Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, govorimo o zakonu, odnosno Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, koji se u drugom navratu nalazi pred nama. Jednom je zbog predlagača povučen sa dnevnog reda.
Ono o čemu želim da razgovaram, iako su četiri zakona objedinjena u ovoj raspravi, jeste član 3. zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, koji glasi: ''Član Vlade ne može biti na drugoj javnoj funkciji u državnom organu, organu autonomne pokrajine, opštine, grada, grada Beograda, niti vršiti delatnost koja je po zakonu nespojiva s dužnošću člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa''.
Želim da pričam o mogućnostima sukoba javnog i privatnog interesa i želim da pričam kako je do tog sukoba javnog i privatnog interesa došlo u vreme kada smo o ovom zakonu počeli da raspravljamo u Skupštini i kako se aktuelna vlast i njen odbor za sprečavanje sukoba interesa poneo u jednom konkretnom slučaju, koji mogu da okarakterišem samo rečima da je javni interes izvrgnut ruglu.
Principijelno, moram da govorim o slučaju gospodina Đelića, mada me lično, verujte, uopšte ne zanima.
Mislim i da ne zaslužuje tu pažnju, jer ću ja o njemu govoriti sve vreme, ali, prosto, kao paradigma, kao primer nedostatka osećaja za zloupotrebu i stvaranje mogućnosti sukoba javnog i privatnog interesa.
Mnogi ga zovu vojvoda od ''Meridijan'' banke, a on je najpoznatiji kao vlasnik firme ''Altis'', a kada po rečnicima malo pročešljate, naći ćete da je ''altis'', u stvari, sveti Zevsov grob. Firma ''Altis'', tj. gospodin Đelić, koji je ponovo aktuelni potpredsednik, učesnik u vlasti, član Vlade, nije slučajno izabrao taj naziv, kao čovek koji se ponaša kao grobar javnog interesa i njegove zloupotrebe, usput gradeći hram u kom se čuvaju najveće dragocenosti, jer to znači, takođe, reč ''altis''.
Kada u zakonu napišete da član Vlade ne može da vrši dužnost koja je nespojiva sa zakonom, kada to precizirate pratećim propisima, ako postoje organi koji o tome mogu da odlučuju bez dvostrukih standarda, ako postoji kazna sa kojom se prekršilac može suočiti, onda nema mesta prigovoru.
Kako je to ispalo u stvarnom životu? Ispalo je tako da nam je gospodin Đelić dokazao uživo, dao klasičnu definiciju korupcije u administrativnom, ekonomskom i javno-interesnom smislu.
Gospodin Đelić je 2004. godine osnovao firmu ''Altis'', u smislu registracije, ali je tekući račun te firme počeo da naplaćuje zvanično, verovatno, i da plaća porez, tek 2005, i to polovinom godine. Okupio je svoje stare prijatelje iz bivše vlade, sve one koji su nešto značili i znali, i pohvalio se da je napravio transakcije vredne 500 miliona evra. Ako se gospodin Đelić pridržavao člana 41. Zakona o privatizaciji, koji ponavljate u izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, da može da dobije nagradu i naknadu, zakonito, kao proviziju za uspešno obavljen posao, on je, po sopstvenom priznanju, zaradio 25 miliona evra.
Pre nego što dođemo do spornog podatka i toga da li je i kako naplaćivao prihode, hoću da vas upozorim da je tu svoju firmu ''Altis'' nazivao investicionom bankom. Dokazi o tome postoje u intervjuima i izjavama koje je gospodin lično davao.
Upotreba naziva ''investiciona banka'' je specifična vrsta lažnog predstavljanja. Po podacima Agencije za privredne registre, do kojih možete doći svi, očigledno je da je reč o konsultantskoj kući, koja je registrovana kao privredno društvo s ograničenom odgovornošću i s minimalnim osnivačkim ulogom od 500 dolara za delatnost konsaltinga i spoljne trgovine. Sa bankarskim poslovima, ono što se lažno predstavljalo kao investiciona banka, nema veze ni po vrednosti uloga, a ni po delatnostima.
To isto važi i za ''Altis konsalting'', jer je osnivački ulog, trenutno, po poslednjem podatku, 3.800 dolara, a u momentu osnivanja iznosio je svega 800 dolara.
Postavlja se pitanje - kako je onih 25 miliona dolara gospodin mogao da naplaćuje, s obzirom na to da je žiro-račun, u staroj terminologiji, u novoj - tekući račun, registrovan tek juna 2005. godine? Znači, da li je uopšte bilo regularne naplate poslova?
Sledeće pitanje - kako je ''Altis'' dobijao poslove u tolikoj vrednosti? Zašto baš taj konsultant?
Da li je kvalitet posla unapred bio garantovan imenima ljudi koji su radili u Vladi, Narodnoj banci, ili je reč o klasičnoj primeni, o zabrani klauzule konkurencije, odnosno o zloupotrebi stečenog kruga poslovnih veza na mestu prethodnog ministra u Vladi, ili je, upravo, reč o zloupotrebi privilegovanih informacija sa kojima je gospodin Đelić imao kontakt?
Da li je neko tim ljudima, gospodinu Đeliću, Slobodanu Milosavljeviću, Velji Tatiću iz Narodne banke, zabranio da obavljaju delatnost koja ima veze sa poslom koji su prethodno radili, makar dve godine od napuštanja posla, kada raspolažu privilegovanim vezama i tajnama? Ako to Zakon o radu predviđa za bilo kog zaposlenog, da li to znači da je ministar u Vladi van zakona i da za njega Zakon ne važi?
Ako se sve to dešava u vreme kada podnosite ovakav predlog zakona, pitam se, koja je svrha, sem izvrgavanja ruglu i građana i javnog interesa.
U to vreme, 2004. godine, predsednik Izvršnog veća Vojvodine je bio, i još uvek je, stranački kolega gospodina Đelića, Bojan Pajtić, koji je gospodina Đelića promovisao u svog savetnika. Te iste 2004. godine, dok još nije registrovan tekući račun za naplatu provizija, zbog pitanja - da se ne ulazi time u konflikt interesa, bivši ministar Đelić je u svakom novinskom tekstu predstavljen kao bivši ministar finansija.
Reč je o zloupotrebi privilegovanog statusa, informacija, veza, i to novinari odlično znaju, zato ga tako i predstavljaju. On kaže da mu ne pada na pamet da uđe u konflikt interesa i da zato besplatno savetuje gospodina Pajtića.
Slušajte sad, gospodin Pajtić je na čelu Fonda za razvoj, koji odobrava kredite, i on promoviše u Novom Sadu svog besplatnog savetnika, koji je u tim okolnostima najpoželjniji savetnik, jer nam garantuje odobreni kredit.
Vi se sećate kako je gospodin Kostić, pričala sam jednom o tome, naplaćivao svoje prijateljstvo sa gospodinom Čankom sedeći u njegovom kabinetu i želeći da da do znanja bankama, sudovima, da je on na izvoru informacija i kao takav, poželjan član upravnog odbora, neko sa kim se ne valja zamerati.
Ovo je, isto tako, rentiranje ranijeg položaja bivšeg ministra.
Šta se u to vreme dešava? Gospodin Đelić se kvalifikuje, takođe, za savetnika "Kredi agrikol" banke, koja ulazi u zanimljive i značajne poslovne odnose sa ''Meridijan'' bankom. Za vas koji niste znali, gospodin Đelić, sam kaže, u intervjuu koji je dao listu "Vreme", 26. maja 2005. godine: "Ovu grupu", znači "Kredi agrikol" grupu, "znam odavno, od 1995. godine, kada sam kao partner u ''Mekinziju", to je ona firma iz koje nam je došao i gospodin guverner, ali samo iz frankfurtskog odeljenja, "radio za njih. Od tada postoji poverenje", sa čime se gospodin Vlahović baš ne bi složio, jer on smatra da ih je on doveo na ovo tržište. Kaže: "Dobio sam ulogu od "Kredi agrikol" banke da nekoliko milijardi evra alociram na optimalan način za celu grupu od Beča do Vladivostoka".
Gospodin ministar Đelić je valorizovao svoje privilegovane veze, informacije i položaj, postavši predstavnik "Kredi agrikol" grupacije za čitav jedan deo Evrope i bilo mu je zanimljivo zato što će alocirati milijardu evra. Tada je zahvalio gospodinu Borisu Tadiću na poverenju i rekao da je uslov Francuza da se ne može više pojavljivati na stranačkim skupovima i mnogi su žalili rečima - ode Boža u bankare.
Pitam građane, da li je moguće da neko danas takav značajan profesionalni izazov - da alocira nekoliko milijardi evra na optimalan način od Beča do Vladivostoka, zameni za slabo plaćeno mesto potpredsednika vlade?
Ono što je meni zanimljivo, a što bi trebalo i građanima Srbije da bude zanimljivo, jeste da gospodin Đelić to može da radi zato što ga gospodin Tadić sve vreme šeta po svetu. Razumem da to radi gospodin Milosavljević, tada predsednik Privredne komore Srbije, koji sa njim ima zajedničku firmu, pa je njegov interes da ga promoviše jasan, nedopušten, ali jasan. Koji je gospodina Tadića interes da ga u januaru 2005. godine, opet kažem, pre registracije računa, vodi kao jednog od članova delegacije u Libiju, i tu su JAT, ''Jugoimport'', ''Altis konsalting'', ''Simpo'', ''Energoprojekt'' itd.
U Grčkoj, februara 2005, impresivan je spisak učesnika inicijative za partnerstvo Grčke, Srbije i Crne Gore i ponovo je učesnik gospodin Božidar Đelić, bivši ministar finansija, a sada vlasnik ''Altis'' grupacije.
Zašto da ga ne promovišu? Zašto da on to ne radi ako je svojevremeno, dok je i bio u Vladi gospodina Đinđića, o tome su njegove kolege govorile, izvesnoj mladoj osobi po imenu Jelena Milenković, pa su je zamenjivali sa pevačicom, estradnom umetnicom Jami, a to nema veze, jer je reč o devojci koja je radila u firmi ''Citadela'', brokerskoj kući, iz vrlo plemenitih pobuda, poveravao najznačajnije konsultantske poslove, ali je već tada bio svestan da je to zloupotreba položaja, pa je to rađeno indirektno; poslove su dobijali Rotšild, KPMG, ali je uvek njihov podizvođač bila upravo firma ''Citadela''.
Kada je ljubav prestala, gospodin Đelić je shvatio da je potrebno da privilegovan položaj naplati za sebe, a ne za račun neke druge firme u kojoj radi osoba koja mu je draga.
Zato je i osnovao ''Altis'' i u trenutku kada gospodin Vučić podnosi prijavu Odboru za sukob interesa, zbog sumnje da je ušao u sukob interesa i da je, kao član Vlade, istovremeno i vlasnik 10 posto akcija ''Meridijan'' banke, gospodin Dedijer iz Odbora za sukob interesa preduzima, navodno, neke aktivnosti, koje se svode na to - nije na vreme prijavio, ali kasnije se predomislio.
To je kao ono kada uđe lopov u radnju, ukrade nešto, i kada ga vi uhvatite, on vrati, ne, nije ukrao. Kaže - mi to njemu, jednostavno, moramo da oprostimo, jer šta bi bilo, kakva bi to šteta bila za ovu državu ako bi ljudi takvog formata i takve stručnosti bili van sistema i ako ih ne bismo upotrebili za opšte interese. Doslovce kaže - radi se o sposobnim ljudima, pa bi za državu bilo nepovoljno i štetno da oni ne učestvuju u državnim poslovima i donošenju odluka na nivou države.
Taj gospodin Đelić je, preko firme ''Sopersas'', o kojoj postoji samo telefonski broj u imeniku Francuske, uložio, navodno, u ''Meridijan'' banku 9,99 posto akcija, a taj broj je tako lep i zanimljiv iz razloga što Zakon o sprečavanju, o pranju novca, nalaže da strani osnivači, kada 10 posto ulažu u akcije neke firme, moraju do poslednjeg fizičkog lica i osnivača da prikažu vlasnika akcija. Namerno se sišlo, i to ne mnogo, da ne izgubi čovek novac, na 9,99 posto, da ne bi znali da je reč o gospodinu Đeliću.
Sada to ne smeta ni međunarodnim organizacijama koje se bave borbom protiv korupcije, ne smeta to ni nevladinoj organizaciji ''Transparentnost'', ni svim onim dušebrižnicima koji brinu o budžetu Srbije, zato što taj iznos od 10 posto akcija u ''Meridijan'' banci nije na štetu onog ko je ''Meridijan'' banku kupio. Ne smeta njima korupcija koja ide iz budžeta Srbije i na teret građana Republike Srbije, smeta im kada se njima u džep ruka stavlja i oni to ne dozvoljavaju. I kredite kada daju, oni traže precizan izveštaj o ulaganjima i o onome što smo nekada zvali namenska kontrola.
Dok gospodin Đelić, prema tržišnoj kapitalizaciji ''Meridijan'' banke, u ovih 9,99 posto raspolaže sa 4,2 miliona evra minimalne vrednosti, pitam građane Srbije, koliko iznosi vrednost Nobelove nagrade za ekonomiju?
Pitam građane Srbije, koja se genijalnost, sem trpeljivosti srpskog naroda, može naplatiti onako kako je to uradio gospodin Đelić?
A dolazi nam iz visokog sveta, gde se precizno zna šta su ti vrli Evropljani, Nolanovi standardi ponašanja javnih službenika, time neću zamarati građane, ali bi oni koji idu na obuku u EU trebalo da znaju šta znači odgovornost prema građanima i budžetu.
Ne, u to isto vreme dok govorimo o zakonu koji, navodno, sprečava mogućnost stvaranja sukoba javnog i privatnog interesa, nama se gospodin Đelić ponovo nalazi u Vladi, na mestu potpredsednika.
Znate li šta je najzanimljivije? Ne samo on, već sva gospoda koja je u vreme privatizacije bankarskog sektora i našeg otpisa dugova prema Londonskom i Pariskom klubu raspolagala privilegovanim informacijama, danas se nalazi u upravnim odborima stranih banaka. Gospodin Pitić je u "Sosijete ženeralu", gospodin Vlahović je kao utešnu nagradu dobio članstvo u "Erste banci", kao jedini Srbin među Austrijancima i Nemcima, a za gospodina Đelića znate, "Meridijan'' banka.
Taj isti gospodin Đelić kaže - nećemo privatizovati javna preduzeća, jer mi nismo ni nesposobni, niti korumpirani da ne bismo znali sami njima da upravljamo i nećemo, pod pritiskom stranih finansijera, da zbog provizija ulazimo u privatizaciju.
Da li je to važilo kada su se privatizovale banke? Iznad svega, aktuelna tema - da li to važi u trenutku kada na dnevnom redu imamo i izmene i dopune Zakona o osiguravajućim društvima? Jer nam je gospodin Đelić promovisao "Kredi agrikol'' banku kao jednu od najuspešnijih, koja vešto spaja osiguravajuće poslove i poslove finansiranja.
Pitam se ko će se sada naći u sukobu, ne interesa, nego u sukobu pojedinačnih interesa, kada se budu borili za interese Slovenaca, ili slovenačke državne kompanije "Triglav", ne Slovenaca, a da unište domaće osiguravajuće društvo ili, eventualno, za francuske osiguravajuće kompanije.
Da ne zaboravim, banka u kojoj je gospodin Đelić dobio 10% akcija "Meridijan'' banke je jedna od onih koja je raspolagala sa 40% našeg spoljnog duga u Londonskom klubu. Doduše, kupila ga je pre nego što je on došao na mesto u Vladi, ali bi bilo zanimljivo, to je preporuka i nekim službama koje se time bave, videti ko je, kome, i da li je odavao privilegovane informacije o finansijskom tržištu Srbije.
Ja ću zaključiti svoju priču time da molim Vladu Srbije da za ministre obezbedi ono što se u svetu zove "zlatni padobran", da im u roku od dve godine od kada napuste ministarsku poziciju obezbedi platu. To će građane Srbije koštati manje nego da im dozvolite da se sami, uz vašu svesrdnu pomoć, snalaze, uvodeći u sukob javnog interesa Vladu, a izvrgavajući ruglu sve građane Srbije.