Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Sedmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2007. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 226 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma, molim službu da obavi prebrojavanje prisutnih narodnih poslanika.
Konstatujem da je prebrojavanjem utvrđeno da je u sali prisutno 230 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Nenad Bogdanović i Vladimir Petković.
Obaveštavam vas takođe da su pozvani da današnjoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, pored narodnih poslanika, prisustvuju i: gospodin Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, gospodin dr Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Republike Srbije, gospodin dr Slobodan Samardžić, ministar za Kosovo i Metohiju u Vladi Republike Srbije, i ministri u Vladi Republike Srbije.
Takođe, saglasno članovima 87. i 88. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam da sam na ovu sednicu pozvao: predstavnik Kancelarije „Posmatračke misije Evropske unije“ u Beogradu, predstavnike „Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih od 1998-1999. na Kosovu i Metohiji'' i predstavnike Srba iz srpskih sela centralnog dela Kosova.
Dozvolite mi da u vaše i svoje ime pozdravim prisutne goste.
Saglasno članu 84. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvao u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 84. stav 1. Poslovnika, u dogovoru sa predsednicima, odnosno predstavnicima poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri Izveštaj Državnog pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju o pregovorima vođenim u Beču od 21. februara do 2. marta 2007. godine, sa Predlogom rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o neophodnosti pravednog rešavanja pitanja Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija zasnovanog na međunarodnom pravu, koje je podnela Vlada.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv 7. vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2007. godini, koja je sazvano na zahtev 127 narodnih poslanika, saglasno članu 106. stav 3. ustava Republike Srbije i članu 166. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje vanrednog zasedanja, sa određenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Kao što ste mogli da vidite, za Sedmo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2007. godini, određen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Razmatranje Izveštaja Državnog pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju o pregovorima vođenim u Beču od 21. februara do 2. marta 2007. godine, sa Predlogom Rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o neophodnosti pravednog rešavanja pitanja Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija zasnovanog na međunarodnom pravu, koji je podnela Vlada.
Saglasno članu 85. stav 5. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština nastavi rad i posle 18,00 časova, odnosno do završetka rada po ovoj tački dnevnog reda.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – IZVEŠTAJ DRŽAVNOG PREGOVARAČKOG TIMA ZA KOSOVO I METOHIJU O PREGOVORIMA VOĐENIM U BEČU OD 21. FEBRUARA DO 2. MARTA 2007. GODINE, SA PREDLOGOM REZOLUCIJE NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE O NEOPHODNOSTI PRAVEDNOG REŠAVANjA PITANjA AUTONOMNE POKRAJINE KOSOVO I METOHIJA ZASNOVANOG NA MEĐUNARODNOM PRAVU
Primili ste Izveštaj Državnog pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju o pregovorima vođenim u Beču od 21. februara do 2. marta 2007. godine, sa Predlogom rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o neophodnosti pravednog rešavanja pitanja Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija zasnovanog na međunarodnom pravu, koje je podnela Vlada.
Primili ste amandman koji su na Predlog rezolucije podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Aleksandar Marton, Radovan Radovanović i Aleksandra Jerkov.
Podsećam vas da, prema članu 160. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka - jedan sat, 37 minuta i 12 sekundi, Demokratska stranka - jedan sat, 16 minuta i 48 sekundi, Demokratska stranka Srbije - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica - 56 minuta i 24 sekunde, G17 plus - 22 minuta i 48 sekundi, Socijalistička partija Srbije - 19 minuta i 12 sekundi, poslanička grupa "Liberalno-demokratska partija" - 13 minuta i 12 sekundi, Savez vojvođanskih Mađara, Lista za Sandžak, Unija Roma Srbije, Koalicija Albanaca Preševske doline - 7 minuta i 12 sekundi, Vojvođanski poslanici - LSV, SVM - 6 minuta i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, jedan narodni poslanik - 5 minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 160. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres.
Dajem reč gospodinu Borisu Tadiću, predsedniku Republike Srbije.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, predsedniče Vlade Republike Srbije, gospodo ministri, uvaženi narodni poslanici, prošlo je godinu i po dana od kada su u februaru 2005. godine, pod okriljem Specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija Martija Ahtisarija, počeli bečki pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije.
Državni pregovarački tim je, oslonjen na platformu, uz punu podršku Skupštine, dosledno zastupao uspostavljanje suštinske autonomije za južnu pokrajinu Srbije, u skladu sa odredbama Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Braneći državni suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, naš pregovarački tim je ponudio model decentralizacije zasnovan na evropskim rešenjima, koji bi efikasno zaštitio interese ugrožene srpske zajednice u Pokrajini i drugih nealbanskih etničkih zajednica.
Polazeći od čvrstog stava da je bilo kakva nezavisnost Kosova apsolutno neprihvatljiva, državni pregovarački tim je kosovskim Albancima ponudio posebna prava i nadležnosti za autonoman razvoj njihove zajednice unutar Republike Srbije.
Rezultat bečkih pregovora, kao što je poznato, nije doveo do poželjnog kompromisa, prihvatljivog za obe pregovaračke strane, za Beograd i Prištinu, niti do rešenja kojim bi se obostranom saglasnošću, uz primenu evropskih vrednosti, trajno rešio jedan stari međuetnički sukob, otvorila perspektiva pomirenja i zajedničkog života unutar moderne demokratske i evropske Srbije.
Uprkos našoj istinskoj spremnosti za postizanjem kompromisa, ni sa albanske strane, niti kod međunarodnih posrednika nije bilo volje da se uvaže legitimni interesi demokratske Srbije i specifične potrebe ugrožene srpske zajednice u Pokrajini, kao i drugih zajednica koje su doživele izgon, poput romske i goranske.
Suprotno tome, predlog Martija Ahtisarija otvarao je vrata nezavisnosti južne srpske pokrajine, a Srbima sa Kosova nudio je znatno manje od onoga što imaju danas, a što je već osmu godinu nedovoljno za zaštitu njihovih vitalnih interesa, njihov opstanak i povratak u vlastite domove.
Da podsetim, više od 200.000 Srba napustilo je Kosovo 1999. godine. Do danas, prema zvaničnim podacima UNHCR-a, vratilo se samo njih 7.100.
Na neuspeh Bečkih pregovora nadovezalo se i odsustvo saglasnosti stalnih članica Saveta bezbednosti UN oko sadržaja nove rezolucije vezane za budući status Kosova i Metohije.
Jedinstvo u državnoj politici prema rešavanju pitanja Kosova donelo je Srbiji i odgovarajuću podršku u međunarodnoj zajednici, među pojedinim članicama EU, ali pre svega u Rusiji, čijim je zalaganjem za očuvanje načela međunarodnog prava stvorena mogućnost za nove pregovore, i to bez određivanja rokova i unapred definisanog ishoda.
Danas se pregovori nastavljaju i stavljaju pod okriljem Kontakt grupe, ali legitimnu odluku o budućem statusu Kosova može doneti samo Savet bezbednosti.
Jedino odluka te institucije UN može imati potvrdu međunarodnog prava.
Poštovani poslanici, dame i gospodo, pozicija Srbije, imajući u vidu trenutak kada su pregovori o Kosovu započeti, danas je kudikamo bolja, ali to ne znači da smo u sjajnoj situaciji i da je sve rešeno.
Nas čekaju vrlo teški dani i pregovori kojima se još ne zna niti forma, niti ko će ih voditi, i sve to tek treba da bude definisano. U svakom slučaju, stiču se nove šanse za odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i stvara se mogućnost da proces pregovora na kraju za rezultat ima kompromisno rešenje prihvatljivo za obe strane.
Između dva saziva Narodne skupštine Republike Srbije, državni pregovarački tim je, dosledan platformi i mandatu narodnog predstavništva, uspeo najpre da odloži, a zatim i da ospori unapred spremljen plan o neizbežnoj nezavisnosti Kosova, koji bi samo bio overen konačnim predlogom, sada već potpuno osporenog, Ahtisarijevog plana.
Najviši predstavnici Srbije su u martu ove godine, u završnoj sesiji Bečkih pregovora, Ahtisarijev plan odbacili kao jednostran i neprihvatljiv. Danas, posle formiranja nove Vlade Republike Srbije, neophodno je da se obrazuje novi pregovarački tim, koji će u sledećoj etapi pregovora o budućem statusu Kosova imati jasno određen mandat i odgovarajuća ovlašćenja za predstavljanje novih ideja koje će pomoći da se dođe do kompromisnog rešenja za status Pokrajine, u skladu sa međunarodnim pravom.
Uz puno poštovanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, mi se zalažemo da se do takvog rešenja dođe diplomatskim, pravnim i mirnim sredstvima, a ne ratom i novim nasiljem. Dozvolite da podsetim da istorijat srpsko-albanskog sukoba traje decenijama unazad i da je kulminirao 90-tih godina prošlog veka.
Ipak, jedan od najglasnijih argumenata koji se u međunarodnoj zajednici koristi kao povod za davanje nezavisnosti kosovskim Albancima jeste nasilje Miloševićevog režima. U isto vreme čak i neki od pregovarača ističu da Kosovu treba dati nezavisnost da bi se izbeglo potencijalno nasilje Albanaca nad Srbima. Jedna se strana, dakle, kažnjava zbog primene nasilja oduzimanjem dela teritorije, a druga nagrađuje dobijanjem nezavisnosti samo da ne bi pribegla nasilju.
Današnja demokratska Srbija ne prihvata da je pretnja nasiljem argument za prekrajanje granica legitimnih demokratija i rušenje normi međunarodnog prava. Srbija zato upozorava na nesagledive posledice ovakve neprincipijelne, pogrešne i opasne politike i ostaje privržena traganju za mirnim i diplomatskim rešenjem. Pretnje kosovskih Albanca su, ponavljam, u oštroj suprotnosti sa evropskim demokratskim načelima za koje se zalaže Srbije, štiteći interese svih svojih građana, što, naravno, podrazumeva i kosovske Albance.
Stoga pozivam Albance sa Kosova i Metohije da se uzdrže od svakog oblika nasilnog, jednostranog pristupa rešavanju statusa Pokrajine, a njihove legitimne predstavnike da pristupe obnovljenim pregovorima u duhu demokratskog dijaloga koji bi vodio međuetničkom pomirenju.
Skupštinska rezolucija o Kosovu i Metohiji treba da konstatuje da je Srbija u pregovorima o budućem statusu Pokrajine definisala jedinstven državni stav. Ova rezolucija treba još jednom da potvrdi politiku Srbije u procesu rešavanja budućeg statusa Kosova i da iza nje stanu sve državne institucije.
To će biti značajna poruka međunarodnim političkim činiocima. Rezolucijom se ponovo potvrđuje da će se Srbija boriti svim političkim i pravnim sredstvima za očuvanje integriteta i suvereniteta na celoj svojoj teritoriji.
Važno je da Vlada Republike Srbije sastavi pregovarački tim, kako bi institucija koja je nadležna za pregovore dobila mandat Narodne skupštine Republike Srbije da, sprovodeći jedinstvenu državnu politiku, zauzme poziciju traženja rešenja za Kosovo, koje je prihvatljivo za obe strane. Čuvajući integritet i suverenitet Srbije, mi ne treba unapred da definišemo mere prema onim državama koje bi, eventualno, unilateralno priznale nezavisnost Kosova, jer bi na taj način prejudicirali po nas nepovoljno rešenje. Umesto toga, Srbija mora dosledno, argumentovano i uporno da nastavi odbranu svojih nacionalnih i građanskih interesa u predstojećem pregovaračkom procesu.
Gospodo narodni poslanici, predstoje intenzivne konsultacije sa međunarodnom zajednicom, EU, Rusijom i SAD oko forme budućih pregovora, oko nadležnosti, broja novih posrednika, kao i o drugim tehničkim detaljima vezanim za pregovore. Zbog toga očekujem da Narodna skupština Republike Srbije danas usvoji predloženu rezoluciju, da Vladi Republike Srbije poveri mandat da obrazuje novi pregovarački tim i podrži dalje napore za očuvanje Kosova i Metohije. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Dajem reč gospodinu dr Vojislavu Koštunici, predsedniku Vlade Republike Srbije.

Poštovani narodni poslanici, uveren sam da je upravo ovo najbolji trenutak da Narodna skupština razmotri dosadašnju i odredi buduću politiku Srbije u rešavanju najvažnijeg državnog i nacionalnog pitanja,  a to je, naravno, pitanje budućeg uređenja Pokrajine Kosova i Metohije.
Skupština Srbije, da li na to treba i podsećati, održava se nekoliko dana posle važnog, a kao što će se možda kasnije pokazati, i presudnog događaja koji se odigrao u Savetu bezbednosti. Naime, posle duge rovovske borbe, koja je trajala otkako je generalni sekretar UN imenovao Martija Ahtisarija za međunarodnog posrednika, američki i evropski kosponzori rezolucije o nezavisnom Kosovu doneli su odluku o povlačenju svog predloga iz Saveta bezbednosti.
Ne treba uopšte sumnjati da je predloženi nacrt rezolucije imao za cilj da obezbedi početak procesa nezavisnosti Kosova i Metohije. Samim tim, jasno je da povlačenje rezolucije iz Saveta bezbednosti predstavlja značajnu pobedu Srbije i rezultat zajedničke politike Srbije i Rusije, čiji je cilj zaštita Povelje UN i odbrana suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše države.
Sa sigurnošću možemo da kažemo da je ovom pobedom završena, zapravo, prva faza odbrane Kosova i Metohije. Podjednako dobro znamo da nas sada čeka još teža borba i još veća iskušenja u nastojanju da se Kosovo sačuva u granicama Srbije.
Ali, ako se osvrnemo i pogledamo šta smo za proteklih nekoliko godina uspeli da uradimo samo zato što smo bili složni, onda se rađa nada da zajedničkim snagama, iza kojih stoji čitava Srbija, ipak možemo izboriti ostvarenje ovog našeg najvećeg nacionalnog i državnog cilja.
Kao što je trenutak da se ovo kaže "pravi", tako je i Skupština Srbije pravo mesto odakle želim danas da svim građanima Srbije, svim institucijama i svim društvenim, privrednim i kulturnim organizacijama i naravno svim političim partijama uputim poziv da ispolje istinski patriotizam i jedinstvo u pravednom zalaganju da sačuvamo Srbiju u njenim međunarodno priznatim granicama. Pozivam na istinski patriotizam jer Srbija ne želi da otima ništa što je tuđe, već hoće da sačuva ono što joj pripada po Povelji UN, što joj pripada po Ustavu Srbije, što joj pripada po demokratskim vrednostima i pravilima koja važe u celom svetu.
Srbija, jednom rečju, hoće da sačuva ono što je njeno. U našim rukama je zato najjače oružje svakog istinskog patriotizma, a to oružje su pravo i pravda.
U prethodnom periodu smo videli šta je sve politika sile pokušavala u prilog nezavisnosti Kosova i uverili se da na kraju sila ostaje nemoćna pred argumentima prava i pravde.
Poštovani poslanici, prava je prilika da se podsetimo i na nekoliko važnih činjenica koje su obeležile ovu upravo završenu prvu fazu pregovaračkog procesa. Setićete se da je Ahtisari početkom februara, dok još ni izbori nisu bili završeni, a kamoli formirana nova vlada, doneo u Beograd, kako je rekao, fer predlog o nezavisnom Kosovu.
Setićete se, takođe, i da je Ahtisari insistirao da dođe baš početkom februara, jer pregovarački proces je tobože morao da bude završen do kraja juna.
Danas je 24. juli i, zahvaljujući razložnoj, doslednoj, strpljivoj i odlučnoj zajedničkoj politici državnih institucija Srbije, nalazimo se na početku novog pregovaračkog procesa za rešavanje budućeg uređenja Pokrajine.
Za ovu, sada okrenutu, novu stranicu u borbi za Kosovo, Narodna skupština svojom rezolucijom mora da utvrdi nastavak politike koja će se temeljiti upravo na do sada iskazanoj razložnosti, doslednosti, strpljenju i odlučnosti.
Prirodno je očekivanje da u novom pregovaračkom procesu neće učestvovati Marti Ahtisari i da je njegova uloga završena povlačenjem iz Saveta bezbednosti rezolucije koja se zasnivala na njegovom planu. Time, zapravo, konačno je završena Ahtisarijeva era i njegov plan je sada već deo prošlosti.
Uoči novih pregovora najvažnije od svega je da se za razgovore odredi osnova koja može dve strane da dovede do kompromisnog rešenja. Jedini pravi put u određivanju ove osnove za pregovore vodi nas do Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti. Suštinski elementi Rezolucije 1244 predstavljaju jedinu moguću osnovu za uspešne pregovore, a tri su, kao što je poznato, ključna elementa ove rezolucije: 1) da se izričito potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije; 2) da je rešenje u suštinskoj autonomiji za Pokrajinu i 3) koji je posebno važan, da se u rezoluciji nigde ne pominje nezavisnost Kosova i Metohije.
Polazeći od ova tri suštinska elementa Rezolucije 1244, Srbija će, kao i dosad, konstruktivno učestvovati u novom pregovaračkom procesu. Podrazumeva se da novi pregovori mogu da se vode pod isključivim mandatom Saveta bezbednosti, jer samo ovo visoko telo UN ima mandat da donosi odluke o budućem uređenju Pokrajine.
Uloga Kontakt grupe je i u dosadašnjem procesu bila nesumnjivo veoma značajna u usmeravanju pregovora. Uostalom, Savet bezbednosti je odobrio tzv. rukovodeće principe Kontakt grupe, kao neku vrstu smernica za razgovore. Kontakt grupa je radila u značajnoj meri složno, sve dok Ahtisari nije napravio plan o nezavisnosti Pokrajine, koji Kontakt grupa nije nikada usvojila.
Srbija očekuje da Kontakt grupa bude aktivna, ali i da ceo novi pregovarački proces bude pod jasnim mandatom Saveta bezbednosti. Prirodno i logično je da se samo na osnovu kompromisnog rešenja, do kojeg dve strane dođu u pregovorima, može usvojiti nova rezolucija Saveta bezbednosti.
U novom pregovaračkom procesu posebno je važno sve stvari nazvati pravim imenom, a to znači da ne postoji problem Kosova i Metohije, jer je u pitanju neotuđiv i neodvojiv deo teritorije Srbije. Postoji nešto drugo, otvoreno pitanje albanske nacionalne manjine u Pokrajini i neophodno je da se kroz konstruktivan dijalog pronađe pravo rešenje za ovo pitanje. Istorijska je činjenica, takođe dobro poznata, da se albanski narod već jednom samoopredelio i to onda kada je stvorena država Albanija.
U svakom slučaju, nigde na svetu, nijedna nacionalna manjina nema pravo na samoopredeljenje i na razbijanje priznatih međunarodnih država. Pitanje je koliko bi uopšte država sačuvala svoje granice kada bi sve nacionalne manjine po Evropi i svetu počele da se samoopredeljuju.
Reći da je albanska nacionalna manjina posebna i da ima posebna prava, kao i da je država Srbija posebna i da samo ona može da se razbija, kao i uz to tvrditi da tako nešto više nikada nigde neće da se ponovi na kugli zemaljskoj, predstavlja siguran početak podrivanja samih temelja na kojima počivaju mir i stabilnost postojećeg međunarodnog poretka.
Srbija zato poziva evropske države koje za svoje nacionalne manjine imaju razvijene sisteme autonomija da nam kažu - evo, mi smo ovako rešili pitanje naše nacionalne manjine, zašto Srbije ne preuzme isti takav model. Mi odmah unapred dajemo odgovor da je Srbija spremna da prihvati svaki oblik autonomije koji danas postoji u Evropi. Ko može da ospori da je ovo evropski način rešavanja problema položaja albanske nacionalne manjine na KiM?
Poštovani poslanici, važno je i da se osvrnemo na dve vrste pretnji koje stižu od albanskih separatista. Prva je njihova omiljena pretnja da će pribeći masovnom teroru ako ne dobiju nezavisnost i da će zapravo nevine žrtve biti odgovorne za to nasilje. Međunarodna zajednica, koja je preuzela punu odgovornost da obezbedi mir u Pokrajini, obavezna je da na ovu brutalnu ucenu albanskih separatista odgovori jasnom i čvrstom porukom.
Druga pretnja ogleda se u najavama da će albanski separatisti jednostrano proglasiti nezavisnost. Moram reći da je duga tradicija jalovih proglašavanja nezavisnosti na Kosovu i jasno je da će Vlada Srbije odmah poništiti takav protivzakoniti akt. Ne možemo, nažalost, isključiti ni mogućnost da jedan broj država prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Pokrajine. Videli smo da takve najave za sada u dvosmislenoj formi stižu od pojedinih država, ali upitajmo se sada, šta bi, zapravo, značilo takvo priznanje jednostrane nezavisnosti Kosova.
To bi značilo da zastupnici politike sile, kada uvide da njihov projekat ne može u Savetu bezbednosti da dobije neophodni pravni legitimitet, jednostavno odlučuju da krše odluke Saveta bezbednosti. To čak ne bi bilo samo kršenje odluka Saveta bezbednosti, već bi predstavljalo direktno rušenje autoriteta Svetske organizacije i otvorenu poruku da se politika sile suprotstavlja važećem poretku oličenom u UN.
Drugim rečima, u ovom opasnom scenariju došlo bi do stvaranja novih pravila, po kojima se sve što ne može da prođe kroz Savet bezbednosti na regularan način, može ostvariti zaobilaznim putem, po cenu direktnog gaženja institucija i pravila UN. Naša je dužnost zato da, dok još ima dovoljno vremena, strpljivo i uporno objašnjavamo da odluke o budućem uređenju Pokrajine ne mogu biti donete nigde sem u Savetu bezbednosti i da to rešenje mora biti saglasno Povelji UN.
Nijedna država, ma koliko bila moćna, ne sme svoju politiku da stavi iznad UN. Svako priznanje jednostrane nezavisnosti Kosova ne bi značilo zapravo ništa drugo do sprovođenje politike sile.
Neka ovaj dom danas jasno i glasno kaže da Srbija unapred odbacuje politiku i politiku sile i svako priznanje jednostrane nezavisnosti koje bi proizašlo iz ovakvog pravnog nasilja.
U svakom slučaju, sve države koje hoće da imaju normalne i prijateljske odnose sa Srbijom moraće da poštuju Povelju UN i dokumente Saveta bezbednosti koji garantuju nepromenljivost međunarodno priznatih granica i teritorijalnu celovitost Srbije.
Posebno bi bilo važno da se države članice NATO pakta ,koje su bez odobrenja Saveta bezbednosti bombardovale Srbiju, striktno pridržavaju Povelje UN i Rezolucije 1244, kako se ni na jedan način ne bi dovelo u vezu bombardovanje Srbije sa pokušajem da se proglasi nezavisnost pokrajine.
Naši građani treba da znaju da u međunarodnoj zajednici zastupnici nezavisnosti Kosova često vode bespoštednu borbu kako bi ostvarili svoj cilj. Tako je nastao jedan često pominjan, skoro uobičajen, prigovor kako Srbija navodno zna šta neće, ali ne i šta hoće, i kako Srbija, zapravo, nije tokom ovih pregovora ponudila ni jedno jedino rešenje, konkretno rešenje za pokrajinu.
A istina glasi da smo, za razliku od albanske strane, čija je celokupna platforma svedena na reč "nezavisnost", ponudili jasno i konkretno rešenje u vidu suštinske autonomije za Kosovo i Metohiju. Ovo rešenje, razrađeno i razvijeno, sadržano je u Platformi Državnog pregovaračkog tima koja je usvojena još početkom 2006. godine.
Zato Srbija i zahteva i ponovo očekuje da međunarodna zajednica, veoma pažljivo, sasluša i razmotri naš predlog budućeg uređenja pokrajine. Došlo je vreme za prave pregovore i, ukoliko postoji dobra volja, zaista se može doći do rešenja koje će zadovoljiti osnovne interese i albanske nacionalne manjine i države Srbije.
Do takvog rešenja se može i mora doći i zato, ne samo zarad ovog rešenja, ne samo zarad Srbije, ne samo zarad odnosa na Balkanu, već se do takvog rešenja može i mora doći i zato da bi se sačuvao mir i stabilnost u celom regionu i u mnogim drugim delovima Evrope i svega.
Na samom kraju, poštovani narodni poslanici, pozivam vas da podržite predloženu rezoluciju, koja utvrđuje politiku za rešavanje budućeg uređenja naše južne pokrajine. Samo ovde, u Narodnoj skupštini, možemo da ostvarimo jedinstvo i prevaziđemo sve stranačke razlike kada je u pitanju očuvanje Kosova i Metohije unutar Srbije. Dosadašnje jedinstvo, ostvareno u Narodnoj skupštini, dalo je veliki rezultat i odigralo veliku ulogu u svemu što smo do ovog trenutka uspeli.
Posebno vas podsećam da će neprocenjiva podrška naših saveznika u borbi za Kosovo u dobroj meri zavisiti od toga da li smo i koliko smo u tome jednodušni. Utoliko smo pre dodatno obavezni da uradimo sve što od nas zavisi i sve što je u granicama naših moći, kako bi Srbija ostala cela u svojim međunarodno priznatim državnim granicama; samo to i ništa više.
I najzad, Srbija danas u svojoj Narodnoj skupštini potvrđuje da je Kosovo i Metohija ugrađeno u najdublje temelje srpske države i da je Kosovo zbirno ime za naše nacionalno biće, kulturu, veru, za našu istoriju i budućnost. Ali, uz ovo, gospodo poslanici, da Kosovo zaista treba da bude nezavisno, onda bi se neko pre nas odlučio da mu nezavisnost podari. Naš naraštaj ne sme i neće dati, i ako ga mi ne budemo dali, možemo biti sigurni da Kosovo i Metohija ostaju zauvek tamo gde im je mesto, u Srbiji. Hvala vam. (Aplauz.)

Hvala. Reč dajem predstavniku predlagača, gospodinu dr Slobodanu Samardžiću, ministru za Kosovo i Metohiju. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče Skupštine, članovi predsedništva, dame i gospodo, ova skupština treba danas da usvoji dva dokumenta, dakle, Izveštaj pregovaračkog tima sa poslednje runde pregovora u Beču i novu rezoluciju. Zbog toga ću, u prilog objašnjenja i obrazloženja, reći nešto o oba ova dokumenta, posle čega očekujem da se razvije diskusija.
Dakle, prvo o prvom dokumentu, o Izveštaju. Ovaj izveštaj sačinili su koordinatori Državnog pregovaračkog tima, Leon Koen i ja, Slobodan Samardžić, pre izvesnog vremena, dakle, kada su se razgovori okončali. On se odnosi, kao što ste imali priliku da vidite, na sadržaj pregovora vođenih u Beču od 21. februara do 2. marta 2007. godine.
Sastavni deo Izveštaja su izlaganja predsednika Republike Borisa Tadića i predsednika Vlade Vojislava Koštunice na završnom skupu 10. marta u Beču. Kao što ste možda primetili, izveštaju je pridodat i govor predsednika Vlade Vojislava Koštunice na sednici Saveta bezbednosti UN 3. aprila 2007. godine.
Pošto je Skupština 14. februara ove godine odbacila Ahtisarijev Sveobuhvatni predlog rešenja statusa Kosova i dala jasan mandat za predstojeće razgovore, Pregovarački tim je iskoristio ovu rundu pregovora, koja je trajala od 21. februara do 2. marta ove godine, da unese amandmane na sve odredbe predloga, koje nisu bile u skladu sa državnom politikom Srbije i sa stavovima Pregovaračkog tima, zastupanim tokom pregovora tokom februara do septembra 2006. godine.
Izveštaj na sažet način iznosi suštinu naših stavova o čitavom nizu pitanja koja su bila predmet pregovaranja.
Veliki broj amandmana i činjenica da su njima obuhvaćeni svi delovi Ahtisarijevog predloga, dakle i uvod i aneksi, sem aneksa 10. koji govori o mogućoj misiji UN, najbolje govori o tome koliko su Marti Ahtisari i njegov tim bili pristrasni posrednici tokom ovih pregovora, razume se na štetu Srbije.
Iz Izveštaja se vidi da je naš tim razradio našu državnu platformu i preoblikovao je u pravnu formu rešenja na širokoj skali pitanja o kojima se pregovaralo, od najopštijih do pojedinačnih i krajnje konkretnih pitanja. Struktura Izveštaja ne sledi strukturu Ahtisarijevog predloga već, obuhvatajući svaki deo ovog predloga, sledi materiju od značaja za Srbiju.
Prema tome, on ima jedan kratak uvod. Potom se osvrće na pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Naredni deo je - međunarodni ciljevi i posrednik - onako kako ga Srbija vidi svojim amandmanima. Potom treći deo je suštinska autonomija Kosova i Metohije, dakle, pitanje koje je bilo od velikog interesovanja i zanimanja za međunarodnu zajednicu. U tim amandmanima, i samim tim u izveštaju, dati su detaljno elementi suštinske autonomije Kosova i Metohije.
Potom, četvrti deo izveštaja posvećen je ustavnim odredbama, odnosu Ustava Srbije i Ustava Kosova i Metohije. Peti deo je posvećen decentralizaciji. Potom sledi pitanje o pravu zajednica, o pravosudnom sistemu; o svojini i privatizaciji; o međunarodnom dugu Srbije lociranom na Kosovu i Metohiji, za koji mi predlažemo rešenje i sporazum. I konačno, poslednji sadržajni deo izveštaja je onaj koji se tiče položaja Srpske pravoslavne crkve i zaštite verskog i kulturnog nasleđa.
Na kraju, postoji jedan kratak zaključak koji su koordinatori, pisci izveštaja, predložili kao završetak samog izveštaja.
Iako pregovori, koje je vodio Marti Ahtisari, nisu dali rezultate i pored toga što je njegov, takozvani, sveobuhvatni predlog za nas bio ne prihvatljiv, za našu stranu poslednja runda pregovora nije bio uzaludan posao. Treba napomenuti da smo tokom pregovora, od februara do septembra 2006. godine, bili u određenoj političkoj, diplomatskoj i medijskoj blokadi kada je reč o našem predlogu budućeg statusu Kosova i Metohije. O tome najbolje govori da je tokom celih pregovora samo jedan dan je bio posvećen glavnom predmetu pregovora, to je status Kosova i Metohije, 24. jul 2006. godine, dakle, tačno pre godinu dana.
Zbog toga svega, poslednju rundu u Beču iskoristili smo da izložimo naša pozitivna rešenja o svim pitanjima i da kasnije upoznamo što širi krug međunarodnih diplomata i političara o našim viđenjima, ali i da pokažemo na čemu ćemo insistirati u daljim pregovorima.
Kad na dnevni red dođu ti pregovori, pregovori o samom statusu Kosova i Metohije, a to je po svojoj prilici neminovno, naša pozicija, koja je detaljno razrađena u ovim amandmanima, doći će do punog izražaja.
Dozvolite mi da na ovom mestu nastavim o drugom dokumentu koji ova skupština treba da usvoji, a to je rezolucija. Od poslednjih pregovora u Beču do danas mnogo toga se dogodilo na međunarodnom planu oko rešavanja statusa Kosova i Metohije.
Jedan izrazito negativan trend kretao se linijom pokušaja jednog broja zapadnih zemalja da, i pored našeg odlučnog i argumentovanog odbijanja, nametnu Ahtisarijev predlog kao osnovu za rešavanje statusa Kosova i Metohije. Posle jedne kratke faze, u kojoj se govorilo da su dalji pregovori nepotrebni i da je nametanje rešenja izvesno, prešlo se na fazu pritiska oko usvajanja u Savetu bezbednosti posebne rezolucije, sa sledećim ciljevima. Ukratko ću ih izložiti.
Prvi cilj te rezolucije je bio opoziv i praktično poništenje Rezolucije 1244. Drugi je bio arbitrarno proglašenje Kosova i Metohije jedinstvenim slučajem, do te mere jedinstvenim da se na njega ne može odnositi međunarodno pravo. Treći cilj ove rezolucije je bio organizovanje novih pregovora ograničenog trajanja. Znači, do 120 dana, sa automatskom primenom bar dva aneksa Ahtisarijevog plana: jednog o uspostavljanju misije Evropske unije u oblasti policije i pravosuđa, i drugog o uspostavljanju nove vojne misije na Kosovu i Metohiji.
Najzad, četvrti cilj ove nesuđene rezolucije je bio najteži ali i najmanje vidljiv, tiče se, dakle, prećutnog prenošenja većeg broja nadležnosti sadašnje civilne misije UNMIK-a na institucije Kosova i Metohije.
Svi ovi ciljevi koji je trebalo da se pretoče u novu politiku Ujedinjenih nacija u Pokrajini, činili su pregovore suvišnim. Zato je naša strana rezolutno odbacila ove predloge. Naš uporan i načelan zahtev za sve to vreme bio je – pregovori bez uslovljavanja. Takvu inicijativu zvanično smo pokrenuli kod generalnog sekretara Ujedinjenih nacija 25. maja o.g.
Zbog neslaganja u Savetu bezbednosti oko pokušaja nametanja rešenja posredstvom nove rezolucije, a pre svega zbog odlučnog držanja Ruske federacije, brojni predlozi i rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija bivani su odbacivani i konačno pre nekoliko dana skinuti sa dnevnog reda, konačno skinuti sa dnevnog reda.
Kao što je poznato, Savet bezbednosti je konsultacije o daljim koracima preneo na Kontakt grupu. Ova formacija će u narednom periodu delovati u pravcu formulisanja predloga za nastavak pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije.
U ovom trenutku, neobično je važno da Narodna skupština Srbije donese novu rezoluciju. Njome je potrebno odrediti pravac, osnovne smernice i opšti okvir za nastavak pregovora. Kao što je to bio slučaj u novembru 2005. godine, kada je doneta odluka o započinjanju pregovora, a potom 2007. kada je doneta odluka o odbacivanju Ahtisarijevog predloga i o finalizovanju predloga koje je on vodio, tako i danas treba doneti odluku o počinjanju nove faze pregovora.
Takva rezolucija treba, kao što je to bio slučaj sa prethodnim, da predstavlja ključni orijentir u nastavku delovanja svih državnih organa, a posebno novog pregovaračkog tima. Za sve koji nadalje budu radili na ovoj stvari, rezolucija će predstavljati obavezujući okvir delovanja.
Međutim, nije nebitno ni to koja skupštinska većina donosi takvu rezoluciju, jer Kosovo i Metohija nije samo stvar Vlade, niti je samo, i još manje je stranačka stvar. To je danas ključno državno pitanje, što treba da se ogleda ne samo u tekstu Rezolucije, nego i u stavu svih poslanika Narodne skupštine i svakog pojedinačno prema ovom pitanju.
Zato smo o tekstu Predloga rezolucije, koji je sačinjen u Vladi, konsultovali sve poslaničke klubove i praktično sve političke stranke u ovoj skupštini i pri tome usvojili najveći deo njihovih konkretnih predloga.
Ukoliko takav dokument usvoji najveći deo poslanika Narodne skupštine, onda je to dokaz maksimalno zrele državne politike i to onda apsolutno obavezuje sve one koji sprovode državnu politiku o Kosovu i Metohiji. To je onda dokaz i zrele i demokratske politike. A kada se takva politika vodi, i najveći protivnik počinje da vas poštuje i bar nastoji da razume, ako ne i da prihvati razloge i ciljeve vašeg delovanja.
Naši razlozi i ciljevi oko Kosova i Metohije su veoma jednostavni: mi smo za komprimis, mir i pomirenje. Ne tražimo ništa što po prirodi stvari ne pripada svakoj državi na svetu, a to je očuvanje državne celovitosti Srbije i njenog međunarodnog suvereniteta. Za to nudimo maksimalno zamislivu samoupravu na Kosovu i Metohiji i spremni smo da prepustimo jedan deo garancija za to međunarodnoj zajednici.
Te razloge i ciljeve izložićemo i braniti i tokom predstojećih pregovora, samo ako to budu pravi, pravedni i suštinski pregovori, što do sada nije bio slučaj. Da bismo išli u tom pravcu, kao i do sada, potrebno nam je odobrenje ove skupštine u vidu nove rezolucije. Zahvaljujem na vašoj pažnji.

Hvala. Narodni poslanik dr Vladan Batić, reklamirao je povredu Poslovnika. Izvolite.
Molim vas, prvo se javio narodni poslanik Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče...

Nije mi jasno šta pokušavate da uradite, dakle, dao sam reč narodnom poslaniku Vladanu Batiću, jer je prvi reklamirao povredu Poslovnika.
Izvolite, gospodine Batiću. Molim vas da napustite govornicu.

Dame i gospodo, reklamiram povredu odredbe člana 226. Poslovnika o radu Narodne skupštine i zahtevam objašnjenje od predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju i od predsednika Narodne skupštine, zašto nije održana sednica Odbora za Kosovo i Metohiju.
Jer ako ikad treba da bude održana sednica tog odbora, koji je slavljen i hvaljen kada je formiran, onda je to trebalo, valjda, povodom ove rasprave. To se nije dogodilo, pa tražim objašnjenje zašto se to nije dogodilo.
Inače, taj odbor je imao samo jednu besmislenu sednicu, predstavljanje dela budžeta za Kosovo i Metohiju, nakon što je on već bio usvojen. Tako da je to jeftina demagogija, uostalom, to je neodgovornost, koja se ovde inače dugo vremena demonstrira.
Inače, da ne bude nedoumica, ovde govorim u ime Demohrišćanske stranke Srbije, koja nije za nezavisnost Kosova i Metohije jer smatramo da bi to značilo kršenje elementarnih principa međunarodnog prava, pre svega Povelje Ujedinjenih nacija.
Ali, Demohrišćanska stranka Srbije nije ni za takmičenje u patriotizmu, koje je ovde na dnevnom redu, nije za novi ciklus narodnih junačkih pesama o Kosovu i Metohiji, za spremnost da se inatimo i prkosimo celom svetu, za vraćanje na suludu Miloševićevu politiku koja nas je skupo koštala, na politiku svežih humki i crnih barjaka, umesto belih pelena i dečjeg smeha, na jeftine priče o patriotizmu, koje su se u prošlosti završavale tužnim traktorskim kolonama pred fabričkim halama i sportskim salama, pred kolonama na kojima je bio natovaren i deo naše nacionalne istorije, nacionalnog ponosa i nacionalnog identiteta.
Pitanje Kosova i Metohije je i pitanje odgovornosti onih koji su sve stavili na jednu kartu, na kartu Rusije, koji su nekakve planove, tajne, tajnovite, kao da je u pitanju Protokol sionskih mudraca, doneli ne u Narodnu skupštinu, nego Putinu, a da izabrani narodni predstavnici i ne znaju šta im u tim planovima piše.
Dakle, oni tvrde da su pobedili Ahtisarija, da su pobedili Savet bezbednosti, da su u novom ratu protiv Amerike za Kosovo izvojevali pobedu, i ako je tako, treba da dobiju sva priznanja i svu slavu koja ima pripada.
Ali, šta ćemo ako tako ne bude, ako to ostane samo pusta želja ili labudova pesma, to onda povlači pitanje odgovornosti i onda više nema bogoradanja o zaveri čitavog sveta protiv Srbije i protiv srpstva, onda više ne vredi priča o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima, onda to treba da znači definitivna odlazak sa političke scene. Hvala, javiću se ponovo.