Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, reč je o jednom vrlo važnom zakonu i to je ova parlamentarna debata pokazala, kao uostalom i kada smo vodili debatu o ovom zakonu u načelu.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, bavi se jednim vitalnim državnim pitanjem. Isto tako mislim i jednom životnom nacionalnom stvari.
Potpuno je prirodno da postoje različiti politički pogledi na ovaj zakon, da su otvorena brojna pravna pitanja i zaista ova debata i onaj dan, ili dva dana, kada smo vodili debatu u načelu o zakonu, kao i ovo pre podne kada govorimo o amandmanima koji su podneti, jeste prilika da se ovaj predlog i ova ne samo pravna, već i politička stvar, protresu sa svih strana i sagledaju iz svih uglova.
Pre svega, mislim da je važno da još jednom potcrtamo dve ili tri bitne i, po mom sudu, suštinske političke stvari. Naša država, kao nijedna na ovom kontinentu, u ovom trenutku ima jedno veliko državno pitanje, jer teritorijalna pitanja su državna pitanja prvog reda, koje je otvoreno.
Postoji jedinstvena državna politika po pitanju Kosova i Metohije. Suština politička tog pitanja jeste suština u pogledu naših međunarodno-pravnih instrumenata, jeste da mi branimo svoju teritoriju i branimo svoj nacionalni i državni integritet tako što insistiramo da Savet bezbednosti UN donese odluku o ovoj stvari.
Kao što je doneo odluku pod brojem 1244 1999. godine tako i sada insistiramo sa punim pravom da Savet bezbednosti donese odluku o tome da li je moguće jednu članicu UN, koja uživa sva prava koja su utvrđena Poveljom UN, da liši dela njene teritorije.
Kao što se građani uzdaju u zakon da ih štiti i da svi budu jednaki pred zakonom, tako i naša država se uzda u Povelju UN i u institucije koje su tom poveljom utvrđene, između ostalog, i Savet bezbednosti, da zaštiti naša prava. Da bismo mogli da tražimo zaštitu svojih prava, poštovane dame i gospodo poslanici, mi moramo da poštujemo i obaveze koje pred jednu članicu UN, a Srbija jeste punopravna članica UN, obaveze koje pred nas stavlja Povelja Un i stavljaju institucije UN.
Savet bezbednosti je, kao što svi to dobro znamo, ta institucija, institucija od koje zahtevamo da brani našu teritoriju i naš integritet, ali i institucija, organ UN, koji je doneo odluku o tome da bude konstituisan Međunarodni krivični sud u Hagu. Savet bezbednosti je, iako postoje polemike oko toga da li je to u skladu sa Poveljom ili ne, ali doneo Statut suda i po tom statutu postupa Međunarodni krivični sud u Hagu. Postoje pravila i o tome svemu ovde je više govornika podrobno obrazlagalo.
Ukoliko, sa jedne strane, tražimo da nam se štiti teritorija, mi smo sa druge strane obavezni da poštujemo odluke Saveta bezbednosti, a iz toga dalje proizilazi da su za našu zemlju obavezujuće i pojedinačne odluke, a to su s jedne strane presude i druge procesne odluke koje donosi sud, ali isto tako i optužni akti koje donosi tužilaštvo koje radi pri ovom Međunarodnom krivičnom sudu.
Zbog toga je ova zemlja, a tada je to bila još Srbija i Crna Gora, donela zakon koji je utvrdio obaveznost saradnje koju mi imamo sa, kako se to kolokvijalno kaže, Haškim tribunalom. Iz tog zakona i iz obaveze koja sledi iz odluke Saveta bezbednosti UN je proizašao i ovaj zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa, kao jedna zakonska mera koja povećava i unapređuje efikasnost pravosudnih organa, a to su Tužilaštvo za ratne zločine i Veće Okružnog suda u Beogradu za ratne zločine, da se bavi progonom ovih krivičnih dela.
Dakle, to je temeljna politička pretpostavka našeg ukupnog života. U ovom trenutku, još jednom da potcrtam, ta obaveza je utoliko veća, jer se mi nalazimo u odlučujućem trenutku kada štitimo svoju teritoriju i uzdamo se u međunarodnopravni poredak, uspostavljen posle Drugog svetskog rata na povelje UN i na odlukama Generalne skupštine Saveta bezbednosti.
Sada dolazimo na drugo pitanje, pitanje koje se tiče nas, pitanje koje nije vezano za naše mesto u svetu i nije vezano za to da li nas neko voli ili ne voli, i da li nas smatra dobrima ili ne. To je pitanje za sve građane ove zemlje. Da li je moguće na drugi način utvrditi istinu o spornim pitanjima nego na sudu, o krivičnim pitanjima pre svega?
Prva stvar, da li svako od nas, a duboko sam ubeđen da svako od 250 ljudi koji sede u ovom parlamentu, svako od 250 poslanika iskreno želi da ne ostane nerazjašnjena nijedna dilema oko toga da li su počinjeni ratni zločini i da li su ljudi, lica, kako se to pravno kaže, za koje postoji osnovi sumnje i osnovana sumnja da su ta dela počinili, zaista krivi ili ne.
Da ne bismo mi o tome vodili debatu ovde u parlamentu i da ne bismo o tome u raznim televizijskim emisijama debatovali sa različitim pogledima, u civilizovanom svetu i u jednoj civilizovanoj zemlji, mi jesmo civilizovana zemlja, odgovor na to pitanje može da da samo sud i niko drugi. Da bismo omogućili sudu da taj svoj posao završi, mi donosimo ovaj zakon, odnosno tražimo i predlažemo da budu usvojene izmene i dopune tog zakona, i zbog toga pozivam poslanike da ove izmene i dopune usvoje.
Neka tehnička pitanja koja su ovde otvorena, rado ću izneti svoj pogled na ta pravno-tehnička, vrlo važna, pitanja. Naš Krivični zakonik poznaje krivično delo pomoći učiniocima posle izvršenog krivičnog dela. To krivično delo je razvrstano u nekoliko oblika i, naravno, zavisi od toga da li onaj ko je osumnjičen i optužen pomaže učiniocu nekog krivičnog dela za koje je predviđena manja kazna, ili je predviđena veća kazna i, naravno, da je najteži oblik tog krivičnog dela predviđen za one koji pomažu učiniocima krivičnih dela za koje je predviđena najviša kazna.
Ova dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, koja su sadržana u članovima 370. do 386. našeg Krivičnog zakonika, najteža su krivična dela, zbog toga što su, kako kaže naš Krivični zakonik, najbitnije društvene vrednosti zaštićene ovim krivičnim, oni su objekat zaštitni ovih krivičnih dela.
Siguran sam da se mi svi tu potpuno slažemo, jer šta može biti dragocenije, ne od jednog ljudskog života, nego od ljudskih života koji su sastavljeni u nacionalnim i etničkim skupinama.
Zaštita tih ljudskih života je predviđena ovim krivičnim delima, i krivičnim delom genocida i drugim krivičnim delima, i zbog toga, kao što je to neko od poslanika ovde i rekao, jedino za ova krivična dela ne postoji zastarelost.
Ništa nije strašnije i ništa nije teže od ovih krivičnih dela, koja su predviđena i našim Krivičnim zakonikom, kao i krivičnim propisima svake normalne, uređene i civilizovane zemlje, što mi jesmo.
te, dakle, ukoliko postoji osnov sumnje ili osnovana sumnja da neko pomaže osobama za koje postoji osnov sumnje ili osnovana sumnja da su počinili ova krivična dela, onda je nužno državi omogućiti odgovarajuće instrumente da utvrdi da li je taj osnov sumnje ili osnovana sumnja verodostojna ili ne.
Zbog toga, u ovom predlogu zakona stoji da se omogući nadležnim državnim organima, a to je, pre svega, tužilac za ratne zločine i to je odgovor na pitanje gde se slivaju sve te informacije, kod tužioca za ratne zločine, zbog toga što tužilac za ratne zločine ima ovlašćenje da naređuje svim državnim organima koji tehnički sprovode te mere da te mere i urade; dakle, tu se slivaju sve informacije da bi tužilac za ratne zločine imao mogućnost da donese odluku, da li će staviti zahtev za sprovođenje istrage, a u zavisnosti od odluke suda, da li će u kasnijem toku postupka podnositi optužnicu ili ne.
To i jeste suštinska izmena, i ovo je još jedan iskorak našeg krivičnog procesnog prava prema tužilačkoj istrazi i povećanje ovlašćenja koja tužilac za ratne zločine u ovakvim slučajevima ima.
Pošto sam potpuno uveren da nema nikog, da nema nijednog poslanika i da nema nijednog građanina ove zemlje koji nema duboko uverenje da je potrebno utvrditi verodostojnost svake osnovane sumnje i svakog osnova sumnje da su počinjena krivična dela ratnih zločina, uveren sam da ćemo usvajanjem ovog zakona izaći u susret toj dubokoj volji i želji svakog civilizovanog čoveka, a to su ljudi i građani ove zemlje. (Aplauz.)
Dobio sam veliki broj pitanja i rado ću odgovoriti na svako na koje znam odgovor.
Gospođo Radeta, zaista sam prvi put čuo danas kada ste rekli da je trebalo da bude održana tribina na Pravnom fakultetu i zaista nemam nikakva saznanja.
Van pameti je, niti imam prava, niti je u duhu načela kojima se rukovodim, baveći se politikom, da bih imao bilo kakvu želju ili nameru, ili pokušaj da zabranim održavanje bilo kakvog skupa. Ovo je slobodna zemlja i ljudi treba da iznose mišljenje i svoje stavove, i to ću uvek podržavati, naročito kada se ne slažem sa tim mišljenjima i stavovima.
Ovde je jedan poslanik izneo svoje uverenje da je neophodno izaći sa tužbom protiv sila koje su rukovodile borbenim operacijama u prošlosti, daljoj i bližoj, kada su prema našem narodu počinjena najteža krivična dela i bilo je genocida protiv Srba. Međunarodni pravni poredak je ustrojen tako da se ovim tužbama bavi Međunarodni sud pravde u Hagu. On je konstituisan na osnovu Povelje UN i samo države članice UN mogu da budu stranke u tom sporu. Dakle, sile iz Prvog i Drugog svetskog rata kao takve više ne postoje, pa nemamo protiv koga da podignemo tužbu.
Ostalo su političke deklaracije i mislim da je ovde neko podsetio na to da je američki Kongres doneo jednu deklaraciju o tome da je Turska načinila određena dela koja je to telo kvalifikovalo na odgovarajući način, ali prosto mislim to nije predmet naše rasprave ovde, već je to deo spoljne politike jedne od sila koje su bitne u ovom svetu.
Što se tiče sudinice Gordane Božilović, predsednik Okružnog suda u Beogradu je, po zakonu, jedini ovlašćen da predlaže, odnosno ne da predlaže nego da postavlja sudije u Veću za ratne zločine. Mandat sudijama, kao i zamenicima tužilaca i tužiocima traje četiri godine.
Pošto je gospođi Božilović istekao mandat, onda onaj ko je jedini za to ovlašćen je doneo odluku da ona više ne bude član tog veća i nema tu, koliko sam mogao da vidim sa stručnog stanovišta, prevelikih primedaba, ali vidim da su neki advokatski krugovi imali određene primedbe, ali to prosto mislim da nije domen rada Ministarstva pravde. U svakom slučaju, Nadzorni odbor Vrhovnog suda ima pun kapacitet da, ukoliko smatra da postoje određene nepravilnosti i povrede, reaguje oko svega toga.
Gospodin Nemanja Šarović je postavio poslaničko pitanje. Ne vidim da li je gospodin Šarović tu, dakle, svakako je važno obaveštenje, nije protekao rok, 4. oktobra 2007. godine, Ministarstvo pravde je dobilo ovo poslaničko pitanje. Juče je poslat odgovor na ovo poslaničko pitanje.
Neću vas previše opterećivati, pošto ćete to svi dobiti i pročitati.
Suština je da Okružno tužilaštvo u Vranju trenutno radi na prevodu sa albanskog jezika nekoliko traka koje su bile u TV emisiji.
Dužina trajanja tih traka je oko 260 minuta i zbog toga što je, ovde su mnoge kolege pravnici i to znaju, u krivičnim procedurama potrebno imati zaista vrlo tačno činjenično stanje, taj prevod će, koliko sam razumeo, biti obavljen preko RTS, Javnog servisa, i čim to bude pribavljeno, tužilaštvo će moći da donese svoju odluku.
Gospođa Radeta je otvorila još jedno vrlo važno pitanje, koje je ovih dana u javnosti pokrenuto i ono je i po mom sudu veoma važno. Radi se o osuđenom Emiru Šišiću. Okružni sud u Novom Sadu je, po zakonu, ovlašćen da donosi odluku o zahtevu za uslovni otpust koji je osuđeni Emir Šišić uputio.
Ovde se radi o jednom specifičnom slučaju, zbog toga što se Emir Šišić nalazi na izdržavanju kazne u KPZ u Sremskoj Mitrovici, na osnovu odluke Okružnog suda u Novom Sadu, i to odluke o potvrđivanju presude italijanskog suda, kojom je Šišiću izrečena presuda za krivično delo za koje je osuđen. Ta presuda je doneta na osnovu Konvencije o transferu osuđenih lica. Potpisnica te konvencije je naša zemlja, potpisnica te konvencije je, pored velikog broja drugih zemalja, i Italija.
I zbog toga što se radi o jednom slučaju, kako se to pravno kaže, sa inostranim elementom, Okružni sud u Novom Sadu je uputio zahtev Ministarstvu pravde da se obavesti o tome pod kojim je uslovima Republika Italija potpisala ovu konvenciju i pod kojim uslovima je doneta odluka u Italiji o transferisanju Emira Šišića u Srbiju.
Mislim da je Okružni sud u Novom Sadu na jedan, malo ću da prekoračim svoje ovlašćenje, ali mislim da su proceduralno postupili dobro, jer su tražili da se utvrde svi bitni elementi, neću ulaziti u to da li je ta odluka zakonita ili ne, to će odlučiti Vrhovni sud, jer mu to Ustav i zakon nalažu, ali želim vas da obavestim da je Republika Italija Konvenciju o transferu osuđenih lica potpisala sa određenim rezervama i da te rezerve je potrebno ispitati koliko one mogu biti od uticaja na donošenje odluke o ovom sudu.
Ono što izlazi sada iz domena prava i ulazi u domen politike, to je stvar o kojoj je ovde potpuno legitimno raspravljati. Emir Šišić je došao u mogućnost da izdržava kaznu u Srbiji za krivično delo za koje je osuđen u Italiji, zbog toga što je Republika Srbija uspela da uveri italijanske vlasti da je zemlja u kojoj postoji temeljno uređen pravni poredak i da je Republika Srbija zemlja koja će poštovati sve uslove pod kojima je osuđeni Šišić prebačen da izdržava svoju kaznu ovde u Srbiji.
Neophodno je da mi vodimo kao političko telo, mislim na ovaj parlament, na Vladu, na predsednika Republike, svakoga dana, u svakom trenutku, veoma mnogo računa o tome kakav je kapacitet i kredibilitet Srbije i da ne narušavamo taj kapacitet i kredibilitet.
Zbog nekih slučajeva koji će se javiti u budućnosti, ali mislim zbog jedne stvari koja postoji sada i želim da sa vama podelim nešto što velika većina vas sigurno i zna: u ovom trenutku samo u Hrvatskoj 21 osuđeno lice srpske nacionalnosti izdržava kaznu; osam ljudi je osuđeno za ratne zločine u Hrvatskoj i oni traže da budu prebačeni, transferisani iz Hrvatske, iz zatvora u Lepoglavi, da izdržavaju kaznu u Srbiji.
Da li je naš interes da stvorimo uslove da ti ljudi izdržavaju kaznu ovde u Srbiji ili da ostanu u Hrvatskoj da izdržavaju kaznu do onog trenutku dok hrvatske vlasti procenjuju da treba da budu lišeni slobode?
Moje duboko uverenje je, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, da mi treba da se borimo da ti ljudi dobiju priliku i mogućnost da tu kaznu izdržavaju ovde u Srbiji. Mi to možemo da uradimo samo ukoliko ova zemlja ima kredibilitet, ukoliko pokaže da je sposobna da kao dobro, temeljno organizovana pravna zemlja ispunjava i svoje međunarodne obaveze.
To je politička činjenica, a o tome da li je odluka Okružnog suda u Novom Sadu zakonita ili ne odlučiće Vrhovni sud, jer kako smo svi mogli iz sredstva javnog informisanja da saznamo, podneta je žalba na tu odluku, pa će Vrhovni sud po toj žalbi i odlučiti.
Što se tiče svih zakona koji su po Ustavnom zakonu pretpostavka za održavanje izbora, oni se nalaze u proceduri da Vlada utvrdi predlog, ministarstva daju svoja mišljenja na te zakone, tako da je to činjenica. Zbog obilja informacija nije čudo da ponekad se desi nekakva omaška, ali evo sada da svi znamo tačno o čemu se radi.
Vrlo je bitno, zbog različitih pogleda na to da li tužilaštvo za ratne zločine na dobar način vrši svoje poslove ili ne, da iznesem nekoliko činjenica. Tužilaštvo za ratne zločine je procesuiralo, otvorilo krivični postupak protiv 105 lica.
U ovom trenutku su optužena pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu 42 lica. Radi se o predmetima gde su obuhvaćene, svim tim krivičnim procedurama, situacije u kojima je stradalo 2.156 žrtava.
Uveren sam da delite moje uverenje i moju veliku želju da dobijemo odgovor na to da li su ova lica kriva za smrt 2.156 ljudi ili ne, i da delite moje uverenje da to nije moguće na drugi način ostvariti nego na sudu.
Uveren sam da delite i moje uverenje da je za nas kao državu i za nas kao građane ove države, ili da obrnuto kažem, pre svega za nas kao građane ove države, važno da mi u Srbiji imamo sposobnost i mogućnost da takva krivična dela do kraja dovedemo ovde u Beograd.
To je odgovor na pitanje zbog čega ovakav zakon kada se, sva je prilika, dovodi do kraja rad Haškog tribunala.
Zbog toga što ovde u Beogradu, ili u Nišu ili u Novom Sadu Srbija, to je moje najdublje uverenje, mora da ima sposobnost da utvrdi da li su oni koji su stradali stradali kriminalnim aktima, da li su stradali kao žrtve počinilaca krivičnih dela protiv čovečnosti ili međunarodnog prava, jer je to važno za svakog čoveka koji u ovoj zemlji živi. Važno je da možemo mi to da učinimo i da bismo to učinili moramo da imamo odgovarajuće instrumente da bi tužilaštvo i sudovi mogli da rade.
Da ne ostane zabuna, u okviru postupaka kojima u ovom trenutku rukovodi tužilaštvo za ratne zločine, odnosno postupaka u kojima oni postupaju kao tužilaštvo nalaze se i postupci protiv Orahovačke grupe, Tuzlanske kolone, čuli ste, videli ste i znate da je velika polemika između BiH i Srbije da li Ilija Jurišić treba da bude prebačen u Sarajevo ili ne. Mi nemamo tu nikakve dileme, jer prosto zakon vrlo jasno uređuje ovu situaciju.
Radi se o Tuzlanskoj koloni, velikom broju mladića JNA, pre svega onih koji su u tom trenutku imali državljanstvo Srbije, koji su stradali prilikom povlačenja iz Tuzle, i Iliji Jurišiću se sudi ovde u Beogradu. I slučaj ''Lekaj'' koji je pravosnažno okončan, u svim tim postupcima su žrtve pre svega srpske nacionalnosti.
Takođe, tužilaštvo za ratne zločine sarađuje sa hrvatskim pravosuđem, iako je ovde bilo i drugačijih pogleda na to pitanje u slučaju ''Lora'', u slučaju Osijek, gde je optužen Glavaš, kao i u slučaju Atifa Dudakovića, koji se nalazi u proceduri u Sarajevu. To su stvari koje su dobre.
Mi naravno vrlo pomno pratimo kako se ti postupci odvijaju, kao što svi prate vrlo pomno kako se odvijaju postupci ovde u Beogradu. To je prirodno i nemamo mi čega se stidimo. Mi kažemo - gledajte, mi smo zemlja koja je sposobna da se bavi procesuiranjem ovih najtežih krivičnih dela.
Ovo je odgovor i na pitanje gospodina Batića, koji je otvorio nekakve slučajeve koji nisu okončani. Naravno da je tužilac za ratne zločine pre svega osoba ili instanca i državni organ koji može detaljno da daje odgovor na ova pitanja, ali je svakako važno reći da se radi na još vrlo značajnom broju slučajeva. Svako za koga postoji osnovana sumnja i osnov sumnje, osnovana sumnja pre svega, da su počinili ova krivična dela, da će biti predmet procesuiranja.
Dakle, gospodinu Krasiću ću u najkraćem roku odgovoriti, četvrtog su poslata sva ona poslanička pitanja sa sednica, odnosno onog radnog dana kada smo raspravljali o zakonu u načelu.
Odgovoriću vam u svakom slučaju na ovo poslaničko pitanje oko zahteva koji je zamenik tužioca Bogdan Stanković uputio, i da vidimo da li se to desilo ili nije i kako tu sve stoje stvari.
Ne ulazeći dalje u pravne dileme, mogu da sa sigurnošću vam iskažem još jednom ono u šta sam duboko uveren, kao ministar pravde Republike Srbije i kao građanin ove zemlje. Za svakog čovek koji u ovoj zemlji živi, za svakog građanina Srbija, za našu decu i za one koji će se tek roditi, od neprocenjive je važnosti da mi sami budemo sposobni da utvrdimo da li je, bez obzira ko, bez obzira koje nacije i koje je vere bio, počinio neko od krivičnih dela ratnih zločina.
Srbija je zemlja koja je duboko ukorenjena na temeljima evropske civilizacije. Ljudi koji u ovoj zemlji žive, i Srbi i nacionalne manjine, jesu ljudi koji duboko veruju u to da je zlo ubijati, da je zlo krasti.
Mi kao građani ove zemlje imamo pravo da utvrdimo šta se to u našoj neposrednoj prošlosti dešavalo. To je zalog za budućnost Srbije i siguran sam da svako od nas ovde, ma koliko se mi politički razlikovali, verujemo u budućnost Srbije. Zbog toga vas pozivam da za ovaj zakon glasate.
