Dame i gospodo narodni poslanici, nakon što je završena rasprava želeo bih da se zahvalim svima koji su učestvovali i da kažem nešto povodom kritika koje su bile upućene, vezano za stavove Ministarstva, odnosno Vlade.
Iako ovde ima puno amandmana, dvadesetak i nešto, ipak se u osnovi oni svode na nekih pet ili šest ključnih pitanja. To su: tečni naftni gas, sokovi, cigarete, kafa, kerozin i godišnje usklađivanje; maltene, sa ovih pet sam nabrojao sve o čemu je ovde bilo reči.
Slušajući raspravu razmišljao sam u čemu je problem i zašto se ne slažem što se tiče pojedinih tačaka i na neki način sam uspeo da sistematizujem naše razlike u tri osnovne stavke. Od te tri dve se odnose na neke fundamentalne ekonomske stavove, pa bih krenuo upravo od toga.
Fundamentalni ekonomski stav jeste da je bolje veće tržište nego manje tržište. Dakle, bolje je da imate tržište od 100 miliona stanovnika, nego od 50, a opet bolje od 50 nego od osam, bolje od osam nego od dva. Dakle, CEFTA jeste sporazum o stvaranju jedinstvenog tržišta grupe zemalja iz okruženja kojim se ono višestruko povećava u odnosu na tržište koje mi imamo. Naravno da stvaranje jedinstvenog tržišta ima povratni uticaj, sa jedne strane proizvođačima daje mnogo veće mogućnosti plasmana, a sa druge strane izlaže ih konkurenciji proizvođača sa tih drugih tržišta koja su se priključila.
Fundamentalni ekonomski stav jeste da ove okolnosti utiču na poboljšanje efikasnosti proizvodnje i, u krajnjoj liniji, da imaju izrazit razvojni podsticaj. U tom kontekstu, pitanje sporazuma CEFTA za mene nije političko, već ekonomsko pitanje, a u svim onim amandmanima koji su dati, uz navođenje problema zašto CEFTA nije dobra, u osnovi, ekonomski posmatrano, zapravo se radi o tome da se napada ovaj fundamentalni stav da je bolje veće tržište nego manje.
Naravno, to se može pretvoriti u politički stav na način da kažemo – jeste, tačno je to da je bolje veće tržište, nego manje, ali mi nećemo da ga delimo sa tim i tim. Ako je to u pitanju, ja lično nemam kapaciteta da dajem odgovore na takva pitanja.
Drugi fundamentalni ekonomski stav odnosi se na problem zaštite domaćih proizvođača od inostrane konkurencije. Ovde je ispoljena ideja da ta zaštita treba da daleko prevaziđe carinsku zaštitu i da pored carine, koja ovde još nije došla na dnevni red, niz proizvoda treba da bude dodatno penalizovan akcizom, za razliku od domaćeg proizvoda koji tu akcizu nema.
Taj stav u ekonomskom smislu Ministarstvo finansija i Vlada Republike Srbije ne prihvataju i u tom kontekstu pričamo vezano za problematiku sokova, odnosno akcize na strane sokove, pri čemu je ovde u izlaganjima to shvaćeno veoma široko, pa se pričalo o raznim vodama, iako one uopšte nisu predmet ove priče.
Na kraju, treća stvar gde se nalazi razlika, vezano za drugu grupu amandmana, zapravo se odnosi na pravo Vlade da ima svoju tekuću ekonomsku i fiskalnu politiku i da se u tom kontekstu može razlikovati od nekoga ko stoji sa strane i to predlaže.
U vezi sa tim spomenuo bih problematiku tečnog naftnog gasa. Vrlo pažljivo sam slušao probleme sa kojima će se, kako je rečeno, najsiromašniji slojevi stanovništva sukobiti nakon uvođenja ove akcize. Međutim, nisam čuo nijedan argument zašto neko ko se vozi putevima mora da participira u njihovoj izgradnji, odnosno održavanju, a neko drugi, ko to isto radi, ne mora. Zbog toga Vlada ostaje pri ovom svom stavu i smatra da to ima puno ekonomsko opravdanje da postane deo ekonomske i fiskalne politike Vlade.
Pitanje kerozina, briga za avio-prevoznike, tajkune itd, ja moram da vam kažem da, za razliku od drugih vrsta prevoza, kod aviona su vam aerodromi istovremeno i neka vrsta benzinskih stanica i avioni imaju mnogo veću mogućnost da ne zavise od politike pojedinačnih zemalja, vezano za uvođenje akciza. Čak i ako zanemarimo domaćeg avio-prevoznika, a drugi aerodromi nemaju akcize, budite ubeđeni da niko kod nas neće sipati tu vrstu goriva.
Što se tiče godišnjeg usklađivanja i ovoga što smo maločas čuli, radi se zapravo o tome (upravo obrnuto od zaključka koji je izvučen) da mi imamo puno poverenja u aktuelnu ekonomsku politiku i zato jeste predlog, koji je ovde dat, da se usklađivanje akciza ne vrši šestomesečno, nego godišnje. Jasno je, ako vi imate poverenja u stabilnost, da vam je onda dovoljan i daleko duži rok za usklađivanje, nego ako biste se plašili inflacije.
Na kraju želim da komentarišem jedno pitanje koje je pokrenuto, vezano za stopu rasta društvenog bruto proizvoda koja je komentarisana, 5,9% na osnovu naših procena, dok je u prvom kvartalu bila znatno veća. Tačno je da je stopa rasta koja je ukalkulisana manja od ove koju mi imamo, ali to je stvar konzervativnog pristupa, a ne neuspeha, kao što je to pokušano da se protumači.
Da li će biti uspeh ili neuspeh, o tome možemo govoriti tek na kraju godine. Mi smatramo da ovde imamo još jednu rezervu, kroz konzervativni pristup, koja će nam omogućiti da uspešno održimo makroekonomsku stabilnost.
Zahvaljujem se puno i nadam se isto ovako lepoj kooperaciji kod ovih zakona koji sada slede.