PRVA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 17.10.2007.

11. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

PRVA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA

11. dan rada

17.10.2007

Sednicu je otvorio: Radojko Obradović

Sednica je trajala od 10:10 do 18:00

OBRAĆANJA

...
Socijalistička partija Srbije

Milutin Mrkonjić

| Predsedava
Zahvaljujem narodnom poslaniku Milošu Aligrudiću.
Reč ima narodni poslanik i ovlašćeni predstavnik SRS prof. dr Mileta Poskurica, pa potom prof. dr Žarko Korać, pa potom Milisav Petronijević. Ovlašćeni predstavnik LDP biće Nebojša Ranđelović. Izvolite, gospodine Poskurica.
...
Srpska napredna stranka

Mileta Poskurica

Dame i gospodo, mi smo sada ne baš prvi put u prilici da u ovom visokom domu razmatramo neke nus-efekte ili loše efekte već donetih zakona.
Na određen način mi ovde samo vršimo tumačenje neke zakonske odredbe određenog člana u pogledu mogućih nejasnoća i nepreciznosti koje bi teoretski mogao da izazove.
Praktična aplikacija zakona, protiv koga jesmo bili kada je donošen, zato što smo mislili da urušava dobar obrazovni sistem i tada smo detaljno govorili o ovom problemu, šta će biti i šta će biti sa izjednačavanjem i sticanjem akademskih zvanja. Već se pojavio kao operativni problem i udruženja pred kojima država nije smela da stane, da se suprotstavi, da iznese neki svoj očigledni stav nego kapitulantski i da prizna zahteve Konferencije univerziteta i studentskih parlamenata, te da se izvrši priznavanje, odnosno izjednačavanje statusa diplomiranih i magistara.
Pre svega da podsetimo građane Srbije da smo bili protiv zakona kakav je donet i rešenja koja su predviđena, a danas smo svesni činjenice da je ovo jedinstvena prilika u kojoj mi nekoga bonifikujemo, dajući mu pravo da se izjednači zvanje mastera ili magistra, kroz svoje studije koje su u diplomskom obliku trajanja, dakle u punom obimu studija, bile za pojedine struke, pojedina zvanja četiri, pet ili šest godina i ljudi su završavali to i nisu bili magistri, morali su još dve ili tri godine da uče da bi to zvanje stekli.
Dakle, jednu određenu grupu ćemo bonifikovati time, nagraditi, izjednačiti i dati im prerogative da krenu dalje u stručno usavršavanje.
Drugu ćemo pak, sigurno potencijalno manju grupu, u koju spadamo svi mi koji smo išli na dalja akademska usavršavanja, na neki način da depresiramo, da učinimo to što su oni magistrirali, što su se istinski u jednoj logičnoj postavci stvari pitali - šta bi to njima bilo od interesa, koja bi sfera interesovanja u okviru njihove struke bila najzanimljivija za njihovu budućnost, usmeravali se kroz načine kako da uče, kako da istražuju, kako da stiču kvantum naučnoistraživačke sposobnosti.
To su davale magistarske studije, a doktorat po starom bio je kruna jednog takvog naučnoistraživačkog dela i obrada jedne uske teme koja je bila doprinos nauci.
Moguće da ona neće biti ni sada po novim rešenjima promenjena, s tim što doktorat još mora, zavisno od broja ostvarenih bodova u redovnom školovanju, diplomskom i master školovanju, da se doda, ali će se na neki način broj godina preneti na doktorske studije.
Sumarno uzev, dakle jedan pojedinac zavisno od toga šta studira, da li studira prava, ekonomiju, medicinske nauke će biti u različitim pozicijama u odnosu na ranije stečena zvanja. Dakle, tu smo u osnovi na izvoru jedne od nepravednosti i nama je teško da se opredeljujemo šta je tu nepravednije, i ne možemo braniti ni jednu ni drugu poziciju, jer smo zaista bili najočiglednije orijentisani ispravno, onda kada se zakon donosio i kada smo govorili kakve rizike on sa sobom nosi, makar i u pogledu sticanja ovih zvanja koja stoje danas ovde kao predmet tumačenja odredbe člana 127. zakona.
(Predsedavajući: Izvinite, dr Poskurica, molim vas za mir.)
Dobro, verovatno je za njih stvar rešena, pa ih ne zanimaju diskusije onih koji o tome misle drugačije. Dakle, šta će biti korak dalje, kako će se stvari dalje odvijati? Onog časa kada se izjednače zvanja, kada neko ko je završio medicinu sa pet godina postane master, jednako kao i onaj koji je pre dve godine završio medicinu sa šest godina i magistrirao, još dve ili tri godine rada, devet godina rada, i oni se izjednače, postavlja se pitanje kada krenu dalje na doktorske studije, hoće li se i kakvim internim aktima, u okviru ostvarivanja prava na samostalnost, autonomiju, koje će visokoškolske ustanove unutar univerziteta, jer fakulteti su ostali u podređenom položaju, opet stvar protiv koje smo se bunili, doći do doktorskog zvanja. To je pitanje koje će verovatno tek biti predmet rasprave i na Rektorskoj konferenciji, i na univerzitetskim telima i privatnih i državnih univerziteta.
Postavlja se i naredno pitanje - da li neko ko bude izjednačen sa zvanjem mastera, a po prirodi stvari magistar - master znači - dodatno osposobljeno za nešto, u medicinskim naukama to znači da je neko u rangu subspecijaliste, a to automatski znači da vi po pravilniku, po statutu ustanove u kojoj radi dodatno plaćen za to, da li će neko sticanjem zvanja mastera steći pravo izjednačenja u zvanju, ne sticanje zvanja nego izjednačenost u zvanju, jedna matematička igra, logička igra, da li će imati i steći pravo da traži da sada bude drugačije plaćen?
Mi nemamo u medicinskoj oblasti nikav tzv. osnovni bazični nivo akademskih studija. On je ovim zakonom predviđen i kasnije ću pročitati tu sistematizaciju koju je Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao, dakle, jedan od tri nacionalna saveta koje smo napravili. Mi ne znamo kakav je to hibrid koji završi osnovne akademske bazične studije i verovatno četiri godine.
Pripremajući se za ovo, malo sam pročešljao sajtove i nisam baš našao statute u kojima to stoji.
Statutima visokoškolskih medicinskih ustanova nije predviđena ta varijanta.
U zakonu je u sistematizaciji, ogromnom papiru od 20 i nešto stranica, ogromnom materijalu, gde su zvanja koja su sada precizirana, neverovatna, nikad čuvena, nikad viđena. Na stranu pitanje ko takve programe završi za šta će se opredeliti i šta će moći da radi.
Onaj ko bude rekao, evo sada sam izjednačen sa masterom, kolega mi smo sada isti, ja sam subspecijalista, ti si master, u zdravstvenim ustanovama, pa i u ustanovama drugog tipa, ko god da je završio magisterijum, za nešto se usmerio i onda on ima veću platu.
Kako ćete sada? Hoće li doći novo tumačenje? Dobio si zvanje, ali ti nisi master, to ti vredi samo da imaš tako napisano ako ideš van. Onda je to već druga priča. Onda je to igra. Onda zakon ne može biti tako neprecizan i ne mogu se ljudima davati tako. Onda će to ljudima biti jedna lakonski uzeta stvar. Sada smo danas svi magistri, koji smo diplomirali i 1965, i 1973, 1978, i ja sam magistar, ali nećeš biti plaćen i verovatno neće moći da adekvatno bude nagrađen za to.
Mislim da je izjednačavanje ovih zvanja zapravo stvar čisto jedne pravne regulative, izjednačavanje u zvanju da to apsolutno ne nosi suštinski sadržajni domen i sadržajno povećanu vrednost kandidata koji svoju diplomu prethodnu poništi i dobije nekakvu novu diplomu, u kojoj će mu stajati da je izjednači sa masterom.
On će moguće imati drugačiju kvalifikaciju u dodatku diplome i to će verovatno stajati dopisano ili kako će biti izvedeno, ali će to onda biti onaj predmet različitosti koji bi se u slučaju konkurisanja kod stranog poslodavca ili onih abonenata Bolonjske deklaracije imati smatrati čudnim. Na određeni način vi kao da gurate ovim predlogom, samim zakonom, ne ovim tumačenjem, prst u oko i onima koji su kreatori Bolonjske deklaracije.
Naime, hoćete da kažete da nekadašnje naše osnovne studije kakve jesu bile, diplomske studije, ne osnovne, to uvodi sada zakon, diplomske studije su zapravo jednake njihovim masterima, što opet nije prirodno i nije logično. Kod njih takav sistem funkcioniše, kod nas je bio jedan jasan i drugačije postavljen sistem, koji sada dovodi do nekakvog lažnog, patvorenog i nelogičnog ujednačavanja.
Sada zakon koji je stupio na snagu krajem 2005. godine je u neku ruku pratio, a možda u nekim situacijama i zadocnio za nekim fakultetima, koji su krenuli da trčeći u susret Bolonji sami organizuju studije i da krenu po bolonjskom procesu da prave svoje nastavne programe.
Nisam uspeo da nađem, da ovde to ubedljivo pokažem, zbirku jednu, knjižicu od 250 stranica, otprilike izgleda, Medicinskog fakulteta na kome sam nekada bio i dekan, koji je radio po starom programu i u kome je sabran nastavni plan i program.
Kada sam sada, učestvujući u pisanju, jer iako nismo glasali mi zakon poštujemo i moramo da se prilagođavamo bolonjskim zakonima, i pišući program po bolonjskom ovome smeru, kada smo to pogledali, po tim principima, sabrana sve, za ove integrisane studije, to je jedna hrpa papira od nekoliko hiljada stranica.
Dakle, jedna očigledna skribomanija, ujednačeni nastavni program, nastavni sadržaji su isti. Gospodo, tu nije došlo do promena. Uče se i dalje enzimi, uče se i dalje srčane bolesti, hirurgija, sve se uči na isti način, iskasapljeno, izdeljeno, pretvoreno u manje jedinice, ne bi li se osnovni koncept koji je zakon imao, kako je svojevremeno promoter Turajlićka govorila, nama malo ljudi završi studije koliko ih upiše, rok studiranja je ogroman.
Šta smo sada uradili? Skratili rok studiranja, dali svakome da nešto završi, pa će recimo medicina posle četiri godine osnovnih akademskih studija imati neko čudno zvanje, to ne znam, zove se organizator zdravstvene nege. To do sada nikada nisam čuo, s takvim se nikada nisam rukovao, pitao i pitao ga šta znači. Moguće da je to bila nekad neka priučena viša medicinska sestra koja je nešto radila, ali to ćete sada imati u medicinskoj struci.
Ako neko bude učio, verovatno pet godina, biće diplomirani organizator zdravstvene nege i nosiće zvanje mastera. Dakle, imaće zvanje mastera. Da li će i on moći jednako, kao i onaj ko je imao integrisane studije i završio šest godina trajanje medicine, ići u jednakim uslovima u doktorske studije. To nije razrešeno.
Hoće li nama sve podzakonski akti rešavati, kao što nam inače zakone za koje često mislimo da su loši, podzakonska akta rešenjima dovedu do toga da budu još i gori i još neprihvatljiviji, ili ćemo se opet ovde u Skupštini susretati sa potrebom da moramo nešto da obrazlažemo i analiziramo, samo je naravno upit koji ostaje kao nužna posledica nad činjenicom da je zakon prilično brzopleto u svim elementima prihvaćen.
Sada se traži od fakulteta koji rade da uzmu najmanje tri fakulteta sa strane i da nekako prepisujući od njih nađu nekakav najlogičniji model kako bi uradili svoj studijski program, svoj kurikulum. Ako uzmete međusobno naše fakultete iste struke, videćete da im se nastavni programi razlikuju, te prema tome ona mogućnost transparentnog prelaženja, osim ako se zadovolji broj SPP bodova, nemamo drugog osnova da kažemo da postoji mogućnost jednostavne transparencije iz jednog na drugi, iz jednog obrazovnog centra u drugi, sa jednog fakulteta na drugi.
Kako to ostvariti prema Evropi? Naravno da čak ni taj virtuelni prikaz nije razrađen, jer da jeste, malo bi se ljudi usudilo da pristane da se ophrva ovako velikom papirologijom. Znate, to je neverovatno šta ćete vi pisati, kako izvodite nastavu.
Nisam poneo sa sobom, a to će biti predmet sutra rada našeg skupštinskog odbora, šta direktori visokih škola, mislim da se zovu direktori a ne dekani, posebno u slučaju Visoke tehničke škole u Kruševcu, nalažu svojim zaposlenima i kakva pisana uputstva daju, zahtevajući od njih da potpišu kroz knjigu da su materijale dobili, u kojima im se preti otkazom ako učine nešto što će se, po mišljenju direktora te visoke škole, pokazati kao nedovoljno dobrim da bi se uskladio sa bolonjskim procesom i naravno, ostaje za komunikaciju.
Eto taj, mislim da se Janković zove, da ne pogrešim prezime, mislim da ćemo pitanje tog čoveka, koji inače i protivno zakonskim odredbama donosi čak i ograničenja broja skripti i stranica koliko će koja skripta da iznosi.
Ako je to smisao bolonjskog procesa i to je ono što će školovati buduće kadrove, onda je to stvarno deplasirano.
Sasvim se jasno moglo i po starom zakonu, da ovo ne bude lamentiranje samo nad starim zakonom, urediti i bilo je vazda uređeno šta je nastavni plan, šta je nastavni program i šta su sadržaji. Sadržaji se nisu suštinski izmenili, oni su samo dodatno veća glavobolja za studente jer je umesto 33 ispita dodatno još 3 ili 4, plus izborni, skraćeno je vreme za studiranje, naterani su da dolaze obavezno na fakultete.
Sada ko će da ih proziva? Vi svakoga dana, to je nekada u nekim fakultetima bio prostorni problem. Vi morate predavanje za predavanjem. Zamislite sada vi profesora posle dva sata priče i predavanja dva časa školska da prozove 150 studenata. Vi to sada morate. Šta ćete doneti, neke magnetne kartice. A to vam se sve uvodi, to je jedna obaveza.
Fakultet je fakultativna stvar. Ko hoće da uči, hoće, ko neće, neće. Ako neće da dođe, ne treba ni da dođe, sam je birao, neka se vrati. Mora li da ga završi ako ga je upisao - ne mora.
Otkuda imperativ, kao što ovaj gospodin iz kruševačke škole, Kruševac, Trstenik, ne znam da nisam pogrešio, žao mi je što nisam integralno poneo materijal, no svejedno, o tome će biti govora na Odboru, očekujem sutra, da propiše da 70% mora biti prolaznost.
Sada zamislite profesora koji se ne uravna. Onda ide peticija studenata, idete na ispit kod tog i tog, jer nećete imati prolaznost toliko i toliko.
Ako su to sve nužne posledice zakona o kojem govorimo, ovo je najmanja šteta što danas radimo i tumačimo. Tumačimo onako kako je napisano, nismo ništa jasnije ni dobili, jer se zakon ne menja u svom stavu.
Tumačenje je došlo, zakon, članovi, stav 1. i stav 2. zakona se značajnije ne menjaju.
Po ovom novom obrazovnom sistemu ove strukovne studije su nam proizvele, makar u sferi strukovnih studija na medicinskim naukama, devet kojekakvih zanimanja za koje nikada u životu, retko ste za pojedina mogli da čujete.
Šta će raditi, kako će se zapošljavati? To nije predmet ove izmene.
Ali, kakvu analogiju naći sa onima koji su završili Visoku medicinsku školu?
Da li ćemo i njima dati analogiju da sada mogu da budu potencijalno, recimo, masteri i oni, završe, još jedno 60 bodova dobiju i postanu masteri posle Visoke medicinske škole. Da li će i oni tražiti nekakvu ekvivalenciju, nekakvo izjednačavanje?
Otvorena je Pandorina kutija sada po ovom pitanju. Čekajte da se samo svi dosete i da krenu sa zahtevima. Fakulteti će biti pretrpani zahtevima za izmenu, a onda kada se bude videlo da im to možda ništa stvarno ne donosi, nikakvog značajnog boljitka i ništa im naročito ne daje...
Verovatno će ih sačekati takse, kao što sada rade i čudovišno se ponašaju u Komori lekarskoj, uzimajući negde oko 100 evra da bi se upisao u registar i dobio licencu.
Dakle, jedna mafijaška organizacija, koju je lepo propratio ministar, kobajagi od ministra ništa, on tu ne utiče. Sada 100 evra svaki lekar mora da da i plus jedan solidan kreditić da otplaćuje svakog meseca od plate da bi bio član Komore, a Komora stavila interna akta i vi ne možete bez toga. Internim aktom, u zakonu to ne piše.
Evo, interni akt, statut Komore odredio i kraj priče. Ekstra kako su izabrani.
Imate primere stomatologa, kako je njihova komora formirana. Sve je to nekako u vezi sa ovim.
Sve ovo govoreći, paralelnim pričama i primerima, dokazujem koliko je brzopleto donošenje zakona, koliko potreba da se nekome ugodi sa strane, da se upriličimo prema onome što od nas traže, dovodi do nekih nužno loših rešenja i posledica koje treba u hodu rešavati i koje mogu biti izvor nepravde.
Nije ni Bolonjska deklaracija nama rekla - morate tako i tako. To je preporuka. Pa to su seli ministri i dogovorili se na dva različita mesta, dali su preporuku da to treba tako da bude da bi se integrisao prostor.
Moglo se uzeti da se izvrednuju naši ispiti bodovima i da imate ekvivalent u bodovima, moglo se to uzeti, ali način na koji se išlo do detalja u razaranje pojedinih predmeta koji su bili integralni, koji su se kao takvi morali učiti, neki su preimenovani, na arhitekturi nema nacrtne geometrije, matematika dobila drugo ime, morali su da smisle.
Do pre godinu-dve pitao se samo jedan asistent, ma dekan, niko nije znao da odgovori studentima, ne znaju studenti danas kada završe prvu i drugu godinu po bolonjskom hoće li ostati na budžetu, u kakvu će kompeticiju da im uđu oni koji su bili samofinansirajući. Je l' treba da nadoknade od 37 do 60?
Ne zna se broj ispitnih rokova, mnogi fakulteti autohtono, mimo zakona, dozvoljavaju studentima da prenose ispite i da tako upisuju godinu, pozivajući se na neku svoju samostalnost, autonomiju itd, ali to je već kršenje zakona.
Dakle, suočeni smo vrlo brzo, tek će sada da se krene, valjda do iduće godine treba da se završi licenciranje fakulteta. Biće velikih primedbi. Fakulteti se licenciraju i sa strane Ministarstva nauke i Ministarstva obrazovanja.
Jedan fakultet po definiciji je obrazovno-vaspitna, obrazovna pre svega i naučna institucija. Sada neko dobije licencu za naučni rad, ali nije dobio za obrazovanje. Kako?
Znači, on sada ne može da uči studente, ili je izgubio naučnu licencu, ne može da proizvodi ni mastere, ni doktore nauka itd. Ili je dobio, kao što su već dobili, jer nauka je završila, malo su bili vredniji u Nacionalnom savetu, jer je njihovo akrediciono telo završilo, dobili akreditaciju i sada se tresu dekani, to je opšta pomama, da li će proći kao obrazovna ustanova, da li će imati dovoljno kvadrata, dovoljnu visinu, dovoljan parking.
Sve se moglo jasnije rešiti, toliko i toliko kadra po tom predmetu kao što u zakonu stoji, može da radi još negde van i to mu se sabira, ako bude radio izvan toga, gubi radno mesto.
Ovo što se sada radi je jedna opasna improvizacija, čije posledice zaista mogu biti i gore od ovoga što sada radimo i tumačimo, kako da razumemo član zakona.
Kada dođe sudski spor, sudija će da ga razume, nije to problem, a nije nemoguće da do toga i dođe, jer ako izjednačite zvanja mnogi će ostati pod upitom šta će sa tim što su dobili, i to ih je koštalo, jer neće im to niko dati džabe. Poništi diplomu, dobi novu diplomu i ima li vajde. Reći će - to te košta 100 evra, onda neću ni da uzmem.
Ekstra što se ostavlja pitanja kada neko želi, dovoljno je mlad, ima u sebi potencijala, želi da se bavi doktorskim studijama, da ide na treći nivo i onda će se pitanje postaviti kako će se on izjednačiti, koje to dodatne ispite, kako to predvideti, jer zakon to vrlo šturo reguliše: 180 ako najmanje ima 300 ostvarenih prenosivih bodova.
Nije to do kraja razjašnjeno i verovatno ćemo ovde imati, pre nego što se zakon promeni u nekim svojim ozbiljnim segmentima, i ovakve intervencije i ovakve potrebe da ovako tumačimo ono šta je pesnik hteo da kaže, šta je zakon, na brzinu donet, hteo da kaže.
Dakle, naš stav je očigledno jasan. Mi kritikujemo zakon kakav je bio, nećemo se polarizovati ni levo ni desno. Svesni smo da su neki lažno dobili ništa, a da neki opet nisu izgubili ništa, ali im je umanjen njihov rad, trud, njihov istinski tenacitet prema nekoj struci, prema želji da se nečim ozbiljnim bave i na takav način su stvorili dve grupe potencijalnih nezadovoljnika, jer je naravno Vlada, pritisnuta činjenicom da se tako važne institucije, konferencija rektorska, studentska udruženja u nezgodno vreme pritisla, da se to odobri, jer je to verovatno manje zlo i sa manje nužnih posledica, i da se da ovakvo tumačenje koje, istina, zakon implicira, nije ga ni bilo potrebno naknadno tumačiti i objašnjavati, jer smo o tome govorili kada je zakon donošen, šta to de fakto može da znači u našem obrazovnom sistemu.
...
Socijalistička partija Srbije

Milutin Mrkonjić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović, ovlašćeni predstavnik LDP. Sednica Zakonodavnog odbora održaće se danas, 17. oktobra, u 18,00 časova, u Pres-sali.
...
Liberalno demokratska partija

Nebojša Ranđelović

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gledaću da ne ponavljam previše onoga što je već rečeno, posebno što se sa dosta onoga što je ovde izneseno slažem.
Reći ću samo da je donošenje Zakona o visokom obrazovanju unelo neke značajne novine, omogućilo da se srpski studenti pridruže i mogu koliko-toliko ravnopravno da učestvuju na tržištu znanja Evrope, ali je Zakon o visokom obrazovanju doneo sa sobom i neke nepoznanice koje su tu i tamo napravile i neke pravne vakuume i dovele do situacije da se možda nečija stečena prava na neki način oskrnave ili umanje.
Neću ponavljati pitanja koja muče sve nas koji radimo u visokom obrazovanju, sticajem okolnosti i ja sam nastavnik Univerziteta, samo ću navesti da se slažemo u jednom, da stečena prava nikako i nikome ne smeju da budu umanjena, ukinuta ili oskrnavljena. Mi smo, između ostalog, tako i shvatili ovo što se predlaže u tumačenju koje ova skupština treba da usvoji. Naveo bih da dobrog, odnosno idealnog rešenja za ovaj problem nema. Ali, ako već nema dobrog i idealnog rešenja, ajde da usvojimo najmanje loše i nama se čini da smo na dobrom putu da se to najmanje loše rešenje usvoji.
Dodao bih samo par problema koje nisam registrovao da su prethodni govornici izneli. Naime, nekadašnji asistenti pripravnici, a sada saradnici u nastavi, na neki način su na belom hlebu, zato što su završili svoje studije, primljeni po novom zakonu za saradnike u nastavi, ne mogu da nastave svoje studije jer konkretno na mom fakultetu akreditovanih doktorskih studija još nema; da ih teramo da upisuju magistarske studije koje se ukidaju nije fer, nemaju zvanje mastera, tako da oni jednostavno niti mogu da nastave da se na normalan način bave naučnim radom, niti znaju kakav im je status.
A novi zakon im daje mogućnost godinu plus godinu da ostanu u tom zvanju, pa im onda daje mogućnost kada upišu doktorske studije da budu dva puta po tri godine u zvanju asistenta i nakon toga, ako doktoriraju, da dobijaju ostala univerzitetska zvanja.
Te naše mlade kolege sada su na belom hlebu, jednostavno ne znaju kakav im je status.
Da bi se takva situacija izbegla treba usvojiti to najmanje loše rešenje o kojem sam govorio, odnosno sprečiti da se nečija već ostvarena, odnosno prava koja su garantovana prethodnim zakonodavstvom, da im se ne umanje, nego da jednostavno svi mogu da konzumiraju i uživaju prava koja su im bila garantovana.
Zbog toga, shodno onome što sam govorio o najmanje lošem rešenju, LDP će podržati ovu inicijativu, u nadi da će ona biti primenjena na pravi način.
Dakle, znamo da diplomirani pravnik, inženjer ili već ne znam šta ne može da bude isto što i master, ali znamo isto tako da nikome ne možemo da oskrnavimo, odnosno da ukinemo prava koja su mu bila garantovana prethodnim zakonodavstvom o visokom školstvu.
...
Socijalistička partija Srbije

Milutin Mrkonjić

| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije, a neka se pripremi narodni poslanik Srđan Šajn.       
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Milisav Petronijević

Dame i gospodo narodni poslanici, nit manjeg papira, nit većeg problema, sa mogućnošću da bude još veći.
Prvo, dozvolite u nekoliko reči da podsetim šta je u stvari predmet današnje rasprave.
Na današnjoj sednici Narodna skupština treba da potvrdi predloženo autentično tumačenje člana 127. Zakona o visokom obrazovanju, koje je predložio Zakonodavni odbor, ili da ga ne potvrdi.
Šta je suština tog predloga? Suština predloga autentičnog tumačenja, koje je ponudio Zakonodavni odbor, jeste da odredbe člana 127. stav 1. i 2. Zakona o obrazovanju - da lice koje je steklo ili stekne odgovarajući akademski, stručni ili naučni naziv, prema propisima koji su važili do stupanja na snagu ovog zakona, zadržava pravo na njegovo korišćenje u skladu sa propisima prema kojima ih je steklo - treba razumeti tako da se vremensko dejstvo zadržavanja prava na korišćenje stečenog naziva prostire se ne samo na sadašnjost, već i na budućnost. Svrha prava na korišćenje stečenog naziva je u tome da se zaštite pravna sigurnost i stečena prava.
Već dolazimo do prvog pitanja - pravna sigurnost i stečena prava. Siguran sam da je bar velika, ogromna većina na strani toga da se pravna sigurnost i stečena prava ne mogu dovoditi u pitanje.
Drugi stav tog zakona glasi - da lice iz stava 1. ovog člana može, dakle ono, tražiti od visokoškolske ustanove u kojoj je steklo naziv, da mu u postupku i pod uslovima propisanim opštim aktom visokoškolske ustanove, a u skladu s kriterijumima za usklađivanje stečenih naziva koje propisuje Konferencija univerziteta, odnosno Konferencija akademije strukovnih studija, utvrdi da ranije stečeni naziv koji odgovara nekom od naziva iz člana 95. ovog zakona.
Zakonodavni odbor predlaže Narodnoj skupštini i kaže u predlogu autentičnog tumačenja - odredba stava 2. može se isključivo tumačiti u kontekstu ovakvog tumačenja odredbe stava 1. malopre, dakle zaštita pravne sigurnosti i stečenih prava, što znači da mora biti izjednačen status lica koja su stekla ili će steći naziv po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju sa statusom lica koja budu stekla nazive koje predviđa ovaj zakon.
Drugim rečima, da lica koja su stekla sedmi jedan stepen stručne spreme, diplomirani pravnik, diplomirani inženjer itd, izjednačena su sa licima koja steknu naziv master.
Šta je na ovoj skupštini? Na ovoj skupštini je da ovaj predlog Zakonodavnog odbora potvrdi ili da odbije. Samo želim u narednom delu mog izlaganja upozorim Skupštinu na posledice i ako potvrdi, i na posledice ako odbije.
Kada je u pitanju autentično tumačenje, to su mogućnosti koje nam po Poslovniku daje član 158. Sada želim da otvorim drugo pitanje. Da li će ovo autentično tumačenje, ponavljam nije sporno da se pravna sigurnost i stečena prava moraju zaštititi, rešiti problem? Bojim da će on dati jedan odgovor, a otvoriti 50 pitanja.
Zakonodavni odbor je ovo posmatrao iz pravnog ugla, to njemu i pripada, i pravno je ovo jasan odgovor i on nije sporan. Ali, postavljam drugo pitanje. Šta se događa sa reagovanjem od strane prosvetnih i univerzitetskih vlasti? Molim vas, Zakon o visokom obrazovanju je donet 2005. godine. Ima već više od godinu dana kako traje postupak žalbe, kako traju inicijative, protesti studenata itd. Dakle, u igri je već godinu dana ovaj problem.
Pitam, doduše nije tu, da li je to bio dovoljan razlog za ministra prosvete da, shvativši ovaj problem i težinu ovog problema, izađe sa predlogom za izmene i dopune zakona u smislu da pojasni mnoge odredbe, gde su ljudi uočili da se teško sprovode.
Mislim da je suština u tome, jer je Vlada, odnosno Ministarstvo za prosvetu moglo i moralo da izađe sa predlogom za izmenu i dopunu zakona i da precizira sve stvari, pa i ovu stvar, da ne bi izazivala različita tumačenja. Tu je veliki problem. Ne znam da li je od strane univerzitetskih vlasti postojala takva inicijativa, da se ne bi kasnije suočavali sa još većim problemom.
Dakle, problem je otvoren najmanje godinu dana, a ministarstvo nije izašlo odmah sa izmenama u smislu rešavanja ovih otvorenih pitanja. Ne samo ovih, ima mnogo otvorenih pitanja u primeni Zakona o visokom obrazovanju.
Mi smo po onom principu potrčali u Bolonju i sapleli se već na prvom koraku. Jedino što znamo, to hoćemo Bolonjsku deklaraciju, hoćemo u Evropu itd, a sada šta će to usput da nam se događa, to ćemo videti kada se usput bude događalo.
Ima, recimo, razloga i potrebe da se sagleda kvalitet visokog obrazovanja, da se sagleda delovanje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Komisije za akreditaciju i kvalitet. Sećate se onih silnih priča i rasprava, velikih očekivanja od jedne stručne, nezavisne i da ne nabrajam dalje, jer su to jako popularni izrazi kada se nešto obrazlaže, Komisije za akreditaciju. Istovremeno, setite se samo letos koliko je bilo primedbi na rad tih komisija.
Šta mi imamo tu kao problem? Imamo problem, svi se slažemo u tom delu, ali kada dođe do akreditacije mog fakulteta, onda nastaje problem, onda već više nije to to. Pre verujem da će univerzitet izaći sa predlogom za izmenu i dopunu zakona da umanji ovaj deo koji se odnosi na akreditaciju, nego što će izaći sa inicijativom da raspravlja ova pitanja izjednačavanja naziva i zvanja. To su sve veoma važna pitanja za sprovođenje ovog zakona.
Zatim, studije, studijski program, vrste i nivoi studija. Mi sad ovde polemišemo sa čim će da se uporedi diplomirani pravnik, sa čim da ga izjednačimo, a tamo recimo imamo precizno dva nivoa studija, imamo osnovne, imamo diplomske. Sa osnovnim verovatno nije logično, sa diplomskim očigledno smo se sapleli na prvom koraku.
Zatim obim studija; pogledajte član 29. Zakona o visokom obrazovanju. To je još jedan od razloga i argumenata na koji ljudi s pravom upozoravaju.
Ako sam, a inače nisam, diplomirani pravnik izjednačen sa svim o čemu danas ovde pričamo, ipak ne mogu na doktorske studije, osim ako nisam započeo taj ciklus po starom, onda već nisam izjednačen. Naravno da i tu postoje rešenja, ali svako gleda u tome svoj interes.
Jedino i najviše su oštećeni studenti i oni jedini sa pravom reaguju - ljudi, dajte nam jasna pravila studiranja, jasne propise, gde neće biti nikakvih dilema.
Zatim, recimo, samo kada su u pitanju studije za master, fakultete nije mnogo ovo brinulo. Organizovane su studije za master. Naravno, plati dve, tri, četiri, pet hiljada evra, i to po programu koji bi trebalo da bude tek onda kada stigne ova prva generacija, a ona će stići za nekih ne znam tri-četiri godine. Po tom programu oni organizuju nastavu za one koji su završili nekada po nekom drugom programu.
Naravno, iskoristili su to pravo i tu priliku, i mislim da su studenti u pravu, dok se ne reguliše precizno taj deo, ne mogu samo fakulteti da uzimaju pare od studenata, a da se ne zna šta daju tu. Najmanje što može da se uradi jeste da se studentima vrate pare.
Kako se primenjuje zakon u oblasti finansiranja fakulteta. Zakon je vrlo precizno rekao u članu 58. i obavezao državu šta sve mora da obezbedi jednom fakultetu, sredstva koja obezbeđuje država, osnivač. U članu 59. samo ću dve stavke da navedem, materijalne troškove, tekuće i investiciono održavanje, plate zaposlenih u skladu sa Zakonom o kolektivnom ugovoru itd. Iza toga imate u članu 61. školarine, ljudi, studenti, prvo što pitaju, šta to plaćamo, kome to plaćamo i šta dobijamo za to što plaćamo.
Tada nije prošao, kada je bila rasprava o Zakonu o visokom obrazovanju, jedan amandman gde je traženo da se utvrde kriterijumi i da se utvrdi neka granica. Mi treba da se ozbiljno zapitamo, i mi postavljamo pitanje, mi smo sigurni da je tako, a tražimo odgovor od države kako da to zaustavi.
Danas u Srbiji u vreme kada su enormno velike socijalne razlike, kada je veliko raslojavanje stanovništvo, sa ogromnim brojem siromašnih, danas sve više školovanje na fakultetima postaje privilegija bogatih. Socijalistička partija Srbije je protiv toga. Smatra da niko ne može da bude uskraćen da studira samo zato što nema pare.
Osnovni kriterijum mora da bude znanje, sposobnost itd. Ako neko raspolaže znanjem, a nema pare, država to mora da razreši kada su državni fakulteti u pitanju i da jednostavno omogući svakom, bez obzira na njegovo materijalno stanje, da može da se školuje. U suprotnom sve više idemo ka tome, a već je jasno, ići na fakultet je privilegija bogatih.
Sve se plaća. Na fakultetu traže da platite 1.000 dinara što će da vam upiše ocenu i izda potvrdu. Imamo najnoviji primer na Pravnom fakultetu za deset, čini mi se upisanih, 10.000. Traže da se plati ono što je isfotokopirano, bez prava da iskopiraš negde i sve to ide na štetu studenata. U celoj ovoj stvari jedino su oni u pravu i oni zaslužuju da se ovakav odgovor da kakav je dat.
Vratiću se konkretno na ovo. Ponavljam, odgovor je dat s pravne strane i on je OK. Ali, obrazovne institucije su stajale sa strane i koristile taj zakon onoliko koliko im je to odgovaralo. U jednom i drugom slučaju trošak plaćaju studenti.
Ima recimo ovde i dilema da li treba izjednačavati diplomirani sa sadašnjim novim nazivom diplomirani master.
Sigurno je greška i u tome što jednostavno taj detalj, a ako tada nije, nije razrađen kasnije, a ponavljam imali smo godinu dana da Ministarstvo izađe sa predlogom izmena i dopuna Zakona da reši te probleme.
Sada kada je pogledam ovako, ako član 127. kaže - da ima pravo da dobije odgovarajući naziv, po nomenklaturi iz člana 95, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, na predlog te iste Konferencije univerziteta, 30. marta 2007. godine utvrdio je liste stručnih akademskih naučnih naziva, sa naznakom zvanja odgovarajućeg stepena studija.
Sada pitam, uzmimo pravne nauke, stoji ovde i kaže – akademske studije osnovne, pravnik, skraćenica je prav. Diplomske, diplomirani pravnik-master, skraćenica dipl. prav. Diplomatske specijalističke, diplomirani pravnik-specijalista, skraćenica dipl. prav-spec.
Sada vas pitam, ako je zakonom omogućio da dobije odgovarajući naziv, koji je onda odgovarajući naziv ovde. Ovde ima samo tri: pravnik, to je prvi stepen, pretpostavljam da nije, i ima diplomirani pravnik master i diplomirani pravnik specijalista, pretpostavljam specijalista za neke oblasti. Ono što pitam Zakonodavni odbor, da li ovo tumačenje člana 127. Zakona suspenduje mogućnost da Konferencijom univerziteta utvrdi kriterijume koji će važiti za sve ili ne. Da li je automatsko ili dalje postoji mogućnost da se prave i da se utvrđuju ti kriterijumi. To je jedno od značajnih pitanja koja su ovde bitna.
Inače, ako diplomirani pravnik je završio po jednom programu, pa iza toga posle 10 godina se program promenio i više nije isti, on je i dalje ostao diplomirani pravnik i tu su ljudi u pravu kada kažu mora se zaštititi ta pravna sigurnost i ta stečena prava.
Sada ovaj sistem u koji smo ušli se razlikuje. Mi sada imamo situaciju da diplomirani pravnik može da se pita, gde sam sada ja ovde u ovoj celoj stvari.
Neko je izneo jednu ideju o kojoj bi moglo da se razmišlja, ako se ovo izjednači sa diplomirani pravnik-master, omogućuje diplomiranom pravniku da ide na doktorske studije, ali ne verujem da sprečava univerzitet odnosno fakultete da kažu, jeste kada smo mi izračunali koliko otprilike bodova nosi to što si doneo sa onim koliko treba, to znači 300, i nema druge mogućnosti. U toku doktorskih studija, ti treba da dopolažeš još 20 bodova, 15, 28 itd.
Dakle, ima rešenja, jednostavno nisu se udubili oni koji je trebalo takvo rešenje da nađu kako da predlože Skupštini da pojasni te stvari, da ne bude nikakvih dilema, već jednostavno svak je u svemu tome gledao šta je njegov interes. Fakultetu da organizujem master studije, nije važno po kom programu, daj dve hiljade evra, tri hiljade itd. Ljudi, ne znajući šta će, hajde, plati pa idi i slično tome.
Vraćam se na početak, odgovornost je na Ministarstvu prosvete, ono je moralo da sagledava sprovođenje ovog zakona, stanje u ovoj oblasti i kada se suočilo sa tim problemom, da izađe sa predlogom izmene i dopuna da se sve te nedoumice otklone.
Ovako, bojim se da Zakonodavni odbor nije imao kud i nema šta drugo da kaže, pravno gledano, ali ostaje pitanje za ministra i univerzitetske vlasti zašto oni nisu na vreme upozorili.
A dosta je tu već bilo priče, dosta je bilo razgovora o tome, ljudi su upozoravali, da sada ne oduzimam vreme kakve će sve posledice i ovo imati. Neko je čak rekao možda je ovo najmanje loše rešenje od svih onih loših.
Završiću priču, odgovornost za ovo je Ministarstvo prosvete, onoga ko mora da brine kako to funkcioniše i ko je dužan da izađe sa predlozima zakona kako to da se popravi.
Nije dozvoljeno, kao što je to već uradio, da dogovorom, čak ne i uredbom, promeni jednu odredbu člana Zakona o visokom obrazovanju, vi se svi sećate to je skoro bilo u štampi, a ne ovde gde se zakoni i donose. Hvala vam lepo.
...
Socijalistička partija Srbije

Milutin Mrkonjić

| Predsedava
Zahvaljujem narodnom poslaniku Milisavu Petronijeviću. Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe G17 plus, DSS, Nova Srbija, Srpska radikalna stranka, Stranka manjine i Socijalistička partija Srbije, ukupno 12 poslanika.
Neka se posle gospodina Šajna za diskusiju spremi gospodin Zoran Šami.
...
Romska partija

Srđan Šajn

Samo bih nekoliko programskih opredeljenja naših da iznesem i u tom pravcu da kažem sledeće.
Kao Romska partija smatramo da Skupština Republike Srbije i Vlada dalje u svom radu moraju da rade na reformi obrazovanja u Srbiji i da podjednake probleme imamo kako u srednjim školama, tako i na fakultetima.
Podsetio bih da samo u srednjim školama, kada neko završi srednju školu, negde oko 50 posto svršenih učenika ne može da se zaposli zato što nema adekvatne diplome i nije spremljeno za proces da se uključi u proizvodnju.
S druge strane, u tom pravcu moramo da uradimo i reformu visokog obrazovanja i da stvorimo uslove da mogu mladi ljudi što pre da se uključe u proces rada.
U tom smislu za nas je dobro što postoji Bolonja, što su u nekim slučajevima date mogućnosti da se skrati proces obrazovanja i da mogu ljudi što pre da počnu da rade, jer Srbiji je jednostavno potrebna nova snaga, mladi ljudi koji imaju i koji su spremni da prihvate nove ideje, i koji su spremni da se uključe u neke nove tokove, da im stvorimo i tu formalnu mogućnost da se uključe u proces rada.
S druge strane, smatramo da ne treba Skupština Srbije da se iscrpljuje, time i društvo u Srbiji, kako ćemo da upoređujemo jedne i druge.
Teško je upoređivati ono što je došlo iz jednog sistema obrazovanja sa onim što dolazi iz novog sistema obrazovanja, ali treba stvoriti uslove, znači, svakom pojedincu da, u skladu sa svojim stečenim pravima, ne bude degradiran u odnosu na poziciju gde se on danas nalazi.
Još jedno, mislim da je ozbiljna obaveza Skupštine Republike Srbije, ne smemo da dozvolimo da u Srbiji proizvodimo samo u visokim i višim školama kadrove koji su prosečni, koji će da studiraju tri godine i da uđu u proces proizvodnje, jer, za razliku od nas, na Zapadu postoji Kembridž, Jejl, postoje drugi univerziteti koji, praktično, proizvode naučnike, proizvode kvalitetne kadrove.
Srbija je ranije imala naučnike koji su mogli da se nose sa njima. Mnogi naučnici iz Srbije sada su rukovodioci određenih instituta i institucija na Zapadu, i najbolji su u tome.
Dakle, Srbija mora posebno da otvori jedno novo poglavlje kada je u pitanju reforma obrazovanja, a to je na koji način će da proizvodi naučnike, koji će onda u tom smislu da imaju zvanje magistra, doktora i da se oni nose i dalje ravnopravno na svetskom tržištu sa svim ostalim naučnicima, kao što su se nosili do sada.
Dakle, podržaćemo ovo tumačenje iz prostog razloga jer hoćemo da razgraničimo dve stvari.
Jedna stvar je osposobljavanje ljudi da uđu u proces proizvodnje i da se mladi ljudi što pre uključe u taj proces.
Druga stvar jeste na koji način Srbija da ne izgubi utakmicu na međunarodnom nivou kada su u pitanju nošenja sa naučnicima i sa naučnim radnicima.
Hvala najlepše.
...
Socijalistička partija Srbije

Milutin Mrkonjić

| Predsedava
Zahvaljujem narodnom poslaniku Srđanu Šajnu. Reč ima narodni poslanik dr Zoran Šami.

Zoran Šami

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ima jedan ozbiljan paradoks na ovoj tački dnevnog reda - ni težeg problema ni jednostavnijeg rešenja.
Naravno, rešenja u onom delu gde prosto treba protumačiti šta piše u zakonu, to je Zakonodavni odbor uradio, mislim da je predložio jedino što je mogao da predloži, uz ogradu da nisam pravnik, prema tome ne mogu da budem do kraja kompetentan, ali mi se čini da je ono što je predložio Zakonodavni odbor jedino moguće u ovoj situaciji.
Međutim, to, naravno, ne rešava problem. Problem je višestruk, problem je višeznačan, a ono što mi se čini da je zajedničko, to je da nekako svi beže od toga da ga rešavaju.
Naime, može rešenje biti, što je ovde ukazano, da se, možda, neke sporne odredbe ili postojeći zakon nadogradi nekim novim odredbama, ali, po prirodi stvari, ovde mislim da ključno rešenje leži u tome da oni, koji se stvarno razumeju u taj problem, a to su, pre svega, univerziteti Srbije, sa, nesumnjivo, najvećom odgovornošću Beogradskog univerziteta, kao najvećeg i najstarijeg, da stvarno pokušaju da potpuno uđu u suštinu problema.
Jer, znate, možemo ovde pravnički posmatrati i reći ta i ta diploma odgovara toj i toj diplomi itd, međutim, svi smo duboko svesni da postoje razlike od fakulteta do fakulteta, od univerziteta do univerziteta, razlike u programu, u kvalitetu programa, u kvalitetu ljudi koji izvode te programe. Mi to sve znamo, ali nismo mi koji to treba da kažu.
Srećom, mislim da skoro svi poslanički klubovi u svom sastavu imaju univerzitetske profesore, sam sam univerzitetski profesor, ali mogu da kažem kako izgleda program na Matematičkom fakultetu ili eventualno na nekom tehničkom fakultetu, kako izgleda program na fakultetu psihologije stvarno ne znam, kao što pretpostavljam da se ni moj kolega gospodin Korać ne bi izjašnjavao o programu matematike. To je nešto od čega ne mogu da pobegnu oni koji su za to odgovorni.
Nažalost, bojim se da je u jednom delu gospodin Petronijević u pravu i da u tom galimatijasu nerešenih stvari svako pokušava da gleda svoj interes, pa ćemo brže-bolje da organizujemo master studije ako to možemo da naplatimo itd. To je jedna stvar.
Druga stvar leži negde u našoj prirodi, toga je bilo, naravno, i u ranijim vremenima, isto tako samo na neki drugi način, sigurno je da je trebalo i da treba da prihvatimo bolonjska pravila igre, to se ne postavlja kao pitanje, ali nam u tom prihvatanju bolonjskih pravila igre ne trebaju prvoborci Bolonje.
Tu je, takođe, gospodin Poskurica u pravu. Ne trebaju nam prvoborci, ne trebaju nam oni koji će se busati u grudi i koji neće, formalno samo prihvatajući neke spoljne okvire Bolonje, ući u njenu stvarnu suštinu.
Ovde je pomenuto, mada sada nije reč o tome, i pitanje i problem finansiranja fakulteta, bojim se da smo tu ostali nedorečeni, zadržali smo, lično mislim, pogrešna, stara pravila igre, a na njih samo nadogradili neka nova pravila igre, uključujući i pojavu jednog velikog broja privatnih fakulteta, o kojima, dozvolite, to je moj neki lični stav, nemam preterano visoko mišljenje.
Drugim rečima, imamo, srećom po ovu skupštinu, jedan vrlo kvalitetan Odbor, lično mislim, za prosvetu.
Kvalitetan po svom sastavu, jer se uglavnom radi o ljudima koji imaju iskustva i u radu na fakultetima, i u radu po školama.
Mislim da je kvalitetan u tom smislu, ali teoretski, ova skupština je mogla da ima prosvetni odbor sastavljen od potpuno nekompetentnih ljudi za tu oblast, jer mi smo poslanici, nismo ovde došli kao predstavnici odgovarajućih struka.
Srećom je, kažem, kvalitetan odbor, ali namerno i svesno nisam hteo pre ove sednice da zakazujem taj odbor, jer ovo pitanje nije pitanje Odbora za prosvetu, ovo je bilo pitanje Zakonodavnog odbora, da protumači zakon onako kako je napisan, ne ulazeći, naravno, u to kako taj zakon eventualno treba da bude napisan i ne ulazeći u to šta univerziteti, pa na kraju krajeva i neke druge institucije, koje bi, po logici stvari, mogle da se time pozabave, zašto ne i Akademija nauka itd, što oni ne žele da rade taj posao i prosto žele da pobegnu od problema.
Naravno, nesumnjivo da su u celoj priči najispravniji i najoštećeniji oni koji traže da se taj problem reši, to znači i sadašnji studenti, a i oni koji su po nekim starim pravilima igre završili fakultete i koji bi sada želeli da svoj status dovedu u neki red, da znaju šta su im prava, a šta im nisu prava.
Mi sutra na Odboru za prosvetu, dakle posle ove rasprave ovde, jer ovu raspravu shvatam kao raspravu o tome kakvo je zakonsko tumačenje, a ne kao raspravu o tome kako suštinski to treba da izgleda, možemo dati neka uputstva i Ministarstvu, ali mislim da je zajednica univerziteta adresa koja ne može da pobegne od rešavanja ovog problema.
Ma koliko to možda bilo teško, ali to je jedino mesto koje može da uporedi, pa da kaže - taj i taj fakultet ima programe prilagođene određenom nivou, ima odgovarajući kvalitet nastave itd, a onaj tamo fakultet to nema, jer očigledno, dok se ne uđe u suštinu te priče, ne može se naći rešenje ovog problema.
Toliko. Hvala lepo.