Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, sasvim je jasno da je korupcija najozbiljniji izazov demokratiji i čast mi je i zadovoljstvo da usvajanjem jednog ovakvog seta antikorupcijskih propisa činimo nemali korak na jednom dugom putu. Teškoće i izvesna kašnjenja koja imamo u primeni ne odvraćaju nas da odgovorimo jednom ovakvom izazovu sa kojim se suočava naše društvo.
Ukoliko bismo se pitali koliko je stara korupcija, došli bismo do odgovora - koliko je staro društvo i civilizacija. Prvi put je holandski tim arheologa 1997. godine našao u raki u Siriji oko 150 pločica sa tekstom na klinastom pismu koje upućuju na to da je lokalitet bio administrativni centar asirske civilizacije počev od 13. veka pre nove ere. Tada je pronađena posebna arhiva koja možda odgovara savremenom ministarstvu unutrašnjih poslova, sa podacima o tome kako su zaposleni primali mito, uključujući i imena visokih službenika i ime asirske princeze.
Od tada pa do danas korupcija je ozbiljan problem, sa kojim se suočavaju sva društva. U savremenom društvu svako posrtanje u borbi protiv korupcije se pripisuje demokratiji, koja povremeno podseća narod kako su te stvari bile bolje u autokratiji, što može da bude veoma opasno za razvoj i napredak jednog društva.
Korupcija je pogubna po društveno i po ekonomsko zdravlje i dobrobit društva bilo gde i bilo kad da se pojavi, bez obzira na stepen razvoja države. To jasno ukazuje da je, uprkos naporima u borbi za suzbijanje korupcije putem zakona i primenom državnih institucija, ona u pojedinim zemljama možda i u porastu.
Paradoksalno je da korupcija postoji i u najrazvijenijim zemljama i pored adekvatnih zakona, državnih institucija koje funkcionišu. Naravno, od toga nisu imune ni najrazvijenije zemlje, koje ponekad nemaju pravo da dele lekcije po tom pitanju iz morala. Zato demokratija i slobodno tržište nisu neizostavno protivotrov za korupciju.
Država koja se demokratizuje, a pri tome ne donese i primeni zakone koji uređuju sukob interesa, finansijsko bogaćenje i podmićivanje, rizikuje da nove, mlade institucije budu podrivene željom za sticanjem privatnog bogatstva.
U našoj zemlji smo u prethodnom sazivu Skupštine, i sadašnjem, uspeli da donesemo niz antikorupcijskih zakona, podsetiću vas, i u martu 2005. godine Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije, što se prvi put desilo u jednoj zemlji kao što je Srbija upravo u vreme kada je na čelu Vlade bio dr Vojislav Koštunica. To je jako bitno, jer ako se ovakve pojave ne saseku u korenu, na kraju će preobraziti društvo da korupciju posmatra kao normalan oblik ponašanja.
Prosto rečeno, korupcija je zloupotreba poverenog javnog ovlašćenja radi sticanja privatne koristi. Ona podrazumeva zahtevanje, nuđenje, davanje ili primanje, direktno ili indirektno, mita ili svake druge nezaslužene koristi ili stavljanje u izgled iste, koja remeti pravilno obavljanje bilo koje dužnosti ili ponašanje koje se traži od primaoca mita, nezaslužene koristi ili koristi koja se stavlja u izgled.
Ako hoćemo da posmatramo ovaj problem u celini, možemo da kažemo da je korupcija više od krize autoriteta političara. To je kriza poverenja u predstavnički karakter i legitimitet demokratskih sistema, kriza sa ozbiljnim posledicama za javnu upravu, koja se odražava na gubitak poštovanja prema institucijama i nedostatak etičkih i sudskih uzora.
Upravo zbog toga, ja mogu da kažem da DSS ima snage da se sa tim bori i zaista će dati sa svoje strane maksimalan doprinos da se ovaj problem, koji predstavlja i te kako veliko društveno zlo, svede na neku prihvatljivu meru, jer i mnogo ozbiljniji sistemi i mnogo ozbiljnija društva nisu bila u prilici da to iskorene.
Korupcija uključuje ponašanje službenika javnog sektora, bez obzira na to da li su političari ili javni službenici, koje im omogućava da se oni sami ili oni koji su u njihovoj blizini nečasno i nezakonito bogate zloupotrebom javnog ovlašćenja koje im je povereno.
Pomenuti zakon u svojim članovima predviđa da sva lica koja su pretrpela štetu kao posledicu korupcije imaju pravo na pokretanje postupka radi naknade za takvu štetu, koja može da obuhvati, pored materijalne štete izmaklu dobit ili nematerijalnu dobit. Istovremeno, zakon predviđa da država mora da obezbedi način naknade štete i postupke koji bi se preduzeli od njenih nadležnih organa.
Korupcija udara u srce tržišne privrede ometajući donošenje odluka i nagrađujući one koji su korumpirani i manipulatore, umesto onih koji su efikasni i produktivni. To je ono protiv čega se borimo. Ne može biti sumnje da korupcija produbljuje nivoe krajnjeg siromaštva.
Jedan od presudnih činilaca za ubrzanje razvoja privatnog sektora je povećan priliv direktnih stranih investicija. Postavlja se pitanje kakav je taj priliv direktnih stranih investicija i kakav je uticaj korupcije na njega. Ova konvencija zato predviđa obavezu države da obezbedi u domaćem pravu efikasne postupke za pribavljanje dokaza o korupciji i ovlašćenjima suda da izdaje privremene mere do okončanja procesa, naravno pod uslovom da se usklade svi ovi propisi.
Da se radi o ozbiljnom problemu govori podatak da bi većina Evropljana, kada biste ih zapitali da li je korupcija deo ''evropske kulture'', bez puno razmišljanja rekla da to nije deo evropske kulture. Međutim, značajno je da u Evropi i zemljama Evropske unije postoji korupcija, a nije neophodno da vas podsećam na pojedine korupcionaške afere koje su relativno skoro destabilizovale Italiju i Španiju i koje su izašle na videlo u Nemačkoj i Francuskoj. Zloupotrebe budžeta Evropske unije postale su veliki problem koji je doveo do toga da, kako bi im stala na put, Komisija pokušava da uspostavi mrežu uzajamne pravne pomoći između država članica, kako bi se na ovaj način sprečila korupcija.
To jasno govori da i zemlje koje imaju dužu tradiciju i koje imaju institucije mnogo starije nego što su institucije naše zemlje, imaju ovaj problem i da ovaj problem, pored svega toga što postoji, još uvek nije sveden na razumnu i prihvatljivu meru.
Po nekima je u korenu korupcije siromaštvo i kažu da će se rešavanjem ovakvog problema rešiti i problem korupcije. Međutim, sigurni smo da siromaštvo ima svoje mesto i značaj u svemu tome, da bez siromaštva ne bi bilo korupcije. Ako je siromaštvo osnovni uzrok, ono ne može biti i jedini.
Ako je siromaštvo uzrok korupcije, onda je teško objasniti zašto su bogate i imućne zemlje preplavljene skandalima, od kojih je veoma mali broj vezan za one koji bi se mogli nazvati siromašnim ili u oskudici. Zato za korupciju kažemo da je to mač sa dve oštrice. Može da se pojavi u bogatstvu i izobilju, ali i u oskudici.
Konkretno, šta je građanima Srbije omogućeno usvajanjem jedne Građanskopravne konvencije o korupciji Saveta Evrope i šta je to što našu državu čeka na budućem putu njene primene? Pre svega, od trenutka kada smo definisali korupciju mi smo na taj način omogućili primenu konvencije u privatnom i javnom sektoru, kao i na međunarodnom planu. Naknada štete koja se pruža oštećenima svakako da mora biti puna i može se odnositi na stvarnu štetu, izmaklu dobit i nematerijalnu štetu.
Kako se u obrazloženju ove konvencije navodi, pravo na naknadu štete ne sme biti ograničeno nekim maksimalnim iznosom, već visinom štete u konkretnom slučaju, naravno, ukoliko se prethodno ispune uslovi da se takvo pravo stekne.
Ti uslovi podrazumevaju sledeće: pre svega, da je tuženi počinio ili odobrio čin korupcije ili da je propustio da preduzme razumne mere kako bi sprečio čin korupcije, zatim, da je tužilac pretrpeo štetu, da postoji uzročno-posledična veza čina korupcije i štete. Pravo na naknadu štete se umanjuje ili uskraćuje ukoliko je oštećeni svojom krivicom doprineo njenom nastanku ili povećanju.
Drugim rečima, osim onoga ko je u korupciji učestvovao, odgovornost za štetu leži i na poslodavcu počinioca, čija organizacija nije bila dobra ili koji nije preduzeo odgovarajuće mere nadzora nad zaposlenima.
Odgovornost počinioca treba da bude solidarna, čime se oštećenom daje za pravo da punu štetu nadoknadi ma od koga od njih ili od svih zajedno, do punog iznosa.
Odgovornost države, kao nesavesnog poslodavca, za štetu zbog korupcije njenih službenika, posebno je određena ovom konvencijom. Sa jedne strane, nije potrebno dokazivati da država nije preduzela odgovarajuće mere nadzora kako bi se korupcija sprečila. Znači, država je na ovaj način u obavezi da ovakve stvari reguliše i da se ovakve stvari suzbijaju.
Sa druge strane, u zemljama potpisnicama ovakve konvencije, a mi smo bili potpisnici ove konvencije još od 2003. godine, a ovo je trenutak kada njena ratifikacija dolazi na red u Republičkoj skupštini, predviđa se postupak pomoću kojeg će oštećeni doći do naknade štete.
Ono što ovu odredbu konvencije razlikuje od svega onoga što je do sada bilo u praksi kada je korupcija u pitanju jeste da država na sebe preuzima obavezu da kao potpisnica ovog sporazuma ima, pored te obaveze, potrebu da se obračuna sa svim vidovima korupcije, na bilo kom nivou oni da se dešavaju.
Pitanje naknade štete može biti od posebnog značaja u sferi javnih nabavki, privatizacije i drugih postupaka u kojima se vrši izbor između više ponuda.
Adekvatna primena ove konvencije obezbediće da onima kojima je usled korupcije izmakla dobit zato što je izabran drugi ponuđač na tenderu bude nadoknađen taj gubitak u punom iznosu.
Konvencija obavezuje države da oštećenima omoguće da, najmanje tri godine od saznanja za čin korupcije i počinioca, pokrenu postupak, s tim da se postupak ne može povesti ako je prošlo više od deset godina od tog događaja.
Ugovori koji su zaključeni tako da se njima omogućava korupcija ili na koje je ugovorna strana dala pristanak zbog čina korupcije predmet su posebne pažnje, što se tumači ovom konvencijom.
Kod prve kategorije ugovora traži se da oni budu ništavni, što je uobičajeno rešenje kad god se ugovor zaključi radi ostvarenja nečeg nezakonitog.
U situacijama kada neka ugovorna strana zaključi ugovor zbog čina korupcije, treba da joj stoji na raspolaganju pravo da pred sudom zahteva poništenje takvog ugovora.
Konvencija ne obavezuje države da i trećim licima omoguće da traže poništavanje takvih ugovora, ali ostavlja prostor da se i takvo pravo predvidi unutrašnjim zakonodavstvom.
Konvencija predviđa i zaštitu, praktično, zaposlenih, koji se moraju zaštiti od svake neopravdane kazne (otkaza, premeštaja i sl). Ukoliko zaposleni informacije o korupciji prosledi medijima, takva zaštita mu se ne mora pružiti, ali svaka država može da ide i preko ovih minimalnih standarda koji su predviđeni ovom konvencijom.
Propisi o računovodstvu i reviziji su takođe predmet konvencije. Od potpisnika ove konvencije se traži da preduzmu potrebne mere kako bi godišnji izveštaji preduzeća bili izgrađeni na jasan način i sadržali tačan i pošten prikaz finansijskog poslovanja. Od uloge revizora, unutrašnjih i spoljnih, u borbi protiv korupcije se takođe traži da revizija bude takva da potvrđuje da godišnji izveštaji privrednih društava pružaju tačan i pošten prikaz njihovog finansijskog poslovanja i svih aspekata njihove finansijske situacije.
Istovremeno, konvencija se osvrće i na pojedine delove postupaka pred sudom, pa se tako nalaže da se predvide delotvorni postupci za pribavljanje dokaza u građanskom postupku.
U obrazloženju se navodi da to ne znači obavezno uspostavljanje posebne procedure za pribavljanje dokaza u slučajevima koji imaju za predmet korupciju, niti premeštanje tereta dokazivanja na tuženog. Stoga će ispunjenost ove obaveze biti procenjivana u smislu delotvornosti sistema za pribavljanje dokaza u parnicama uopšte.
Konvencija se osvrće i na upotrebu postojanja privremenih mera koje izdaje sud, a koje su potrebne radi očuvanja prava i interesa stranaka tokom sudskog postupka.
Naravno da bi te mere imale za cilj upravo da se obezbedi da tuženi tokom trajanja sudskog postupka ne prenese svoju imovinu, koja bi mogla da posluži za naknadu štete, na neka treća lica.
Sve skupa govoreći, ova Građanskopravna konvencija, koja poziva na poštovanje i drugih međunarodnih dokumenata koji se posebno bave pitanjem međunarodne saradnje, jednostavno traži od države potpisnice da pristupi svim sporazumima o međunarodnoj saradnji. Naravno, to je ključ za procenu ispunjenosti obaveza koje, pre svega, predviđaju da se na ovaj način borba protiv korupcije pojača.
Očigledno da je potrebno da se borba protiv korupcije vodi ne samo pojedinačno u jednoj državi, nego da je u ovakvim konvencijama neophodno da postoji jedna sinhronizovana borba protiv korupcije u svetu.
Na ovaj način sam posebno istakao i odgovornost same države. Mislim da je ovo put da država, zahvaljujući jednom ovakvom dokumentu, da i svoj doprinos i da usvajanjem ovakve konvencije u parlamentu omogućimo da Srbija u borbi protiv korupcije učini sve što može da bi ovu lošu društvenu pojavu stavila pod kontrolu i približila se zemljama koje imaju više uspeha u borbi protiv korupcije.
Siguran sam da će DSS i ova vlada, na čijem je čelu gospodin Vojislav Koštunica, sigurno učiniti sve da ova borba protiv korupcije i uspe.