Nastavljamo diskusiju od juče.  
Prelazimo na 33. tačku dnevnog reda: – PREDLOG AUTENTIČNOG TUMAČENjA ODREDABA ČLANA 127. STAV 1. I STAV 2. ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANjU
Narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovano Predsedništvo, vraćamo se na nastavak jučerašnje tačke dnevnog reda. U odnosu na sve ono što se juče moglo čuti od strane svih kolega koji su učestvovali u raspravi, ili gotovo svih, nesporno je da treba prihvatiti stav Zakonodavnog odbora, i da ovo autentično tumačenje treba prihvatiti na način na koji je i predloženo, i time staviti tačku na jedno otvoreno pitanje vezano za primenu Zakona o visokom obrazovanju. Jer, nesporno je, sa pravne tačke gledanja na ovo pitanje, da se ne mogu dovoditi u pitanje stečena prava.  
Ali, takođe se mora priznati da je juče od strane više kolega, povodom diskusije o ovom članu zakona i generalno o visokom obrazovanju, otvoreno jako mnogo pitanja na koja su potrebni relevantni odgovori.
Ovo pominjem ne slučajno. Ono što smo juče čuli i što ćemo verovatno danas čuti, a i ono što se dešava u praksi od početka primene Zakona o visokom obrazovanju, a podsetiću da je Zakon o visokom obrazovanju usvojen 2. septembra 2005. godine, sve ono što se dešava govori upravo da ovo tumačenje Zakonodavnog odbora i nije trebalo da bude predmet rada Narodne skupštine. Bilo bi logičnije, celishodnije, svrsishodnije da je Ministarstvo za prosvetu izašlo pred Skupštinu sa predlogom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Ovo govorim ne slučajno, jer je u protekle dve i nešto godine bilo jako mnogo problematičnih situacija, ne samo oko pitanja mastera nego i oko drugih pitanja vezano za sprovođenje Zakona o visokom obrazovanju.
Mislim da uopšte nije bilo potrebe da se studenti okupljaju da protestuju. Ministarstvo je trebalo da reaguje na samu pojavu potrebe da se o tome zauzme odgovarajuće mišljenje.
Priznaćete, u praksi će biti puno problema zato što ovo pitanje do sada nije obrađeno na dobar način ili nije objašnjeno, jer imaćemo jednu praktičnu situaciju da, poštujući stečena prava, neko ko je završio određeni fakultet za četiri godine i stekao odgovarajuće zvanje, sada će dobiti zvanje koje podrazumeva pet godina učenja. Fakulteti, visokoškolske ustanove će, naravno, naći načina da obrazlože težinu predmeta, broj bodova i slično, naći će objašnjenje da je to u redu, ali, formalno gledano, imamo jednu praktičnu situaciju.
Sa druge strane, neko od kolega je pomenuo, Zakon to predviđa, onaj ko završi master program sutra može da upiše doktorske studije itd. Znači, mi stavljamo tačku na jedno pitanje. Ovo mišljenje Zakonodavnog odbora nije sporno, ali je loše što se zakonodavac o ovome nije izjasnio. Loše je jer ne treba prepustiti Zakonodavnom odboru da daje pravno tumačenje člana tog i tog.
Trebalo bi, da je sreće, da je i Odbor za prosvetu Narodne skupštine razmatrao ovo pitanje. Poenta je u tome da bi, ako je Odbor matičan za Zakon o visokom obrazovanju, onda bilo logično da i po ovom pitanju zauzme odgovarajući stav i da kaže svoje mišljenje.
Mi smo juče čuli nekoliko članova Odbora za prosvetu Narodne skupštine. Oni su izložili o ovom pitanju isti stav, ali su, svaki na svoj način, otvorili sijaset drugih pitanja. Bilo bi dobro da smo imali i stav Odbora. Toga nije bilo. Mogli smo čuti i da za sada nema kriterijuma za obrazloženje ovoga stava.
Inače, nisam slučajno rekao da posle dve i nešto godina od usvajanja Zakona o visokom obrazovanju i početka njegovog sprovođenja i te kako treba pristupiti promenama i izmenama Zakona o visokom obrazovanju.
Za one koji to pitanje posmatraju na drugi način pomenuću po meni jedan od najvažnijih razloga, a to je pitanje usklađenosti Zakona o visokom obrazovanju sa odredbama Ustava Republike Srbije. Mislim da mnogi ljudi uopšte nisu obratili pažnju na odredbu Ustava Republike Srbije koja govori o pravu na obrazovanje.
Citiraću član 71. Ustava Republike Srbije koji kaže: "Svako ima pravo na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno, a srednje obrazovanje je besplatno".
Stav 3: "Svi građani imaju, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju. Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovnog stanja besplatno visokoškolsko obrazovanje, u skladu sa zakonom. Osnivanje škole i univerziteta uređuje se zakonom".
Kolege narodni poslanici i građani Republike Srbije, ove odredbe Ustava Republike Srbije, vezano za pravo na obrazovanje, izazvaće ogromne promene u sistemu obrazovanja u Republici Srbiji i dovešće do toga da će jako mali broj, u odnosu na postojeće stanje, učenika završnih razreda srednjih škola dobiti mogućnost da budu stipendirani od strane Republike Srbije.
Ovo govorim ne slučajno. Imam kod sebe jedan dokument koji govori o stanju u Srbiji vezano za stepen siromaštva. Statistički je možda to drugačije, ali je nesporna činjenica – to ne govorim u ime SPS, ili moje kolege poslanici iz SPS, to govore ljudi koji se bave pitanjima siromaštva u Srbiji – da je siromašenje postalo tendencija u Srbiji, da je cela ova situacija posle 2000. godine, privatizacija itd. dovela do toga da oko 640.000 ljudi radi u sivoj zoni, a preko milion je nezaposleno.
Statistički gledano, Srbija je deset puta siromašnija od Poljske, a pet puta od Turske. Samo je u Albaniji stepen siromaštva veći. Jedna trećina stanovništva živi sa manje od 30 dolara ili 1.650 dinara mesečno, 18% u uslovima apsolutnog siromaštva sa manje od 20 dolara ili 1.100 dinara mesečno. Svaki deseti stanovnik u Srbiji živi na minimumu egzistencije sa 2,5 dolara ili 137,5 dinara dnevno.
Karakteristike siromaštva su, naravno, veliki broj izbeglica i raseljenih lica, dok je više od 150.000 dece u kategoriji siromašnih, a više od 400.000 penzionera ima najniže penzije. Utvrđeno je da tri četvrtine penzionerskih domaćinstava u centralnoj Srbiji i Vojvodini nije u stanju da obezbedi sebi najnužniju hranu i lekove. Penzioneri sa minimalnom penzijom nemaju sredstava ni za osnovne životne namirnice kao što su mleko, meso i voće.
U 2006. godini 8,8% stanovništva Srbije je klasifikovano kao siromašno. Seosko stanovništvo je 2,5 puta siromašnije u odnosu na stanovništvo gradskog područja. Onda se pominje i koje su to grupe siromašnih u Srbiji. Moram pomenuti da je najveći procenat siromašnih zabeležen kod domaćinstava čiji je nosilac radno neaktivan (studentkinja ili domaćica), a nije penzioner.
Ovo govorim ne slučajno. Ove podatke sam svesno uzeo da vam ilustrujem šta se u Srbiji sprema i ko će biti predmet brige države vezano za visoko obrazovanje. Time se potvrđuje ono što smo mi socijalisti govorili: da će visoko obrazovanje u budućnosti biti privilegija bogatih i da se, jednostavno, i po tom osnovu Srbiji loše piše jer zemlja koja nema kvalitetno obrazovanje, objektivno nema ni budućnost.
Pre nekoliko dana jedne dnevne novine su donele vrlo inspirativan članak jednog istraživača društvenih tokova, koji govori o uputstvima Svetske banke da se u Srbiji krešu i davanja za penzionere, ali i obaveze države vezano za visoko obrazovanje.
Sledeći ono što je Svetska banka govorila nekim drugim zemljama koje su se nalazile u sličnoj situaciji, kada penzije pređu na budžet, u jednom trenutku će se proglasiti bankrot tog budžeta i onda penzije neće biti moguće isplatiti, biće neka socijalna pomoć. Za obrazovanje će, naravno, doći do drastičnog kresanja obaveza države prema budućim korisnicima visokog obrazovanja.
Ovaj član Ustava Republike Srbije govori da će biti jako mali broj onih ljudi, u odnosu na postojeće stanje, koji će biti briga države i kojima će biti omogućeno besplatno obrazovanje. Naime, postoje neki statistički podaci da bi tek 10 posto svršenih učenika mogao biti predmet besplatnog studiranja i to oni koji su odlični studenti i koji su slabijeg imovinskog stanja.
Ovo govorim svesno zato što mislim da ovu priču o stanju u visokom obrazovanju treba da koristimo i da kažemo o stanju u visokom obrazovanju i o perspektivama Srbije.
Mislim da smo po ko zna koji put, kao država, požurili da sprovedemo nešto što je pitanje u kojoj meri Srbiji donosi neku korist. Kada kažem korist, mislim, naravno, na budućnost. Jer Bolonjska deklaracija jeste preporuka, ona nije obaveza koja se mora primeniti preko noći, a mi smo sve učinili da je primenimo preko noći.
Bolonjska deklaracija je kao preporuka prihvaćena i od strane drugih zemalja Evrope, i članica EU i onih drugih, ali nisu sve te zemlje odmah ušle u način primene Bolonjske deklaracije da ona odmah postane deo obrazovnog procesa. Sačekale su da vide kakva ta Bolonjska deklaracija ima dejstva, pozitivna i negativna, da pogledaju u kojoj meri se pozitivne tekovine dotadašnjeg sistema obrazovanja čuvaju.
Mislim da mi u Srbiji imamo dovoljno razloga da kažemo da je sistem obrazovanja u Srbiji bio dobar, i u bivšoj Jugoslaviji, ne savršen, ali da je bio dobar, i da je imao kao proizvod svršene studente koji su se svuda u svetu vrlo lako uklapali u sistem obrazovanja i objektivno lako završavali kasnije postdiplomske i doktorske studije i bili vodeći stručnjaci u institucijama.
Naši svršeni studenti, naši svršeni srednjoškolci, to je poznato, ovo ne govorim da bih glorifikovao neko prethodno vreme nego govorim kakav je sistem obrazovanja bio, svršeni srednjoškolci su, da kažem, osvajali prva mesta na brojnim međunarodnim takmičenjima širom sveta, što je veoma ilustrativno u odnosu na veličinu Srbije ili tadašnje SFRJ ili SRJ. To se dešavalo i pre 90-ih i posle 90-ih godina, dešavalo se, što je veoma zanimljivo u odnosu na veličinu zemlje, broj stanovnika i broj ljudi koji se obrazuje.
Ovo sve pominjem zato što će biti velikih promena u sistemu visokog obrazovanja i ovu današnju raspravu treba objektivno shvatiti.
Mi u SPS doživljavamo to kao priliku da uputimo javni poziv Ministarstvu da pristupi izmenama Zakona o visokom obrazovanju, ili donošenju novog zakona o visokom obrazovanju, jer je nesporno da treba da sačuvamo sve dobre vrednosti postojećeg sistema visokog obrazovanja i da eliminišemo ono što se u međuvremenu pokazalo kao jako loše.
Inače, oko mastera još da kažem, jer je juče neko od kolega pomenuo situaciju vezano za izvršavanje master programa, odnosno pomenuo je da je bilo raznih slučajeva. Sticajem okolnosti moram da pomenem da je Ministarstvo, pokušavajući očigledno da ugasi vatru koja tinja i da reši mnogobrojne sporne situacije, da je bilo tokom godine donelo jedno uputstvo koje je uputilo svim univerzitetima i fakultetima, gde je našlo način da prevlada ovaj vakuum, a da kažem da ne dođe do nekih drugih izmena zakona.
Citiram: školske 2006/ 2007. godine master program mogu upisati lica koja su završila odgovarajući fakultet u skladu sa propisima koji su važili pre donošenja Zakona o visokom obrazovanju. Do akreditacije, ovaj master program se izvodi kao odobreni program od strane Nastavno-naučnog veća fakulteta, uz saglasnost Veća univerziteta.
Ovo govorim zato što mislim da je potrebno sa ove govornice da smirimo situaciju, da je ne činimo eksplozivnijom nego što jeste i da kažemo da oni ljudi, oni svršeni studenti koji su se u međuvremenu prepisali ili započeli master program pre nego što je Skupština dala ovo autentično tumačenje, pošto je prema izlaganju svih kolega nesporno da će ovo biti prihvaćeno, jednostavno nisu uradili ništa loše, odnosno da im se ne može desiti ništa loše. Oni fakulteti i univerziteti koji su poštovali ovu preporuku Ministarstva radili su na pravno valjan način i tu nema nikakvih problema ni po te visokoškolske ustanove, ni po univerzitet.
Kada sam pomenuo mnogo toga lošeg što se dešavalo vezano za sprovođenje Zakona o visokom obrazovanju, ne mogu a da ne pomenem jedan materijal koji smo mi u poslaničkoj grupi SPS dobili. On se zove Stavovi, mišljenja i zaključci osnivača i direktora viših škola kojima je Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta odbila zahtev za akreditaciju. Naime, kod akreditacija viših škola bilo je očigledno svačega, ali nismo dobili odgovarajući stav Ministarstva povodom ovog pitanja. Doduše, to je bio deo rada nekadašnjeg ministarstva, a novo ministarstvo je preuzelo probleme. Bilo bi dobro da se novo ministarstvo ovde izjasni.
Ovo govorim ne slučajno. Pošto je bilo svega i svačega, ko bude želeo da pročita detaljno ovaj dokument koji smo mi socijalisti dobili, a nadam se da su i drugi, videće ovde stvari koje su, verovali ili ne, takvog karaktera da postavite pitanje da li je moguće da je bilo takvih slučajeva u našem sistemu visokog obrazovanja, a bilo je.
Dešavalo se, primera radi, evo citiraću samo ilustrativne stvari, da pojedine više škole, koje su pre nekoliko meseci ili godinu dana dobile od Ministarstva i tadašnje akreditacione komisije dozvolu na opravdanost osnivanja više škole i saglasnost za nastavni plan i program u trogodišnjem trajanju, kao i rešenje o ispravnosti tehničkih, prostornih i kadrovskih uslova, dobiju negativno mišljenje i da im se oduzme dozvola za rad.
Onda se postavlja jedno logično pitanje: ili je Ministarstvo koje im je dalo ovu dozvolu bilo nestručno ili su neki drugi kriterijumi u pitanju. Nije logično, ako Ministarstvo da dozvolu pre tri ili šest meseci ili godinu dana, da nova komisija to oduzme.
Inače, kada je reč o Komisiji, ne pominjući nikoga personalno, jer stvarno mi to nije namera, činjenica je da ta komisija ima petnaestak članova, da su, primera radi, 10 ili 11 iz oblasti prirodnih nauka, a četiri, pet ili šest, već kakva je struktura, iz društvenih nauka, a onda jedna potkomisija od tri čoveka obiđe višu školu, konstatuje to stanje, ovde je čak bilo konstatacija da nisu bili ni svi prisutni, da nije bio radnik Ministarstva koji bi po zakonu trebalo da bude tamo, i onda donose odluku da se oduzme dozvola za rad.
Inače, kada je reč samo o tom aspektu oduzimanja, citiram, ništa lično: šira analiza broja škola sa aspekta vlasništva državnih i privatnih, tj. čiji je osnivač država ili neka druga institucija, daje zanimljive podatke − od ukupno 33 škole koje su dobile akreditaciju, svega dve škole su privatne; od 27 škola čija je akreditacija odbijena, svega jedna je državna; akt o upozorenju dobilo je 18 škola itd.
Ovo govorim zato što se moramo razumeti. Ustav proglašava ravnopravnost svih oblika svojine.
Ustav proglašava pravo na obrazovanje. Ustav proglašava i promoviše pravo izbora. Ali, država Srbija mora da zna šta će sama sa sobom i sa visokim obrazovanjem, i da u odnosu na to napravi neku strategiju.
Promene nas čekaju, one su tu pred vratima, ali moramo da eliminišemo ove negativne pojave.
Kada sam pomenuo negativne pojave, imali smo situaciju da više škole koje rade 10, 12, 15 godina, koje su u međuvremenu postale poznate i van granica ove zemlje, gde dolaze strani predavači, gde dolaze ugledni gosti, gde je uspostavljena međunarodna saradnja − preko noći dobijaju crveni karton i oduzima im se dozvola za rad.
Da ne pominjem da je od tih 27 škola, primera radi, na konferenciji za štampu pomenuto svega nekoliko, čime je objektivno naneta velika šteta tim školama jer akreditaciona komisija je samo prvostepeni organ.
Sledi i Nacionalni savet za visoko obrazovanje, a neki su unapred proglašeni za gubitnike. Zanimljivo je da je tada bilo insistiranja da nije bilo pritisaka i sl.
Zašto ovo govorim? Mi socijalisti smatramo da država apsolutno treba da učini sve da napravi strategiju u oblasti visokog obrazovanja i da ima jako veliki broj studenata koji će biti predmet stipendije države.
Ali, takođe, s obzirom na ove ranije navedene principe, i ravnopravnost oblika svojine, i pravo na studiranje i pravo izbora, da se moraju poštovati i rezultati ostvareni u oblasti visokog obrazovanja, da i one više škole, a i fakulteti koji će doći na akreditaciju, koji su u proteklih 10, 12, 15, 17 godina postali poznati i van granica ove zemlje, koje imaju odobreni program, koje imaju kvalitetne kadrove i koje imaju odgovarajući prostor, apsolutno mogu da nastave rad.
U glavama mnogih ljudi mora doći do promene, jer mnogi ne shvataju šta nosi, sa stanovišta promena u oblasti visokog obrazovanja, ova knjižica koju držim u ruci i koja se zove Ustav Republike Srbije. Mi smo juče i danas otvorili tek jedan od problema koji su praktično na vratima i koji zahtevaju rešenje.
Zakonodavni odbor nije mogao ići ispod ovoga i logično je da je doneo ovakav stav, i mi socijalisti ćemo glasati za njega, ali kažem još jedanput, ova rasprava je pokazala da postoji mnogo problema koji u stvari iziskuju potrebu da zakonodavac izađe pred stručnu javnost, naravno, sa onima o kojima je reč, sa univerzitetima, a onda i sa drugima. Naravno, to će na kraju doći pred Narodnu skupštinu Republike Srbije, da se napravi što bolji zakon o visokom obrazovanju i da se vidi šta je strategija Srbije, šta je dobro, a šta nije; ono dobro da afirmišemo, a ono loše da ostavimo iza sebe.
Zbog Srbije, jer država koja nema dobar sistem obrazovanja osuđena je na propast, a to je naravno nešto što niko od nas ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije ne želi.
U to sam potpuno ubeđen, i to nije samo stav nas socijalista, nego sam potpuno ubeđen i svih kolega poslanika i stav svih građana Republike Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem narodnom poslaniku dr Žarku Obradoviću.
Poslovnik reklamira prof. dr Mileta Poskurica, potom dr Vladan Batić reklamira Poslovnik, a neka se pripremi za diskusiju Goran Davidović, narodni poslanik.

Član 93. Dame i gospodo, govoreći juče, a to je jedna autokorekcija zapravo i način da ispravim ono što sam juče govorio i netačnosti koje sam eventualno izneo, a tiču se uglavnom prezimena čoveka o kome sam govorio.
Dakle, govoreći juče o tome kako su zakonska rešenja koja su ponuđena izvor mnogih nejasnoća i onoga što se konačno dešava, da mi danas dajemo tumačenja i gotovo je nepotrebno da se Skupština bavi time, ali kada se već bavi, da se bavi do kraja i, obrazlažući razloge, zašto ne, kada odluke koje se kao podzakonska akta donose ili reakcije individualnih organa rukovođenja, recimo dekana, direktora škola, mogu da izraubuju i onako nejasne stavke u zakonu i da budu predmet sporova, pomenuo sam Visoku tehničku školu u Trsteniku i rekao sam pogrešno prezime direktora te škole.
Sada se ispravljam: reč je o gospodinu Petru Ivanoviću, koji je direktor te Visoke tehničke škole.
Dakle, zašto sam pomenuo i u kom kontekstu? To je predmet koji držim u rukama, zaveden je 2. oktobra 2007. godine u pisarnici i trebalo bi da bude predmet rasprave verovatno na današnjoj sednici Odbora za prosvetu. To dokazuje koliko anarhije, koliko nereda, koliko poremećenih ljudskih odnosa je proizvelo delovanje jednoga čoveka i njegova potreba da, kao vrhovni dirigent ili gotovo vlasnik te privatne škole, makar saglasno potpisnicima ovoga dopisa, pokušava da deluje unutar te organizacije.
Čak ide sa neverovatnim saopštenjima, u kojima potpisom na knjigu traži – saglasno svemu i svačemu, zakonima o radu, o visokom obrazovanju, Statutu i Kolektivnom ugovoru, pri tom navodi jedan član, ne zna se na šta se tačno odnosi – i daje obavezu, dakle jedan dekret, da će najdalje do upućivanja zahteva za akreditaciju škole taj koji prima ovaj dekret u potpunosti izvršiti svoje obaveze po osnovu pismeno primljenih zadataka za svoje predmete.
Ukoliko to ne uradi, u drugom stavu, druga tačka, i bude odbijena akreditacija, dakle taj je kriv, dobiće otkaz.
To čovek treba da potpiše i da neko tamo proceni, čuli ste već kako od prethodnih izlagača, i sada će čovek dobiti otkaz. Pa onda, da je uputstvo nakon dobijene na sreću akreditacije, u kojem nastavnici moraju, u nekih desetak tačaka, između ostalog, da urade skriptu obima do 80 strana, da tehniku nastave izvode grafoskopom, video-projektorom i eksponatima. Nikakva druga varijanta ne dolazi u obzir.
Prolaznost mora biti 70%, pri čemu se registruje službeno da 50% studenata sluša nastavu, dakle 20% onih koji ne dođu na nastavu moraju da prođu.
Ako se tako ne uradi, u tački 2: neizvršavanje navedenih obaveza posle zadatog roka znači nedovoljnu i nekvalitetnu pripremu za rad po novim zvaničnim standardima i više neće biti tolerisano, uz moguće posledice, uključujući i meru angažovanja drugog nastavnika iz škole ili druge obrazovne ustanove. Dakle, vidite kakvi su dekreti, kakvi dopisi, kakvo ponašanje postavljenih direktora.
Džaba su ljudi to pisali, tražili molbu od inspektorata; ekstra što u materijalu stoji da je rukovodio radom sindikata, sazivao sednice sindikata, a on inače, ne može biti sindikalno organizovan, jer je aktivan kao direktor, tražio smenu itd. Dakle, hteo sam samo dopunu tog materijala, da pojednostavimo o kome se radi i šta se danas po Srbiji radi, saglasno zakonu koji to pokriva.

Zahvaljujem narodnom poslaniku prof. Poskurici. Reklamaciju Poslovnika ima dr Vladan Batić, narodni poslanik.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, član 226. Podsetiću vas da sam juče sa ove govornice tražio objašnjenje i obaveštenja od Vlade Republike Srbije, resornih ministara pravde i unutrašnjih poslova, da objasne nešto što je postalo vrlo čudna pojava, a to su pretnje kompanije ''Delta'' i Miroslava Miškovića upućene Savetu za borbu protiv korupcije, gospođi Verici Barać, Komisiji za zaštitu konkurencije, Komisiji za sprečavanje sukoba interesa itd.
Sinoć mi se dogodilo da sam dobio dve anonimne pretnje. To ne dovodim u vezu jer to može biti puka koincidencija, može biti i nečija zla namera. Nisam na taj način paranoičan, ali koincidencija je vrlo čudna. Jedna pretnja je bila: šta si danas govorio, nemoj da te proguta mrak! Druga pretnja je bila: bio si već u zatvoru, nemoj ponovo da se nađeš tamo, pazi šta pričaš! I to jučerašnji dan.
Ne optužujem nikoga, neću da se bavim spekulacijama i neću da budem paranoičan. Ali, juče sam tražio objašnjenje da li je Miroslav Mišković izvan zakona i iznad zakona?
Da li on može da preti svima? Da li on može da ima monopol ne samo nad trgovinom nego, nažalost, i nad većinom medija, nego, nažalost, i nad većinom političkih stranaka.
Ko to javno govori? Članovi poslaničke grupe LDP, moja malenkost, kao član te grupe i poslanik i predsednik Demohrišćanske stranke Srbije. Ostalo - zavera ćutanja.
Kada tražimo da se utvrdi sve ono što je nelojalna konkurencija, što je monopol, što je potpisivanje memoranduma pod pokroviteljstvom premijera kojim se ''Ce market'' prebacuje u ''Deltu'', što je sastanak kod ministra unutrašnjih poslova kojim se bivšem direktoru ''Ce marketa'' obećava abolicija ako pristane da ''Ce market'' pređe u vlasništvo ''Delte''; što postavim pitanje, koje je bilo i u ''Blicu'' i u ''Insajderu'', kako to da su odgovorna lica iz ''Delte'' abolirana ili amnestirana od gonjenja u akciji ''Mreža''.
Evo vam, gospodo, šema akcije ''Mreža''. Tu je ''Delta M'' i njen pandan of-šor kompanija ''Hemslejd'' sa Kipra. To su fakti, to je istina, to su dokazi.
Ministar Jočić odgovorio je poslaniku Slobodanu Marašu, kada je postavio isto ovo pitanje, da nema akta kojim je pred organima unutrašnjih poslova inicirano pokretanje tog postupka. Znači, nema krivične prijave. Pa, kako nema kada imate policijsku akciju ''Mreža'' u samoj policiji?
Pitanja je bilo bezbroj, i oko stečajne mafije i oko mnogih drugih stvari, ali neko je očito iznad zakona. Jer, sinoć je bio glavni gost na proslavi Bije, onako u prednjem čelu. Pre izvesnog vremena, sećate se, gost kod šefa Bije, onako ruku pod ruku sa tadašnjim Specijalnim tužiocem za organizovani kriminal, a današnjim vršiocem dužnosti Republičkog javnog tužioca.

Hvala, gospodine Batiću.

Završavam. Dakle, tako je to u zemlji koja je po korupciji među vodećima u Evropi i svetu. Tako je to u zemlji gde dobijamo izveštaj juče da smo na poslednjem mestu po slobodi medija u jugoistočnoj Evropi. Tako je to u zemlji gde svi ćute. Treba pitati i one političke stranke, koje su vrlo grlate u pogledu nekih drugih ljudi, zašto ćute.
Samo jedna mala opaska, gospodine Stanimiroviću, uz sav respekt i uvažavanje povodom vašeg sinoćnog nastupa u emisiji "Problem" na Studiju B i vašeg čuđenja, razočaranja što recimo parlamentom predsedava gospodin Mrkonjić.
Gospodine Stanimiroviću, pa zašto to niste izrazili kada je 13 ministara iz vaše stranke polagalo zakletvu pred gospodinom Mrkonjićem? Čini mi se da ste tada aplaudirali. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Vladanu Batiću. Po Poslovniku se javila narodni poslanik, potpredsednik Skupštine, Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zamolio me je predsednik Akreditacione komisije, gospodin prof. dr Slobodan Arsenijević, da reagujem zato što on nema mogućnost da koristi skupštinsku govornicu i zbog činjenice da su istinite stvari za rad komisije kojom on predsedava toliko bile očigledne srpskoj javnosti  da ne znam zašto bismo mi onda manipulisali i zašto bi se Narodna skupština bavila nekim dezinformacijama.
To govorim zbog toga što je malopre kolega Obradović govorio o radu Komisije i zbog činjenice da je i on sam, dakle prof. Arsenijević, kao i njegove kolege, bio izložen neverovatnim pretnjama, što telefonom i ostalim metodama, kojima su pokušali da se služe neki koji su nezadovoljni, a istina je zapravo ta da se komisija, na čijem je on čelu, isključivo rukovodila standardima i ovako lošim zakonom koji je napravljen, ali on defakto postoji, on je u opticaju.
Vi ste sami želeli licenciranje, sami ste želeli da se sagleda stanje na visokim školama i na fakultetima u našoj zemlji. I onda, kada ljudi koji apsolutno predano, kao pomenuti profesor, rade svoj posao, i kao redovni profesori na fakultetu i kao ljudi koji su potpuno posvećeni nauci, nema mesta nekim pričama koje ne stoje i statistici koja nema stvarno utemeljenje u ozbiljnom radu.
Ne poznajem ostale članove Komisije, zaista. Profesora Arsenijevića znam dugo godina, zna ga kragujevačka javnost i njegove kolege iz oblasti medicinske nauke širom Srbije, naročito zbog grane medicine kojom se on bavi. Neverovatno je da se na uštrb jednih napadaju ili štite drugi. Nema potrebe za tim. I, koliko su netačni podaci koji su malopre izneti, govori činjenica da je upravo jedna privatna sportska škola, mislim da je Viša škola za trenere, dobila licencu bez problema zato što su ispunili sve uslove.
Cilj SRS u procesu promovisanja Zakona i onoga što je više i visoko obrazovanje unazad 17 godina je upravo zaštita studenata, zaštita standarda koji su postavljeni još osnivanjem Liceja krajem 19. veka u Kragujevcu, koji je preteča viših škola i univerziteta. Ne vidim razloga da se sada u štancovanju onoga što se zove više i visoko obrazovanje, što zaista postoji, znate vi koji ste redovni profesori ili asistenti, ili docenti, ili se spremate za ta zvanja, neko to pokuša da zloupotrebi u neke sitne političke svrhe. Valjda je cilj svakoga da se omogući studentima da se normalno školuju, da imaju dobar kvalitet znanja i obrazovanja i da se zaštite roditelji i studenti upravo od onih koji kroz promovisanje visokog i višeg obrazovanja na brzinu, gde ima recimo 20.000 studenata a 100 predavača, misle da na takav način Srbija treba da ide u bolju budućnost.
Prema tome, imala sam zaista tu obavezu i osećala sam odgovornost, pošto me je profesor zamolio da to kažem istine radi, naročito zbog činjenice da su ta anonimna pisma, pa i neke navodne krivične prijave, išle dotle da su nepotpisani nezadovoljnici, očigledno, ili oni koji su ga vezivali i vezuju za neke retrogradne snage, za bivši režim, poslali i takvo pismo u kome je pisalo: samo vas gledamo − nepotpisano, Otpor i pečat. Zaista je neverovatno šta se u Srbiji danas dešava posle sedam godina, kada smo, verujem, mi koji smo suprotstavljeni takvoj politici uspeli da raskrinkamo sve ono negativno, i dalje ćemo činiti, i sve negativne pojave u našem društvu.
Neka stručni ljudi i komisije koje postoje rade svoj posao. Da li će oni koji ne ispunjavaju zakonske forme i standarde ispraviti svoju grešku i upodobiti svoj rad sa zakonom i standardima koji su propisani, to ćemo videti, ali mislim da svi ti ljudi treba da rade bez pritisaka, savesno i odgovorno, kako je i pomenuti profesor do sada radio i trudio se da časno obavlja svoju funkciju. Hvala.