Bio sam jedan od osnivača DSS–a. Tada sam bio ubeđen da je to, i bila je u to vreme, opoziciona, istinski demokratska, antikomunistička, antimiloševićevska, antiradikalska stranka. Danas to, gospodine Nikoliću, ona više nije.
Samo još jedan detalj. Zbog čega je nastao ovaj spor? Zbog toga što DSS, odnosno Vojislav Koštunica, želi monopol nad službom bezbednosti. Sada je jasno zašto onoliki sati provedeni u našim pokušajima, tadašnjih lidera DOS–a, i zahtevima da se smeni Rade Bulatović. Sada je jasno zašto nisu otkrivena mnoga misteriozna ubistva, zašto nisu otkriveni mnogi ratni zločini, zašto nije otkriveno šta se dogodilo u kasarni na Topčideru. Sada je sve potpuno jasno. Sada je jasno zašto su ta ministarstva jedina u svetu ovde nazvana ministarstva sile – zato što je očigledan cilj da UDBA ili BIA, svejedno, i dalje vlada Srbijom.

Reč ima gospodin Radovanović.

Poštovani predsedavajući, cenjene dame i gospodo poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, ni u najcrnjim snovima nisam mogao da zamislim da će prva sednica Narodne skupštine Republike Srbije, gde ću ja biti poslanik, proteći ovako.
Dozvolite mi da se na početku, pre svega, u svoje ime i u ime Lige socijaldemokrata Vojvodine i Poslaničke grupe Vojvođanski poslanici, izvinim svim građanima Republike Srbije zbog onoga što im mi danas priređujemo.
Kada sam dolazio na današnju sednicu prošlo mi je kroz glavu šta je 6. oktobra 2000. godine gospodin Vojislav Koštunica izgovorio. Njegovi snovi su bili da Srbija bude dosadna država. Zahvaljujem mu se, jer sam se zabrinuo da će to zbilja da bude, ali dok je on pri vrhu i vlasti...
Bio je jedan poslanik iz Vojvodine pa je rekao jednom prilikom u ovom domu, a moram to da ponovim – ništa se nije promenilo, i dalje se ovde gače. Zgrožen sam što su građani moje države danas mogli da čuju kako se Srbija priprema za novi krstaški rat. Hrišćansku policiju smo osnovali, povećaćemo vojni budžet, podelićemo se na patriote i izdajnike i krenuti da se obračunavamo sa celim svetom.
Pre desetak dana, gledajući parlament Evropske unije, u svojoj naivnosti poželeo sam da Republika Srbija što pre stekne pravo i ima svoje predstavnike u tom domu. Ali, danas se raspršiše ti snovi. Do sada sam bio jedan od onih koji je govorio mladima da ostanu ovde, ali ubuduće ne verujem da ću ih ubeđivati u to.
Dužan sam da vam kažem kako je sve ovo počelo: 5. oktobra 1988. godine čuvenom "jogurt revolucijom" ukinuta je autonomija Vojvodine. Na taj način pokrenut je sunovrat Srbije i celog našeg društva, krenulo se sa oduzimanjem autonomije našoj Vojvodini.
Čuli ste iz usta gospodina Čanka zašto vojvođanski poslanici neće glasati za predlog da predsednik Narodne skupštine bude gospodin Tomislav Nikolić. Poručio bih svojim sugrađanima i ljudima koji žive na severu Bačke, a to je... (Poslanik govori na mađarskom jeziku.) Sendviče, i kada smo bili mnogo jači, mi smo spremali, ubeđen sam da ih nećemo ni sada morati jesti, a osećam veliki napredak, jer deo ove skupštine je naučio da se kravate ipak stavljaju preko potkošulje. Hvala lepo.

Hvala i vama. Reč ima gospođa Snežana Stojanović–Plavšić.

 

Obično sam svoje obraćanje sa ove govornice počinjala sa "drage koleginice i kolege, dame i gospodo...", imajući u vidu da smo uglavnom raspravljali o zakonima a da je javnost putem medija bila u prilici da ove naše rasprave prati. Smatrala sam da skupštinska govornica nije mesto za javno obraćanje, ali ovoga puta počeću drugačije, jer želim da se obratim Srbiji.

Poštovane građanke i građani Srbije, zovem se Snežana Stojanović–Plavšić. Psiholog sam iz Leskovca. Ovde sam da bih vam rekla nekoliko stvari.

Pre svega, G17 plus, naravno, neće podržati izbor gospodina Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine, kao što neće podržati bilo koju ideju koju Srbiju vodi daleko, daleko u prošlost. Drugo, želim da pozovem Srbiju da iskaže jasan stav prema mogućnosti da se vratimo ne samo 10 ili 15 godina unazad, već mnogo više, i nekoliko vekova unazad.

Demokratska, proevropska Srbija ima vrlo jasan stav o ovom pitanju. Tokom današnjeg dana zvalo me je mnogo ljudi iz Srbije i komentarisalo sve ovo što se danas dešava. Njihov zahtev je jasan. Oni su glasali za demokratsku, proevropsku Srbiju zato što žele da idu napred. To je ono što im mi svi, drage koleginice i kolege, dugujemo. Oni su svoj glas dali tome. Oni ne žele da slušaju rasprave o tome ko je kome šta dao, ko je kome šta uzeo. Ne žele više da slušaju teorije zavere koje su slušali tokom devedesetih godina. Dosta je svima nama tih priča.

Zašto danas ovde stranke koje se spore oko resora koje bi trebalo da imaju u budućoj vladi ne raspravljaju o tome ko će imati resor nauke ili resor obrazovanja. To su pitanja koja su za Srbiju 21. veka najvažnija.

Da li mi, dame i gospodo, živimo u nekoj orvelovskoj Srbiji u kojoj treba da raspravljamo o tome ko ima primat u službama bezbednosti? Da li se sa Srbijom dešava nešto o čemu njeni građani nisu dovoljno obavešteni? To su danas pitanja koja Srbija postavlja sebi, na koja mi moramo da damo još danas jasan odgovor.

Proteklih godina smo svi govorili da gledamo u budućnost i u to ime nismo želeli da pričamo mnogo o prošlosti.

Kad god bi se dotakli te teme svi smo govorili – dobro, to je iza nas, nećemo dalje pričati o tome, hajde da vidimo kako ćemo dalje napred, kako da napravimo neki iskorak u budućnost, nećemo se vraćati u prošlost. Dame i gospodo, ja mislim da u budućnosti treba da se vratimo malo i u prošlost, jer građani Srbije, kao i svi ljudi na svetu, imaju jedan zaštitni mehanizam, a to je mogućnost da zaboravljaju loše, ružne i traumatične stvari. Danas želim da ih vratim na to i govoriću u ime svoje generacije i u svoje lično ime, želim da vam dam par primera.

Dame i gospodo, krajem osamdesetih i devedesetih godina uspešno sam, i sa prilično dobrim uspehom, završila studije, formirala porodicu i započela svoju profesionalnu karijeru. Naravno, kao i svi mladi ljudi toga doba, imala sam viziju o tome kakva nas budućnost čeka. Verovali smo da možemo da napredujemo u karijeri, da ćemo se stručno usavršavati, da ćemo putovati svetom, da ćemo svojoj deci otvarati perspektive koje će ih dovesti na korak ispred nas.

Šta se onda dogodilo? Naše vizije, naši snovi i naša budućnost počeli su da se ruše kao kula od karata. Umesto svih tih vizija i svih tih snova, počeli smo da se takmičimo jedni sa drugima u jednoj jedinoj disciplini, a to je veština preživljavanja. Šta smo počeli da učimo? Počeli smo da učimo kako da zimi, u uslovima restrikcije od šest ili osam sati, kada nemate struju, zagrejete dvogodišnje dete, da li da ga držite pod ćebetom ili da ga držite obučeno u jaknu i rukavice. Ili, recimo, kako da napravite kolač od jednog jajeta; kako da nabavite džak brašna za 50 maraka ako vam je plata pet maraka; na kraju krajeva, kako da od tog brašna umesite hleb koji će vaša porodica jesti. Kako da svojim roditeljima, koji su radili po 35 godina i daju vam čitavu penziju da im nabavite hleb toga dana, objasnite da, nažalost, nemaju dovoljno za jedan hleb.

To su veštine koje smo mi učili devedesetih godina, neki malo više, a neki malo manje uspešno. Moja komšinica, ekonomista od karijere, naučila je čak da pravi ceđ od pepela kako bi oprala pelene svom tek rođenom detetu jer deterdženta nije bilo. Svašta ljudi mogu da nauče, zaista.

Međutim, za sve to vreme, dok smo sve to učili, mi smo verovali da postoje neki odgovorni ljudi koji će se baviti politikom i koji treba da urede državu tako da ona nama ipak služi i kako će se sve to u jednom trenutku na neki način ipak promeniti.

Mislili smo da je naša obaveza da i dalje učimo, da napredujemo, a doći će vreme kada ćemo moći da dođemo do izražaja i da sve to pokažemo.

Nažalost, moram da priznam da nismo bili u pravu, jer sve to dovelo je do toga da smo 1999. godine bili izloženi bombardovanju.

Neću da vodim polemike o tome ko je kriv a ko nije kriv za to bombardovanje, ali građanima jedne zemlje uvek je odgovorna njihova vlast za ono što im se dešava. Ako je ideja bombardovanja bila odlazak gospodina Miloševića, pa da li postoji među vama ijedan političar koji će reći "ne, važnije mi je da budem predsednik, nego da čitava moja zemlja bude bombardovana".

U trenutku kada smo shvatili da nije ugrožena samo budućnost naše dece, već da su bukvalno fizički ugroženi i njihovi životi, Srbija se podigla na noge i Srbija je promenila tu vlast koja je vodila takvu politiku. Da li mislite da Srbija danas zaista želi da se vrati toj politici? Ja sam ubeđena da će ona na sve načine dokazati da je to za nju potpuno neprihvatljivo.

Gde se mi, dame i gospodo, nalazimo danas? Imam utisak da se nalazimo u nekom vremeplovu ili da sam, igrom slučaja, postala statista u nekom horor filmu. Zaista ne mogu da verujem, kao i većina građana Srbije, šta se ovo danas u ovom parlamentu događa. Ko je za sve to vreme u Srbiji napredovao?

Napredovali su neuki, polu ili više kriminalizovani pojedinci koji se nisu libili ničega a danas oni žele da vladaju Srbijom. To je nešto što moramo sprečiti, to je nešto čemu jasno danas i ovde moramo reći – ne.

Kako se danas u Srbiji živi? Loše se danas u Srbiji živi. Još mnogi ljudi žive jako loše. Dame i gospodo, mi smo počeli da gradimo svoju kuću. Imamo temelj, imamo stabilan budžet, imamo devizne rezerve, u zdravstvu se ne peru ponovo gaze, kao što je to bilo devedesetih godina, i ne peru se one sterilne rukavice, nego postoje moderni aparati. Lekari mogu da rade ponovo svoj posao. Pomalja se srednji sloj u Srbiji.

Da li želimo da stavimo tačku na sve to? Da li želimo da vlast damo onima koji će sve to što smo gradili tokom ovih godina lagano trošiti na način na koji su to činili devedesetih? Da li stvarno hoćemo da za pet, šest ili deset godina Srbija ponovo bude potpuno izolovana zemlja, bez ikakve perspektive? Ovo je poslednja opomena za Srbiju. Ovo što se ovih dana dešava poslednja je opomena za Srbiju, i to se ne sme dogoditi. Uverena sam da će Srbija dati jasan odgovor na sve ovo.

Dame i gospodo, na kraju krajeva, šta mi želimo sutra? Da li želimo da se naše kćeri takmiče u znanju, u veštinama, u sposobnostima sa ostalim građanima sveta, ili želimo da ih vraćamo veštinama koje su njihove prabake negovale pre mnogo vekova? Da li želimo da se naši sinovi takmiče u informatičkim veštinama i na sportskim terenima sa svetom ili želimo da okače puške o rame i da se – kao oni nesrećnici pre neki dan u Kruševcu koji ne samo da su promašili vek, nego su promašili istorijsko razdoblje – okupljaju i kreću u neke nove bojeve, iz kojih se možda neće ni vratiti?

G17 plus nema dilemu pred ovim. Srbija mora da ide napred, Srbija mora da ide u Evropu, Srbija mora da ide ka ekonomskom napretku, Srbija mora da postane moderna država. Sve ostale rasprave u ovom trenutku potpuno su nebitne. Pozivam vas da se okrenemo budućnosti ponovo, u ovom trenutku koji je, verujem, za Srbiju zaista istorijski. Hvala vam.

Po Poslovniku.

Dame i gospodo, dugo trpim da ne  odgovorim, jer mi savetuju da to ne kažem, ali posle ovakvih uvreda koje je gospođa izrekla na račun ljudi koji su spremni da pomognu odbranu svoje zemlje, odbranu ustavnog poretka koji nas obavezuje da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije... Gospodo moja draga, da ste iole pratili šta se dešavalo u Kruševcu, da ste iole dobronamerni, znali biste da su ti ljudi spremni da se u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova stave na raspolaganje vojsci, policiji i žandarmeriji da bi spasili omladinu, da bi spasili decu od 18 do 25 godina.
Njoj je najvažnije kako će od jednog jajeta da napravi pitu. Neki ne znaju da naprave pitu ni od sto jaja. Znači, gospođo, da znate, kada se obraćate ljudima koji su spremni da polože život za ovu zemlju, morate da se obraćate sa dužnim poštovanjem.
Ovde ste danas u svojim politikantskim borbama, pre svega između nekih stranaka tzv. demokratske opcije, pomenuli sto puta hiljade poginulih, sto puta ste pomenuli žrtve. Moram da vam kažem jednu stvar: nijedan od nas koji smo ratovali od 1990. do 1999. godine nije ratovao ni za Slobodana Miloševića ni za radikalnu stranku, nego isključivo za srpski narod.
Molim vas, kada pominjete hiljade mrtvih znajte da su iza njih ostale majke čije dostojanstvo vređate i vređate njihovu žrtvu. U svim demokratskim zemljama sveta takvi ljudi stoje na pijedestalu, uvek njihovi predstavnici stoje uz predsednike država. Jedino u Srbiji se njihova žrtva negira, jedino se njihovom žrtvom u Srbiji ispiraju usta i koriste se za sitne politikantske borbe. Hvala vam.

Gospođa Vesna Pešić.

Poštovani poslanici, poštovana gospođo Vučić, današnja rasprava pokazuje da Srbija još uvek nije rešila svoju osnovnu dilemu, da Srbija nije postigla konsenzus, ono što su učinile mnoge naše susedne zemlje, da ona nije rešila kojim će putem da krene. Ona još uvek ne zna da li će postati ruska gubernija, da li će biti siromašna zemlja, da li će biti policijska država, ili će krenuti putem razvoja, napraviti pravnu državu, krenuti putem Evrope i omogućiti svojim građanima da žive pristojno.
Tu osnovnu dilemu Srbija nije razrešila i po hiljaditi put se to danas vidi.
Najviše se to videlo onda kada je bio ubijen premijer Zoran Đinđić. Ubijen je zbog toga što je tada jasno izraženo kakav je put kojim Srbija treba da krene i kojim putem treba da ide.
Po ovome što smo do sada čuli vidi se da mi odstupamo od svih naših suseda po tome što Srbija i sada hoće da kaže da može biti i teritorija neke druge države, i velike Rusije, i da nije važno kako će građani da žive i kojim putem će Srbija da krene.
Osvrnula bih se sada na to kako je došlo do ove situacije da ponovo razrešavamo to pitanje za koje nam se učinilo da je posle 5. oktobra bilo razrešeno, da je Srbija našla svoj put i energično krenula da pravi određene reforme i da izgrađuje jedno normalno i pristojno društvo.
Posle izbora 21. januara ove godine, desilo se nešto što zaista nije blizu pameti. Sada se govori, ono što čujemo od Demokratske stranke Srbije, da je zapelo oko BIA, oko saobraćaja, onih što grade puteve... Znači, to je zapelo.
Gospodo, moram da vam kažem da nije tu zapelo. Zapelo je prvoga dana, kada je Demokratska stranka Srbije smatrala da Vojislav Koštunica mora biti premijer i nije dozvolila da dođe do regularne smene vlasti. Po tome se meri ko je demokratska stranka, a ko nije; onaj ko priznaje rezultate izbora i mirno siđe sa vlasti, taj jeste demokratska stranka. Tu nije poenta samo da prebrojavamo glasove, nego i da uvažimo rezultate izbora.
Slažem se, gospodo radikali, da ste vi dobili najveći broj glasova. Ali, ovom činjenicom da Demokratska stranka Srbije nije prihvatila da postoji izbor, da je Demokratska stranka dobila veći broj glasova, i da nije htela da prihvati da premijera da DS, onda vi možete da tražite i da se ovde izvrši harakiri od strane Demokratske stranke, zato što vama ništa nije dovoljno.
Vi ste upravo tu pokazali da Srbija nema demokratiju i nemojte se više hvaliti da je ima, zato što nećete da siđete sa vlasti. To je ono što ste vi uradili i zato smo upravo došli do ove situacije.
Sada nam tu gospodin prepričava da li je Solana rekao ovo ili ono. To nema nikakve veze. Gospodo, vama niko 2003. godine nije sporio da sa 53 mandata imate sve službe, da vladate Srbijom i da delite vlast. Vi ste prvi smatrali da postoji jedna stranka i jedan jedini premijer, koji se vezao za vlast i neće da siđe sa vlasti. Zbog toga je upravo došlo do ovakve situacije.
Vi ste se hvalili time da vaša stranka ima koalicioni kapacitet. Šta to znači? Da radite i na struju i na baterije i da možete da budete malo demokratska stranka, malo da priznajete izbore, malo da ne priznajete izbore, možete ka Evropi, možda možete ka Evropi.
Ja kažem da je to glavni problem vaše stranke, ono što je rekao Nenad Čanak – sve što su rekla gospoda radikali, da li može iko od vas danas da navede jednu stavku, a da se vi uopšte ne slažete sa tim. To ste vi upravo sada pokazali, dajete podršku da Srbija posle sedam godina od 5. oktobra treba da glasa radikale za predsednika Skupštine. To je rezultat toga što ne prihvatate demokratska pravila igre.
Sada bih htela da kažem... I, naravno, obratila bih se Demokratskoj stranci, zato što smatram da Demokratska stranka snosi veliku odgovornost za ovo o čemu danas govorimo. Evo o čemu: mnogima smo skretali pažnju da DSS zaista nije demokratska stranka. Podsetiću vas samo na jednog čoveka, jer možda se tu i neki drugi sećaju da je gospodin Zoran Stojković bio čovek koji je u naše vreme sudio moje kolege koje su tražile slobodu mišljenja. Taj čovek je postao ministar pravde u vladi Vojislava Koštunice. On je tražio koncentracionu vladu. On je niz stvari učinio i pokazao da nema nikakvog demokratskog kapaciteta. Demokratska stranka je prelazila preko toga i to joj ništa nije smetalo, ništa im nije zamerala, ušla je sa njima u isti čamac, prihvatila istu politiku i sada je dobila ono što je tražila.
Gospodo iz Demokratske stranke, vi se hvalite da ste dobili milion glasova. Samo pomislite koliko su vaši glasači razočarani što ćete dovesti radikale ponovo na vlast. Ovo niste smeli da dozvolite, mi smo vas upozorili da kohabitacija nije politika Demokratske stranke i da ćete morati da podnesete za to određene račune. Onog momenta kada ste prihvatili da Vojislav Koštunica bude premijer, tada ste predali i BIA, i MUP i Ministarstvo saobraćaja kome treba – gospodinu Velimiru Iliću, je l' može dalje ono "leva ruka, desni džep". Čak ćete i na to pristati.
Smatram da izlaz iz ove situacije može biti samo jedan, a to je da raspišemo nove izbore. Novi izbori neće imati smisla ukoliko se ove dve jasne opcije puta za Srbiju ne preformulišu, da građani Srbije mogu jasno i glasno da se opredele da li hoće da krenu putem Evrope, razvoja, pravne države, a ne svađe oko policije i oko toga ko će koga da špijunira i ko će koje fajlove i dosijee da drži. Da li će Srbija krenuti putem Evrope ili će Srbija da krene unazad u primitivizam, u ono što znamo i ono što nam se dokazalo svih ovih 17 godina.
Ako to ne učinimo, ako DS i mi drugi ne napravimo jednu jasnu i glasnu opciju između koje će građani da biraju, onda neka pobede, to je ipak demokratija. Ako dobiju radikali, dobili su radikali. Ali, jasno mora biti za šta će građani Srbije da se opredele.
Smatram da smo ovoga puta građane Srbije prevarili i da su oni glasali za Evropu i za bolji život, a dobili su to da mi danas treba da glasamo za predsednika Skupštine iz Srpske radikalne stranke, a sutradan da imamo manjinsku vladu sa radikalnom strankom.
Smatram da su naši glasači, koji su marširali sa nama i koji su se godinama borili za demokratsku Srbiju, strašno razočarani i da su u očajanju, ali nudimo ovo rešenje i da kažemo da više šale oko toga kuda će Srbija da ide nema. Hvala vam.

Dame i gospodo poslanici, moram izraziti svoje nezadovoljstvo. Celoga dana slušam ovde o nekoj demokratiji i slušam od ljudi koji žele da predstave demokratiju, a ponašaju se apsolutno na nedemokratski način. Žao mi je što je gospođa Vesna Pešić, pričajući o svojoj velikoj demokratiji, pričala o demokratskim načelima i principima, naravno, izuzimajući stranku koja je dobila najveći broj mandata. Ona je želela da kaže da su Demokratska stranka Srbije i stranke koje su u bloku sa njom nedemokratske, jer nisu prihvatile ili nisu shvatile ko treba da bude mandatar. Ako je već neko želeo da da mandatara, onda je to morao dati predsednik Republike, po Ustavu, najvećoj stranci, na demokratski način i da ona napravi vladu. Ako ona ne napravi, daje drugoj stranci, pa trećoj stranci i mi bismo za tri nedelje imali izbore.
Povod ovog mog javljanja jeste upravo to da je gospođa Vesna Pešić više puta, a naravno i sada, pričala o Novoj Srbiji, o Velimiru Iliću i naravno, po njoj – "leva ruka desni džep". Stvarno ne mogu da razumem da ljudi žele nepoštenje da pretvore u poštenje, da laž pretvore u istinu, da nerad pretvore u rad. Uvek se u Srbiji kritikuje bolji od sebe; hajde onda, izvolite, molim vas, Nova Srbija, gospodin Ilić je u prošlom mandatu radio tri hiljade kilometara puta i na tome su mu građani Srbije zahvalni i zadovoljni su. U pretprošlom mandatu u kome je gospođa Vesna Pešić bila, urađeno je samo 300 kilometara puta.
S druge strane, na kraju, dame i gospodo narodni poslanici, stvarno moram da vam kažem, kao poslanik, iznenađen sam tokom ove sednice. Može ovde ko god hoće da se zaklinje u demokratiju i u demokratska načela, da se bije u prsa da želi da zaštiti interese građana Srbije, ali verujte mi, ova sednica Skupštine zgadiće se građanima Srbije, zato što su građani Srbije gladni, žedni i bosi, zato što će građani Srbije vrlo brzo doći u situaciju da se ne mogu isplatiti ni dečiji dodaci, ni penzije, ni plate prosvetnim radnicima, zdravstvenim radnicima.
Građani Srbije ne mogu čekati nikoga da četiri meseca razgovara, pregovara hoće li ili neće da napravi vladu. Građani Srbije hoće vladu, građani Srbije hoće da rade, građani Srbije hoće da žive. Građani Srbije hoće boljitak za svoju porodicu i ne zanima ih ovakva demokratija i priče, vraćanje u prošlost.
Pitam gospođu Vesnu Pešić ko je nju promovisao da bude ambasador. Prema tome, nemojte se zaklinjati u demokratiju. Građane Srbije zanima budućnost, perspektiva, ali naravno i sadašnjost.
Nemojte kritikovati bolje od vas. Kada budete vi iskazali rezultate kakve je iskazalo Ministarstvo za kapitalne investicije, kada budete napravili 3.000 kilometara puteva, ili možda pet, onda možete pričati da ste bolji. Ako ste u vašoj vladi imali 300 kilometara, morate prihvatiti da je ovo ministarstvo značajan iskorak, na zadovoljstvo građana Srbije, učinilo.