jedinstva ili da idemo na izbore. Jednostavno, Srbija više zaista nema vremena da čeka. Hvala vam.

Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti u svojstvu predsednika Poslaničke grupe manjina. Prethodnih dana smo imali priliku da pročitamo u novinama izjavu predsedavajuće Narodne skupštine Republike Srbije da se ona pre zakazivanja sednice Narodne skupštine konsultovala sa svim parlamentarnim strankama. Moram da kažem da Savez vojvođanskih Mađara i Poslaničku grupu manjina niko nije konsultovao o datumu održavanja i načinu zakazivanja sednice, što smatramo nedopustivim.

Bez obzira na ove okolnosti, nije bilo pitanje da li će naši poslanici doći na današnju sednicu, iz dva razloga. Prvo, ubeđeni smo da je mesto narodnih poslanika u Narodnoj skupštini i da politika treba da se vodi u parlamentu. Drugo, ne može da nas bude u ovom cenjenom domu 47, 64 ili 81, ali osećamo odgovornost prema biračima i svim građanima naše zemlje.

Kao autentični predstavnici nacionalnih manjina u Narodnoj skupštini formirali smo zajednički poslanički klub još istog dana kada su verifikovani naši mandati. Formulisali smo naše zajedničke ciljeve, definisali principe rada; naše stranke imaju različita viđenja oko mnogo čega, ali smo se dogovorili za nekoliko sati.

Ne znam kako će demokratske stranke objasniti građanima činjenicu da se ni oko čega nisu mogle dogovoriti za tri i po meseca. Kako je moguće da Narodna skupština već više od pola godine nije usvojila ni jedan zakon, iako je u proceduri više od 70 zakonskih predloga, još iz prošlog saziva ovog cenjenog doma? Kako je moguće da 7. maja Republika Srbija nema svoj budžet za tekuću godinu?

Štaviše, pojedini funkcioneri nekih stranaka su pokušali da kolektivizuju i da između svih stranaka podele odgovornost za sopstvenu nesposobnost. Narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara, Liste za Sandžak, Unije Roma Srbije i Koalicije Albanaca Preševske doline ne mogu biti odgovorni za nastalu situaciju maksimalne institucionalne krize u Republici Srbiji.

Ne možemo biti odgovorni i krivi iz dva razloga. Od početka rada ovog saziva smo bili konstruktivni. Bili smo prisutni na svim konsultacijama, ma ko ih je organizovao. Nismo smatrali idealnim rešenjem, ali smo bili spremni da podržimo izbor tzv. privremenog predsednika Skupštine da bi se ova skupština odblokirala. Isto tako smo bili jedini, pored Poslaničke grupe vojvođanskih poslanika, koji smo bili spremni da podržimo predlog izmena i dopuna Zakona o budžetskom sistemu krajem marta. Razlog je bio odgovornost prema svim građanima ove zemlje.

Ostale stranke iz demokratskog bloka očigledno ne osećaju odgovornost, čak ni prema sopstvenim biračima. Nije potrebno da nas pravdam i da objašnjavam šta smo uradili. Sasvim je jasno da bez završetka konstituisanja Skupštine i izbora nove demokratske vlade nema napretka ove države. Neformiranjem nove vlade će svi građani Srbije pretrpeti štetu.

Što se položaja nacionalnih manjina tiče, ako se odmah ne pristupi usvajanju izmena i dopuna Zakona o radiodifuziji, prema kojima bi se mediji koji emituju svoje programe na jezicima manjina izuzeli iz obavezne privatizacije, i ako se vrlo skoro ne donese zakon o izboru i nadležnostima nacionalnih saveta nacionalnih manjina, na šta se već više od dve godine čeka, to će imati nesagledive posledice.

Mi ćemo i dalje biti konstruktivni i u interesu svih građana se nadamo, još uvek se nadamo, da će Srbija do 14. maja dobiti novu demokratsku vladu. Rado bismo podržali kandidata za predsednika Narodne skupštine iza koga stoji, za izbor dovoljni, konsenzus stranaka demokratskog bloka. Nijedno drugo rešenje ne smatramo dobrim.

Dogovor o predsedniku parlamenta smatramo delom dogovora o Vladi Republike Srbije. Usled višemesečne prisutne razarajuće i neodgovorne političke rovovske borbe, drugačije rešenje ne možemo zamisliti kao zadovoljavajuće.

U suprotnom se mora konstatovati – toliko ste delili odgovornost da ste postali krajnje neodgovorni. Mi niti smo učestvovali, niti želimo učestvovati u vašoj neodgovornosti.

Naši poslanici Poslaničke grupe manjina će ipak danas glasati za kandidatkinju DS–a iz jedinog razloga: razlog je taj što se naše stranke koje su formirale poslanički klub nacionalnih manjina smatraju delom demokratske opcije. To je jedini razlog. Ali moram isto tako da kažem da ste mogli da nam stavite na raspolaganje i ozbiljnijeg kandidata. Jasno je da predlog Demokratske stranke u ovoj skupštini sada neće proći i za to su odgovorne sve stranke koje su vodile u prethodnim nedeljama i mesecima razgovore o formiranju nove demokratske vlade.

Birači se još sećaju šta je bilo na predizbornim plakatima stranaka iz demokratskog bloka i šta se od toga ostvarilo u protekla tri meseca. Da vas podsetim, na plakatima Saveza vojvođanskih Mađara je pisalo – "Nova šansa". Naši poslanici su u januaru dobili novu šansu i opšta je ocena u našoj zajednici da nismo izneverili birače, nismo se neodgovorno ponašali. Autentični poslanici nacionalnih manjina će sigurno uspeti da dobiju još jednu šansu na sledećim izborima i sigurno će nas biti više u sledećem sazivu. Za ostale nisam siguran. Hvala lepo.

Hvala. Izvolite, Dušan Petrović.

Mislim da je potpuno prirodno da stranke nacionalnih manjina daju podršku gospođi Mileni Milošević kao kandidatu Demokratske stranke, kao kandidatu evropske i moderne Srbije. Dobro je što ste promenili svoju odluku, jer, koliko znam, na početku današnjeg dana ste imali drugačiju poziciju.
Gospođa Milena Milošević, a zbog toga sam se javio da repliciram ovde, jeste ozbiljan kandidat. Demokratska stranka je dala kao svog kandidata osobu koja je sposobna da na dobar način vrši posao predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Da je sreće, i da ono što bi trebalo da je demokratski blok i da možemo da sakupimo odgovarajuću većinu, imali biste prilike sami da se uverite u to. Ovako, videćemo kako stoje stvari i kako će se ovo glasanje završiti.
Dakle, još jednom apelujem na Demokratsku stranku Srbije i na Novu Srbiju da svoju odluku izmene i da glasaju za Milenu Milošević, da glasaju za ono što smo svi zajedno uspeli da uradimo u septembru 2000. godine i 5. oktobra 2000. godine i onda ćete moći da se potpuno uverite koliko Milena Milošević jeste dobar predsednik Narodne skupštine Republike Srbije.

Gospođo Vučić, dame i gospodo narodni poslanici, uprkos svim željama da ovu raspravu shvatimo ozbiljno, teško je ignorisati sve ono što definiše njen karakter.
Koliko god predložena tačka dnevnog reda – izbor predsednika parlamenta, pred nas kao imperativ postavlja obavezu dovršetka procesa konstituisanja najvažnije institucije krhke srpske demokratije, mi moramo imati onu političku snagu koja je imala tako malo podrške i koja je retko dolazila do izražaja u političkom životu Srbije u poslednje četiri godine. Kroz sednicu parlamenta na kojoj se raspravlja o kandidatu za predsednika Skupštine prelama se mnogo više od jedne, dve, tri, četiri političke sudbine. Ova sednica je počela danas, ali su politički procesi koji presudno utiču na njen tok davno započeti.
Nije dobro kada političari kažu da za tako nešto nisu odgovorni. Nama iz Liberalno–demokratske partije je žao što nismo mogli u većoj meri da utičemo na te procese, ali ne pristajemo da se ova rasprava sada svede na izjašnjavanje između dva kandidata. Ova rasprava u kojoj se mi u ovom trenutku nalazimo govori o nesposobnosti onih koji su 5. oktobra pobedili da Srbiji nametnu novi sistem vrednosti, a ne samo nove političke lidere u okviru starog sistema vrednosti koji je u međuvremenu, uprkos brojnim pritiscima, samo delimično izmenjen.
Kada govorimo o parlamentu, valjda moramo postaviti pitanje – u kojoj to zemlji postoji parlament ako prethodno ne postoji demokratija. Ako govorimo o postojanju demokratije, onda ne možemo preći preko činjenice da je naša demokratija pod senkom 12. marta i da se od nas očekuje danas da mi ovde ignorišemo ubistvo Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog predsednika Vlade Republike Srbije, ili da taj događaj posmatramo kao događaj koji će svoj epilog dobiti na nekom sudu.
Nemamo mi šta novo da kažemo o kandidatu Srpske radikalne stranke za predsednika republičkog parlamenta. Ono što možemo da kažemo jeste da je reč o ozbiljnom političaru, ali o političaru koji sledi politički koncept koji je, po našem mišljenju, pretnja za stabilnost našeg društva i koji ugrožava budućnost ne više nas, nego budućnost naše dece.
Ako govorimo o protivkandidatu, o gospođi Milošević, onda takođe ne možemo posmatrati nju kao izolovanu osobu i zanemariti činjenicu da smo, uprkos svim željama, uprkos svakom nastojanju, mi tako malo uticali na korigovanje politike stranke koja je kandiduje, koje je bilo nužno i koje nam je bilo potrebno upravo da bismo izbegli današnju sednicu i atmosferu u kojoj ona protiče. Verovati u postojanje demokratskog bloka je bilo iluzija. Očekivati da će se nakon izborne kampanje koja je vođena političke prilike u zemlji razvijati na drugačiji način, takođe.
Mislim da ne preterujem kada kažem da smo u javnosti mi više insistirali na pravu Demokratske stranke da istakne predsednika vlade, od same Demokratske stranke, delom zbog svoje političke koristi. To svi znamo, jer smo političari. Mi svoju korist ne vidimo u šteti koju ćemo naneti Demokratskoj stranci; mi svoju korist vidimo u mobilizaciji Demokratske stranke i građanskog dela društva, kako bi oni poslovi koji nisu završeni 5. oktobra 2000. godine sada bili završeni, ali ne tako što će neko reći da uživa u ovoj sednici, jer prisustvuje sahrani. Nema sahrane srpske demokratije. Ona će trijumfovati, između ostalog, zbog toga što je ova sednica prilika da se oslobodimo nekih iluzija i sa sebe skinemo onaj teret koji nosimo nevoljno, svako na svoj način, već godinama.
Zbog toga je sada mnogo važnije govoriti o političkoj budućnosti zemlje i načinu na koji mislimo da ona treba da se ostvari, a onda, na osnovu te definisane budućnosti, videti da li nam je uopšte potrebna ova rasprava, ovako kako ona teče u ovom trenutku. Ako biramo predsednika parlamenta, da li to znači da mi nastavljamo proces institucionalizacije političkog koncepta koji će uništiti ovo društvo i koji je poražen tako što je upravo ovaj parlament zapaljen. Ta politika je gorela 5. oktobra 2000. godine, ali ne da bi se vraćala 2007. godine.
Demokratska stranka mora da nam odgovori da li je posle glasanja DSS–a za tu politiku koju smo zapalili u ovoj skupštini 2000. godine, zato što drugačije nije mogla da bude savladana, za Demokratsku stranku prihvatljiva naknadna promena odnosa DSS–a prema zajedničkim ciljevima? Nama je to važno da znamo u ovom trenutku, jer mi rešenje političkog problema u Srbiji ne vidimo u održavanju postojećih političkih odnosa, nego u definisanju onog političkog duela koji je Srbiji potreban i koji smo mi Srbiji uskratili, kao političari.
Građani se nisu 21. januara izjašnjavali o politici o kojoj su se morali izjašnjavati. Glasali su za "100 evra po hektaru", glasali su za "stručnost ispred politike", glasali su za "živela Srbija". Ali, pre toga se mora napraviti ona vrsta razdvajanja u Srbiji bez koje je nemoguće ostvariti te ciljeve. Stručnost u politici – da, nije problem sa tim; "život koji ne može da čeka", takođe, ali ako tu stručnost i taj život, ako pravo na sudu treba da ostvarujemo kroz one koji su afirmisali i vratili u život Miloševićeve vrednosti, Miloševićevu politiku, Miloševićeve izvođače radova, onda je to besmisleno.
Ova sednica treba da posluži, pre svega, kao prilika da pošaljemo poruku ohrabrenja našem društvu. Kakva ekonomska saradnja sa svetom, kakve unutrašnje reforme? Srbija prvo treba da odluči da li će da živi ili će da nestane, a mi moramo biti ti koji ćemo pokazati tu politiku koja će je dovesti do života na koji danas nema pravo.
To nije politika "muljanja", to nije politika kuloarskih rešavanja i partijskih dogovora. To nije politika koja se prelama na BIA. Ako je BIA problem i ako je problem odnos prema ministarstvima sile, onda mi, zapravo, imamo dijagnozu bolesti, a bolest je poražavajuća. Ta bolest traži amputaciju, amputaciju one stranke i one politike koja je Srbiju vratila u Miloševićeve devedesete. To je ona politika sa kojom vi pregovarate očekujući da ćete moći da je promenite.
Recite nam ovde, na ovoj sednici, da li je današnja rasprava u parlamentu kraj te političke avanture u koju ste, ne sumnjam, ušli sa najboljim namerama, ali iz koje morate izaći sa snagom koja je potrebna pre svega vama, a potom i svima u ovoj zemlji, jednom jasnom političkom porukom i odgovorom. Koštunica ne može biti predsednik Vlade Republike Srbije, makar prethodno bio izabran i kandidat Demokratske stranke za predsednika parlamenta, jer on kao premijer presudno utiče na politiku ove zemlje, a ta politika je direktno suprotstavljena interesima o kojima mi ovde sada govorimo.
Gde se nalazi podrška koja nam je potrebna? U društvu, među građanima, onima koji ne žele izolaciju, onima koji su zabrinuti za budućnost svoje dece, onima koji u ovom trenutku sa strahom slušaju reči kandidata za predsednika Skupštine, koji bi da poveća budžet vojsci. Nema šanse. Ako treba da biramo između tog predsednika Skupštine i novih izbora – novi izbori. Nikada više srpska deca na frontove. Indeks, a ne šlem i puška. Tu politiku smo gledali deset godina i ta politika nas je dovela do stanja u kome se danas nalazimo.
Spremni smo da podržimo kandidata Demokratske stranke za predsednika parlamenta, ali očekujemo od DS–a da LDP i građane koje mi predstavljamo posmatra na drugačiji način. Tražimo više ozbiljnosti. Ona nije nama lično potrebna. Mi želimo da dobijemo odgovor od Demokratske stranke, i zato smo tražili razgovore, na kakav način ćemo se strateški postaviti prema onoj orijentaciji zemlje koja je presudno ugrožena i ovom sednicom, na kraju, ali i svim onim što se prethodno dešavalo. To je evropska orijentacija Srbije. O tome treba da se staramo.
Postavljamo ne uslove, nego pravila našeg međusobnog rada po pitanju izbora predsednika parlamenta. Mi želimo predsednika parlamenta koji će aktivirati Komisiju za lustraciju, predsednika parlamenta koji će pred Odborom za ustavna pitanja pokrenuti pitanje reforme Ustava. Želimo predsednika parlamenta koji će nam omogućiti da raspravljamo o finansijskoj kontroli koja guši ovu zemlju i o nepravednom odnosu kapitala i politike koja od Srbije pravi privatno vlasništvo nekolicine ljudi.
Onaj predsednik parlamenta koji je spreman da na tome insistira dobiće našu podršku.
Predsednik parlamenta iz Srpske radikalne stranke na tu podršku ne može da računa, siguran sam da je i ne traži. Odsustvo te podrške i nije izraz nepoštovanja birača SRS, već, naprotiv, izraz naše brige za te ljude koji će sutra ili u vremenu koje je pred nama shvatiti koliko je opasno vraćanje Srbije u politički koncept u kojem, između ostalog, presudnu ulogu ima i današnji kandidat za predsednika parlamenta, iza koga stoji trenutna parlamentarna većina.
Srpska radikalna stranka simbolizuje politiku koja je problem ovog društva, iako se u ovoj zemlji SRS ne pojavljuje kao nosilac političkih događaja već sedam godina. Na prvom nivou odgovornost za stanje u Srbiji snosimo mi, i gospodin Dinkić, i gospodin Mićunović i ja. Mi smo sedam godina, svako na svoj način, vlast u ovoj zemlji, ne radikali ili socijalisti. Slabosti koje smo tada ispoljili, i koje ispoljavamo u međuvremenu, kompromituju naše pravo i oduzimaju nam ideju, od koje društvo ne sme odustati u ovom trenutku, a to je ideja suštinske modernizacije, konkretnih reformi i trajnog razlaza sa politikom koja se ostvaruje na frontovima, a ne na univerzitetima, sa politikom koja se oslanja na pendrek, a ne na dijalog, sa politikom koju smo zapalili upravo ovde 2000. godine. Ja sam na to ponosan. Nemojte se te ideje odricati i ne dozvolite da se iz pepela ponovo podiže.

Reč ima narodni poslanik Nenad Čanak.

Dame i gospodo, uvažena gospođo predsedavajuća, imam obavezu da kažem nekoliko stvari, a prva je da vas sve zajedno zapitam – čemu se ko ovde čudi? Mi smo još 2003. godine imali prilike da gledamo vladu koju je podržavala Socijalistička partija Srbije, što je jasno pokazalo karakter te vlade. Zar ćemo zaista biti toliko naivni da se sada čudimo što isti oni koji su tražili podršku socijalista sada traže podršku SRS–a, kao osvetu Demokratskoj stranci, jer nije izašla u susret njihovim zahtevima. Koji su to zahtevi, niko od nas tačno ne zna, jer se takvi razgovori obavljaju iza zatvorenih vrata.
Međutim, sasvim je jasno, iz svega što je rečeno, da su u pitanju personalna rešenja u onome što se ovde dosta olako zove ministarstvo sile. Ta personalna rešenja nisu samo pitanje ličnosti koje obavljaju te funkcije, nego su i pitanja efikasnosti rada tih službi i tih ministarstava u proteklih 3,5 – 4 godine. Ta efikasnost, tj. neefikasnost rada se pokazala po tome što nije uhapšen Ratko Mladić i što ništa nije učinjeno od onoga što se od ove zemlje tražilo.
Sav taj "prljav veš" o kome govorim, koji se sada ovde iznosi, jasno može svakome pokazati šta je suština predloga da gospodin Tomislav Nikolić bude predsednik ove skupštine. Suština je ta da DSS ima širok koalicioni potencijal. Postavljam jedno pitanje – kako se taj širok koalicioni potencijal može tumačiti?
Samo na jedan jedini način: podrškom gospodinu Nikoliću za mesto predsednika Narodne skupštine od strane DSS–a Srbija gubi šansu da uopšte ikada dobije u toj konstelaciji demokratsku vladu, čak i ako se napravi vlada DS–DSS–G17 plus. To bi onda značilo da je tu Demokratska stranka Srbije, koja nije demokratska stranka, koja je pokazala svojim delovanjem...
Krajnje je vreme i najvažnije za ovu zemlju da se razjasnimo oko pitanja pojma – demokratska stranka, jer inače gubi se potpuno smisao okupljanja demokratskih stranaka, ako uvek može da se pojavi neko ko će pod demokratiju podvesti svoje nedemokratske ciljeve.
Ovde je rečeno da treba staviti tačku na prošlost. Ja se tu potpuno slažem, vreme je da se stavi tačka na prošlost, ali se ona ne stavlja time što se odluči da se stavi tačka na prošlost. Tačka na prošlost se stavlja tako da ako je neko nešto ukrao, on za to mora da odgovara, da mu se sudi, da ide u zatvor i onda da bude ravnopravan član društva. Ne može se ići za tim zato što neko danas ništa nije ukrao i on kaže za sebe da nije lopov. Mora da se plati kazna za ono što je učinjeno i ne može da se desi da sva zla koja su se dešavala u našoj zemlji prođu nekažnjeno, a da mi idemo dalje. Onda mi momentalno postajemo saučesnici onih koji su sve to činili.
Međutim, hteo sam da obrazložim zbog čega naš poslanički klub ne može glasati za Tomislava Nikolića. Pred sobom držim jedan dokument, na kojem je datum 3. decembar 2006. godine, kada je predsednik Srpske radikalne stranke prof. dr Vojislav Šešelj u svom testamentu, pošto je nameravao da drži štrajk glađu do smrti, napisao uputstvo svojoj stranci šta od njih traži.
Ja ću podsetiti da se tu spominje sledeće: dr Vojislav Šešelj traži od članova SRS–a da se oštro suprotstavljaju ulasku Srbije u NATO i Evropsku uniju, jer su tamo, kako je navedeno, koncentrisani svi tradicionalni srpski neprijatelji. Je l' tako? Tako je.
Zatim, da budete uporni u rusofilstvu i zalaganju za što veću integraciju Srbije sa Rusijom i ostalim istočnim, slovenskim, pravoslavnim zemljama. Je l' tako?
Znači, po etničkom i verskom principu, a ne po ekonomskom i demokratskom. Četvrto, da vodite politiku iskrenog prijateljstva sa Kinom, Indijom i arapskim, afričkim i latinoameričkim državama, koje se suprotstavljaju američkoj hegemoniji i dominaciji. Dakle, sa antiameričkim, a ne prodemokratskim državama. Peto, da nikada, podsetiću vas na reči vašeg predsednika, ne ulazite u bilo kakvu koaliciju sa Tadićem, Koštunicom i sličnim srpskim izdajicama.
Nemojte, molim vas, da reči svoga predsednika olako shvatate u trenutku kada čovek piše testament.
Testament se obično piše jednom u životu; naravno, ima i drugih slučajeva, ali je ovo slučaj koji bih ja podvukao – da nikada ne prihvatite otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije. Ako nam zapadne zemlje ipak na silu otmu Kosovo i Metohiju, da insistirate da se automatski, za sva vremena, podvlačim, prekinu diplomatski odnosi sa svim državama koje priznaju nezavisnost Kosova i Metohije. Je l' tako? Tako je.
Takođe je prenet i zahtev radikalima da se uporno bore za oslobođenje Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Je l' tako? Uz činjenicu da u programu Srpske radikalne stranke stoji da je SRS protiv bilo kakve autonomije na teritoriji Srbije. Je l' tačno? Ja sam vaš program čitao pažljivo i tu stoji da između Vlade Republike Srbije i lokalnih organa vlasti ne sme postojati nikakva autonomija. Da li ste vi čitali svoj program? Ja sam ga čitao.
Ako je to sve tako, hajde da pogledamo šta znači ovo što sam sada pročitao. To znači da bi izbor gospodina Tomislava Nikolića, koga izuzetno cenim zbog njegove doslednosti i zbog njegovog oštrog jezika i britkog uma, ali sam apsolutno neprijatelj tog tipa razmišljanja, iz jednostavnog razloga – ako bi se prihvatile ove poruke, za koje ne sumnjam da bi ih Srpska radikalna stranka sprovodila svim sredstvima i na svakom mestu u državnoj administraciji i hijerarhiji, to bi značilo pre svega klerikalizaciju države, svođenje celog državnog sistema na etničku osnovu, antiglobalizam, na način koji bi značio buduću izolaciju zemlje i, na kraju svih krajeva, rat za oslobođenje, pod navodnicima, Kosova, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, gde bi tu opet Srpska radikalna stranka bila dobrovoljni davalac tuđe krvi. To smo već gledali, i zbog toga će Liga socijaldemokrata Vojvodine i Poslanički klub vojvođanskih poslanika glasati za kandidata Demokratske stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidim da se siti ismejaše predstavnici nekih političkih stranaka. Nisam znao da ste zbog toga dolazili u Narodnu skupštinu, računam da je trebalo nešto da pripremite i da građanima Srbije ponudite. Ja nemam ništa protiv kada gospodin Čanak izađe i svoje poznate floskule o potrebi zabrane nekoga, neprijateljima, čudima raznim, iznosi na ovako veličanstven način.
To, gospodine Čanak, govori o vama i vašem demokratskom bloku. Vi biste da zabranjujete, da sklanjate, da ne dozvolite da postoji drugačija ideja, a ja sam razumeo, posebno kada su se smejali ovi vaši podržavaoci, da su oni za sve suprotno od onoga što ste vi čitali, to jest, da ste vi za to da mi naročito ljubimo i volimo one koji nam otimaju našu teritoriju, da Kosovo i Metohiju odmah danas predamo, kao i sve drugo, da autonomiju imamo gde god vam padne na pamet.
Ali, gospodine Čanak, u ovim teškim trenucima po Vojislava Šešelja, u koje ste ga vi i vaša vlast izmišljenom optužnicom smestili, on je napisao nešto po čemu je video kako će se ponašati Oli Ren i kako će se ponašati Havijer Solana, koji su, ne zaboravite, već ubijali po Srbiji, od male Milice Rakić do male Sanje u Varvarinu. Baš se lepo nasmejaše ovi vaši, verovatno su u tom trenutku na ta čuvena dela Evropske unije pomislili, posebno kada su oni iz najrazvijenijeg dela EU, Nemačke, krenuli i bombardovali most u Varvarinu. To je bilo jedno remek delo. Je l' tako, gospodine Čanak?
Šta još treba? Još malo politike štapa i šargarepe, još malo, pa da budemo magarci. Vi prihvatajte ulogu magaraca koliko hoćete, ali mi nećemo da budemo magarci, jer imamo svoju zemlju i imamo svoj narod o kome moramo da brinemo. I to vam je, između ostalog, Vojislav Šešelj napisao, samo niste umeli da rastumačite. Vi ste se mnogo smejali i niste hteli da čujete šta su ozbiljne poruke. To jeste ozbiljna poruka; ako neko misli da onome ko mu ubija dete treba da kaže – hvala ti što si mi ubio dete i sada me preseli iz stana od 30 u stan od 40 kvadrata, a ja mislim da je upravo to ono što se dešava sa Kosovom i Metohijom, jer ga nije izgubio ni Milošević, ni Šešelj, ni ovaj, ni onaj, jer su oni napisali Rezoluciju 1244 protiv nas.
Posle te rezolucije oni je ne ispunjavaju, ti vaši veliki prijatelji, a vi ćete da kažete – e malo je Kosovo što ste nam uzeli, nego, dragi Cobel, uzmi nam i Rašku, dragi Cobel, uzmi nam i Vojvodinu, uzmi nam još ne znam šta. E, ne može, gospodine Čanak. Danas ste poredili parlament sa cirkusom; ja sam mogao neke druge, ne parlamente, već izvršne organe na teritoriji Republike Srbije da poredim sa zoološkim vrtom, ali nisam. Mi se upravo u tome razlikujemo. Ali, to vide i građani Vojvodine i građani Srbije u celini.
To što mislite da svojom bahatošću svi zajedno, kao – e, umiremo od smeha, ili ne znam šta sve, mnogo smo pametni, sada ćemo da napadamo Tomu Nikolića... Pa, vi to radite svaki dan. Ništa drugo ne radite sedam godina. Zašto vam je sedam godina kriv Tomislav Nikolić? Vi ste na vlasti. Svu vlast ovoga svega ste imali i imate, zašto vam je sada kriv? Kriv je zato što je dobio najviše glasova na izborima. Je l' to ne možete da podnesete i ne možete to da prihvatite? Da li je to vaš problem? Kandidujte onoga koga možete. Onda gledajte da negde nekoga i pohvalite od svojih, ako ste u stanju.
To što ćete vi da kudite Tomislava Nikolića na neprincipijelni, rekao bih, imate pravo na šta god hoćete, ali na takav način, kroz salve smeha – kako smo snažni i jaki, da sebe tešite, da ne pokažete celom svetu koliko ste slabi i manji od makovog zrna, mislite da to šteti gospodinu Nikoliću? Ne.
Izašao sam samo da vam dam dobronameran savet, da vam kažem – to nam prija. Što narod više vidi vašu nervozu, što narod više vidi vaše probleme, utoliko poverenje i u budućeg predsednika Skupštine, ako danas bude izabran, Tomislava Nikolića i u sve one koji su protiv vas svakoga dana raste.
Nemojte da mislite da smo vam mi kao neki drugi, da možete da govorite šta hoćete a da vam niko ne odgovara. Ne znam za te neke druge koje ste naučili da šamarate kako stignete, i ovako i onako, da i sa njima vodite politiku štapa i šargarepe; podsećam vas, mi ne prihvatamo ulogu magarca, ni štap ni šargarepu, jer i štap i šargarepa su za magarce, a baš tako su ... Ne vas, ni po jada da samo vas tretiraju kao magarce kad s vama razgovaraju, nego što nam celu zemlju i ceo narod tretiraju kao magarce. Vreme je da više ne budemo magarci, nego ljudi. U tome je razlika između naših politika, što mi hoćemo da budemo ljudi, a vi hoćete da svi budemo magarci. Hvala vam najlepše.

Gospodin Čanak.