Poštovane koleginice i kolege, nastavljamo poslepodnevni rad.
Pre nego što pređemo na 34. tačku dnevnog reda, samo jedno obaveštenje: obaveštavam vas da sam pozvao da sednici, u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda, prisustvuje ambasador Republike Kube u Republici Srbiji gospodin Hulio Cezar Kancio Ferer.
Prelazimo na 34. tačku dnevnog reda: – PREDLOG DEKLARACIJE NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE O OSUDI BLOKADE I IZOLACIJE REPUBLIKE KUBE KOJU SPROVODE SJEDINjENE AMERIČKE DRŽAVE
Primili ste Prijedlog deklaracije, koji je podnela poslanička grupa SRS.
Primili ste amandman koji je podnelo 205 narodnih poslanika i amandmane koje su podneli narodni poslanici Ivan Andrić, Milena Stanković i Nebojša Ranđelović.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora.
Podsećam vas da, prema članu 160. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vrijeme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vrijeme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničkih grupa.
Pošto ukupno vrijeme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vrijeme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka - jedan sat, 37 minuta i 12 sekundi; Demokratska stranka - jedan sat, 16 minuta, 48 sekundi; Demokratska stranka Srbije − Nova Srbija − dr Vojislav Koštunica - 56 minuta, 24 sekunde; G17 plus - 22 minuta, 48 sekundi; Socijalistička partija Srbije - 19 minuta, 12 sekundi; Liberalno-demokratska partija - 13 minuta, 12 sekundi; Savez vojvođanskih Mađara, Lista za Sandžak, Unija Roma Srbije, Koalicija Albanaca Preševske doline - 7 minuta, 12 sekundi; Vojvođanski poslanici − LSV, SVM - 6 minuta. Poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, jedan narodni poslanik - 5 minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za riječ sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 160. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram jedinstveni pretres o Prijedlogu deklaracije.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Aleksandar Vučić, želi riječ?
Izvolite, gospodine Vučiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vaša ekselencijo, poštovani građani Srbije, SRS je, kada je pravila prvi Predlog deklaracije Narodne skupštine o neophodnosti okončanja sankcija i izolacije Republike Kube, pod nešto izmenjenim nazivom, u kojem se direktno osuđuje blokada koju sprovode SAD, imala u vidu nekoliko razloga zbog kojih je taj predlog podnosila.
Naravno, zamenik predsednika SRS-a, šef poslaničke grupe gospodin Nikolić, ali i ostali čelnici SRS-a, u svojoj korespondenciji sa Njegovom ekselencijom ambasadorom Republike Kube više puta su razmenjivali mišljenja i političke stavove i o položaju Kube i o položaju Srbije.
Zbog pokušaja pojedinih medija u Srbiji danas − posebno želim da izrazim zadovoljstvo što se to nije dogodilo u Narodnoj skupštini Republike Srbije − da sve ovo na neki način ismeju ili da predstave pomalo neozbiljnim, neodgovornim (a odgovorni su samo oni koji bi podilazili onima koji otimaju teritoriju naše zemlje), moram da ukažem na sledeće činjenice.
Naime, Republika Kuba je uvek bila prijateljski nastrojena prema srpskom narodu, prema Srbiji, prema našoj nekadašnjoj državi SFRJ, a kasnije i SRJ. Nikada nije prihvatala sankcije protiv naše otadžbine. Uvek je osuđivala agresiju i bilo kakve pokušaje okupacije dela naše teritorije. To je zemlja sa kojom, možemo da kažemo, imamo najbolje moguće odnose.
Uvek je moguće da ti odnosi budu bolji. Uvek je moguće da ih razvijamo jače, da u ekonomskom smislu ta saradnja bude još izraženija. Ali, sasvim je sigurno da Srbija u Kubi ima iskrenog i pravog prijatelja. A, uveren sam, i vidim danas po raspoloženju narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da ćemo i mi ovde potvrditi da Kuba ima iskrenog i odanog prijatelja u Republici Srbiji i srpskom narodu u celini.
Ovim ukazujemo na nekoliko stvari. Najpre, da vas podsetim na ono što smo svi zaboravili − oprostiće mi Njegova ekselencija što ću upotrebiti sintagmu koju već duže vreme koristim − neki politički predstavnici i njihove medijske strukture su, sprovodeći "politiku zadnjice" (važni smo samo mi i naš džep, i ništa više na kugli zemaljskoj), zaboravili na sve muke i patnje ostalih ljudi.
Danas, u situaciji kad nama otimaju Kosovo i Metohiju, kada znamo šta je to kada vas neko suoči sa ekonomskom blokadom i ekonomskim sankcijama jer smo mi, kao država, bili predmet najtežih mogućih sankcija, objekat nad kojim su se iživljavali sprovodeći najgore moguće sankcije samo zato što smo želeli da čuvamo svoju slobodu i da budemo svoj na svome − znamo kako je narodu na Kubi.
Zbog toga imamo obavezu da pokažemo solidarnost, bar malo altruizma sa tim ljudima, koji nisu nikome ništa zgrešili, nikoga nisu napali, ni na jednu zemlju nisu izvršili agresiju, nikome ništa nažao nisu učinili.
Krivi su. Njihova jedina krivica je u tome što žele da budu svoji na svome, da imaju svoju otadžbinu, da sami odlučuju o svojoj budućnosti.
I što žele da imaju svoju Kubu za svoj kubanski narod, a ne da to postane prćija njima bliskih suseda (u geografskom smislu, naravno). To je njihova krivica.
Potrudio sam se i pripremio materijale kojima bih vam ukazao na koji način su ugrožena elementarna ljudska prava građana Kube. Znam da će neki reći: šta to nas danas interesuje kad i mi imamo mnogo problema?
Ako bismo uspeli da čuvamo slobodu i svoju zemlju onako kako to čini kubanski narod, vođen svojim predsednikom Fidelom Kastrom, sasvim sam siguran, Srbija danas ne bi morala da brine o okupaciji delova svoje teritorije.
Naime, po tzv. pravilima, po onome što Amerikanci nazivaju Cuban assets control regulations, oni su kubanskom narodu i kubanskoj državi zabranili gotovo sve. Niti šta mogu da uvezu, niti šta da izvezu. Ko je pogođen time? Pre svega deca, starci, nejač. Samo zahvaljujući zaista izvanredno organizovanom zdravstvenom sistemu na Kubi − u svakom slučaju, jedan je od najpravičnijih u svetu − njihova deca i nejač mogu da prežive.
I pored zabrane uvoza i izvoza svih mogućih sirovina i najvažnijih lekova, Kuba je i danas najpoznatija zemlja. Sve su pokušavali da joj otmu (od originalnog ruma, cigara, šećera, svega drugog), pa nisu uspeli.
Dakle, uz sve to što su im radili, oni su samo tražili podršku zemalja u svetu da budu svoj na svome i ništa više. Oni su u toku ove 44 godine pokazali da je to moguće. Naravno da im nije bilo lako.
Pojaviće se ovde, sasvim sam uveren u to pošto sam video nečije amandmane, naši politički protivnici koji će reći: ne, to je zbog Kastra, zato što je Kastro loš. A Buš je mnogo dobar. Ne znam kakve veze ima Buš sa Havanom jer Kastro njemu nije dirao ni u Vašington, ni u Njujork, ni u Los Anđeles, ni u bilo koje drugo mesto.
Pa ćete da nam objasnite da je to zato što je Kastro valjda nedemokrata. A Buš je veliki demokrata pa je, tako demokratski, njegov prethodnik Klinton razarao Srbiju, pa on tako razara Irak, Avganistan, Iran, koju god hoće zemlju na svetu.
Nemam ništa protiv da izađete i kažete: oni su najjači na svetu. Mogu da kažem: dobro, najjači su na svetu. Ali, ne mogu da se saglasim sa tim da su oni najispravniji.
Jer, oni koji su ubili Milicu Rakić i malu Sanju u Varvarinu ubijaju i decu na Kubi, ma kako da se ona zovu. Ja nisam ekspert da bih mogao na španskom da izgovaram ta imena, ali, u svakom slučaju, moramo da pokažemo da mislimo isto kao i oni kojima su ubili na desetine i stotine Milica i Sanja samo zato što su želele da žive u svojoj zemlji i da imaju pravo da biraju svoju vlast.
Mislim da je ova naša današnja deklaracija veoma značajna. Nikada do sada, čini mi se, nismo uspeli, i ovo je možda prvi put da pronađemo nekakvu vrstu generalne saglasnosti oko toga šta jeste dobro, a šta svakako nije. Ne postoji, čini mi se, normalan čovek − ovde je reč o tome da li je neko normalan ili ne, a ne o tome ko kakvu politiku podržava − koji bi rekao: u redu je to što rade Kubi. To dokazuje činjenica da je ovakav tip deklaracije već usvojen u 150 zemalja sveta, onim koje razmišljaju da treba da postoje kao države.
Predstavnici nekih političkih stranaka, za koje sam čuo da se hvale, nekome drže lekcije koje biznismene smeju ili ne smeju da pominju. Voleo bih da ti izađu i ponovo kažu kog to biznismena ne smemo da pomenemo. A onda ću ja njima da pomenem biznismene, političare i njihove finansijere koje ne da ne smeju da pomenu, nego ne smeju da pomisle da izgovore njihovo ime zato što sve rade za njihov račun i u njihovo ime: od Tačija, Čekua, do nekoliko drugih biznismena ovde iz energetske i raznih drugih mafija. A sve one koje vi pominjete, lično pominjem svakog dana, pa zaključno sa Miroslavom Miškovićem ili ne znam ni ja kojim već.
Ovo sam ubacio u priču, poštovani narodni poslanici, zato što ovde imamo neke amandmane koje su nam doneli. (Ne, oni koriste te kubanske cigare, to je tačno; ja zaista ne pušim pa ništa o tome ne mogu da vam kažem, da budem iskren.) Njima i dalje smeta Kuba, ali ne zato što im smeta Kuba, ne ni zato što im smeta Fidel Kastro, njima smeta svako ko voli slobodu. Njima smeta svako ko bi da bude svoj na svome, svako ko nema svog Tačija, Čekua, ili svog Viznera, ili nekog drugog Amerikanca da ga lupa po glavi i da mu naređuje kako da se ponaša.
Izvinite, prihvatamo, naš je greh taj da nećemo da imamo ni Olija Rena, ni Solanu, ni Viznera, ni Buša, ni bilo koga drugog da odlučuje o budućnosti srpske dece, o budućnosti građana Srbije. Mi mislimo da je to stvar građana ove zemlje a ne njihova stvar, i to se u našim glavama nikada neće promeniti.
Ako je to taj strašni greh, evo, prihvatamo, preuzimamo ga na sebe. To je krivica i onih protiv kojih su neki ovde pisali amandmane. Neki kao da ne razumeju šta znači suverenost jedne zemlje. Sada ću da čujem iz tzv. ljudskih prava tzv. četvrte generacije, za koja pojedini pravnici, kad analiziraju, žele da kažu da su ona na izvestan način ukinula suverenitet i teritorijalni integritet pojedinih zemalja u savremenom svetu, da sad otprilike to više ne postoji kao kategorija i ne treba više ni da govorite o suverenitetu.
Nemam ništa protiv ako ta teorija pobedi u svetu. Ako vi mislite da je u redu da postoji samo globalno selo Amerika i njeni zaseoci, možda vi pobedite jednog dana, možda okupirate sve zemlje sveta. Nadam se da u tome nećete uspeti.
Ali, dok to nije tako, dok mi postojimo kao Srbija, kao mala tačka na zemljinoj kugli, dok postoji Rusija, dok postoji Kuba, dok postoji gotovo čitava Latinska Amerika, ne računajući Kolumbiju – zamislite, baš slučajno u Kolumbiji Amerikanci imaju najjače uporište u Latinskoj Americi, pitajte se zašto; ali ni tamo ne zbog naroda, i tamo je uvek klackalica i narod je protiv proameričkog režima, ali na neki način uspevaju da vladaju – taj otpor, koji se širi svetom od predsednika Putina, pa sve do Latinske Amerike, i predsednika Čavesa, i predsednika Kastra i svih drugih , nezaustavljiv je.
Neće ljudi više da trpe vašu tiraniju. Kao što neće da trpe američku tiraniju širom sveta, tako neće da trpe ni da nam američke sluge ovde sole pamet i drže moralne lekcije. Oni koji su primili pare od Tačija − da nam sole pamet ovde: kako i na koji način, s kojim biznismenom smemo, možemo ili ne možemo da sarađujemo?!
Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo prihvatili određene kompromise u dogovoru sa ostalim poslaničkim grupama, i DSS i DS i G17 plus. Zahvalni smo svim ljudima iz stranaka koje su pokazale razum da ovakav jedan akt usvojimo. Zbog toga što će tu poruku slobodarske Srbije u svet preneti i Njegova ekselencija kubanski ambasador. I što će se Srbija po dobrom čuti u svetu, a ne samo po onome kako mora da ispunjava nečije protivpravne zahteve i kako mora da bude na ivici sramote.
Dakle, samo sam strašno zainteresovan: odakle, ljudi, nekome pravo da se zalaže za demokratizaciju Republike Kube? Ona kao nije demokratska, a vi jeste demokrate? Hašim Tači, Agim Čeku i Čeda Jovanović jesu demokrate, a Fidel Kastro nije demokrata? Pa, nije Fidel Kastro sarađivao sa najvećim mafijašima i kriminalcima u ovoj zemlji. Nije Fidel Kastro krao ovde po Srbiji, nego vi. Nije on pljačkao Kubu, nego ste vi pljačkali Srbiju. Sada se našli oni da drže predavanje Fidelu Kastru o demokratizaciji.
Mi se ne usuđujemo da onima koji ubijaju decu širom sveta držimo predavanje o demokratizaciji njihove zemlje, nego kažemo: mi smo protiv nasilja, protiv agresije, protiv međunarodnopravnih akata koje donosite ili dela u međunarodnom javnom pravu koje su suprotne elementarnim normama te grane prava. Ne ulazimo u unutrašnja pitanja tih zemalja, da li nam se njihov režim sviđa ili ne.
Malo je nekima što bi hteli da odvajaju 15% teritorije Srbije, da posebno rade na rasparčavanju naše zemlje, nego bi još da se mešaju u pitanje demokratizacije drugih suverenih zemalja. Zamislite te intelektualne gromade da odu na Kubu i da im drže predavanja o demokratizaciji. Otišao Čedomir Jovanović na Kubu da im kaže kako treba da se demokratizuju. Nama možda dođe smešno, ali se oni ne bi smejali. Plakali bi ljudi od muke, šta su dočekali.
Znate, svuda na svetu su postojale snage koje su podržavale okupatora zato što je jak, moćan, snažan. Uvek je to tako bilo. I svuda na svetu su postojale slobodarske snage i one zemlje koje su štitile najveću vrednost koju savremeno čovečanstvo poznaje.
Ta najveća vrednost, koju je još Gaj II u starom Rimu iskazao, jeste sloboda. On je rekao: sloboda je od svih stvari najpreča, ni sa čim je ne možete porediti i osnovna karakteristika svakog čoveka jeste žeđ za slobodom, glad za slobodom.
Zato ponekad i ovako naglašeno reagujemo, zato se ponekad to nekome možda i ne dopada − zato što žudimo za slobodom. Zato što je želimo baš onako kako je žele i kako su je sebi ostvarili građani Kube. Koji samo žele da ukažu na one koji ih muče, progone, koji im uvode ekonomske sankcije i blokade.
Moram da kažem sa posebnim ponosom, govorim u ime poslaničke grupe SRS, da smo danas učinili jednu malu, neveliku, ali rekao bih dobru stvar za našu zemlju i za čovečanstvo u celini.
Oprostite, Vaša ekselencijo, ako sam u svom izlaganju koristio neke izraze koji ne priliče diplomatskom jeziku. Govorio sam iz srca.
Mislim ono što misli većina građana Republike Srbije, ono što, uveren sam, misle svi poslanici SRS-a. Siguran sam da ćete u dubini duše i vi znati da sam sve što sam izgovorio, govorio istinito.
Uveren sam u to da će sloboda pobediti tiraniju i da će oni ljudi, koji slobodu cene i vole više od svega, uvek umeti i uspeti da se izbore protiv okupatora. Živelo prijateljstvo Srbije i Kube! Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Aleksandru Vučiću, ovlašćenom predstavniku SRS-a.
Da li ovlašćeni predstavnici drugih poslaničkih grupa žele riječ? (Da.)
Narodni poslanik Dragoljub Mićunović, ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, pred nama je Deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije o neophodnosti okončanja sankcija i izolacije Republike Kube. Mi smo jednim amandmanom, u razgovoru i dogovoru sa ostalim političkim strankama, želeli da sačinimo jednu rezoluciju koja će biti očišćena od ideoloških i nekih drugih naslaga kako bi mogla da ukaže na našu principijelnu politiku.
Sankcije su sredstvo upotrebe protivu stanovništva u celini. One su neka vrsta kolektivne kazne. Kada su sankcije uvedene prema Srbiji, kada sam bio na čelu DS i kasnije na drugim funkcijama, uvek sam bio protivu sankcija.
Na svim međunarodnim skupovima sam govorio protivu sankcija, smatrajući da one izoluju društvo i ne dozvoljavaju mu da upravo razvija svoje potencijale, pre svega demokratske i ekonomske, i da mogu koristiti samo vlastodršcima i švercerima koji onda, pošto ne mogu legalno, to rade ilegalno, da stvaraju tajkune, da razvijaju ksenofobiju i da proizvode čitav niz negativnih društvenih pojava.
Stalno smo navodili da je to pogrešan i nehuman potez koji je sa stanovišta onih koji uvode sankcije najjednostavniji: dignu dva prsta i donesu odluku, i time je završeno. Sigurno se pokazalo da to ne daje prave rezultate i da nikada nije uspelo da se tim činom unaprede demokratija ili ljudska prava bilo gde.
Ovde imamo specifičan slučaj: jedna jaka, velika ili najjača (kako god hoćete) zemlja sprovela je sankcije prema jednoj maloj nejakoj zemlji u blizini, na koju su, svojevremeno, njene snage vršile invaziju i gde dugo, dugo postoje loši međusobni odnosi.
Činjenica je da je ovakve sankcije osudio ogroman broj zemalja. Skoro sve zemlje u okruženju, latinoameričke i sve druge zemlje. Tako da ove sankcije imaju nepolitičku izolaciju Kube.
Imali smo sastanak Interparlamentarne konferencije na Kubi, gde je došlo 150 parlamentarnih delegacija. Kastro je gostovao kod svih. Kada sam bio na inauguraciji Foksa, predsednika Meksika, on ga je proglasio čak i počasnim građaninom Meksiko Sitija.
Dakle, nije došlo do političke izolacije samog režima, ali je odsustvo raznih roba, koje je mogao slobodno da dobije, kubanski narod plaćao. To je jedan relikt, rekao bih, danas potpuno deplasiran u međunarodnim odnosima.
Hiljade i hiljade američkih građana su protivu sankcija prema Kubi. Hiljade i hiljade građana idu u Kanadu, pa preko Kanade, koja ima normalne odnose sa Kubom, idu da letuju na Kubu. Ovo je slučaj jednog relikta, jednog zaostatka rešavanja problema direktnom upotrebom sile i odnosa snaga.
Ne ulazimo, jer to nije naš predmet, i to je želela ova skupština da kaže, ni u kakve međusobne odnose, unutrašnje odnose ili kvalifikacije režima itd. O svakom režimu se može govoriti dobro ili loše. Imali smo mnogo gorih režima od Kastrovog. Da pomenem, prema Pinočeu nisu primenjivane sankcije mada su ljude bacali iz helikoptera u more. Dakle, to je jedan akt međusobnog ili međunarodnog odnosa.
Pošto je Srbija, kao i cela Jugoslavija, bila žrtva sankcija, onda ona principijelno, kako je branila svoju poziciju i svoje pravo da narod ne trpi, ima potpuno moralno pravo, rekao bih i dužnost, da se jednako principijelno ponaša u svim mogućim slučajevima. Tim pre što nas ovo ne čini izolovanim, nego je ono što mi činimo učinilo preko 100 zemalja.
Ovom prilikom nije potrebno da otvaramo velike ideološke rasprave, da ulazimo u ocene međunarodnih događaja, u kvalifikacije režima, ovog ili onog.
U deklaraciji se jasno kaže da mi ne želimo da kubanski narod trpi i ostane u izolaciji. Jer izolaciju smatramo pogrešnom i štetnom za ljudska prava i za sve ostalo. Želimo, ono što je važno, da se svi sporovi rešavaju na tolerantan način, u okviru i poštovanjem međunarodnog prava.
Voleo bih da ostanemo u tim okvirima. Dobro je što je veliki broj poslanika prihvatio ovakav stav i mi ćemo ga u budućnosti braniti.
Naravno, mi smo imali dosta loših svojih primera i mislim da smo dužni da iz toga izvedemo zaključak. Nisam propustio priliku da osudim bombardovanje Beograda i Srbije jednostranom odlukom NATO-a. Svuda sam govorio, uključujući i SAD, da je to bio agresivni akt.
Nažalost, bilo je ljudi koji su o tome mislili drukčije. Mislim da se o tome, ako želite da budete principijelni, drukčije ne može razmišljati.
Prema tome, svako nasilje jakih nad slabima potkopava principe međunarodnog prava i pravde. Zato mislim da mi, u tom pogledu, treba da budemo uvek principijelni, kakvi smo i bili. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Dragoljubu Mićunoviću, ovlašćenom predstavniku DS-a. Ovlašćeni predstavnik LDP-a, gospođa Nataša Mićić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je 34, poslednja tačka dnevnog reda, ove salate od dnevnog reda. Ona i simbolično daje pečat čitavom tom dnevnom redu, koji, zapravo, najbolje pokazuje koliko smo mi daleko od suštine, koliko se bavimo sporednim stvarima i koliko nam reforme uopšte nisu važne. Jer u ove 34 tačke nema nijednog reformskog zakona.
Ali, ne samo to. Ova tačka, kao i neke druge, kao, recimo, Zakon o Vladi, praktično, devastiraju parlament na najgrublji mogući način.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo uopšte nije nivo za parlament. Uvažavam prisustvo gospodina ambasadora, ali nije posao parlamenta da se udvara bilo kojoj ambasadi.
Dakle, to nije nadležnost parlamenta. To je tako prema Ustavu koji ste vi, gospodo, usvojili.
Pogledajte član 99. Nadležnost Narodne skupštine, koji govori o tome da je Narodna skupština nadležna za potvrđivanje međunarodnih ugovora, kada je to zakonom propisano. Ili će se ovde naći neko da me ubedi da je ova deklaracija o osudi izolacije i blokade Republike Kube od strane SAD naš prioritet i nešto što nam bog zna kako pomaže u našem međunarodnom položaju?
Gospodo, govorim da mi takođe osuđujemo blokadu i imamo razumevanja za teškoće koje trpe građani Kube, ali isto tako razumemo i da se tamo krše ljudska prava od strane nedemokratskog društva. Ako ništa drugo, o tome govori činjenica da je 47 godina na vlasti dinastija Kastro.
Dakle, kažem da je to nadležnost Ujedinjenih nacija i mi nemamo ništa protiv da naša država, kao država članica, naravno glasa za tu rezoluciju, ali se protivimo ovakvom politikantstvu i ovakvom degradiranju parlamenta.
Jer, dame i gospodo, da se ovde radi samo o solidarnosti, ja bih se zaista radovala. Ovde je solidarnost samo izgovor. Zašto ova država nije izrazila solidarnost npr. povodom žrtava cunamija u Indoneziji ili povodom nasilja u Burmi? Ne može, zato što to nije nadležnost parlamenta. Solidarnost je nesporna, o tome se ne raspravlja i zna se ko može, na koji način i u kojim institucijama da izrazi svoju solidarnost.
Ovde se radi o nečemu drugom, dame i gospodo. Predlagač je, naravno, ko bi drugi bio do SRS. Gospodo, najiskrenije vam čestitam, verujte mi. To jeste pobeda vaše politike. Vi na ovaj način ne samo da branite i promovišete svoju politiku, nego koristite instituciju parlamenta da toj politici dajete legitimitet i legalitet. A u tome vam pomaže, dame i gospodo, poslanička većina: DSS, G17 i DS. Zaista, najteže mi je što to podržava DS, mada odavno nemam iluzije u vezi sa njenom politikom.
Razumela bih da se na dnevnom redu ove sednice, povodom našeg međunarodnog položaja i poštovanja međunarodnog prava, recimo, našla deklaracija o Srebrenici. Ili da se na ovoj sednici našao Zakon o spoljnoj politici, koji smo dužni da usvojimo do kraja godine, a da ne govorim o drugom setu zakona.
Da ne ponavljamo ovde kao papagaji: Ustavni sud, Zakon o odbrani i vojsci, Zakon o teritorijalnoj organizaciji, Zakon o predsedniku Republike. Kada mislite da usvojite sve te zakone? Potrčali ste da usvojite Zakon o Vladi, čiji je rok do 31. decembra tek iduće, 2008. godine. Zašto makar nismo usvojili i Zakon o Narodnoj skupštini zajedno sa Zakonom o Vladi?
Elem, ovde se više radi o osudi SAD nego o solidarnosti. Pogledajte deklaraciju − više puta je spomenuta osuda SAD nego sama Republika Kuba i građani Kube.
Dakle, to je ono što karakteriše politiku SRS-a. Ona je uvek bila prepoznatljiva po tome što se protivila politici Evropske unije, a posebno evroatlantskim integracijama, dakle i Americi. Nikada ona nije bila prepoznatljiva po tome što je vodila brigu o drugim narodima. Čak naprotiv, ima mnogo više primera koji pokazuju da ona nije bila u stanju da vodi brigu o njima.
Tehnički je deklaracija dobro urađena, ali šta se dešava nakon deklaracije? Onda su se složna braća i sestre, znači SRS, SPS, DS, G17 i DSS, dogovorili da podnesu, verovali ili ne − ovo ću da pošaljem studentima Pravnog fakulteta, ovo je stvarno smešno − jedan amandman. I slovima i brojevima: jedan amandman.
Ako ste, kao poslanička većina, hteli da revidirate stav, imali ste u tehničkom smislu dve mogućnosti: da se predlog povuče pa da se podnese nov ili da se podnese šest amandmana. Žalim službe koje će morati ovo posle da srede. Pazite, jedan amandman podnet je na četiri člana, što znači da, od pet članova ove prethodne deklaracije na koju ste podneli amandman, jedan ostaje da važi, samo ne znamo koji.
Drugo, da li važi obrazloženje ove prve deklaracije, pošto se obrazloženje amandmana sastoji samo u jednoj jedinoj rečenici: ''Ovim amandmanom uređuje se tekst Predloga deklaracije''. Gde se amandmanom može uređivati nešto? Može da se menja ili briše neki član.
Dakle, ovo je zaista neverovatno i potpuno diletantski, najblaže rečeno. Volim da se bavim procedurom i da to pratim, pa me je to posebno pogodilo, ali još je gora sadržina. Ovo je, gospodo, obraćam se poslaničkoj većini, doneto (kao i kada ste donosili Ustav, kada su vas takođe predvodili radikali) na brzinu i nepromišljeno, i uz svako, i ono minimalno, nepoznavanje međunarodnog prava.
Evo o čemu vam govorim. Dakle, u ovom uvodnom delu − ''Imajući u vidu da je Srbija i sama pretrpela ekonomske sankcije međunarodne zajednice'' − prosto bi trebalo spomenuti da su to bile sankcije Ujedinjenih nacija, koje smo zbog Miloševićeve politike zaslužili.
Samo bih ovom prilikom da vas podsetim. Pre nego što su nama uvedene sankcije, dame i gospodo, nismo mi bili baš tako samo žrtve. Mi smo uveli sankcije Sloveniji, a te sankcije nikada nisu formalno stavljene van snage. Tako da će deklaracija ovog parlamenta imati isti efekat. Kao što je Slovenija grcala, i grca i danas zbog naših sankcija, toliko će i građani Kube imati koristi od deklaracije ovog parlamenta.
Da, Rezoluciju Ujedinjenih nacija podržavam i verujem da će Republika Srbija biti za nju. Ali nisam za ovu deklaraciju parlamenta, koja je iskorišćena za politikantstvo i davanje municije Srpskoj radikalnoj stranci za vođenje njene spoljne politike, obračunavajući se sa evroatlantskim svetom.
Najgora od svega jeste tačka 2. To je ono što sam vam govorila. Tu pokazujete koliko ste to na brzinu uradili i uopšte i nimalo ne poznajete međunarodno pravo.
Gospodo, zašto niste makar pogledali Povelju Ujedinjenih nacija?
Evo šta stoji, gospodine Mićunoviću, u vašoj deklaraciji, koju ste svi potpisali.
Tačka 2. kaže: ''Narodna skupština Republike Srbije protivi se svakoj primeni politike prisile, sankcija i izolacije zemalja, koje za posledicu uvek imaju patnju stanovništva''.
To je jedan generalni stav. Taj stav je u suprotnosti sa međunarodnim pravom, sa članom 41. Povelje Ujedinjenih nacija, koja daje ovlašćenja Savetu bezbednosti da može uvoditi sankcije, i ne samo ekonomske, nego može koristiti i oružanu silu, izvršiti blokadu saobraćaja itd.
Dakle, vi se ovde, za razliku od ove prve čisto radikalske deklaracije, u ovoj koju ste podržali svi, kao složna braća i sestre (sabornost ponovo na delu), sukobljavate sa Ujedinjenim nacijama. I, dok se udvarate jednoj ambasadi, sve druge ambasade će vam se smejati. To je problem.
Dame i gospodo, htela bih na kraju da izrazim svoje žaljenje što poslanička većina i dalje sledi Srpsku radikalnu stranku i pomaže joj u osnaženju njene politike. Htela bih da kažem da je ovo već viđena matrica, matrica '90-ih, i zapravo se o tome i radi.
Naime, svaki put kada ova država, koja nije bila ni racionalna, ni efikasna, ni demokratska, kada nije imala kapacitet, i kada nije bila sposobna da rešava svoja unutrašnja pitanja i probleme, okretala se ka svetu i rešavala svetsku nepravdu i svađala se sa svetom. Ova deklaracija ne znači ništa drugo nego to.
Ponavljam, jesmo za neophodnost ukidanja blokade. Mi to razumemo, ali se istovremeno zalažemo i za demokratizaciju Republike Kube. A parlament nije nadležan za to.
Sada se obraćam samo poslaničkoj većini i tražim njihovu pažnju. Odnosno, imam jednu molbu. Nema veze što ste podržali i što je na dnevni red uopšte došla ova deklaracija radikala o osudi, izolaciji i blokadi Republike Kube od strane SAD. Ajde, probajte to da zaboravite.
Dakle, u velikom ste tehničkom problemu. Reći će vam to i službe i svaki student prava, i ne znam kako ćete da izađete iz njega. Faktički se sukobljavate sa Ujedinjenim nacijama i pokazujete nerazumevanje osnovnog dokumenta i nepoznavanje Povelje Ujedinjenih nacija.
Da se ovo ne bi shvatilo kao prećutna podrška režimu dinastije Kastro, ja vam, dame i gospodo poslaničke većine, pre svega Demokratske stranke, predlažem da zaboravite da se radi o amandmanima LDP-a.
Podneli smo šest amandmana. Samo na ovaj način možete da ispravite grešku, i nepoštovanje međunarodnog prava i katastrofalnu tehničku grešku.
Sada ću vam pročitati. Podneli smo, kao što je naravno i ispravno, na pet članova i naslov − šest amandmana.
Prvi amandman − menja se naziv deklaracije i glasi: ''Deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije o preduzimanju neophodnih mera za okončanje izolacije i neodložnu demokratizaciju Republike Kube''. Ne moram da vam čitam obrazloženje. Vaš je sličan. To je po Povelji, proverite.
Drugi amandman je na član 1. Dodaju se reči: ''kao i uskraćivanje osnovnih ljudskih prava koje prema građanima Republike Kube sprovodi nedemokratski politički režim u toj državi''. Ne možete prećutati činjenicu da se radi o višedecenijskom propadanju Republike Kube i zbog unutrašnjih pitanja Republike Kube, odnosno nedemokratije.
U članu 2. posle reči ''blokadu Republike Kube'' stavlja se tačka i ostatak teksta se briše.
Član 3. menja se i glasi: ''Narodna skupština Republike Srbije poziva državne organe Republike Kube da pristupe hitnoj demokratizaciji zemlje, prihvate obaveze koje proističu iz multilateralnih međunarodnih ugovora i odluka međunarodnih organizacija i u svom pravnom poretku omogući uživanje širokog kataloga građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava svim svojim građanima.
Narodna skupština Republike Srbije posebno poziva državne organe Republike Kube da obezbede neodložno uspostavljanje višepartijske demokratije i hitno održavanje opštih, tajnih i poštenih političkih izbora u skladu sa odredbama Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.''
I član 4, već sam par puta ponovila taj stav, ali, eto da upoznam poslanike poslaničke većine: ''Blokada Republike Kube nanosi štetne posledice po socijalni, ekonomski, kulturni položaj građana Republike Kube i dodatno umanjuje šanse za brz i efikasan oporavak kubanskog društva i njegov napredak''.
Time smo, u stvari, istakli svoje opredeljenje: da i mi smatramo da su blokada i izolacija kontraproduktivni.
Molim poslaničku većinu da razmisli o prihvatanju ovih amandmana. Nemojte biti sujetni. Nemojte da vam uvek LDP bude veći protivnik od Srpske radikalne stranke. Molim vas da, u interesu politike i interesu građana Republike Srbije, prihvatite ove amandmane. Hvala vam.

Zahvaljujem narodnoj poslanici Nataši Mićić, ovlašćenom predstavniku LDP-a.
Po Poslovniku, narodni poslanik Aleksandar Vučić, pa onda Amdžad Migati, pa onda narodni poslanik Dragan Šormaz.

U prethodnom govoru sam apelovao na to da principijelno odvojimo stvari. Da ne koristimo ovaj gest, koji je u skladu sa najboljim demokratskim namerama, u ideološke svrhe i za unutarpartijske obračune.
Nažalost, LDP je shvatio ovo kao trenutak koji bi bio vrlo važan da se pokaže kako Amerika ovde ima jedine prijatelje na koje se može osloniti jer je ovo, navodno, upotrebljeno protiv američkih prijatelja. To nije slučaj. Nažalost, ovde imamo jedan momenat nerazumevanja.
Zahvaljujem se koleginici za pouke iz međunarodnog prava, ali pogledajmo pažljivo o kakvim se sankcijama radi. Dakle, ne radi se o sankcijama Ujedinjenih nacija, pa da smo mi protivu ili da uskraćujemo pravo UN da one reaguju. One reaguju na hiljadu mesta. Savet bezbednosti reaguje kad izbiju sukobi, kad se ugrozi tuđa teritorija ili pravo građana, ili se pojavi genocid, šta god hoćete. Oni imaju pravo da to rade. Ali, ovde se radi o sankcijama jedne zemlje protivu druge zemlje. Dakle, to ne podleže pod Povelju UN jer sankcije te vrste ne važe.
Naravno, svaka zemlja ima prava da prema drugim državama vodi određenu politiku (privrednu, kulturnu), da sa njima ne sarađuje, ali nema prava da vrši blokade njihovih voda, da uskraćuje uvoz roba itd. jer to ugrožava svaku pojedinu zemlju. To je razlika između sankcija UN i sankcija pojedine države koja preuzima ingerencije UN.
Dakle, da li će, kada neka zemlja, zato što je najjača, uvede sankcije, to onda važiti i za čitav svet? Očigledno je da to nije prihvaćeno u svetu i zbog toga postoji problem.
Ima nedemokratskih režima koliko god hoćete. Ujedinjene nacije o tome moraju voditi računa. Nijednoj državi se, za razliku od UN, pojedinačno ne daje za pravo da selektivno primenjuje blokade nad pojedinim zemljama.
Što nije blokirala Kinu? Kineski režim traje skoro koliko i ovaj. Ili bilo koji jednopartijski režim koji se nije promenio? I sad ćemo zbog toga uvesti sankcije. Da ne govorim koliko danas ima režima, od Saudijske Arabije, da ne nabrajam sve, gde se krše ljudska prava, pa nemamo tu vrstu međunarodnih sankcija.
Ta selektivnost jeste jedna proizvoljnost koja može da postane opasna sa stanovišta međunarodnog prava. Jedino se o tome radi, a ne o nepoznavanju međunarodnog prava, Povelje UN itd.
Demokratska stranka želi da, dostojna svoje politike, svojih principa ili prava, napravi jedan tekst koji će biti prihvatljiv, bez ikakvih ideoloških invekcija.
Nemojte sada pokušavati napadima (braća, sestre, da ne nabrajam sve) da to stavljate u isti koš jer vama to odgovara, nadajući se da ćete time nešto profitirati. Ne, time se ne profitira.
To mi možete verovati na reč. Ne može se profitirati pokušajem da se sada predstavi kao jedini zastupnik ljudskih prava i nekakve proevropske demokratske snage u ovom društvu.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić − replika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću iz dva ugla da analiziram ono što je gospođa Mićić ovde rekla, izvinjavajući Vam se, Vaša ekselencijo, što morate da prisustvujete i ovakvim nastupima, ali to je Narodna skupština Republike Srbije, sa različitim mišljenjima i stavovima.
Naime, gospođa Mićić je pokazala elementarno pravničko neznanje. Dakle, pokušala je da nam drži ovde lekcije, mi smo ćutali i slušali je. Sad moram da zaštitim ovu skupštinsku većinu na čiju inicijativu je taj amandman prihvatila i SRS da bismo sa što većim brojem poslanika usvojili ovu deklaraciju.
Gospođo Mićić, vas izuzetno poštujem, ali vi o pravu ne znate ama baš ništa. O formalno-pravnom delu nemate pojma. Dakle, gospođo Mićić, ovde nema nikakvih članova, ovde ima tačaka. To je razlika, gospođo Mićić, dramatična razlika.
Gospođo Mićić, podnosili ste amandmane u kojima menjate sadržaj deklaracije. Kažete da Skupština nije nadležna. Pa, ako nije nadležna, onda ide amandman: ''Briše se'', a ne da dopunjavate na neki drugi način. Vi pojma nemate šta pričate. Vi blage veze nemate šta govorite sa skupštinske govornice.
(Nikada Narodnu skupštinu Republike Srbije neću da poredim sa pijankama u Moroviću, te molim i ostale narodne poslanike da to ne čine.)
Kažete da smo mi uveli sankcije Republici Sloveniji. Nismo nikada. Oni su nam samo ubili decu. I to nije samo nego je mnogo. Nenaoružanu, bez municije. I nikada za to nisu odgovarali. Nikakve sankcije Sloveniji, kao zemlji, nismo uvodili.
Vaša sprdnja na račun sopstvene države najviše govori o vama, i mnogo više o vama nego o nekadašnjem režimu koji kritikujete.
Kažete: dinastija Kastro, je l' tako? A vama prijateljska dinastija u Saudijskoj Arabiji, pošto taj režim najviše volite, i vi i vaši poslodavci? A o dinastiji Buš da ne pričamo. Kakve biste vi dinastije ovde uvodili?
Saudijska Arabija i ustav. Šta će njima ustav, šta će Nataši Mićić ustav? Ona raspisuje vanredno stanje, hapsi 12.000 ljudi, umire od smeha posle toga što je podneto samo 60 krivičnih prijava protiv 12.000 ljudi. Kakve to veze ima sa ustavom? Tako ni u Saudijskoj Arabiji nema ustava, ni pisanog ni nepisanog. To je jedinstveni slučaj u svetu gde ne postoji ni nepisani ustav.
Postoje zemlje koje imaju tzv. nepisani ustav. Npr. Engleska, gde opet postoji dinastija koju mnogo volite jer vam i oni daju pare. Samo vam izgleda slobodarske dinastije smetaju. Pa biste i tamo da menjate tehničke norme kao što biste i ovde. Pa ne znate razliku između članova i tačaka. Pa ne znate kako se podnose amandmani. Pa nama da držite predavanja.
Da vas vrate u prvi razred srednje škole, a ne na prvu godinu fakulteta, pa da naučite nešto.