Hvala. Zaključujem pretres Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u celini i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 5. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O POREZIMA NA IMOVINU (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Milena Stanković, Zoran Krasić, Milovan Radovanović, Čedomir Jovanović i Momir Marković.

Narodni poslanik Slobodan Maraš povukao je, pisanim putem, amandman koji je podneo na član 9. Predloga zakona.

Primili ste mišljenje Vlade i izveštaj Zakonodavnog odbora o podnetim amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Milena Stanković.

Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Izvolite, Milena Stanković.

Narodne poslanice, narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, porez na imovinu je u zemljama razvijene demokratije jedan od najvažnijih izvora prihoda za jedinice lokalne samouprave. To je, u stvari, i pošteno, jer je to koliko neko ima imovine najbolji pokazatelj njegove platežne sposobnosti. Za razliku od zemalja razvijene demokratije, u Srbiji je situacija nešto drugačija.

Naime, ovaj porez bismo mogli da okarakterišemo kao jedan od najmanje iskorišćenih ili, da se kolokvijalno izrazim, najzapuštenijih poreskih oblika, iz prostog razloga što se centralna Poreska uprava nikada ovim porezom nije bavila, jer je ovo porez kojim se prikupljaju sredstva koja se slivaju u budžete jedinica lokalnih samouprava.

Upravo smo tu, radeći neku analizu, primetili da ovaj porez u ovom trenutku funkcioniše tako da pogoduje najviše najbogatijim građanima naše države, i to iz više razloga. Evidencija stanja imovine, koja je od suštinske važnosti za određivanje poreske osnovice, ne vrši se dovoljno ažurno, odnosno dešava se vrlo često da su te baze u kojima se nalaze ti podaci takve da u njima nisu evidentirane neke nadogradnje objekata koje su se u međuvremenu desile, što naravno znači da najbogatiji, dakle oni koji mogu da nadziđuju svoje objekte, ne plaćaju porez koji bi bio srazmeran imovini koju poseduju.

Isto tako, procena vrednosti imovine je jako loša, zato što parametri koji se primenjuju za određivanje vrednosti imovine nedovoljno dobro odražavaju vrednost imovine. Poreska oslobođenja su takođe tako koncipirana da pogoduju najbogatijim građanima ove države.

Ono što je takođe jako važno, a što je vrlo loše, posebno za jedinice lokalne samouprave, jeste što je stepen naplate ovih poreza jako mali i iznosi negde između 30 i 50%.

U ovom trenutku moramo da pohvalimo tendenciju da se ide na to da se Poreska uprava decentralizuje, i to je zaista dobro.

Međutim, ono što smo zapazili jeste da je decentralizacija tako osmišljena da su na jedinice lokalne samouprave prenete odgovornosti, ali da jedinicama lokalne samouprave nisu ostavljeni mehanizmi kojima bi one mogle efikasno da vrše naplatu ovih poreza. Bez prava jedinica lokalne samouprave da budu te koje će da idu po terenu i da evidentiraju kakvo je stanje što se tiče imovine na osnovu koje se određuje porez na imovinu, ovaj porez nikada neće moći da bude efikasan.

Zapravo, mi mislimo da jedinice lokalne samouprave treba da budu te koje će da evidentiraju eventualne promene na terenu. Isto tako mislimo da je važno da centralna Poreska uprava u jasno definisanom roku utvrđuje poresku osnovicu na osnovu stanja imovine koje se na terenu evidentira.

Ono što je inače paradoksalno, a u ovom trenutku postoji, jeste da je za rad tih organa lokalne samouprave koji se bave naplatom ovih poreza vrlo često potrebna neka dokumentacija koju prave republički organi. Da bi oni ljudi koji rade u organima lokalne samouprave došli do te dokumentacije, za tu dokumentaciju moraju da plaćaju velike nadoknade. To je malo paradoksalno, iz prostog razloga što i rad republičkih organa i rad lokalnih organa finansiraju građani.

Amandman o kojem bih sada govorila i koji sam podnela je zapravo amandman koji se odnosi na određivanje visine tržišne vrednosti nepokretnosti. Mi smo, u stvari, predložili da u članu 5. stav 2. dođe do promene i da on glasi ovako: "Visinu tržišne vrednosti nepokretnosti utvrđuje nadležni organ jedinice lokalne samouprave na način i po postupku koji bliže utvrđuje Ministarstvo finansija."

Naime, mi smatramo da Ministarstvo finansija ili ministar finansija treba da utvrdi pravilnik kojim će se utvrditi metodologija utvrđivanja tržišne vrednosti nepokretnosti. Time bi se izbeglo da postoji nejednak poreski tretman onih građana koji žive u različitim jedinicama lokalne samouprave.

Dakle, da rezimiram još jednu stvar: jako je dobro što se pokrenula inicijativa da se decentralizuje centralna Poreska uprava, ali bez pravih mehanizama ovakva tendencija neće moći da zaživi.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.

Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Srpska radikalna stranka je na ovaj predlog zakona podnela tri amandmana. Iskoristiću priliku da ukratko objasnim sva ova tri amandmana, vodeći računa i o vremenu.

Gospodin Radovanović je podneo amandman kojim je tražio da se u članu 4. stav 1. briše. Mi smatramo da je bolja postojeća formulacija u članu 12. stav 1. tačka 3) nego ovo što vi predlažete. Znam da ćete da kažete, kao argument, da je to usaglašavanje sa Zakonom o crkvama i verskim zajednicama itd. Mislim da je postojeća formulacija daleko preciznija i moram da vam skrenem pažnju da će, sudeći po prelaznim i završnim odredbama Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na imovinu, ova odredba praktično da stupi na snagu tek 1. januara 2008. godine. Mislim da ova žurba nije bila potrebna, a ova postojeća formulacija definiše tradicionalne crkve i verske zajednice na jedan prihvatljiviji način, koji nije do sada bio problematičan. Mislim da ta vrsta usaglašavanja sa novim Zakonom o crkvama i verskim zajednicama može da stvori zabunu.

Drugi amandman se odnosi isto na član 4. stav 3. tačku 12), a radi se o tome da se porez na imovinu ne plaća, vi ste ovde pripisali – za koje je međunarodnim ugovorom koji je zaključila Republika Srbija uređeno da se neće plaćati porez na imovinu.

Naravno, ima tu još nekoliko važnih principa. Osnovni princip je princip reciprociteta. To se podrazumeva kada se radi o imovini stranih država i međunarodnih organizacija. Međutim, mi smo amandmanom tražili da se ovde ugradi i obavezno potvrđivanje u Narodnoj skupštini, jer ne može neki međunarodni ugovor, međunarodni sporazum da proizvodi pravno dejstvo ukoliko ne bude potvrđen od strane Narodne skupštine, jer onda dobija tu svoju zakonodavnu težinu. Ovako, a vidim da je to prosto manir, ako ministar, potpredsednik Vlade, predsednik Vlade ili predsednik Republike zaključi neki međunarodni ugovor i to se ne podnese na potvrđivanje ovde, onda to praktično ne postoji.

Imamo mi takvih slučajeva, i sa Dejtonskim sporazumom i sa onim čuvenim ugovorom koji je zaključio Vuk Drašković sa NATO paktom, neću sada to da pominjem, pa je kasnije nekako došlo na potvrđivanje u onom trenutku kada je onaj ko je na vlasti procenio da je politički profitabilno da se o tome priča i onda se digne galama sedam dana pre toga i sedam dana posle toga kako je to epohalno. Da vas podsetim na ono vreme kada se postavi granica na Drini, pa onda izađe kamerman javnog servisa i anketira građane, a oni kažu - nema alternative.

Mora u našim propisima da stoji potvrđivanje u Narodnoj skupštini, jer tim potvrđivanjem, odnosno donošenjem zakona taj međunarodni sporazum dobija svoju verifikaciju, dobija svoju zakonsku težinu.

Treći amandman koji smo podneli na ovaj predlog zakona potpuno je identičan sa amandmanom jedne naše gospođe poslanice koja je podnela amandman na Zakon o porezu na dodatu vrednost, a tiče se onog roka od kada se računa na poresko oslobađanje.

Tada je bio, kod poreza na dodatu vrednost, povraćaj, a ovde poresko oslobađanje, zato što se radi o porezu na imovinu.

Ta dva zakona u jednom delu trpe istu promenu, to je to, prvi stan itd., da se sada ne vraćam na tu diskusiju, pošto smo juče dosta pričali o tome, ali isti amandman, ako bi to moglo da se vrati na zaključene ugovore od 1. jula 2006. godine, tim pre što su mnogi drugi uslovi koji su propisani u tom članu takođe dovoljna garancija da upućuju da nije moguće nešto zloupotrebiti, što ste vi ovde ovo planirali.

Na ostale odredbe nismo podnosili amandmane. Smatrali smo da su ova tri amandmana neophodna, naročito drugi i treći. Što se tiče prvog, prihvatamo potrebu da se terminološki to usaglasi sa zakonom, ali i dalje smatramo da je postojeća formulacija daleko delotvornija i jasnija za poreske organe.