Određujem pauzu za ručak. Nakon pauze, reč ima Milena Stanković. Određujem pauzu do 15,05 časova.

(Posle pauze).

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad.

Za reč se javio narodni poslanik Milena Stanković, a zatim narodni poslanik Vidoje Jovanović. Milena je insistirala da kažem - narodna poslanica.

Izvolite, Milena.

Jeste, insistirala sam da kažete da sam narodna poslanica, a vi ste ipak rekli da sam narodni poslanik.
Da li smo se skupili? Nismo. Dobro, polako.
Danas sam, u stvari, želela da govorim o tome koliko budžet o kome mi danas diskutujemo ne uvažava princip rodne ravnopravnosti i zato sam, gospodine Albijaniću, i rekla da me najavite kao narodnu poslanicu. Naime, verujem da će se većina narodnih poslanica sa tim složiti, pripadnost ženskom rodu u Srbiji, nažalost, iako živimo u 21. veku, znači konstantnu podređenost u svim sferama života. Posledice tog i takvog ženskog položaja u našem društvu ne snose samo žene, iako su one te koje su direktno pogođene, nego i deca i, posebno, muškarci.
Ono što bih htela da napomenem jeste da nema prosperitetnog društva ukoliko je jedna polovina njegovog potencijala neiskorišćena i nema zdravog društva ukoliko oba pola, a sada je takva situacija u našem društvu, nemaju jednaku mogućnost na zdravstvenu zaštitu.
Nema prosvećenog društva ukoliko oba pola nemaju jednake mogućnosti na obrazovanje. Nažalost, situacija je takva da u ovom trenutku žene nemaju jednake mogućnosti kao muškarci na obrazovanje. Mogućnost žene da se nađe na nekoj upravljačkoj poziciji u našem društvu, kao što znate, nije velika. Ilustracija toga jeste činjenica u ovom parlamentu ima 250 narodnih poslanika, a od toga 50 narodnih poslanica, da imamo 22 ministarstva, a da imamo samo četiri ministarke.
Kada se nađu u poziciji da mogu da donose bitne odluke, kada se nađu u poziciji da svojim odlukama mogu da utiču na položaj žena, žene vrlo često iniciraju projekte koji za cilj imaju poboljšanje položaja žene. Nažalost, šta god da zamisle, ispostavi se da za te njihove ideje i za njihovu realizaciju ne postoji novac. To je tako upravo zato što u budžetu ne postoje stavke kojima bi se takvi projekti podržali.
Zato danas govorim o toj rodnoj senzibilisanosti budžeta, koja nije nešto što sam ja izmislila, to je tekovina moderne ekonomije. Naime, čitav niz konvencija upravo o tome govori i čitav niz konvencija je definisao mehanizme putem kojih može da se utvrdi na koje načine su ženska prava ugrožena i kako ženska prava, kroz pravilno budžetiranje, mogu da budu zaštićena.
Naš budžet je rodno neutralan, pretpostavljam, ne zato što naši ekonomisti, naši političari nisu informisani o tome koliko je važno da se vodi računa o ženskim pravima, nego, prosto, zato što ih nije bilo briga i zato što nisu marili za ženska prava. Zato sam ovde da ih na to upozorim, da im kažem da je potrebno da se ozbiljno razmisli o položaju žena u ovom društvu.
Ono što bi doprinelo osnaženju žene u našem društvu, uopšte, jeste, pre svega, ekonomsko osnaženje žene. Za ekonomsko osnaženje žene u našem društvu potreban je novac, potrebno je da se žene zaposle, potrebno je da se naprave programi kojim bi se žene edukovale, tako da mogu lakše da dođu do zaposlenja.
Osim toga, ono što je jako važno, a što je u našem društvu tabu tema, o čemu bi češće, i za ovom govornicom, trebalo da se govori, jeste nasilje nad ženama. Nasilje nad ženama je tema o kojoj se govori samo u kampanjama, u cilju lakog prikupljanja političkih poena, a, u stvari, to je nešto sa čime se srećemo svakog dana, to je problem koji imamo svakodnevno. Država je ta koja treba o tome da vodi računa, pre svega, kroz edukaciju, ali i kroz osnivanje «sigurnih ženskih kuća» koje, za sada, osnivaju samo nevladine organizacije.
Pored toga, zdravlje žena je jako bitna tema, o kojoj se malo govori i za koju vidim da ni u ovom budžetu nije bilo sluha. Naime, trudničko bolovanje, odnosno naknada zarade u toku trajanja trudničkog bolovanja iznosi samo 65% od punog iznosa ličnog dohotka, što je za žene koje održavaju trudnoću, a to su, naravno, rizične trudnoće čim postoji potreba njihovog održavanja, nedovoljno za normalan život i za normalan razvoj te trudnoće, kao i za opstanak porodice trudnice.
Osim toga, ne znam da li vi to znate, to je isto tako važno, volela bih da me saslušate, Srbija je prva zemlja po broju obolelih žena od raka grlića materice. To je bolest koja može da se leči. To je bolest koja sporo napreduje, ali, upravo iz razloga nedovoljne edukacije, iz razloga nedovoljne prevencije, mi imamo najveću smrtnost u Evropi. Znači, na 100.000 stanovnika u Srbiji, 27 žena umre, upravo, od ovog oboljenja. Vakcina protiv ove bolesti je pronađena i ona košta 120 dolara.
Mislim da je ovaj budžet trebalo da uvaži taj momenat i da je trebalo da bude predviđena stavka o vakcinaciji devojaka do 26 godina u cilju zaštite od ove bolesti, ako ne u potpunosti, a ono bar delimično, ili, bar, da se napravi plan edukacije kojim bi se roditelji dece informisali o tome da postoji rešenje i da ima leka.
Ovo je sada jedna vrlo široka tema. O njoj bih mogla da pričam dosta dugo. Vreme teče i uvažavam ostale govornike.
Zaista mislim da prilikom formiranja sledećeg budžeta o tome mora da se vodi računa.
Zameram što nije bilo javne rasprave, što nije bilo mogućnosti da stručna javnost reaguje, što nije bilo mogućnosti da naši stručni timovi pravnika i ekonomista, takođe, pomognu tvorcima ovog budžeta i da napravimo jedan dobar, rodno senzibilisani, budžet.
Hvala.

Dakle, u skladu sa svojom tolerancijom, pustio sam vas da, iako je potrošeno vreme poslaničke grupe, malo produžite svoju raspravu.

Zaista želim da vas ispoštujem i zato sam rekao onako kako ste želeli. Potrebno je uskladiti i standardizovati srpski jezik da to možemo koristiti, a ne da pogađamo koje termine možemo reći na ovaj, a koji na onaj način.

Hvala vam.

Po Poslovniku, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa članom 88. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Kao poslanici, možemo imati razumevanja i imamo razumevanja za gospodina Cvetkovića koji ovde brani budžet već dva dana i za njegovo, verujem, poslovima opravdano zakašnjenje od 15 minuta. Ali, nemojte, gospodine predsedavajući, toliko ponižavati sebe kao predsedavajućeg i nas kao poslanike.
Budžet je najvažniji zakon u parlamentu i zaista je neozbiljno očekivati od nas da raspravljamo o budžetu sami sa sobom, a to je ono što nam se dešavalo u prethodnih 15 minuta.
Ako nema nijednog ministra ovde, onda morate pribaviti odgovor na pitanje kada će se ministri pojaviti, pa tek posle toga početi raspravu.
O ovako ozbiljnim temama, pogotovo o temi o kojoj je govorila poslanica Stanković iz naše poslaničke grupe, govorimo sami sa sobom.
Nadam se da će ministri imati vremena za konsultacije, kako bismo dobili adekvatan odgovor na pitanja koja su postavljena u prethodnoj diskusiji.
Što se tiče evolucije u srpskom jeziku, ako žena može da bude domaćica, krojačica, kuvarica, onda dopustite da bude i ministarka, i predsednica, i poslanica.

Hvala, gospodine Jovanoviću.

Moram vas obavestiti da sam bio brži od ministra jedino u tome što sam brže sišao niz stepenice i započeo sednicu, a ministar je prisutan. Gospodin ministar finansija je tu i prati rad Skupštine.

Narodni poslanik Žarko Obradović, po Poslovniku, a zatim Aleksandar Vučić, takođe, po Poslovniku.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Ja ću na kratko prekinuti ovu raspravu o budžetu, zato što bih želeo, u ime Poslaničke grupe SPS-a, koristeći odredbe Poslovnika, čl. 225. i 226, da tražim od Republičkog javnog tužioca, jer poslanici imaju na to pravo, informaciju o tome šta je Republičko javno tužilaštvo, odnosno Specijalno tužilaštvo, s obzirom na to da je jedna od nadležnosti Republičkog javnog tužioca da može da imenuje i specijalnog tužioca, učinilo ili šta ima nameru da učini povodom intervjua koji je gospodin Dušan Mihajlović dao juče dnevnim novinama, odnosno navoda iznetih u tom intervjuu, koji govori o sprezi pojedinih ljudi iz vlasti posle 2001. godine sa mafijom.
Mislim da Tužilaštvo mora da da ovom telu, ovom domu, odgovor. Neka Tužilaštvo kaže - ništa od tih navoda nije tačno. Neka kaže - tačno je nešto od toga. Neka kaže - sve je tačno, pa će onda morati i da podigne optužnice, ali nešto mora reći. Nemoguće je da Tužilaštvo ćuti i da prenebregne sve ono što je gospodin Mihajlović izneo u ovom intervju, jer on ozbiljno dovodi u pitanje mnoge tvrdnje, stavove koji su postali deo javne, zvanične istorije Srbije posle 2000. godine.
Srbija mora da zna da li je sve što se odigravalo posle 5. oktobra urađeno u skladu sa zakonom ili nije, ko je radio, ko nije, ko je u ime države radio državne poslove a bavio se privatnim biznisom, ko je bio državni prijatelj, a ko je bio neprijatelj. Za neprijatelje se zna, to smo bili mi socijalisti i kolege radikali, bili smo zvanično državni neprijatelji, ali je dobro da čujemo ko su bili državni prijatelji.
Dobro bi bilo da čujemo ko je uticao na rad Tužilaštva u vezi sa podizanjem pojedinih optužnica, ko je uticao na rad Tužilaštva tako što pojedine optužnice nisu nikada ugledale svetlo dana, što nekoliko godina stoje u fiokama Tužilaštva, na različitim nivoima. Dobro bi bilo da znamo, pošto se i to pominje u ovom intervju, ko je uticao na okružnog tužioca da Spasojević i ostali članovi te kriminalne grupe budu pušteni iz zatvora.
Toliko toga je bivši ministar unutrašnjih poslova u ovom intervju rekao da bi za pravosuđe u Srbiji bili sramota da Tužilaštvo ignoriše ovaj zahtev Poslaničke grupe SPS-a i da ne kaže šta je uradilo i šta je od ovoga istina, jer mislim da tu istinu dugujemo svima u Srbiji.
Zanimljivo je da se o tome ćuti, kao da postoji jedna zavera ćutanja, kao da ne postoji spremnost da se bilo koja ozbiljna tema vezana za spregu između kriminala i države, iz tog vremena pa nadalje, ozbiljno pokrene, a kamoli istraži, kao da se mnogi ljudi plaše da će se otvoriti Pandorina kutija.
Nema razloga za tako nešto, ako smo pravna država, a svi tvrde da jesmo i svima su puna usta pravne države.
Onda nema razloga ni da se prenebregne ovaj zahtev Poslaničke grupe SPS-a da tužilac nama, poslanicima, kaže šta je od toga tačno, a šta nije i šta država u odnosu na ono što je tačno ima nameru da učini.
Hvala vam.

Prosledićemo vaše pitanje, gospodine Obradoviću.

Po Poslovniku, narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, neverovatno je da raspravi o zakonu o budžetu, kao najvažnijem zakonu koji se usvaja, koji u redu akata, po svojoj snazi i značaju, stoji odmah iza Ustava kao najvišeg pravnog akta jedne zemlje, svakako, najznačajnijem zakonu koji se na godišnjem nivou donosi, ne prisustvuje niko sem jedan ministar.
Koliko znam, tukli su se u Vladi Srbije, deset, petnaest, dvadeset, dvadeset tri ministra, tukli su se danima ko će više para da uzme za svoj resor. Na kraju je došao jedan ministar da zastupa budžet; nema ni predsednika Vlade, nema ni ostalih ministara.
To nije dobra poruka, jer se time pokazuje - mi ćemo na našim odborima u Vladi, mi ćemo unutar naših stranaka, dakle, DS, DSS i G17, da se dogovorimo kako ide raspodela para, ko koliko dobija, kome je za šta potrebno, a onda nije ni važno šta će Narodna skupština da kaže, niti ćemo njihove amandmane da prihvatamo. Jer, ako im se nije sedelo dok je trajala rasprava u načelu, hajde da čuju šta ljudi misle o određenim amandmanima, da li bi bilo dobro da neki od tih amandmana bude prihvaćen ili ne, da li bi bilo dobro da se poveća podrška našem narodu na Kosovu i Metohiji ili neko misli da treba da se smanji, da li bi bilo potrebno da se povećaju ili smanje izdaci za našu vojsku, u zavisnosti od toga šta ko misli u Narodnoj skupštini i kako to obrazlaže. Ali, to nikoga u vlasti ne interesuje.
Nisam hteo da kažem dok sam govorio, ne želim to da zloupotrebljavam, ali u ovom trenutku neki čovek ovde, meni nepoznat, sve vreme razgovara, pokušava, valjda, da me ometa ili ne znam šta. Voleo bih da znam o kome je reč, ali, u svakom slučaju, nije u redu da narodnog poslanika, kad izađe za govornicu, bilo ko na takav način ometa.
Ne slažem se sa gospodinom Jovanovićem oko toga - ako imamo reč poslanik, odmah možemo da imamo i reč – poslanica, ili imamo novinara, pa novinarku, pa ne znam šta. Prosto, to nije tako.
Navešću vam da u mnogim jezicima, posebno slovenskog porekla, imate slične reči; negde postoji mogućnost da se napravi nastavak kako bi se pravila razlika između muškog i ženskog roda, a negde ta mogućnost ne postoji.
Tako, recimo, u ruskom jeziku imate reči - "student" i "učitelj" koji imaju svoj nastavak - "studentka" i "učiteljnica", ali nemate nastavak na rečima - agronom, arhitekto, vrač, ili ne znam ni ja šta sve. Tako ne možete ni u srpskom jeziku da nađete nastavak.
Kako će ženski rod da bude od reči – vršilac dužnosti; treba da bude - "vršilica" ili šta već. Ili od reči "konj", da bude "konjina" ili "konjica". Te reči već imaju ...

Gospodine Vučiću ....