Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković.

Dame i gospodo, gospodine ministre, pri kraju smo ove današnje rasprave o Predlogu zakona o prihvatanju Konvencije o policijskoj saradnji jugoistočne Evrope. Već smo, negde, u trenutku kada možemo svesti diskusiju na neke zajedničke imenitelje. Stoga mi je teško ne pomenuti, a ne znam da li je uopšte potrebno bilo kome reći sada i pominjati da Srbija nije jedno usamljeno ostrvo u svemiru, da Srbija nije država oko koje ničeg nema, da Srbija nije neka anahrona zaostala zemlja, nego suprotno, da je Srbija danas jedna moderna zemlja koja je, normalno, kao i sve države u okruženju i u svetskoj zajednici, sve moderne i savremene zemlje, upućena na saradnju u mnogo delokruga, u mnogim okvirima, u mnogim delovima i u globalu, u celokupnoj svetskoj zajednici.
Stoga, kada imamo u vidu da je kriminal do te mere internacionalizovan da ne poznaje granice, ne poznaje veru, niti bilo koja druga ograničenja, da se kriminal na nivou regije ili sveta organizuje, da je organizovani kriminal u poslednje vreme ona snaga koja ugrožava i neke države, ona snaga koja je na putu ili vrlo blizu da preuzme ili je preuzela neke političke elite, to je, moguće jedan, ali ne glavni razlog usvajanja i potpisivanja ove konvencije.
Konvencija je potpisana između zemalja jugoistočne Evrope. Podsetiću, zemlje jugoistočne Evrope predstavljaju jedan prsten, da li spoljni, sanitarni ili bilo koji drugi prsten prema Evropskoj uniji. Koji je onaj prvi ili među prvim obručima koji sprečavaju uvoz kriminala u Evropsku uniju? Tu je i naša uloga, uloga Srbije značajnija, tim pre što se spremamo za ulazak u Evropsku uniju, a tvrdim, svesni smo toga da je Srbija oduvek u Evropi.
Znači, nema potrebe da mi tamo odlazimo, mi jesmo u Evropi, ali je nužno da se pripremimo za ulazak u Evropsku uniju.
Saradnja zemalja jugoistočne Evrope: Moldavije, Rumunije, BiH, Makedonije, Albanije, Srbije i Crne Gore, u pogledu suzbijanja kriminala, je u osnovi, što se i podvlači ovom konvencijom i ovim zakonom o prihvatanju konvencije, saradnja u suzbijanju organizovanog kriminala.
Organizovani kriminal ugrožava sve ove zemlje, ni manje ni više pojedinačno, to je, kao što rekoh, planetarno zlo ili zlo ovog regiona, naročito, moram pomenuti, jer nijedan od govornika to nije pomenuo, u sprečavanju organizovanog kriminala, recimo, trafikinga, gde je, interesantno, primetili ste, uključena Moldavija.
Svesni ste činjenica da trafiking upravo ide iz bivših republika Sovjetskog Saveza, sada nezavisnih država. Ne samo to, mi na ovim prostorima imamo i nešto trajnije, organizovani kriminal oko droge, kao i druge vrste organizovanog kriminala ili pojedinačno.
Sva prigovaranja, odnosno sva navodna strahovanja da će saradnjom po ovoj konvenciji država Srbija ili bilo koja država potpisnik ove konvencije izgubiti na svom suverenitetu, gube na značaju kada se znaju napred navedene činjenice i kada se znaju činjenice koje su unete u ovaj zakon, a to je upravo i saradnja na principima dobrovoljnosti, odnosno saradnja na principima obaveštavanja, pa je tako i saglasnost zemlje domaćina, uslovno rečeno.
Stoga i ona isticanja da će izgubiti na suverenitetu bilo koja zemlja potpisnica sporazuma, ne stoje. S druge strane, podsetio bih na početak mog izlaganja, gde sam i rekao da Srbija nije ostrvo u svemiru, samo za sebe, da je Srbija moderna država i da je nužna i saradnja. Svakim sporazumom, svakim donošenjem zakona, moderna država daje nešto od svog sirovo silom stečenog suvereniteta, jer je država, kao što znate, izvor sile i ograničava taj svoj suverenitet u interesu opšteg dobra. U ovom slučaju, opšte dobro je suzbijanje organizovanog kriminaliteta. Stoga mislim da ovaj predlog zakona, odnosno Konvenciju treba prihvatiti. Tu nema sumnje.
Stoga i nije potrebno da više poslanika DSS-a o tome raspravlja, ali ovom prilikom je potrebno istaći i pohvaliti. Moram tu, bez obzira na ljutnje koje će imati i gospodin ministar, da pohvalim rad i ministra i Ministarstva unutrašnjih poslova, da podsetim zbog građana, dobronamernih, na sve uspehe u proteklom periodu, na hapšenje organizovane mafije i poželim im dalji uspešan rad. Hvala.

Hvala, gospodine Cvetkoviću. Reč ima narodni poslanik Srboljub Živanović. Neka se pripremi Vlatko Ratković.

Izvinjavam se, moram da se izvinim, Srboljube, izvinjavam se. Gospođa Vesna Pešić ima reč, po Poslovniku. Gospodin Srboljub se neće naljutiti. Hvala.

Gospodo narodni poslanici, postavila bih pitanje i dostaviću ga i u pisanoj formi. Dobili smo informaciju da je Milan Veruović postao savetnik za bezbednost gospodinu Jeremiću.
Postavljam pitanje – da li je to istina, na osnovu čega, kojih kvalifikacija i zasluga je Milan Veruović postao savetnik za bezbednost, ako je to tačno?
Postoji sumnja da je Milan Veruović, pošto znamo koliko je ometao suđenje povodom ubistva Zorana Đinđića, izmišljao treći metak i šta je bila njegova uloga u tom suđenju, pa postavljamo pitanje – da li je ovo savetničko mesto u Ministarstvu spoljnih poslova nagrada za opstrukciju vršenu tokom suđenja za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Ovo je vrlo ozbiljno, dostaviću ovo pitanje i u pisanoj formi.
Iskoristila sam priliku, pošto je ovde ministar, verovatno je svestan koliko je Veruović opstruisao ovo suđenje. Molim vas da se na ovo pitanje odgovori – da li je to istina i na osnovu čega je gospodin Veruović zaslužio savetničko mesto. Ne vama, već MIP-u, pa kada već razgovaramo na ovu temu, koristim priliku da ovo pitanje postavim MIP i da pitam na osnovu čega se to dogodilo.

Hvala, gospođo Pešić. Reč ima po Poslovniku Rajko Baralić.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče, javljam se po Poslovniku. Za mene nije pitanje kako je gospodin Veruović sada postao savetnik, za mene je pitanje kako je on postao šef obezbeđenja premijeru, a da prethodno nikome nije smetao njegov dosije u policiji i kako je moguće da je to tek danas aktuelno ljudima koji su tog trenutka bili u koaliciji.
Takođe, ne braneći ga i ne napadajući ga, jer nemam na to pravo, ipak, želim da kažem da je u atentatu na Zorana Đinđića, Milan Veruović primio metak i ostao živ. Možda i da su i neki drugi iz tog obezbeđenja primili metak, nažalost, to im je bio posao, ta stvar se ne bi tako završila. Sem toga, ostaje nekoliko drugih pitanja, koja takođe možete postaviti.
Ko je opstruisao istragu? Zašto, Dejan Milenković Bagzi, čijih je sedam-osam telefona, kao i telefon njegove supruge, bilo na posebnom režimu kod policije i zašto nisu bili interesantni za vlast? Zašto nije bio interesantan izveštaj BIE, koji je govorio o tome da je ugrožen život predsedniku Vlade Republike Srbije? Zašto nije bilo interesantno to što je, između ostalog, uža zona bezbednosti, koja je podrazumevala Gepratovu ulicu i zašto mnogo toga drugog, nadam se da ćemo jednog dana saznati.
Inače, Milan Veruović Burgija, to je bio njegov oficijelni nadimak kada je postao šef obezbeđenja predsedniku Vlade, nikada nije mogao da radi taj posao koji je radio, u ozbiljnim državama to nije moguće. Kada vi stranačko obezbeđenje pretvorite u policijsko, kada mu date legitimaciju Službe državne bezbednosti, odnosno BIE, vi onda imate problem.
Taj posao treba da rade profesionalci. Oni su profesionalci, bez obzira kojoj stranci pripadaju. Njihovo policijsko znanje, njihove fizičke veštine, njihove psihofizičke sposobnosti ih kvalifikuju da rade takav posao. Milan Veruović Burgija nikada nije smeo da bude ni najniži policijski službenik! To je suština.
Takođe, gospođo Pešić, željno čekam odgovor na vaše poslaničko pitanje i ja smatram da to nije normalno, ali to nije bilo normalno ni 2001. godine. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Baraliću. Ima reč Srboljub Živanović, a neka se pripremi Vlatko Ratković.

Dame i gospodo, čitajući ovu konvenciju, čini mi se da ministar želi, a i njegova Služba, da baci prašinu, odnosno da se sakrije iza ove konvencije, sve ovo vreme ili sve ove godine, na funkciji na kojoj se nalazi gospodin Jočić. Znam kada smo 2001. godine sedeli ovde u Parlamentu, ali od tada pa do sada, to vreme je sasvim drukčije.
Mislim da on želi svečano da se pojavljuje, kada učestvuje davanjem određenih zahvalnica ovoj službi, tada, a sada, kao ministar, želi da prikrije svoju nesposobnost.
Prvo, moram vam reći, da je već bio jedan potpis ili ulazak u Partnerstvo za mir, da ga tako nazovemo, dokument kojim je ova Dosmanlijska vlast ili sa tadašnjim ministrom Vukom Draškovićem potpisala ovaj sramni dokument, da NATO snage mogu na teritoriji Srbije učiniti bilo kakva nedopustiva, po zakonu ove države, dela, a da ne budu kažnjeni. To je u stvari i preneto u ovu konvenciju.
Takođe, interesantno je reći da je sve ove godine DOS-ove vlasti vidno prisustvo kriminala, mafije u ovoj zemlji. Kao što moja stranačka sestra Nataša Jovanović reče – ova konvencija može funkcionisati samo na osnovu Ustavne povelje, a to je da je ova zemlja suverena i nezavisna.
Pitam vas, da li je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, odnosno da li ova Konvencija važi i za teritoriju Kosova i Metohije, ako znamo da se na teritoriji Kosova i Metohije nalaze najveći kriminalci, najveća mafija, najveći distributeri droge, koji služe zapadnoj Evropi, a normalno i za celokupne zemlje Istoka i Zapada. Za naše zakone to je nedopustivo, a za našu policiju nedostupno da bi mogla funkcionisati.
Moje stranačke kolege su dosta govorile, ali ono što je najvažnije i što sam na samom početku hteo reći, zbog čega se baca prašina u oči, svim građanima, pa i onim patriotskim snagama tj. patriotskim snagama Srpske radikalne stranke, to je zato što danas na teritoriji Srbije vršljaju mnoge operativne jedinice, ne znamo kojoj službi pripadaju.
Nisam dobio odgovor, kada je sredinom meseca na obroncima Cera i na samom Ceru jedna operativna služba policije, funkcionisala normalno u hvatanju haških optuženika, a da Služba unutrašnjih poslova u Šapcu nije znala za tu akciju.
Molim vas, kako je to moguće, da vi stupite na teritoriju, hajde da vama neko dođe na vašu teritoriju, u vaše dvoriše da se šetka i vi ćete ga pustiti, da on tako može gravitirati po vašem dvorištu, bez vašeg odobrenja. To je verovatno kod vas moguće. Moguće je, zato što, čini mi se da gospodin Jočić želi sebe da opere kao ličnost i da, na kraju, kao i njegov sadašnji predsednik Vlade, ne zna šta se u stvari dešava, kao i one noći kada je bilo ovde češljanje i kada su upadali u određene objekte, onih ljudi koji su tu, koji sa svom tom mukom tu stanuju, žive, vojnih oficira iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, onih ljudi koji nisu mogli da nađu stanove, a to su i naši oficiri.
Vraćajući se te noći, video sam oko hiljadu prisutnih i ne znam gde su se kretali, jer je bilo oko 30, 40 autobusa. Ovde smo čuli, kada je Vlada postavljena i kada su davali zakletvu, kada je gospodin Jočić davao zakletvu rekavši da ne zna šta se to na teritoriji Grada Beograda odvija.
Takođe, to je moje pitanje koje sam postavio, i sada ga postavljam gospodinu Jočiću, da mi odgovori. Vidim, gospodine ministre, da vam se spava, ali proći će i ovo polako, sačekajte.
Ono što je takođe vrlo bitno, jeste pomenuto je u izlaganju mnogih poslanika, to je duvanska mafija, pa stečajna mafija, te drumska mafija, ali me čudi kako vi to sve inicirate i implementirate kada je potrebno, pred određene izbore, da biste verovatno pokazali kolika je vaša Služba, vaša moć, odnosno koliko je aktivnosti ministra bilo u prethodnom periodu.
Gospodo, vi morate da sečete, pre nego što se išta desi, trebalo je da te pohvatate, ako ste već rekli da ste ih godinama pratili, da biste na kraju odredili cilj i vreme kada će ta operacija da se desi.
Mene čudi, gospodine ministre, da vi čak i ne znate da je isto tako jedna operacija, sada u nedelju, izvedena u jednom, da ga tako nazovem šumskom delu blizu grada Šapca, letnjikovcu, u periodu između 10,00 i 10,30 časova, pri čemu je takođe bilo blokirano, policija se smenjivala i nisu smeli na to područje da uđu, jer bivši direktor Javnog komunalnog preduzeća, gospođa Daniela Lovrin, nije raščišćavala taj teren, a to je naše letovalište, policija nije smela da uđe.
Postavljam vam pitanje, kako je to moglo da se desi da ta operaciona grupa funkcioniše, a da niko ne zna na Ceru, pri čemu su i deca zaustavljana kada su polazila u školu, da im se pretresu torbe. Mislili su, da li slučajno deca ne nose hranu haškim optuženicima.
Ono što, takođe mene interesuje iz ove konvencije i kao što možete videti, da određene službe, to je član 13. tačka d), da pojedinci iz operativne grupe drugih zemalja mogu dolaziti na teritoriju Srbije, kao što je prethodni govornik rekao, da imaju određena obeležja. Ko će da zna, stanovnik koji tu živi, da li postoje ta obeležja ili ne, nego će videti da određene operacione grupe tu operišu po nekom zadatku. Tako da, vreme srpskih radikala je u dolasku i ne brinite. Morate da shvatite, molim vas, samo malo pažnje, jer ovo nije smešno, možda je tužno i zbog toga zato što ćemo dozvoliti drugim snagama, snagama koje će operisati na teritoriji Srbije, da mogu vršiti određene obaveštajne radnje.
Još samo jedno pitanje i sigurno završavam. Vi znate, da je izvršena amnestija u vašem periodu mnogih šiptarskih terorista, koji su sada na Kosovu i Metohiji perjanice OVK. Prema tome, pitam se, ko je amnestirao te ljude i ko danas takođe, a bilo je kada je to Batić uradio, ali to si uradio u tvom vremenu, kada si dozvolio da pojedini Albanci koji su učestvovali u ovim grupama, kada ih obeđujete da su likvidirani, da su ih likvidirale srpske patriote. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković, nije tu. Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da je ministar ovde i da je ministar po profesiji pravnik, moraćemo da ga upozorimo na određena pravna načela koja se odnose na predlaganja određenih zakonskih projekata. Moram mu reći da nijedan državni činovnik i nijedan građanin ove države, ne može potpisati ništa što je u suprotnosti sa ustavnim sistemom i pravnim sistemom ove države.
Vi ste ovde predložili jedan zakon, koji je u suprotnosti sa Ustavom i rekli smo ovde, da je to član 29. do 34. Ustava i brojnih zakonskih propisa, koje zbog vremena ne možemo sada obrazlagati. Obaveza je svakog državnog činovnika da pre nego što uđe u proceduru, u svojim službama i u pravnim službama proveri zakonitosti i pravnog akta. Što se tiče ove konvencije moramo reći da smo mi pored ove konvencije, i mislim na državu Saveznu Republiku Jugoslaviju i Republiku Srbiju u toku 2002. godine, sklopili bilateralne sporazume o policijskoj saradnji sa Republikom Hrvatskom i sa Republikom Bugarskom i oba sporazuma su ratifikovana, ona su važeća i u pravnom sistemu su.
S druge strane, ova konvencija obavezuje sve one države koje je potpišu. Ja ću se osvrnuti samo na problematiku, s obzirom na to da vreme neumitno teče, problematiku odnosa sa Republikom Hrvatskom, a pre svega u oblasti policijske saradnje. Pozvaću se i ukazaću na odredbe Zakona o normalizaciji odnosa između Republike Hrvatske i Savezne Republike Jugoslavije, koji je sklopljen u toku 1996. godine.
Pozvaću se na jedan član tog Sporazuma i to je član 7. koji kaže, da će strane ugovornice obezbediti uslove za slobodan i bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica u njihova prebivališta ili druga mesta koja slobodno izaberu. Strane ugovornice će obezbediti tim licima vraćanje u posed njihove imovine, odnosno pravičnu naknadu, a kakva je situacija sa povratkom izbeglica.
Povratka gotovo da nema. To odgovorno kažem u ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu. Mi u Vladi te podatke imamo, a imate i vi u Ministarstvu, i BIA te podatke ima. Šta se događa sa povratnicima? Neovlašćeni privode, organi unutrašnjih poslova Republike Hrvatske, neovlašćeni saslušavaju, hapse lica srpske nacionalnosti, maltretiraju uhapšene, vrše određene mere prinude nad uhapšenima, određene premlaćuju, nanose im telesne povrede i razne druge brutalnosti. U tome učestvuju organi Ministarstva unutrašnjih poslova i sa istim takvim organima mi sarađujemo, imamo Sporazum.
Imamo Sporazum o normalizaciji odnosa koji obavezuje strane ugovornice da rade aktivno, jedna i druga, na slobodnom i bezbednom povratku izbeglica i prognanih lica. Ministre, vi u vašoj Službi te podatke imate. Zadnja tri do četiri meseca nijedan medij u Republici Srbiji, to ne rade ni u Hrvatskoj sada, ne objavljuje sve ono što se događa tim izbeglicama. Lokalno stanovništvo zajedno sa organima unutrašnjih poslova premlaćuje, odvodi, hapsi, baca bombe na njihove kuće, pali letinu, krade stoku itd. O tome se ovde ćuti.
Po nečijem nalogu Ministarstvo unutrašnjih poslova, shodno ovom zakonu, odnosno Sporazumu između dve države, dužno je i obavezno da sve ono što sazna operativnim putem, a sa druge strane postoji Sporazum koji vas obavezuje da dobijene informacije, medijski eksploatišete. Da sam u pravu najbolje govori odgovor Vlade na moje postavljeno pitanje od 12. juna 2007. godine. Vlada je to zavela pod brojem 9-3203225-07/2 i u odgovoru kaže – podaci o počinjenim ratnim zločinima nalaze se u Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova, BIA i u drugim bezbednosnim službama.
Šta je Ministarstvo unutrašnjih poslova učinilo na polju razotkrivanja ratnih zločina? Činite sve što se tiče srpskog naroda. Sve srpske patriote koje su se borile za odbranu srpskog naroda hapsite, privodite, odvodite. Imam podatke, izneću ih u javnost, ali ostavljam vama da podatke sa kojima raspolažete, da izađete i da sve podatke koje imate date nadležnom tužilaštvu da sprovede postupak, obavesti hrvatske organe i da se pokreće postupak. Nijedan podatak iz vašeg Ministarstva i iz BIA nije otišao u pravcu Hrvatske da bi se u Hrvatskoj pokrenuli postupci. To stoji ovde u dopisu, ostaviću vam ovaj primerak da vidite. Dopis je od 5. jula 2007. godine, potpisao ga je gospodin Đelić.
Ministre, tražim odgovor šta je ministarstvo učinilo da spreči politički genocid nad Srbima koji su u Hrvatskoj, to su uglavnom starci, nad kojima se iživljava lokalno stanovništvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, sa kojima imate jako dobru saradnju. To je sramno i vi kao ministar morate ponuditi javnosti sve ono sa čime raspolažete. Te podatke ne smete kriti. Na to vas obavezuju svi zakonski propisi Republike Srbije, jedan sporazum, Sporazum o normalizaciji odnosa koji traži slobodan i bezbedan povratak Krajišnika na njihova ognjišta. Slobodnog i bezbednog povratka na njima, mirnog života Srbima u Hrvatskoj nema.