Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Crne Gore o socijalnom osiguranju. Ovaj zakon nastaje u želji Republike Srbije i Crne Gore da međusobno urede odnos u oblasti socijalnog osiguranja. Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u članu 97. tačka 1. Ustava Republike Srbije, prema kome Republika Srbija uređuje i obezbeđuje svoj međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.       
U članu 99. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srbije predviđeno je da naknadno skupština potvrđuje međunarodne ugovore kada je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja. Posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore nastala je potreba da se urede odnosi sa Crnom Gorom u oblasti socijalnog osiguranja i međunarodnim sporazumom o socijalnom osiguranju.
Sporazum o socijalnom osiguranju između Republike Srbije i Crne Gore potpisan je 17. decembra 2006. godine i predstavlja sveobuhvatni međunarodni sporazum iz oblasti socijalnog osiguranja. U sebi sadrži odredbe o ostvarivanju prava iz penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja, zdravstvene zaštite i materinstva, povrede na radu i profesionalne bolesti, prava za slučaj nezaposlenosti i dodatka za decu. Ovaj sporazum važi za osiguranike država ugovornica.
Sporazum je zasnovan na opšteprihvaćenim principima i iskustvima naše zemlje u ovoj oblasti i standardima koje predviđa Uredba EU broj 1408/71, koja reguliše socijalno osiguranje radnika migranata. A šta znači ovaj sporazum? On predstavlja jednak tretman država ugovornica, da su prilikom primene pravnih propisa jedne države ugovornice, državljani druge države ugovornice izjednačeni sa njenim državljanima.
Šta to znači izjednačenost teritorija? Da se penzije, novčane naknade, dodatak za decu i druga novčana davanja, izuzev davanja za slučaj nezaposlenosti i davanja po osnovu preostale radne sposobnosti, ostvarena prema pravnim propisima jedne države ugovornice ne mogu umanjivati i stavljati u stanje mirovanja, oduzeti ili zapleniti zbog toga što korisnik ima prebivalište na teritoriji druge države ugovornice, ukoliko ovim sporazumom nije drugačije određeno.
Radi ostvarivanja prava po osnovu bolesti i materinstva, periodi osiguranja, navršeni prema pravnim propisima obe države ugovornice, sabiraju se za sticanje prava na davanje, kao i za određivanje trajanja tog davanja, ukoliko se za to ukaže potreba i pod uslovom da se one ne poklapaju. Da bi određeno lice imalo pravo na zdravstvenu zaštitu od jedne države ugovornice, kao da je kod nje osigurano, mora imati prebivalište ili boravište, po osnovu člana 8. stav 1, 2, 3. i 7. i člana 9. ovog sporazuma, i da njegovo stanje zahteva hitno pružanje zdravstvene zaštite, sem ukoliko to lice nije došlo u tu državu ugovornicu da se leči.
Prava na davanja u naturi, mislim na zdravstvenu zaštitu i druga davanja, imaju lica koja se nalaze na teritoriji druge Strane ugovornice radi školovanja i studiranja, a ako je u pitanju bolničko lečenje ili davanje veće vrednosti, potrebna je saglasnost nadležnog nosioca, izuzev kad je reč o hitnim slučajevima.
Novčana davanja u slučaju materinstva odobrava nadležni nosilac, prema pravnim propisima koje on primenjuje. Ukoliko prema pravnim propisima jedne države ugovornice iznos novčanih davanja zavisi od broja članova porodice, nadležni nosilac uzima u obzir i članove porodice koji imaju prebivalište u drugoj državi ugovornici.
Na korisnike penzije primenjuju se isključivo propisi one države ugovornice čije korisnik ima prebivalište.
Radi sticanja, očuvanja i ponovnog priznavanja prava na davanja u slučajevima starosti, invalidnosti i smrti, ukoliko je isto uslovljeno navršenjem penzijskog staža, nosilac države ugovornice će uzeti u obzir i staž navršen na teritoriji druge države ugovornice, pod uslovom da se ta dva staža ne poklapaju.
Ukoliko osiguranik ima staž navršen na teritoriji treće države ugovornice uzeće se i taj staž u obzir, ukoliko obe države ugovornice imaju zaključene sporazume o socijalnom osiguranju sa tom trećom državom.
Primenom člana 19. utvrđuje se i pravo na samostalno davanje i to od strane jedne od država ugovornica, a po osnovu penzijskog staža koji se uzima u obzir prema tim pravnim propisima.
Članom 21. omogućeno je da korišćenje penzije prema pravnim propisima jedne države ugovornice ne utiče na pravo korisnika da istovremeno koristi penziju ostvarenu prema pravnim propisima druge države ugovornice.
Ovim sporazumom predviđena su i određena prava po osnovu povrede na radu i profesionalne bolesti, tako da će novčana davanja odobravati prema svojim pravnim propisima nosilac one države ugovornice na čijoj teritoriji je nastala povreda na radu, odnosno gde je osiguranik poslednji put obavljao delatnost koja je mogla da izazove tu profesionalnu bolest. Na davanja u slučaju smrti, koja su predviđena pravnim propisima obe države ugovornice, primeniće se pravni propisi države ugovornice u kojoj je umrlo lice imalo prebivalište.
Ovaj sporazum predviđa ponovo određivanje penzija koje su utvrđene od 1. januara 2002. godine do dana stupanja na snagu ovog sporazuma, a prilikom njihovog utvrđivanja po propisima jedne države ugovornice, uz uračunavanje penzijskog staža navršenog po propisima druge države ugovornice. Ponovno određivanje penzija vršiće se po službenoj dužnosti.
Izuzetak će biti porodične penzije ako je korisnik ovo pravo ostvario pre 1. januara 2002. godine. Ako po propisima jedne države ugovornice nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava na penziju na dan kada je nosilac prava države ugovornice prvi put utvrdio pravo na penziju, nadležni nosilac druge države ugovornice će utvrditi penziju od dana kada su uslovi za sticanje prava ispunjeni prema pravnim propisima koje on primenjuje.
Potvrđivanjem ovog sporazuma rešiće se mnogi problemi nastali posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore za poslodavce, osiguranike, penzionere, tako da će oni jednostavnije ostvarivati svoja prava iz oblasti penzijsko-invalidskog i zdravstvenog osiguranja, materinstva, povrede na radu, profesionalne bolesti, prava po osnovu nezaposlenosti i dodatka na decu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako se javljam po raspravi u načelu ne mogu a da ne pomenem Poslovnik o radu Narodne skupštine. Naime, u članu 140. pomenutog Poslovnika stoji da se zajednički načelni pretres vrši o onim tačkama koje su međusobno uslovljene ili su rešenja u njima međusobno povezana. Naravno, svima vama ovde je jasno, a i gledaocima u Srbiji, narodu Srbije, da ovaj uslov nije ispunjen, ali šta da radimo, to je vaš način i stil rada.
Pred sobom danas imamo šest, odnosno pet tačaka dnevnog reda, ako u međuvremenu niste povukli još neku. Gospodine predsedavajući, zamolio bih vas, ako slučajno primetite da govorim o nekoj tački dnevnog reda koja je u međuvremenu povučena, da me opomenete kako bih se držao dnevnog reda. Pošto je vreme suviše kratko da bih govorio o svim ovim tačkama, ja ću se danas ovde skoncentrisati i nešto reći o jednoj tački dnevnog reda, a to je zakon o potvrđivanju sporazuma sa zemljama Beneluksa o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša.
Naime, u obrazloženju ovog zakona se kaže da donošenje ovog zakona predstavlja olakšanje za dobijanje viza za građane Srbije, što će stvoriti pretpostavke da se Srbija nađe na beloj šengenskoj listi. Ovde bih se malo zadržao. Gospodo iz Vlade, vidimo tu je samo ministar, gospodin Ljajić, mada je on sam na početku rekao da nije njegova tema, ali želim da naglasim da nosioci diplomatskih i službenih pasoša ni do sada nisu imali nekih velikih teškoća prilikom odlaska u zemlje EU i inostranstvo.
Ovde bih hteo da bacim akcenat na običnog čoveka, na običnog građanina naše zemlje, da vidimo kakve su njegove šanse da dobije vizu za neku zemlju EU. Odmah mogu da vam kažem da su njegove šanse za putovanje minimalne ili gotovo nikakve. To ću potkrepiti i sa nekim primerima. Naime, znate svi da je oktobar mesec u kome se tradicionalno organizuju ekskurzije, maturske ekskurzije u zemlji i inostranstvu. Bela šengenska lista trebalo bi da važi za povlašćene kategorije stanovništva, u koje svakako spadaju učenici i studenti. Međutim, praksa govori da naši učenici i studenti nailaze na nepremostive prepreke prilikom dobijanja viza za putovanja u zemlje EU. Ne samo da nailaze na prepreke, nego pri dobijanju viza nailaze i na prava poniženja.
Dešava se, govorim sada o maturantima pošto sam čovek iz prosvete, da, recimo, jedno ili dva odeljenja jednog razreda dobije vize, a drugo odeljenje ili druga dva odeljenja ne dobiju vize. Šta je to nego poniženje ove kategorije mladih ljudi? Ili još gora varijanta, pola učenika jednog odeljenja dobije vize, a druga polovina učenika ne dobije vize.
Još najgora varijanta, nekako uspeju da dobiju vize i krenu za inostranstvo i tamo sa granice neke od zemalja EU vrate kompletnu ekskurziju ili opet puste jedan ili dva autobusa i isto toliko vrate. Znači, umesto ovog zakona o diplomatskim i službenim pasošima, mislim da ova vlada i ova zemlja treba da se pozabave običnim građaninom, običnim čovekom.
Imali smo jedan sličan primer u Šestoj beogradskoj gimnaziji, kada je i sam predsednik Tadić morao lično da interveniše kako bi svi učenici dobili vize za putovanje u Italiju. Kao čovek koji dugo godina radi u obrazovanju, ima iskustva sa organizacijom ekskurzija, plašim se da primer Šeste beogradske gimnazije nije i neće biti jedini, a koliko sam danas čuo na takve probleme nailaze i određene škole, konkretno Gimnazija "Svetozar Marković" iz Niša.
Zato sa ove govornice postavljam poslaničko pitanje ministru prosvete, gospodinu Lončaru, i ministru inostranih poslova, gospodinu Vuku Jeremiću, šta oni lično i njihova ministarstva čine kako bi se zaštitilo ponižavanje ove kategorije mladih ljudi prilikom putovanja u inostranstvo?

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS, zatim Dragan Todorović.

 Kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je jako velika šteta što ovih nekoliko tačaka raspravljamo u okviru objedinjene rasprave, kao jednu zajedničku tačku dnevnog reda, s obzirom na to da je reč o pitanjima koja ponaosob imaju apsolutno svoj značaj.
Kada se pogleda šta je na dnevnom redu vidi se da stvarno nema ničega zajedničkog, već vreme od pet sati koje će poslanici iskoristiti da bi pokušali da kažu nešto o ovim zakonima.
Videli ste u tekstu ovog zakona, predstavnici Vlade su različiti ljudi, a mislim da je skupštinska većina ovakvim ponašanjem dovela i gospodina Ljajića, kao ministra za rad i socijalna pitanja i čoveka koji je jedini večeras ovde prisutan, u jednu nezgodnu situaciju da, možda revoltiran ponašanjem svojih kolega, ne kaže ništa o zakonu koji apsolutno zaslužuje da bude pomenut i služi da bude afirmisan.
Govorim ne stručno. Mislim da je ovaj zakon kojim se utvrđuje Sporazum između Srbije i Crne Gore o socijalnom osiguranju nešto što apsolutno treba pozdraviti, jer je pokušaj da se između Srbije i Crne Gore poprave one stvari kada je prestala da postoji zajednička država. Mislim da je jako dobro što ćemo mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojiti ovaj zakon, odnosno potvrditi Sporazum između Srbije i Crne Gore, jer će se rešiti veliki broj pitanja, koji i te kako tangira građane i jedne i druge države.
U stvari, vidi se u sadržini zakona da su mnogobrojna pitanja vezana za bolesti, materinstvo, starost, invalidnost, smrt, povrede na radu, profesionalne bolesti, nezaposlenost, što znači ceo jedan korpus pitanja. To je nešto što je ministar trebalo da afirmiše.
Gospodine ministre, morate izaći, ne morate vi mene poslušati, ali je red zbog građana Srbije da izađete i da kažete na kraju nešto o ovom svom zakonu, ako niste spremni da govorite o zakonima koji su imale vaše kolege. Ovo govorim zato što smatram da je Vlada Republike Srbije uradila dobru stvar, kao što je uradila i sa Zakonom o državljanstvu. To je dobra stvar i to treba afirmisati, jer je dobra i za građane Republike Srbije i za građane Republike Crne Gore.
Kažem još jednom, on popravlja stvari učinjene onog trenutka kada je jedna defektna politika, da kažem, uzrokovala da dođe do prekida, odnosno do prestanka postojanja zajedničke države. Da ne ulazimo u to pitanje zašto referendum i zašto samostalna država, u odnosu na činjenicu da su se Srbija i Crna Gora u 19. i 20. veku uvek pomagale, uvek bile zajedno, uvek činile sve što je bilo moguće da pomognu jedna drugoj u različitim pitanjima u kojima su se nalazile.
Mislim da od ovog gotovo seta pitanja, pitanje korupcije zaslužuje da bude posebno pomenuto. Ovde imamo dva zakona koji se odnose na korupciju. Mislim da je po tom pitanju potrebno reći nekoliko stvari. Pre svega, mi od 2000. godine pa naovamo ili od 2001. godine pa naovamo donosimo određene zakone, formiramo komisije, odbore, postoje određene izjave, usvajaju se rezolucije i tako dalje, sve vezano za borbu države protiv korupcije, a rezultata nema.
Naime, videli smo da su različite nevladine organizacije koje ispituju, istražuju, utvrđuju stepen korupcije u Srbiji, da tako kažem, da su depresivne u pogledu rezultata, jer pokazuje da korupcije u Srbiji ima. Nažalost, sve ovo što se radi ne daje određene rezultate. To je, po nama iz SPS, iz jednog vrlo prostog razloga, da se sve ono što se usvoji u pogledu zakona ili kao međunarodni dokument koji postaje sastavni deo unutrašnjeg prava, nažalost, ne sprovodi. Kada se nešto ne sprovodi, nema ni sankcija, onda naravno stvara se plodno tle za bujanje korupcije.
Da ne pominjem, a po meni vrlo važnu činjenicu, to je državno i društveno pitanje, potpuno je srušen jedan sistem vrednosti. U stvari, afirmacijom loših stvari kod sistema vrednosti ljudi se podstiču da prekim putem, na indirektan način, koruptivnim radnjama dođu do imovine i do jednog društvenog statusa.
Ovo govorim ne stručno, jer mislim da je situacija u društvu loša i nažalost ne pruža dovoljno osnova da bi borba protiv korupcije bila efikasna. Pomenuo sam da se formiraju saveti, komisije i druga tela koja se bore protiv korupcije, a rezultata nema.
Svi znamo, nadam se, da je država, Vlada Republike Srbije formirala Savet za borbu protiv korupcije kao stručno savetodavno telo i da taj savet radi nekoliko godina. Zainteresovani mogu da se upoznaju sa radom Saveta. Bilo je nekoliko publikacija koje su izdali putem internata, putem zajedničkih skupova koje održavaju, bilo sa predstavnicima drugih država koje afirmišu borbu protiv korupcije, bilo sa drugim nevladinim organizacijama, i oni prezentuju mnogo toga u borbi protiv korupcije. Očigledno da nemaju pravog saradnika u onome ko ih je formirao, u Vladi Republike Srbije.
Da ne bi bilo iznenađenja, u ruci držim Izveštaj Saveta Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije, Izveštaj o radu za 2006. godinu, pa ću ovu svoju tezu, da nemaju pravog saradnika u onome ko ih je formirao, potvrditi i u onome što su članovi Saveta napisali, vezano za odnose sa Vladom Republike Srbije.
Na strani 2. govore, s obzirom na to da je Vlada usvojila Predlog zakona o agencijskoj borbi protiv korupcije u oktobru 2006. godine, da Savet ne poseduje informaciju da li je Vlada razmatrala predloge zakona, ali, kako tvrdi Savet, Vlada nije uvažila preporuke Saveta. Onda, kada je reč o analizi Zakona o sprečavanju pranja novca i Zakona o državnoj revizorskoj instituciji, Savet je ukazao na nedostatke ova dva zakona, naravno, sa stanovišta borbe protiv korupcije. Međutim, nisu dobili povratnu informaciju da li je Vlada uopšte razmatrala analizu Saveta.
Dalje, kada je govorila o pitanjima korupcije, Vlada Republike Srbije je odbila da pozove Savet na svoju sednicu, kada su se razmatrala neka pitanja iz oblasti korupcije. Kada su se članovi Saveta dogovorili i javno uputili poziv Vladi Republike Srbije da budu pozvani na sastanak, iz Kabineta predsednika Vlade nisu dobili nikakav poziv za sastanak.
Opet moram da citiram jer je zanimljivo, na 10-ak stranica Savet, osam ili devet puta, tvrdi da nemaju informaciju da je Vlada razmatrala pitanja koja su važna za pitanja korupcije ili nisu dobili tražene informacije ili im, jednostavno, nije bilo omogućeno da dođu i u neposrednom razgovoru utvrde šta je problem, zašto Vlada ignoriše Savet za borbu protiv korupcije.
Sada kad imate činjenicu da je Vlada formirala Savet, a ignoriše rad tog saveta, ignoriše predloge tog saveta, ignoriše neke druge aktivnosti tog saveta, moguće je izvući dva logična zaključka – ili Savet ne radi šta treba, i treba ga raspustiti, ili ljudi u Savetu nisu dorasli poslu koji im je poveren, pa treba izabrati druge ili je Savet tu strano telo, Vlada radi svoj posao ili u Srbiji korupcije nema. A ima je, iako je moguć i taj zaključak. Međutim, kako u Srbiji tvrde da ima korupcije, onda nešto nije logično.
Čini mi se da postojanje i Saveta i Vlade koja ignoriše rad Saveta ne služi dobro u sprečavanju korupcije u Republici Srbiji i tu se objektivno moraju preduzeti neke mere. Kakve mere će preduzeti Vlada Republike Srbije, ne znam, ali mi poslanici SPS mislim da moramo dići glas protiv takvog stanja, javno govoriti o slučajevima korupcije, da bi izazvali Vladu i druge državne organe da svako u okviru svojih ovlašćena i nadležnosti reaguje.
Od 2000. godine pa naovamo bilo je mnogo slučajeva korupcije. Naravno bilo ih je i '90-ih godina, a nažalost, kako je pomenuo moj kolega Mihajlović, za razliku od 90-ih godina, s obzirom na sankcije, izolaciju, građanski rat, milion izbeglica, agresiju na našu zemlju, mimo onoga što postoji u samim ljudima, sklonim, ne svi, nego određeni, ka korupciji, postoje i neki objektivni uslovi koji su doveli do korupcije. Posle 2000. godine, formalno, na rečima, to pitanje nije trebalo da bude predmet dnevnog reda ni poslanika. Međutim, bilo je drugačije i od 2000. godine naovamo u Srbiji je bilo nebrojeno slučajeva korupcije u različitim oblastima.
Ne mogu večeras, po ko zna koji put da preskočim, ovo radim već nekoliko godina, da ne pomenem primer privatizacije ''Sartida'', kao najveći primer korupcije u Srbiji.
Poštovani poslanici, građani Srbije, sve dok država Srbija ne učini nešto po pitanju privatizacije ''Sartida'' neće biti u ovoj zemlji i u ovoj državi Srbiji jednog čoveka koji će moći javno da kaže da korupcija ne postoji ili da je korupcija suzbijena.
Moram da pomenem, citirajući i odredbe, odnosno tekst Saveta za borbu protiv korupcije, za one koji to ne znaju, da je ''Sartid'' neposrednom pogodbom prodat za 23.000.000 dolara, sam ''Sartid'' za 21,3, hvala kolega Todoroviću, a ovih ostalih pet preduzeća, 1,7, što znači ukupno 23.000.000 dolara.
Ekonomski institut u Beogradu je procenio vrednost samo investiranog kapitala matičnog preduzeća ''Sartid'' na 57.645. 000 dolara, da je kupac ''Sartida'' američka kompanija U.S. ''Steel'', da je oprošteno da preuzme obaveze koje su postojale kod ''Sartida'' prema trećim licima, da se pominje suma do čak 1.700.000.000. Neki podaci govore da je reč o sumi od 583.000.000 dolara, ali se pominje i suma od 1.700.000.000 dolara.
Sada, gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, imamo slučajeve ukazivanja na korupciju, ljudi se privode sili zakona zbog različitih suma, moram to da pomenem, spominju se različite vrste mafija, a imamo primer gde se kupcu oprosti od 583.000.000 do 1.700.000.000 dolara i nikom ništa. Ta suma je oproštena kupcu i prebačena na teret građana Republike Srbije, koji će to vraćati. Nemojte da iko ima primisli da ovo neće biti vraćeno onima koji taj novac potražuju.
To će se vratiti iz budžeta Republike Srbije i vratiće se preko leđa građana Republike Srbije, jer oni će to morati da plate pre ili kasnije.
Ima mnogo pitanja vezano za prodaju ''Sartida'' koja su u celom ovom periodu, od te prodaje do danas, ostala otvorena. Kako je moguće da taj jedan slučaj uterivanja preduzeća ''Sartid'' u stečaj bude izuzet iz nadležnosti jednog privrednog suda, pa prebačeno u drugi privredni sud? Kako je moguće da se u toku od nekoliko dana ili u toku jednog dana donosi nekoliko odluka koje su bile relevantne za rešavanje sudbine ''Sartida''.
Kako je moguće da čelni ljudi Vlade Republike Srbije, nemam nameru da prozivam bilo koga poimenice, ali ako nekog interesuje, može u ovom izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije da pročita ko je u Vladi Republike Srbije, govorim o Vladi 2003. godine, da ne bi bilo nedoumica na koga se odnosi, i šta činio da bi ''Sartid'' bio prodat neposrednom pogodbom.
Zanimljivo je napomenuti, pošto su se tada pojavila i neka druga dokumenta vezano za prodaju ''Sartida'', postoji jedan dokument koji potvrđuje da je tu bilo mnogo sumnjivih stvari, pa se pominje da je naš ambasador u Americi, gospodin Ivan Vujačić, pred američkim zvaničnicima rekao – ''Sartid'' je kupio američki U.S. ''Steel'' za 33.000.000 dolara.
Nije sada 23 nego 33.000.000 dolara, od kojih 23.000.000 u gotovini, šest miliona za provizije, transakcijske takse, a četiri miliona dolara za zbrinjavanje zaposlenih. Ovu izjavu ambasadora državne zajednice SCG preneli su neki američki mediji. Ona nikad nije javno negirana, nije opovrgnuta i ona kao takva stoji.
Ali, postavlja se jedno logično pitanje – koji je to posao i kolika je suma tog ukupnog posla da bi neko dobio proviziju 6.000.000 dolara, jer autor ovog teksta, koji citira izjavu gospodina ambasadora, kaže: bankarska provizija za plaćanje iznosa preko 10.000.000 dolara iznosi 0,5 ili 165.000 dolara. Znači, ovde je reč o sumi od preko 500.000.000 dolara, da bi se dobila provizija od 6.000.000 dolara.
Ovo pitanje ''Sartida'' jeste nešto što apsolutno ostavlja jedan loš ukus kod građana Republike Srbije i govori da korupcije ima, i da država još uvek nije sposobna da reši pitanje korupcije. Kada je ''Sartid'' prodat, potrebno je to reći, javili su se i drugi zainteresovani kupci koji su javno protestovali.
Sa nemačke strane su reagovali i njihov ministar za privredu i tadašnji ambasador Nemačke u Srbiji, gospodin Leo Berger, ali su to ostala samo reagovanja, ili je u tišini, daleko van očiju javnosti, postignut neki dogovor sa Nemcima, šta će dobiti kao kompenzaciju, da ne potežu dalje javno pitanje privatizacije ''Sartida''.
Nesporno je da je slučaj ''Sartida'' do sada najveći skandal procesa privatizacije u našoj zemlji, a da taj slučaj nije usamljen, govori i ovaj izveštaj Saveta Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije za 2006. godinu, kada kaže da od predstavki građana koje su upućene Savetu ta privatizacija, nesporno, ubedljivo drži prvo mesto i da je 115 predstavki vezano za tu privatizaciju.
Pitanje ''Sartida'' je nešto što se mora rešiti pre ili kasnije, ili se može desiti ono što se dešava do sada, da Savet iznosi te podatke, neki od nas narodnih poslanika to pričamo, tužilaštvo ćuti, nema dovoljno dokaza, kao Haški tribunal kada je bombardovana naša zemlja 1999. godine. Sve je transparentno, sve se vidi, samo oni koji treba da reaguju o tome nemaju nikakva saznanja, niti mogu da prikupe neposredne dokaze. U ovoj knjizi se pominje sijaset dokaza ili stvari koje mogu služiti kao dokaz i mogu poslužiti kao osnov za pokretanje određenog postupka.
Pored ''Sartida'', mora se pomenuti i pitanje javnih nabavki. Proteklih godina je bio jako veliki broj nabavki koje su bile urađene na način da su apsolutno ostavljale sumnju da je u pitanju bila korupcija. Moram pomenuti, pre par godina, znate i sami, bila je formirana jedna komisija koja je trebalo da se bavi predstavkama po pitanju javnih nabavki i da je tada stiglo oko 800 žalbi. Reč je o tenderima javne nabavke. Bilo je oko 800 žalbi i nijedna nije razmatrana u navedenom periodu.
Takođe, moram da pomenem, ono što pominju i predstavnici Saveta za borbu protiv korupcije, da uopšte ne postoji kontrola trošenja novca na svim nivoima, od nivoa države, do lokalnog nivoa, niko živi ne zna kako se troši novac. Inače, nije nepoznato da su mnoge lokalne samouprave iz daleka probile ona utvrđena sredstva, zadužile se itd, a na šta se troše novci, to je tek posebno pitanje. Nebrojano puta različiti poslanici iz različitih poslaničkih grupa su ukazali Narodnoj skupštini Republike Srbije na primere da jedan ministar odredi nekoj opštini ili manifestaciji ogromnu sumu novca, po samo njemu poznatom kriterijumu, i uvek ima odgovarajuće obrazloženje.
Da završim, korupcije u Srbiji nesporno ima. Dobro je da mi donesemo, da prihvatimo ove međunarodne konvencije i preporuke, ali dosadašnje iskustvo pokazuje, bar kako mi poslanici SPS cenimo, da će prihvatanje tih međunarodnih dokumenata, konvencije i preporuka, nažalost, i dalje ostati samo mrtvo slovo na papiru. Zašto? Očigledno je da se ovde kupuje vreme dok se ne završi proces privatizacije, dok sva ta imovina ne postane deo privatnika, oni koji su proteklih nekoliko godina debelo napunili džepove, a onda tu već neće biti moguće učiniti ništa, jer pogledajte ...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Obradoviću.)
..završavam, stalno se donose zakoni, a rezultata nema.
Na samom kraju, potpuno sam ubeđen, koliko god mi glasali za ovakve zakone, svi mi, rezultata neće biti, jer postoje dva paralelna sveta u ovoj Srbiji. Jedan je svet u kome žive predstavnici Vlade Republike Srbije, svet dobrih plata i lagodnog života, i ovaj drugi svet u kome živi većina običnih građana, kojima je vrlo teško i koji jedini lek za svoju dušu nalaze u činjenici da se mogu obratiti Narodnoj skupštini Republike Srbije ili poslanicima, da pokušaju da ukažu na anomalije koje treba sprečiti ako se želi Srbiji bolje. Hvala vam. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, raspravljamo o predlozima nekoliko zakona. Ja ću se osvrnuti na Predlog zakona o potvrđivanju Građanskopravne konvencije o korupciji, sa predlogom da se, na osnovu člana 161, usvoji po hitnom postupku.
Postavljam pitanje gospodinu Rasimu Ljajiću, jer sam siguran, bez obzira što se ne bavi ovom temom, da je izuzetno kompetentan, jer se u Vladi DOS-a nalazi od 2000. godine, otkako je DOS došao na vlast, a činjenica je da je od tog momenta Srbija skoro rasprodala sve ono sa čime je raspolagala i činjenica je da je ogroman novac prilikom prodaje u vidu provizije otišao u privatne džepove.
Kada kažem da je Rasim Ljajić sa ovim dobro upoznat, to govorim u afirmativnom smislu, jer za gospodina Ljajića za ovih 7 godina apsolutno ne postoji ni jedna jedina čak ni pričica da je umešan u bilo kakav posao ili radnju koja bi dovodila u pitanje njegovo učešće u bilo kakvoj aferi, znači, potpuno je čist po tom pitanju i može bez ikakvih problema da odgovori, jer je neposredno imao prilike i uvida u sve ono što se dešavalo.
Otprilike, prema izjavi Agencije za privatizaciju, do sada je u Srbiji prodato preduzeća za oko 2.600.000.000 evra. Ako uzmete onu obaveznu proviziju, koja je usvojena, od 5%, to su verovatno delili po pola, odmah da vam kažem, to je uobičajeno i uzmete neki uobičajen procenat od 10%, između ostalog, vi najbolje znate među vama kako se po nadimku prepoznajete – mister 5%, mister 10% itd, to su vam, između ostalog, i nadimci, ispada da je samo u ovom procesu privatizacije najmanje 12 do 13% od ovog iznosa otišlo kod pojedinaca ili grupa koje su prilikom prodaje preduzeća imovine Republike Srbije stavili u svoj džep.
Ako uzmete da još nije završeno sve sa bankama i drugim finansijskim institucijama, da će tu vrednost biti oko 4.500.000.000 evra, onda građani Srbije dolaze do saznanja zbog čega se vi ovako grčevito borite da ostanete još neko vreme na vlasti, pa ovaj jedan deo vaše koalicije čita ovde referate o raznoraznim stvarima, ali ne postavljate ili ne dajete objašnjenja građanima Srbije šta je sa dosadašnjim aferama prilikom privatizacije u Srbiji.
Vi mislite, završilo se, završen je posao, gotovo, idemo dalje dok ne završimo i ovo. Ja vas podsećam da je članom 9. Konvencije predviđeno da država obezbedi da se svaki ugovor ili njegova odredba koja omogućava korupciju proglasi ništavim i nevažećim, kao i mogućnost obraćanja sudu u slučaju da je saglasnost dovedena u pitanje radnjom korupcije.
Neću da navodim ovde "Sartid", jer je već moj prethodnik detaljno rekao za jednu od najvećih pljački koja je izvršena u našoj zemlji, da je prodat za 21.300.000 evra, da su obaveze države koje je preuzela sigurno preko milijardu evra i tek otkrivamo šta je sve država preuzela kao obavezu vezano za "Sartid". I vi to svi dobro znate.
Ne treba se skrivati i zabijati glavu u pesak. Ja samo govorim ono što je navedeno u sredstvima javnog informisanja da je, možda, između ostalog, zbog "Sartida" život izgubio i predsednik Vlade Zoran Đinđić.

Gospodine Todoroviću, molim vas, da takve stvari ne radimo za skupštinskom govornicom. Hvala i nastavite.

Ja bih vas podsetio samo na neke afere koje su se desile dolaskom DOS-a na vlast.
Vi znate da je bivša ministarka saobraćaja, Marija Rašeta-Vukosavljević, uhapšena 23. novembra 2004. godine i puštena nakon jednog dana, pazite, nakon jednog dana, a krivična prijava je podneta zbog krađe državnog novca na ''Aerodromu Beograd'', koja se procenjuje na više od 18.000.000 evra. U to vreme su fikusi kupovani po ceni od 43.000 dinara. Obične kašičice za kafu plaćene su 850 dinara.
Da li vi vidite koje su to razmere pljačke, koja je počela dolaskom DOS-a na vlast?
Takođe, podsetio bih vas na početak asfaltiranja autoputa i puteva u Srbiji. Vi znate da je tom prilikom, kako je sam tadašnji predsednik Vlade, Zoran Đinđić, nadam se da se vi sećate toga, gospodine Ljajiću, u Skupštini Srbije rekao da je gospodin Čume pobedio na licitaciji, odnosno njegovo preduzeće "Difens roud", mada se sada pominje u novinama da su vlasnici tog preduzeća, između ostalog, bili Goran Vesić, tadašnji visoki funkcioner DS-a i Beba Popović, direktor Biroa za komunikacije Vlade Republike Srbije. Pazite, to su izuzetno bliski saradnici Zorana Đinđića.
Kada je Vojislav Šešelj postavio pitanje, kako da čovek koji je označen kao jedan od vođa kriminalne grupe ''Surčin'' dobije poslove vredne preko 10.000.000 evra na asfaltiranju puteva u Srbiji, predsednik tadašnje Vlade, Zoran Đinđić, izašao je i rekao da je on to dobio legalno, potpuno, i da je pobedio na licitaciji, na konkursu i da nema nikakvih problema.
Međutim, tada se ispostavilo da su, između ostalog, mašine za asfaltiranje uvezene bez carine, da je omogućen uvoz bez carine.
Kada je Vojislav Šešelj pitao da li bi bilo moguće da u Americi Al Kapone na nekoj licitaciji ili tenderu dobije neki posao od strane države Amerike, vi ste tada prešli preko toga i tada je praktično otvoren lanac kriminala i pljačka Srbije.
Da vas podsetim, takođe, vi to sigurno dobro znate, vi to pokušavate da zaboravite iz sve snage, ali naš zadatak je da vas podsetimo, jer se ovom konvencijom obavezujete da ćete ove stvari sprečiti. Između ostalog, kada bi postojali neki uslovi, vi nikada ne biste, naša država nikada ne bi mogla u ovoj situaciji da potpiše ovu konvencije, kao što su obaveze da država ispuni određene norme za pristupanje Evropskoj uniji, a na osnovu svega ovoga, vi ni za 100 godina ne biste uspeli da potpišete ovu konvenciju.
Da vas podsetim, slučaj Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića. Nadam se da niste to zaboravili i da se rado sećate kako je tom prilikom otkriveno da Nemanja Kolesar poseduje preko 50 stanova, da poseduje izuzetno velike sume novca. Sećate se njegovog objašnjenja da je on to dobio od tate i mame, jer oni rade u Moskvi, pa kada su izračunali trebalo je otprilike da imaju radnog staža oko 1260 godina ili 1261 godinu, i nije uopšte bitno, da bi zaradili tolike pare.
Da vas podsetim, Nemanja Kolesar je bio šef kabineta Zorana Đinđića. Znam da ćete vi reći da on nije bio član DS, ali izgleda da je kvalifikacija za takva mesta bila nešto drugo, a ne samo članstvo u DS. Da vas podsetim na Zorana Janjuševića, koji je bio umešan, zajedno sa Nemanjom Kolesarom, jer se utvrdilo, u stvari, da nisu pare stigle iz Moskve, nego da su pare stigle sa Sejšela i nekih drugih egzotičnih ostrva.
I do dana današnjeg nije ništa urađeno po tom pitanju; da stanovi koji su otkupljeni na ime Nemanje Kolesara nisu njegovi, to je tačno, ali su na njegovo ime, da su proizveli veliki problem i da je zbog toga moralo da dođe do nekih, neću da kažem unutarstranačkih obračuna, ali je došlo do problema, da bi se neke stvari isterale na videlo.
Da vas podsetim za energetsku mafiju. Imali ste prilike da u više navrata čujete od predstavnika SRS, koji uporno pokušavaju kod predsednika Skupštine da se stavi Izveštaj Anketnog odbora vezano za energetsku mafiju. Samo da vas podsetim da je Anketni odbor ... (dobacivanje iz sale)...
Da li vi to sada računate, možda sam pogrešio u ciframa, pa sada hoćete da uskladite ove moje izveštaje. Slažem se da možda nije bilo baš najpreciznije, ali govorim o podacima do kojih sam mogao da dođem. Izgleda da je neko nervozan ili da mu je teško.
Ako je nervozan, ima lekova, ako mu je teško, takođe, može da pribegne određenim sredstvima koja će mu omogućiti da lakše podnese ove egzaktne podatke koje iznosim sa govornice.
Anketni odbor je utvrdio da su firme Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića obezbedile protivpravnu korist od 13.000.000 dolara, da im je to omogućila ova država, oštetili su državu ukupno za 143.516.395 dinara. Smatra se da je ovo samo vrh ledenog brega. Kako mislite da potpišete ovu konvenciju i da pređete preko svih ovih stvari koje su se desile od 2000. godine?
Sećate se afere "Popovac". Prodata je ''Cementara'', i opet predsednik Upravnog odbora, šef kabineta Zorana Đinđića, Nemanja Kolesar, Zoran Janjušević, pominju se još neki, nemam definitivne podatke, ali doći će i to jednog dana na red, jer testament još nije pročitan, mada i majka Zorana Đinđića preko sredstava javnog informisanja traži da bude obaveštena o testamentu. Pretpostavljam da je to njeno pravo, da je ona morala i trebalo je da bude upoznata. Pretpostavljam da će iz tog testamenta da se saznaju neke stvari vezane za sve prethodne slučajeve.
Takođe vas podsećam na aferu "kofer", mada vi svi dobro znate o kome se radi. U januaru 2006. godine uhapšen je viceguverner, Dejan Simić, kada je u stanu primio kofer sa 100.000 evra. Otišao je u zatvor i posle nekog vremena, što je potpuno uobičajena praksa, on je pušten. Posle određenog vremena on je postao savetnik. Iskreno, da vam kažem, sa 100.000 evra i nije mogao dalje da napreduje. Da su bili u pitanju milioni, to bi se već podrazumevalo, to bi bilo neko više mesto. Ne može, ministri su mnogo teži po tom pitanju. On je došao samo do savetnika, ali sada radi u nekoj banci. Samo me čudi da u bankama primaju ljude koji imaju kriminalnu prošlost.
Obično za bankarske službenike, u normalnim državama, u normalnim bankama važe stroga pravila i svi oni koji se ogreše o zakon ili o bančine propise, dobijaju otkaz. To ste imali prilike da čujete prilikom predlaganja gospodina Jelašića za guvernera, da je on otpušten iz "Dojče banke" zbog nekih malverzacija koje je tamo činio, jer to je ozbiljna banka i ona ne dozvoljava da se tako nešto radi.
Da vas podsetim da do sada nije objašnjeno kako je od građana Srbije oteto 88.200.000 evra, zato što je doneta odluka da se na berzi proda 19,5% akcija "Hemofarma" za 225.000.000 dinara ili 3.750.000 evra. Danas ovaj paket akcija realno vredi oko 92.000.000 evra. Ljudi moji, što bi rekli "je li to moguće?!" Dvadeset pet puta više od stvarne vrednosti. Neko je morao da uzme pare. Nije to urađeno zato što neko nije znao, nego zato što je uzeo proviziju, baš zato što je znao.
Zato skrećem pažnju, jer i vi to dobro znate i da, sem što usvajate konvencije, treba još da poradite na tome, a to podrazumeva da državni organi, koji su za to zaduženi, krenu da rade svoj posao.
Evo jedan lak primer kako ćete pokazati da se vi borite i protiv korupcije i protiv kriminala.
Božidar Đelić, aktuelni potpredsednik Vlade, sećate ga se, došao je sa dve najlon kese, otišao je kod tetke u stan...
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću....)
... dobro, možda tri, nisam brojao, ali sa koliko god kesa je došao, u njima nisu bile pare.
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću, 18,00 časova, to sam hteo da vam kažem. Možete da završite misao.)
Prema tome, ovde je vrlo jednostavno, to sam predlagao i kod gospodina Jelašića, da kod Božidara Đelića utvrdite na koji način je on došao do 10.850.000 evra koje poseduje u akcijama u "Meridijan banci".
Gospodo, vi dobro znate da je 2001. godine u Saveznoj skupštini usvojen zakon, mada ste odložili to na šest meseci, a mi iz opozicije smo tada tražili da on posle osam dana stupi na snagu, da svaka transakcija veća od 20.000 tada maraka, odnosno 10.000 evra, mora da se evidentira.
Za vašu nesreću, to ekonomski stručnjaci znaju, ja sam samo informisan o tome, da posle onoga što se desilo 11. septembra u Njujorku, baš zbog praćenja tokova novca svuda u svetu, hteli vi to ili ne, sve transakcije veće od 10.000 evra se evidentiraju i sve se zna, samo što oni neće vas da otkriju, ne zato što vas vole, šta njih interesuje, što bi oni štitili našu državu.
Završavam sa ovim. Dokažite time što će Božidar Đelić izaći prvo pred članove DS, a onda pred Parlament i na vrlo jednostavan način reći kako je zaradio 10.850.000 evra. On kaže da je bio odličan stručnjak, školovao se na strani.
Molim vas, takav stručnjak, takva ekonomska gromada, pa zar mislite da bi ga ovi na Zapadu pustili. Oni sve što valja iz ove države uzimaju i privlače kod sebe, a Đelića su pustili?! Kako je to moguće?! Kako je moguće?! Moguće je zato što je sticajem okolnosti...
(Predsedavajući: Hvala vam, gospodine Todoroviću.)
...znao srpski jezik, pa je uzet kod Čubajsa, pa je, ne, vi valjate...
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću...)
...za jednu stvar, vi ste šampioni u korupciji, kriminalu...
(Predsedavajući: ...gotovo je, nema više prenosa, nema više diskusija, molim vas. Sutra...)
...koja je obeležila vašu vlast, ali polako, usvajate ovu konvenciju. Na osnovu ove konvencije moraćete da položite račune, a kada položite račune, zna se, računi se polože i onda o državnom trošku provedete izvesno vreme, mnogi, nažalost, verovatno 40 godina za sve ono što su uradili Srbiji i građanima Srbije. Hvala veliko.

Molim vas, gospodine Gavriloviću, nema više Skupštine, nema više prenosa, molim vas, samo jedan momenat.
Gospodine Todoroviću, morate mi odgovorite na pitanje, da li ste govorili kao zamenik šefa poslaničke grupe ili koristite vreme SRS? Hvala vam.
Više puta sam vas opomenuo, gospodine Todoroviću, da vodite računa kako diskutujete. Niste ispoštovali. Mislim da to nije korektno.
Završavamo današnji rad.
Nastavljamo sutra u 10,00 sati. Ako želite po Poslovniku, gospodine Gavriloviću, dobićete sutra reč, u 10.00 časova. Molim vas, ne možemo više da radimo, dosta je za danas.