Reč ima narodni poslanik dr Paja Momčilov, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Novaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo mi raspravljamo danas o jednom relativno prostom problemu koji je nama kroz materijale predstavljen na dve stranice malog formata.
Vidim da su se prethodni govornici uglavnom trudili da objasne šta je suština intervencije koju želimo da učinimo, a kojom želimo da pojasnimo samo odredbe Zakona o visokom školstvu koji je 2005. godine donet u ovom domu. Moram da vas podsetim, glavni razlog za donošenje je naveden kao da mi treba da pristupimo bolonjskom procesu, da je to suština donošenja ovog zakona. Mi svi znamo šta je osnovni cilj Bolonjske konvencije. Ona treba da bude primenjena do 2010. godine u Evropi, to je proces koji je započeo, u koji smo i mi ušli.
On ima dva glavna cilja: da stvori evropski prostor visokog obrazovanja, jedinstveni koliko je moguće, mada ne identičan, znači dozvoljava se jedna širina i elastičnost u primeni pojedinih rešenja i, naravno, potrebno je postići i evropski sistem prenošenja i akumulacije bodova, koji je i korektiv i instrument kojim će se prepoznavati studenti iz različitih zemalja i biti im omogućena prohodnost iz jedne zemlje u drugu. Kao ozbiljni kritičari, kada je donošen ovaj zakon, mi iz SRS smo ukazivali na niz problema koji će proisteći iz ovako donetog zakona.
Danas imamo jednu bezazlenu situaciju koja se lako da prevazići, a ja ću tačno i nju da objasnim, mada su i pre mene drugi to uradili, i mislim da je većini građana potpuno jasno o čemu se radi.
Ono što hoću da kažem, što treba u svakom slučaju kazati: ovo je jedna dobra prilika koju mi danas treba da iskoristimo, pa da vidimo i neke druge probleme koji su vezani za primenu Bolonjske konvencije, a koji su po mom mišljenju i mišljenju srpskih radikala, poslanika u Narodnoj skupštini, daleko bitniji i važniji, a opterećuju proces implementacije zakona i, u krajnjem slučaju, implementacije Bolonjskog sporazuma.
Šta hoću da kažem? Hoću da kažem još jednu stvar − da se vratim malo u prošlost, pa neću više da govorim o prošlosti − kada smo mi srpski radikali predlagali amandmane na Zakon o visokom školstvu, bila je uočena jedna interesantna pojava, sada ću ovde da je iznesem javno: dolazili su ugledni profesori iz drugih stranaka, i to stranaka pozicije, vlasti, i molili nas da predlažemo amandmane kojima ćemo korigovati neke grube nepravilnosti koje je Zakon donosio. Tek toliko da se zna o atmosferi u kojoj je donet i o jedinstvenosti mišljenja svih onih koji treba o tome da odlučuju.
Da se pozabavim ovim što nam je predloženo. Opet mala predistorija − imali smo jedan dobar sistem visokog školstva, možemo da se sporimo da li je manje ili više dobar, i taj je sistem kvalifikovalo da smo imali dvostepenost: imali smo dodiplomske studije koje vas, kad završite, kvalifikuju da se bavite nekom strukom, i imali smo poslediplomske studije. Šta je Bolonja donela? − trostepenost: imamo prvi stepen, osnovne studije, pa imamo drugi stepen, gde imate dodatno akademsko obrazovanje i specijalističko obrazovanje i onda postajete master, i imate treći stepen koji je doktorat.
Koja je razlika između ovog i prethodnog? Kada smo imali dvostepeni sistem, za struku, da radite, kvalifikovao vas je prvi stepen − dodiplomske studije, a poslediplomske studije su vas kvalifikovale da se bavite naukom i da budete subspecijalista. Imali ste magisterijum, koji je trajao dve godine i koji vas je kvalifikovao da možete samostalno da se bavite naučnoistraživačkim radom, a doktorat je bio kruna kojom ste dokazivali da ste ono što ste naučili kao magistar primenili i dali određeni doprinos nauci nekim novim otkrićem. To je svima poznato.
Šta sada imamo? Sada smo, pod pritiskom iz Evrope i drugih zemalja, uveli jedan novi sistem koji redukuje ovaj osnovni prvi stepen. Može se za tri godine završiti i biti pravnik − nećeš biti diplomirani, doduše, i nećeš biti master pravnih nauka, ali ćeš biti pravnik.
Ako završiš drugi stepen, bićeš diplomirani pravnik i zvaćeš se master. Za prvi stepen, uvodi se strana reč, bićeš bačelor za pravne nauke. Sad imamo nešto što je master − nije magistar, a više je od onoga što je ranije bilo dato osnovnim studijama. To je jedan problem koji sada treba premostiti.
U obrazloženju smo čuli, gospodin Aligrudić je rekao ovako: došli su studenti i mi smo na inicijativu studenata prihvatili da damo tumačenje, Zakonodavni odbor je u julu dao tumačenje da izjednačimo ranije dodiplomske studije sa stepenom mastera koji zahteva više studiranja, koji je nešto manje od magistra, a više je od osnovnih studija.
Po prirodi stvari, čovek može da se pita: zašto je to sad problem, zašto treba izjednačiti? Dva argumenta su nam ovde predočena.
Rekli su: na jedinstvenom tržištu, verovatno se misli Evrope, a možda i kod nas, treba da budemo jednaki. Argument koji može da se prihvati. Drugi argument, kod doktorskih studija, ako niste master, ne možete da idete na doktorske studije. Čovek bi na prvi pogled pomislio da je to tako, a u stvari nije tako. Lepo ću da dokažem da uopšte nije bio potreban razlog da se tako nešto dogodi.
Srpski radikali će glasati da se ovo izjednači. Zbog čega? Upravo zbog toga što ima u jednom delu studenata možda želja i nerazumevanja, i osećaja ugroženosti za dalje napredovanje, egzistenciju, i to nije sporno. Uradile su to i druge evropske zemlje. Urađeno je u Hrvatskoj, u Sloveniji − izjednačen je, da kažem najjednostavniji primer, najviše pravnika ima, diplomirani pravnik sa masterom − uradila je to Belgija, Holandija i mnoge evropske zemlje, i nema tu spora.
Pitanje je zašto mi i na osnovu čega mi? To su dva pitanja. Kada se donosio okvirni zakon koji primenjuje Bolonju, rečeno je da je on širok i da će se podzakonskim aktima i pravilnicima regulisati pojedinosti i specifičnosti.
Pitanje je − kada mi raspravljamo o problemima visokog školstva, Skupština je laičko telo, ovde su se neki izrugivali nekim poslanicima kako su neuki, kako ne razumeju zakonske norme i terminologiju − zašto nismo konsultovali i stručne organe koji su pozvani, upravo Nacionalni savet za obrazovanje, upravo Konferenciju fakulteta; ako smo 'teli mogli smo i Senat univerziteta; ako smo 'teli, a morali smo možda i Srpsku akademiju nauka, jer predsednik Srpske akademije nauka, da vas podsetim, u jednom nedavnom intervjuu kaže kako je Akademija zaobiđena u vođenju brige i kreiranju politike obrazovanja.
Znači, mi nikoga nismo konsultovali, nikoga ne pitamo, a možda su ta tela mogla ovaj problem i sama da reše svojim normativnim aktima. Ako čitate pažljivo dokumente i pratite Bolonju, pa onda odete i pogledate, u Kopenhagenu je od 12. do 14. januara 2005. godine održan sastanak Okviri za kvalifikaciju u evropskom prostoru visokog obrazovanja, i tamo se lepo kaže: kod izrade svih nacionalnih okvira, tako i tumačenja za kvalifikacije, uključiće se svi relevantni faktori zainteresovani za visoko obrazovanje. Znači, ovde fale stručne asocijacije, ovde fale stručnjaci, a ako hoćete Bolonju da sprovodite, morate ovo da ispoštujete.
Rekao sam da nije doktorat uslov da se neko boji da neće moći da ode na doktorske studije i opet ću se pozvati na ono što je dokument sa jednog drugog sastanka, koji je u Salcburgu održan 3−5. februara 2005. godine, gde kaže: konstatovano je da će treći ciklus, govori se o trećem stepenu, o doktoratu, svakako razdvoji od prva dva, dodiplomski i postdiplomski, te da on zahteva više fleksibilnosti u strukturi i organizaciji.
Ako je dozvoljena fleksibilnost, znači da se dozvoljavaju različiti programi i unutar jedne države, ne samo unutar evropskog obrazovnog prostora. Pa ste lepo mogli propisati kod doktorata uslove za onoga ko je bio dodiplomski, njemu dati jedan program, a onom ko je master, ako je nešto više postigao ka dolasku do doktorata, ako je više edukovan da koristi naučni aparat i dokazao se, njemu ćete dati drugi program.
To je suština Bolonje, koju ovde niko ne shvata − ta elastičnost i dozvola različitih postupaka unutar, neću čitati, deset tačaka onoga što je jasno rečeno. Sad čovek može da pomisli ovako: isključili smo stručnu javnost, saslušali smo studente, u redu je što smo saslušali, bez njih se dalje ne može ako se Bolonja hoće striktno sprovoditi.
Bolje da smo saslušali nešto drugo kada su studenti u pitanju i videli da li je postignuto. Bolonja nalaže da studenti budu aktivni sudionici edukativnog procesa. U kom pogledu? Da ocenjuju svoje profesore, ali da te ocene ne budu prazno, mrtvo slovo na papiru, nego da budu i uslov opstanka dotičnog profesora na predmetu i katedri koju drži.
Ovo ne govorim slučajno. Sada bih iskoristio ovo vreme da ukažem na jedan daleko važniji problem. Septembra−oktobra dobili smo prvu generaciju ''bolonjaca'' koji izlaze i završavaju. Ako gledamo Zakon i Bolonju striktno, Bolonja uvodi na fakultet nešto što je više gimnazijski tip rada, učenja i ocenjivanja. Imate 60 bodova koji su uslov da pređete u narednu godinu.
Naime, nema prenošenja ispita iz godine u godinu po našem zakonu koji smo ovde 2005. godine doneli i što je intencija Bolonje. Ali, šta se dogodilo? Mi jesmo imali veliki problem, slažem se, i pre uvođenja Bolonje. U čemu se on ogledao?
Evo, ogledao se u tome, najbolje znam situaciju na Medicinskom fakultetu, Stomatološkom, Farmaceutskom, ako gledate studente koji su upisali recimo fakultet koji sam završio davno, generaciju iz 1999. i 2000. godine, upisano je 1.035 studenata. Znate li koliko je završilo u roku − 86 studenata.
Ako gledate farmaciju, 2000/2001. godine upisalo se 325 studenata, a završilo 55 u roku. Stomatologija, 2000/2001. opet − upisalo 230, a završilo 10 studenata.
Vidite, Bolonja zahteva da svi završe u roku godinu za godinom. Šta je realna slika našeg visokog školstva? Da to malo svedemo na brojke: u Srbiji studije u roku završava 10% studenata, 70% odustaje, a 20% studira duže nego što je propisani rok. Znači, 30% završava.
Šta je sa prohodnošću sistema? Zašto se to događa? To su prava pitanja i time mi treba i te kako da se bavimo. Šta se dogodilo ove godine?
Dogodilo se da, kada otvorite novine i kada čitate izjavu ministra, onda vidite ovo: odustajemo od zakonske norme koja je propisana Zakonom o visokom školstvu, nema više da se prelazi u sledeću godinu bez prenošenja ispita, ali − cenzus je smanjen sa 60 na 37 bodova, i to je odluka, dogovor između ministra za prosvetu, koji se složio sa ovom normom. Tu je nađena pravna začkoljica ili sporedan put kojim je to dozvoljeno.
Da se odmah razumemo: apsolutno podržavam ovo. A šta hoću da kažem? Hoću da kažem da se ovde Bolonja primenjuje na nakaradan način, da ona nije uradila ono za šta smo je uvodili, i da smo mi džabe ovde pričali da će biti problema i da ovako ne može, a da nas život, evo, već na prvom koraku demantuje da je ono dobro implementirano.
U čemu je problem? Imamo nove programe, ali nastava, ispiti i ocenjivanje su stari. Predmeti su smanjeni za upola, gradivo je ostalo isto, način ispitivanja je potpuno isti i većina studenata ne može ovo da položi.
Izvukao sam ova tri fakulteta koja su meni najbliža − Medicinski, Stomatološki, Farmaceutski − ne omalovažavam druge, ne poznajem situaciju na drugim fakultetima, ali na ovim fakultetima vi imate najbolje đake iz srednje škole.
Šta to govori? Govori da ovo što je doneto i zakonskom normom propisano − ne funkcioniše, nije dobro, i to je problem. Moraju studenti da se čuju na pravi način, ne da idu da demonstriraju, pa da ih onda neko ovde primi, pa da im obeća nešto što u suštini i nije bitno. Pa će meni neko kazati: pa da, tako je možda i u svetu − a nije tako. Evo da uzmemo jednu razvijenu zemlju, hoćete u evroatlantske integracije, da uzmemo Nemačku. Znam kakva je situacija u medicinskim naukama.
Vidite, u Nemačkoj je na medicinske fakultete upisano 2.347 osoba i u 2005. godini je završilo 2.024, znači od 2.300 osoba 2.000 završi u roku fakultet.
Hajde da vidimo Italiju, to su nam komšije, bliže, kod njih imam podatke za medicinsku grupaciju biomedicinskih nauka, i stomatologiju, i farmaciju i da ne govorim sve, upisalo je 2000. godine 27.000 studenata, a u roku je diplomiralo 47%.
Šta se ove godine dogodilo? Zašto je ovo menjano? Kada su videli prolaznost, koja je ispod 15% na našim fakultetima, videli su da je Bolonja pukla na prvom koraku, da je nerealna.
Sada su počele optužbe. Studenti napadaju profesore, profesori napadaju studente, a u stvari, po meni, treći je krivac: krivo je nadležno ministarstvo, stručne službe koje nisu sposobne da nešto što je novo implementiraju na pravi način.
I to je prava istina i to su problemi kojima mi treba da se bavimo ovde.
Prema tome, još jedan podatak: sećate se pre par godina one akcije slikanja po televizijama, hiljadu talenata, stipendije za njih, izdvajanje sredstava od milion, da li je to bilo evra ili dinara − ne sećam se više tačno, da hiljadu mladih ljudi dobiju stipendije i da budu potpomognuti.
Tu su bili svi oni dobitnici međunarodnih priznanja na olimpijadama znanja.
Šta je ove godine? Od hiljadu je samo desetak stipendija dodeljeno. Šta je sad sa brigom o mladim talentima? To su ozbiljni problemi ovog društva.
Ovaj novi ministar je uspeo da nešto što je zaživelo – i što je imalo perspektivu i ulivalo nadu mladima da budu u ovoj zemlji, da opstanu u ovoj zemlji, da mogu čak sa tim stipendijama da odu u inostranstvo i da tamo na prestižnim univerzitetima, budući da većina nisu bogataši, mogu da proširuju svoja znanja – bude ugašeno.
Ukazivali smo mi na negativne tendencije i pojave ovog objedinjenog evropskog univerzitetskog prostora i tržišta koje treba da diktira odnose, bojeći se upravo odliva mozgova. Neko je rekao koliko je naših mladih talentovanih ljudi u inostranstvu, a sigurno ovakvom politikom jedne neodgovorne vlade mi situaciju nećemo popraviti.
Samo još jednu rečenicu da kažem, ove brojke koje sam rekao, o prolaznosti 15%, treba li da se dozvoli da svako bude fakultet i pod svakakvim uslovima?
Akreditaciona komisija, akreditaciono telo, ima odgovoran zadatak da pokuša da zavede red. Ako nećemo tako, imate alternativu, a to je Kragujevac. Država je stala na Kragujevcu, a mi znamo da je Kragujevac nešto što je tipično za čitavu Srbiju. Ako nećete red, onda ćete fizičke pretnje, onda ćete da tučete članove Akreditacione komisije, besramno, da plaćate batinaše i da problem Kragujevačkog pravnog fakulteta ostane i da narasta.
Prema tome, glasaćemo za ovaj predlog, nikakvih problema nema, ali on ne zadire u suštinske, esencijalne probleme našeg visokog obrazovanja i tome bi trebalo daleko više pažnje posvetiti. Hvala vam.

Zahvaljujem dr Momčilovu. Po Poslovniku se javio narodni poslanik Momir Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Novaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministri Vlade Republike Srpske Krajine u izbeglištvu su me zamolili da danas ovde postavim jedno poslaničko pitanje.
Naime, na teletekstu Hrvatske radio-televizije pročitali su da je delegacija Srbije u Savetu bezbednosti podržala prijem Hrvatske za nestalnog člana Saveta bezbednosti. Istovremeno, Slovenija to nije uradila zbog ribarskog spora u Piranskom zalivu.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ispade da su Slovenci više zainteresovani za ribe nego predstavnici srpske vlasti za građane, za Srbe, za članove njihove nacije. O čemu se, zapravo, radi? Ili je neko lud, ili je izdajnik − trećeg nema.
Jer, nekoliko stotina hiljada Srba je proterano sa vekovnih ognjišta. Nekoliko desetina hiljada stanova je oteto. Nekoliko desetina milijardi vrednosti imovine tim Srbima je oteto. Nekoliko hiljada Srba je pobijeno na najpodmukliji i najzverskiji način dok su u izbegličkim kolonama išli prema Srbiji. Danas su to građani Srbije, danas su to državljani ove države i danas je neko u ime njih odlučio da podrži kandidaturu Hrvatske u Savetu bezbednosti. Šta možemo reći posle ovoga? Sramota.
Pitam one koji su poslali ovu delegaciju, bez obzira ko se u njoj nalazi, znam ko se nalazi: ko je ovlastio delegaciju da podrži Hrvatsku? Ko je ovlastio delegaciju da se na ovakav izdajnički potez odluči pre nego što su rešena sva pitanja?
Istovremeno vas podsećam da u Strazburu, u Savetu Evrope, pojedini članovi naše delegacije nisu podržali Rezoluciju koja je bila predložena.
Gospodine Mićunoviću, i ja kažem "au", jer taj ko nije podržao onu rezoluciju da se u Hrvatskoj priznaju prava Srba kao konstitutivnog naroda, dakle ona prava koja su imali pre 1990. godine, onaj ko nije podržao tu rezoluciju, morao bi bar da pocrveni.

Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, vašu pažnju ne bih dugo zadržavao na ovom, najprostije rečeno ujednačavanju zvanja, jer iz toga svakako ne proizilazi i ujednačavanje znanja.
Da se javim i da kažem nešto o ovoj važnoj tački koja je trenutno na dnevnom redu ... (Dobacivanje iz sale.)
(Predsednik: Izvinjavam se, izvolite, nastavite. Molim da se sasluša govornik.)
Sinoć sam se obradovao jer je drugi put u četiri godine, od kada sam ovde, ovaj parlament ličio na Skupštinu, ili ova skupština na parlament, kako god hoćete.
Prvi put, kada je govorila gospođa Gordana Rajkov, bila je tišina, slušalo se i čulo se i nešto pametno, i u popodnevnom zasedanju, kada su govorili profesori doktori, držeći se struke i teme koja je na dnevnom redu. U ta dva momenta sam bio ponosan što sam član ovog parlamenta. Naravno, danas je osvanuo novi dan i sve je otišlo niz vodu.
Taj mladi čovek, zbog kojeg sam se danas pojavio ovde, pre jedno dva meseca mi je rekao: "Upisao sam master, platio itd."
Kažem mu: "Pa, zašto, biće izjednačeno, doneli smo još u prošlom sazivu odluku da to izjednačimo". On me pogledao zapanjeno i kaže: "Kakve to veze ima? Ne upisujem master zbog papira, nego da nešto naučim".
Prema tome, ko god ne misli kao ovaj mladi čovek, potpuno je svejedno kako ćemo ga zvati, jer staro latinsko pravilo je falsa demonstratio non nocet, dakle, pogrešno imenovanje apsolutno ne škodi onima koji će se kriti iza papira i onima kojima će taj papir biti sekundaran u odnosu na znanje koje će da steknu. Dakle, ta primenjivost znanja je, u suštini, ono što će nekome otvoriti vrata za nekakav budući život. Dakle, to je za neku buduću struku.
To je ono najkraće što sam hteo da kažem. Problema će da bude. Svako to zvanje će da bude poseban problem, ali upravo je to izazov: da li nešto što će da izazove probleme treba da nas spreči da to uradimo?
Mogu samo da kažem da struka kasni za ovim parlamentom godinu i po dana. Pre godinu i po dana je ovo već bilo u razgovoru u ovom cenjenom domu. Pre godinu dana je Zakonodavni odbor, u prošlom sazivu, doneo odluku o izjednačavanju, vrlo argumentovano i obrazloženo. Za tih godinu dana niko se javio nije, a mi ih danas pozivamo i kažemo: hajde, ljudi, javite se.
Gospodo iz struke, ovaj put ćete malo da kaskate za parlamentom. To mi je takođe drago. Pomoći ćemo jedan drugom da ove probleme što bezbolnije rešimo, da rešenja budu što pravičnija i što bolja. Sa ovim bih i završio. Mislim da je jasno iz ovoga da će poslanička grupa G17 plus zdušno podržati izjednačavanje ovih zvanja. Hvala lepo.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Borko Ilić.

Danas se Narodna skupština nalazi, ako mogu tako da kažem, samo pred jednom dilemom: da li treba da demonstrira ono što je odavno poznato u Narodnoj skupštini, a to je da vlast po svaku cenu donosi zakone, ne uzimajući u obzir argumentaciju opozicije, a posle nekoliko godina vrati taj isti zakon na izmene i dopune, ili da se opredeli za još goru varijantu, a to je neko novo autentično tumačenje.
Zašto ovo pričam? Zbog toga što smo mi pre godinu i po dana, doslovce do četiri ujutru, čini mi se da je to bila noćna sednica, iznosili brojnu argumentaciju i pokušavali opet ovu stranu, koja je bila na vlasti, da ubedimo u to da neka rešenja u tom zakonu nisu dobra, da su u praksi neprimenljiva i da mogu da se tumače na nekoliko načina.
Naravno, tada je rečeno: vi ste opozicija, vi možete da kritikujete, međutim argumentacija vam je slaba, mi ćemo to sve da završimo.
Vidite i sami kako ste završili − vratili ste ponovo ovu tačku dnevnog reda, ali sada u vidu autentičnog tumačenja.
Radi javnosti moram da kažem da, kada se glasa, obično se glasa za ili protiv, i obično se, u zavisnosti od toga šta se desi posle glasanja, kaže: ovi koji su glasali protiv, bili su u pravu, a ovi koji su glasali za − nisu, ili obrnuto.
Međutim, danas imamo potpuno trivijalnu situaciju: kako god da glasamo, mi smo pogrešili. Znači, bilo koja odluka da se donese povodom autentičnog tumačenja, pogrešna je.
Jer, to je osmislila jedna ekipa koja je − a to mogu da kažem, pošto se ovi ljude stide, vode računa da budu kulturni, uljudni, da se svima dopadaju, ne patim od toga da se svima dopadam − ovaj zakon je izgurala jedna grupa koja je radila protiv državnog univerziteta. I to su radili javno. Oni su godinama najavljivali da će rasturiti državne univerzitete.
Aktivni učesnici u rasturanju državnih univerziteta su bili i profesori državnih univerziteta. Sećate se, u ovoj skupštini je bilo najmanje tri sa Pravnog fakulteta. Kada su napokon pročitali šta je ta Bolonja, niko od njih nije napustio državni univerzitet. Svi su ostali na Pravnom fakultetu i sada kuloarski pljuju po privatnim fakultetima.
To je ta zakasnela pamet. Doduše, imali smo tu i onog plagijatora, imali smo i Gašu Kneževića koji je primenjivao nacrt zakona koji nije ni donet, tako da mene to ne čudi. Znam kakav im je uzak i mali kapacitet baterija. Jeste, tako je.
E, sad da vidimo zašto je potrebna ta Bolonja. Ona ima svoje pluseve i ima svoje minuse. Jedini plus je što lepo zvuči da sa tom diplomom, koju dobijete ovde, možete eventualno u inostranstvu da nastavite studije i da se zaposlite u onom zvanju, kao što se to primenjuje u inostranstvu. Međutim, slaba je vajda od toga.
Uvek se obrazovni sistem jedne države pravi prema potrebama te države. Ne postoji zemlja koja pravi svoj obrazovni sistem prema potrebama susedne ili neke prekookeanske države.
Jer, po logici stvari, obrazovni sistem se finansira pretežno iz budžeta, država ima obavezu prema deci koja završavaju fakultete, obrazuje ih da bi sutra radili u toj državi i obrazovne programe prilagođava prema potrebama.
Svakako jeste plus da čovek sa nekom diplomom odavde može da se zaposli u inostranstvu, ali to nije primarni cilj obrazovnog sistema. Ta kompatibilnost sa inostranstvom ne treba da zaslužuje toliku pažnju ukoliko treba da ugrozi nešto što je prepoznatljiva karakteristika našeg obrazovnog sistema, a to je, u svakom slučaju, jedno opšte znanje, opšta kultura. Verovatno je to neki naš prioritet.
Kako je došlo do te Bolonje? Tako što je neko u Evropi zaključio da treba da digne nogu da se potkuje kao što to rade oni u Americi.
Znate, Amerika osvoji neku državu, uzima jeftine resurse, u mogućnosti je da razvija svoje proizvodne snage, oruđa, a ima potrebu da obezbedi i dobar standard. I onda se javlja potreba za što većim brojem ljudi koji bi radili u sektoru usluga, pa se izmišljaju neka zanimanja: menadžer, pa ovaj, pa onaj, pa onaj koji ovog drži s leve strane, onaj ko drži s desne strane itd.
I onda je neko u Evropi zaključio: čekajte, ajde i mi da hvatamo priključak sa njima, da izmišljamo i mi neka zanimanja. Jer, metalostrugara može da bude toliko i toliko hiljada. Što bi školovali više od toga kad ne možemo da ih zaposlimo? Ali, možemo da ih zaposlimo u tamo nekoj administraciji, na poslovima koji se tiču usluga. I to sad postaje tragikomično, kada neko u Srbiji stavi prst na čelo pa kaže: ajde sada mi da budemo malo Zapad na Istoku. Ali, kod nas nije takva situacija, to je činjenica.
I, naravno, kada se tako brutalno ugrade principi Bolonje u naš zakon o visokom obrazovanju, mene prosto iznenađuje da mi dajemo autentično tumačenje samo za jedan član. Mi bismo mogli autentično tumačenje da dajemo za najmanje pedeset članova.
Apsolutno podržavam gospodina Novakovića: jedno je pitanje zvanja i diplome, a drugo je pitanje znanja. Čemu mi dajemo prednost − da li znanju, da li zvanju?
Ako dajemo prednost zvanju, gospodin Paja Momčilov i ovi lekari, profesori, koji su dva dana pričali ovde, onako stidljivo su nabacili da Bolonja ne daje kvalitetan kadar. Bolonja daje nešto što je Šuvar nekada zamislio na nekom nižem nivou srednjeg obrazovanja. Po osnovu tog nižeg nivoa znanja mi imamo prepunu Skupštinu eksperata, agencije prepune ekspertima itd., a neznalice, velike neznalice.
Amerika ima neke svoje potrebe: da smiri populaciju, da uživa u izobilju, da kad dođu s posla pretežno gledaju televiziju i jedu kikiriki buter, da se ne interesuju za nešto što je politika, što je život − da znate, politika je najveća disciplina koja postoji u ljudskom rodu − da on bude zadovoljan, da ima neku školicu.
Mi smo prošli put kad je bio zakon o tom obrazovanju na dnevnom redu ukazivali na neke primere. U Americi, znate, kada primaju nekoga da radi na kasi, oni kažu: šta biste vi uradili ukoliko nestane struja pa ne radi kasa u prodavnici; da vam novčanicu od deset dolara, a kupio je robu za pet dolara − koliko treba da mu se vrati kusur? Ko da tačan odgovor − odmah je primljen.
Apsolutno sam siguran u to da dosledna primena Bolonje treba od naše dece da napravi debile i imbecile. To je moj lični stav. To moram da vam kažem. Zašto? Zato što se trkamo u debilitetu. Zbog koga? Zbog jedne gospođe ni muško-ni žensko, kao pomoćnika ministra, koja je gledala kako sebe da udomi. I tako je udomila sebe.
Pokazala se mnogo pametnom, a na njenom fakultetu sad ne mogu da dešifruju kakvu diplomu da izdaju nekome ko završi fakultet.
Mi ovde nećemo da otvaramo pitanje novog programa studija. Ali, verujte, laički da vam kažem, ako na nekoj godini pravnog fakulteta budu istovremeno dva ispita, obligacije i, recimo, sudska medicina sa sudskom psihijatrijom, pa to treba da se boduje u okviru onih 60 bodova za tu godinu − verovatno bi odnos u tim bodovima trebalo da bude 1 : 100. Evo vam jedna stvar koja nikako ne može da se uklopi u Bolonju.
Bolonju svi prihvataju kao neku preporuku i svi gledaju da je izbegnu. Zašto? Zato što, pre svega, vode računa o svojim interesima: svoje privrede, života i opšte kulture u toj državi. Mi možemo sada ovde da kritikujemo, iznosimo podatke o efikasnosti studiranja itd. Ako ništa drugo, mnogo je bolje da deca budu na fakultetu, pa da steknu i neko opšte obrazovanje, ma i da ponavljaju, nego da landaraju po ulicama, ako privreda ne može da apsorbuje taj broj koji se nalazi na birou.
Ali ne, došla je demokratija. Sve u banku se računa. Neko smatra da na obrazovanju mora da zaradi velike pare i vi ste krenuli tim putem. Kraj mu ne vidite.
Mi smo vas pre godinu i po dana upozoravali. I pre tri godine smo upozoravali onu ministarku kada je bio zakon o srednjem obrazovanju, tako mi se čini, isto je bila neka noćna vampirska sednica do četiri ujutru. Isto. Vi sve pričate nešto bez veze, a posle dva meseca dođu i kažu: sve ste u pravu što ste rekli − evo, sudarili smo se sa problemom, ne znamo kako da ga rešimo. Zato opet vraćam na ono: kako god da glasate, svi smo pogrešili.
Svi smo pogrešili, ali sada svi pravimo svesnu grešku jer nas je neko naterao da grešimo. Ko nas je naterao? Onaj koji je predložio onakav zakon o visokom obrazovanju. I sada mi svi postajemo saučesnici u tome.
Neko se raduje što je završio četvorogodišnji fakultet pre 10-15 godina, pa će sada da prevede tu svoju diplomu, da postane neki vajni master, majstor. On se kao nešto ovajdio. Ovajdiće se, navodno, ove generacije koje su na prelazu između ovoga i onoga, ali niko neće da kaže: otkad je došla demokratija deca plaćaju školarinu i to je najneodgovorniji potez koji je ova generacija mogla da sprovede.
Nema onog Čede Jovanovića. Njemu je bilo lepo da se besplatno školuje. Kada je završio − hajde da uvedemo evropske standarde − pa deca plaćaju, roditelji plaćaju. Zašto? Zašto plaćamo? Redak je i mali broj onih koji su toliko dobri đaci da im se obezbeđuje besplatno školovanje, odnosno da država finansira njihovo školovanje.
Sada ta generacija ćuti i kaže: znate šta, Evropa je realnost i to je ono, Matiću, u sudaru sa realnošću mi moramo da potonemo. Eto, tako. Moramo da potonemo i tim putem nas vodite.
Stagniramo u svakoj oblasti. Jedini napredak je tamo gde treba da se zaposle vaši ljudi. Izmišljaju se službe, izmišljaju se poslovi, sve se izmišlja. Koga zapošljavate? Mastere vaše.
Imamo ministra inostranih poslova − neki fizičar bavi se inostranim poslovima. Ako je master za fiziku, neka se bavi fizikom. Školovao se, obučavao se za fiziku. Kakve veze imaju inostrani poslovi sa tim? Možda želi da se ponaša kao njegov idol Havijer Solana, koji je takođe fizičar.
Vidite kako je opasno kada fizičar uhvati politiku: on pritisne dugme, bombe, pa se gađa ovde, pa se uništava ovde. To sve mi moramo da trpimo dok je Demokratska stranka na vlasti makar u jednoj opštini.
Ako ste u gradu − katastrofa. Na svakih 15 dana menja se asfalt. Znate zbog čega? Zato što u niskoj gradnji ne može da se utvrdi količina, a u visokoj gradnji može. Jeste, jeste. Osmislili ste vi dobro sistem, neki master je osmislio taj sistem.
Šta god da vam kažem povodom ovog autentičnog tumačenja, pogrešićemo. Nećemo rešiti ono što je suštinski problem. Problem je ceo zakon, to da znate. Zakon ne valja: ni za profesore, ni za studente, ni za one koji treba da napreduju i da se zapošljavaju ukoliko po ovom zakonu završe te studije, bez obzira da li su one osnovne, akademske ili specijalističke. Loš zakon. Mi taj loš zakon ne možemo da ispravimo autentičnim tumačenjem. Ne možemo.
Dali ste primat tome da se digne noga, žablji batak da bi se potkovao, kako bi došla neka korist. Koju ste korist dobili? Nema nijedne koristi. Ja vam pričam: vaši profesori sa Pravnog fakulteta, koji su hteli da rasture Pravni fakultet, idu na te privatne, za poslovne, za ovo, za ono. Kada su napokon pročitali tu Bolonju, rekli su: ne, ne, Pravni fakultet − svaka čast, bežite, kakvi ovi privatni, kakvi ovi đavoli itd.
Nemojte da gledate američke serije, tu je idealizovana slika o Americi. Oponašajte nešto normalno. Sedam godina ste radili sve nešto što je nenormalno, dajte sada malo krenite, makar pet minuta, nešto normalno da radite. Nikakva vajda od ovoga. Apsolutno nikakva. Znanja nigde nema, imaćemo nostrifikacije i ništa više.
I onda se postavlja još jedno pitanje: zašto mi nekoga školujemo i dajemo mu diplomu da pobegne u inostranstvo da radi? Znam odgovor, odmah će sada da kažu: a što vi nama ne ponudite posao?
Oni idu u inostranstvo da bi prali čaše u kafićima − to treba da znate. Malo je naših diplomiranih koji su neki stručnjaci i koji su prihvaćeni tamo. Znate i sami: lekar sa onom našom diplomom, kada ode, mora da se dokaže tamo. Tamo se traži neki rad, da znaš da radiš i još neke kurseve da završiš.
U Americi, svako ko je na birou za zapošljavanje, ima u ruci 15 kurseva. Petnaest kurseva osposobljavanja je prošao da može da ubode da nađe neki posao, ako želi da radi.
Ne možemo mi da oponašamo njih, ljudi. Pošto ne možemo da oponašamo njih, dajte da imamo propise koji su normalni za nas.

Zahvaljujem. S obzirom da narodni poslanik Borko Ilić nije tu, reč ima narodni poslanik Miljan Ranđelović, a neka se pripremi narodna poslanica Elvira Kovač. Izvolite.

Poštovano Predsedništvo, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, juče po podne i danas pre podne sam vrlo pažljivo slušao sva vaša izlaganja na ovu temu. Mogu reći da nekim izlaganjima jesam zadovoljan, ali isto tako nekima nisam zato što se apsolutno pogrešno tumači sve ovo što mi pokušavamo da sprovedemo u realan život.
Predlažem vam da se svi zajedno setimo da imamo preko 400.000 visokoobrazovanih građana Srbije i da imamo još oko 180.000 studenata koji će za godinu, dve, tri ili četiri biti takođe visokoobrazovani građani Srbije.
Aktivnosti studentskih organizacija su zadnjih meseci bile jako dobre, i u samoj skupštini i na univerzitetima. Oni su jako lepo predstavili svoje ideje i planove, i zato je stranka G 17 plus stala iza ove dobre inicijative. Zbog čega? Tumačili smo da ćemo biti ovako ili onako tretirani u Evropskoj uniji, ili da mi to radimo zbog Evropske unije.
Da, radimo zbog Evropske unije, zato što želimo da zaštitimo visokoobrazovane građane kada postanemo članica Evropske unije.
Ne želimo da, kada dođu ti poslodavci, pa sa biroa traže visokoobrazovane ljude, šaljemo sedmi jedan stepen − one koji se zovu master, ali ne šaljemo sedmi jedan stepen − one koji se zovu diplomirani ekonomista, politikolog, pravnik ili nešto četvrto.
Jednostavno, ovde je došlo do zamene teza. Po starom zakonu smo imali višu školu i diplomirane, odnosno fakultet. Po novom zakonu se to zove bačelor i master. Vrlo je prosto.
Ne znam zašto neki poslanici namerno žele da predstave da je to nešto drugačije. Ne. Ovde se radi o izjednačavanju zvanja. Imamo akademska zvanja, i to su bačelor i master po novom zakonu, viša i visoka stručna sprema.
Pitaju se ljudi šta je onda sa magistrima. Magistar i doktor su naučna zvanja i to je nešto drugo. Ali će i oni biti zaštićeni na birou. To je sedmi dva stepen.
Razlika između diplomiranih i mastera praktično i ne postoji. Zašto? Zato što su karakteristike jednih i drugih studija suštinski jednake. Zbog čega?
Vrlo dobro sam izučio sve ovo, i po starom zakonu decenijama unazad svi zakoni o visokom obrazovanju su dozvoljavali studentima koji diplomiraju da bez magistarskih studija idu direktno na doktorske studije, ali bezmalo nijedan fakultet u onoj velikoj Jugoslaviji nije imao organizovane doktorske studije. Sada se posle mastera organizuju doktorske studije. Znači, to je jednako.
Sledeća stvar: obim studija. Po novom zakonu, da biste došli do titule mastera, jednostavno morate da postanete bačelor, to je tri godine plus još dve godine.
Da biste bili diplomirani po starom zakonu, imali ste četiri godine plus apsolventski staž kao petu godinu. Sada neko hoće da prikaže da su osnovne studije trajale četiri godine. Ne. Apsolventski staž je tu bio kao peta godina. Zbog čega?
Zato što su sve predispitne obaveze bile predviđene da se završe u apsolventskom stažu. Izrada diplomskog rada, odbrana diplomskog rada i, na kraju krajeva, sticanje diplome − to je bilo predviđeno da se desi u toj petoj ili šestoj godini, sve zavisi koliko je fakultet trajao. Prema tome, i tu je jednako diplomirani i master.
Što se tiče magistara, novi Zakon o visokom obrazovanju štiti one ljude koji su postali magistri do sada. Zbog čega? Zato što fakulteti nisu imali organizovane doktorske studije, pa su onda dolazak do doktorata organizovali na alternativan način. Znači, magistarske studije, pa izrada doktorske disertacije i tek odbranom toga postajete doktor nauka.
Svi oni koji su sada magistri mogu do 2012. godine jednostavno da napišu svoju doktorsku disertaciju, da je odbrane i postaće doktori nauka. Svima koji to ne urade do 2012. godine, znači posle 2012. godine priznaju se godine provedene na magistarskim studijama. Šta to praktično znači? Praktično ponovo samo napišu i odbrane svoju doktorsku disertaciju.
Što se tiče biroa, tržišta rada − pa, oni tu neće biti izjednačeni sa masterima. Znači, ovde se ne radi o izjednačavanju mastera i magistara, kao što neki žele da prikažu. Magistar je naučno zvanje. Čak i na birou magistar je iznad mastera zato što je sedmi dva stepen.
Ono što je najbitnije: ovde se, u stvari, radi o pravnoj sigurnosti, o zaštiti stečenih prava. Ne smemo da dozvolimo da oni koji su diplomirali po starom zakonu na birou ne budu masteri zato što onda jednostavno neće imati ista prava.
Pa, šta ćemo onda sa onim ljudima gde je potrebno da imate sedmi jedan stepen? Kad se dele neka radna mesta neko ko ima fakultet neće moći da zaštiti svoja prava koja je ranije stekao jer kažu: to je novi zakon, drugačiji nastavni plan, nastavni program?
Pa, kada se to desilo da promenom zakona, promenom nastavnog plana i programa pozivamo sve da daju neke diferencijalne ispite, da plate još malo školarinu, i da onda imaju ono što već imaju? To nikada nije bilo i ne treba ni sada da se dešava. Postoje neki profesori koji kažu: da, da, možete vi da budete master iako ste diplomirani, ali morate da date jednu određenu razliku, četiri, pet, šest ili sedam ispita. Nema potrebe, to se nikada nije desilo. Kad god je menjan nastavni plan i program, jednostavno je sve išlo u kontinuitetu.
Što se tiče mastera, što se tiče magistara, što se tiče zaštite pravne sigurnosti, mislim da je sasvim u redu da podržimo inicijativu studentskih organizacija i da bi zaista trebalo svi da glasamo za ovakvo autentično tumačenje. Time ćemo jednom zasvagda da rešimo sve probleme koji se javljaju u praksi, da pomognemo kako studentima, kako onima koji su diplomirali, kako onima koji će diplomirati, tako na kraju krajeva i samim profesorima i samim fakultetima − da to jednom zasvagda razjasnimo, da znamo koje je pravilo i da jednostavno krenemo dalje. Hvala lepo.