Vraćamo se diskusiji o amandmanima. Reč ima narodni poslanik Željko Vasiljević.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, samo bih da vam kažem, kao neko ko poznaje mnogo ljudi koji su optuženi, osumnjičeni, neki i osuđeni za ono što su činili za vreme rata. Neću da kažem da su svi nevini, ne pada mi na pamet, jer to nije istina. Mnogi od njih su krivi, ali mogu da kažem da su neki nevini, i to dosta njih, samo zbog učešća u oružanim jedinicama stradali i osuđeni na dugogodišnje robije.
Međutim, obzirom da sam govorio o ovom zakonu u načelu, ne bih se vraćao na neke stvari koje sam tada rekao, samo bih da upoznam narodne poslanike o Haškom tribunalu, jer se ovde pokušava stalno dovesti u vezu i analogiju Haški tribunal i Tužilaštvo za ratne zločine Okružnog suda. Pročitao bih vam jedan tekst, da vidite šta je suština haške pravde, šta je suština suđenja za ratni zločin i kako se dolazi do onog odnosa osumnjičenih, optuženih i, još gore, osuđenih, u kojima je preko 85% Srba, 10% Hrvata, 5% Muslimana, a gotovo niko od Albanaca.
Ovo je tekst iz stranih novina. Kaže: "Postavljam nagradno pitanje: koliko je Kosovara u Hagu i koliko ih je osuđeno nakon mnogobrojnih masakra koji su počinili za vreme srpsko-albanskog sukoba na Kosovu?" Znači, ove strane novine i strani novinar priznaje da su Albanci učinili brojne masakre nad Srbima na Kosovu. "Ako se ne varam, nema nijednog. Zašto se posle Albanci ne boje kao mi Hrvati, nisu škrti kao mi Hrvati i, za razliku od nas Hrvata, znaju i gde i kako potrošiti novac i sa što manjom količinom novca postići što veći efekat.
Prema priči meni dosta poverljivih i uvek tačnih izvora, vođstvo Kosova je od svoje dijaspore skupilo 10 miliona evra i poslalo prave pregovaračke mačke u London, svetski centar advokatskog i sudskog muljanja. Tamo su angažovani nekoliko najboljih kancelarija advokata, koji su na tih i mudar način izvukli sve Albance iz Haškog zatvora. Priština je, davno pre Zagreba, shvatila da se politika Haga vodi iz Londona.
Priča li neko danas o Albancima kao o zločinačkom narodu, koji je palio srpske kuće, bacao bombe i dosta participirao u novom sukobu koji je odneo mnoge živote? Naravno da niko ne priča, a cena toga je bila samo 10 miliona evra.
Samo, jer upoređujući sa bačenih stotinak miliona evra, koliko je do sada hrvatska glupa politika potrošila, bolje reći bacila kroz prozor, tih 10 miliona nije nikakva suma. Kada sam povezao neke konce, shvatio sam zašto je Ivan Čermak, nakon što je prodao svoju firmu, odlučio angažovati najbolje engleske advokate" itd.
Znači, suština zašto Albanci nisu odgovorni za zločine koje su počinili je u 10 miliona dolara ili evra koje su dali poznatim advokatima u Engleskoj. Ovo je suština haške pravde.
Suština je da država Srbija nije uradila ništa da zaštiti svoje optuženike, a onda i osuđenike u Haškom tribunalu. Žao mi je što se mi naknadno setimo svega onoga što je trebalo da radimo ranije.
Da li su Srbi za 20 ili 30 miliona evra i angažovanjem pravih lica, pravih advokata, mogli da budu apsolutno nevini? Da li je neko od onih ko je ubijen u Haškom tribunalu, neko ko je dobio robiju od 47 godina na osnovu komandne odgovornosti, mogao da bude spasen i da bude proglašen nevinim za ono što mu je na kraju stavljeno na teret i za šta je osuđen?
Postavljam jedno pitanje koje mi baš nije potpuno jasno, ali možda će poslanici moći da se slože sa mnom i mojim razmišljanjem - zašto sada jačamo instituciju koja, po logici stvari, treba da se kreće ka gašenju i nestajanju, jer su ratni sukobi završeni pre 15-ak ili osam godina, kada je završeno bombardovanje NATO pakta i ubistvo preko 2.000 civila u Srbiji? Odgovor je vrlo jednostavan. Znači, oni koji naređuju kako da se vodi politika u Srbiji, jednostavno su rekli da Srbija mora da preuzme institucije Haškog tribunala, odnosno pošto Haškom tribunalu preti gašenje 2010. godine.
Da je ovo tako, potvrdiću vam čitajući jedan tekst, koji kaže: "Odbrojavanjem Haškom tribunalu je već počelo. Prema odluci Saveta bezbednosti, trebalo bi da zatvori svoja vrata do 2010. godine. Javni obračun dojučerašnjih službenika ovog suda, tužioca Džefrija Najsa i bivše portparolke Florens Artman, kao i informacije koje iz tužilaštva cure posredstvom novinara koji su bili svedoci tog istog tužilaštva, samo doprinose utisku da je reč o instituciji u odlasku, u kojoj vlada izvestan stepen rasula. Možda će i sam generalni sekretar UN Ban ki Mun, pre nego što krajem decembra odluči ko će biti naslednik gospođe Del Ponte na mestu glavnog tužioca, morate da se pozabavi stanjem u sudu ili barem u tužilaštvu".
Gospodo, meni nije jasno zašto mi to sada radimo, da li ćemo i dalje vršiti pritisak na ona lica koja su osumnjičena, ili možda lažno osumnjičena, za ono što su činili, jer mnogi od njih to nisu činili? Da li je cilj svega ovoga da se srpskom narodu oduzme pravo na odbranu? Da li je cilj da se svakom patrioti, koji sutra bude želeo oružjem da brani interese svog naroda i svoje države, pošalje jasna poruka da uvek može, bez obzira šta radio, da se nađe na udaru Tužilaštva za ratne zločine, da se nađe, po komandnoj odgovornosti, odgovoran za nešto za šta možda nije ni znao da se dešavalo u zoni njegove odgovornosti?
Nadam se da će se gospodin general Delić, koga smatram za izuzetnog ratnika i izuzetnog komandanta, uključiti u ovu priču i ispričati vam kakve su njegove mogućnosti da sazna na prostoru od 150 kilometara, na kome je vodio front, šta se sve dešavalo.
Meni je žao mnogih mojih saboraca, koji su danas čak osuđeni samo na osnovu toga što su zaštićenom svedoku pre rata lupili dva šamara i izbacili ga pijanog iz kafane. Danas je Sudu za ratne zločine u Beogradu bila dovoljna izjava zaštićenog svedoka da je taj učestvovao u streljanju ljudi na Ovčari i za to dobio 15 godina, već pet godina kao ratni vojni invalid leži u zatvoru, bez ijednog dokaza i bez ijednog drugog svedoka koji je to potvrdio.
Svi su rekli da tog čoveka nisu videli na Ovčari tog dana. Ali, zato što je zaštićeni svedok potvrdio da je on tamo bio i da ga je tamo video, čovek je dobio 15 godina robije. Daj bože da se izvuče, mislim da neće, čak i u slučaju da postoje materijalni dokazi za to da nije mogao tog dana biti na Ovčari.
Neću pominjati imena, zaista mi nije namera da vršim pritisak na sud, samo vas molim da vodimo računa o tome da se za ratni zločin, koji je unapred osuđen od strane javnosti, od strane pravosuđa, vode jako pažljivo ti slučajevi i da se pokuša prikupiti što više materijalnih dokaza, jer tu su robije ogromne, do 40 godina, sada će maksimalna kazna biti 20 godina za učešće, po starom zakonu.
Zaista bih vas molio da, kada govorimo o Tužilaštvu za ratne zločine i o Sudu za ratne zločine, dobro vodimo računa kakva je težina tih presuda, kakva je težina za potomke tih ljudi koji su osuđeni u ratnom zločinu, kakva je težina tih presuda za njihove porodice i u kakvu poziciju mi dovodimo sve te ljude.
Sada bih vam malo skrenuo pažnju, uzeo sam sa sajta Tužilaštva za ratne zločine, naročito me interesuje ova saradnja koja će umnogome govoriti i potvrditi ovo što sam do sada govorio.
Samo bih pročitao, kaže: Ovo tužilaštvo i tužilaštvo Haškog tribunala, kao dva profesionalna i stručna organa koji imaju isti cilj, to je gonjenje počinilaca krivičnih dela ratnih zločina, razmenjuju podatke, dokumentaciju itd.
Znači, ako je jasno dokazano da je Haškom sudu prioritetni cilj osuda Srba za učešće u ratovima od 1990. godine i 1999. godine, onda mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine ne bi trebalo da ima taj cilj, nego bi trebalo da ima cilj da, pre svega, rasvetli ratne zločine drugih naroda koji su počinjeni nad srpskim narodom. Međutim, to se pretvorilo u suprotnost.
Moram da vam kažem da ovde piše - rezultat saradnje sa Tribunalom u Hagu su, pa između ostalog, predlog Karle del Ponte, glavnog tužioca Međunarodnog krivičnog tužilaštva za bivšu Jugoslaviju, Sudskom veću Haškog tribunala da se Tužilaštvu za ratne zločine ustupe predmeti vukovarske trojke, optuženi Mrkšić, Šljivančanin i Radić.
Verovatno je svima jasno, svim građanima i vama, da ovi ljudi nisu ustupljeni tužilaštvu u Srbiji i da je njima proces okončan u Haškom tribunalu, i da je gospodin Mrkšić osuđen na 20 godina, gospodin Šljivančanin pet godina, gospodin Radić dobio oslobađajuću presudu.
Gospodin Šljivančanin je dobio samo pet godina samo zato što nisu mogli da mu daju manje jer je proveo pet godina u zatvoru.
Moram da vam kažem, ovde piše da im je jedan od glavnih saradnika Ambasada SAD. Znači, nju su posebno apostrofirali među ostalim saradnicima.
Kaže, Vlada SAD, preko svoje Ambasade u Beogradu, podržava rad Tužilaštva za ratne zločine. U više navrata je dostavila tehničku i materijalnu pomoć. Tužilaštvo za ratne zločine i predstavnici američke vlade neposredno sarađuju na predmetima braće Bitići. Ambasador SAD Majkl Polt podržao je rad Tužilaštva za ratne zločine prilikom posete tužilaštvu 29. septembra 2004. godine.
Ne verujem da je američkom ambasadoru interes svog delovanja u Srbiji baš pravda, nego pre da uspostavi takve političke odnose kako bi mogao da za svoju državu i za svoju vladu isposluje što bolju političku dobit, odnosno što bolji benefit. To će najbolje postići ako Tužilaštvo bude vršilo i dalje pritisak prema Srbiji i prema srpskom narodu.
Ovo je za mene bilo zaista vrhunac, neću da kažem cinizma, ali nelogičnosti. Kaže, saradnja sa nevladinim organizacijama: Tužilaštvo za ratne zločine sarađuje sa nevladinim sektorom, posebno (sad obratite pažnju) sa Fondom za otvoreno društvo, Fondom za humanitarno pravo i Beogradskim centrom za ljudska prava.
Potpuno nam je jasno, iz onoga što se prethodnih petnaestak godina dešavalo u ovoj državi, kakav stava prema srpskom narodu i prema interesima srpskog naroda imaju predstavnici ovih nevladinih organizacija.
Meni je jasno potpuno, a nadam se da će i drugima biti jasno, pre svega građanima Republike Srbije kojima se obraćam, da će Tužilaštvo za ratne zločine imati zadatak da nastavi pritisak na srpski narod, da odradi ono što Haški tribunal možda još nije stigao da uradi.
Sad bih malo nastavio šta je Haški tribunal, istina o Haškom tribunalu ovih dana dosta se rasvetljava i šira javnost se upoznaje sa tim.
Sad ću vam pročitati, kaže - istovremeno, na vrhuncu sukoba između Karle del Ponte i Džefrija Najsa, bivši Miloševićev tužilac pozvao je administraciju UN da utvrdi kako je Florens Artman došla do podataka koje je objavila u knjizi "Mir i kazna", koja je u Francuskoj objavljena 10. septembra, a u kojoj ona optužuje Najsa da je na suđenju Miloševiću ispod toge tužioca skrivao svoju glavnu ulogu agenta MI-6.
Ljudi, pa o čemu mi pričamo ovde, ako je glavni tužilac u predmetu protiv Slobodana Miloševića bio agent MI-6, da li vi zaista ili bilo ko u ovoj zemlji veruje da je njegov interes bilo dokazivanje pravde ili ostvarivanje interesa koji su bitni za njegovu državu.
Jasno je, potpuno je jasno, da je Engleskoj pripao uticaj na geostrateški položaj pre svega Srbije i ovog dela Balkana. Meni to stvarno nije jasno kada ćemo se mi otrezniti od zabluda koje imamo da je Haški tribunal...
(Zoran Krasić, sa mesta: Kada DS padne sa vlasti.)
To nisam rekao, gospodine Krasiću, to kad vi izađete recite, ali samo kažem da zaista moramo da dođemo i da se dozovemo pameti da vidimo šta se oko nas dešava, šta je istina i kakve su posledice onoga u šta smo neoprezno ušli i što smo pristali da uradimo pod pritiskom međunarodne zajednice.
Rekao sam i prošli put, i sada vam ponavljam, zaista odnos osumnjičenih, optuženih i osuđenih u Haškom tribunalu zaista nije adekvatan zločinima koji su počinjeni na prostorima bivše Jugoslavije, nego upravo direktno proporcionalan onim 10 miliona evra, angažovanjem najboljih advokata i ostvarivanjem nekih političkih interesa koji su, nažalost, po Srbiju bili pogubni.
S obzirom da ima još amandmana, nastaviću svoju diskusiju.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Željku Vasiljeviću.
Po Poslovniku ili replika? Replika, Vladan Batić.

dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovo je dobronamerna replika ili nešto što je rezultat nekog mog rada, prakse i delovanja, ili stručnog znanja.
Ratni zločini, gospodine Vasiljeviću, ne zastarevaju, i ne možemo sada oročiti pa da kažemo, šta je bilo bilo je, nema veze, to će sada biti ugledni građanin, poštovani, uvažavani i cenjeni. Nije ovde problem ni suda za ratne zločine ni tužilaštva za ratne zločine kod nas, suda u Hagu, ma šta i o jednom i o drugom mislili, odnosno o njihovom radu, postupanju i ljudima koji ih predstavljaju, ovde je problem stanja naše svesti.
Hoćemo li mi priznati da su neki naši sunarodnici činili zločine i da će za te zločine morati da odgovaraju.
Zato mislim da u perspektivi, u budućnosti, nezavisno od toga do kada će trajati Haški tribunal, a vidimo protiv nekih njegovih odluka i Hrvati se bune, demonstriraju, protestuju, čak više nego mi ovde, dakle nezavisno od toga mi se moramo obračunati pravosudno, preko nadležnih pravosudnih institucija, protiv onih naših sunarodnika i naših državljana koji su činili zločine.
Dakle, mislim da se i vi s tim slažete. Ovo sam rekao iz prostog razloga što mislim da treba afirmisati rad Tužilaštva za ratne zločine i suda za ratne zločine, jer to nas na adekvatan način predstavlja u svetu. Ne upuštam se u njihovo postupanje o pojedinim predmetima, jer ne mogu to da činim, nije korektno mešati se u rad pravosudnih organa, ali mi se čini, a inače sam kao tadašnji ministar pravde, i time se ponosim, tvorac donošenja zakona i formiranja tužilaštva i suda za ratne zločine, upravo da bismo svetu pokazali da smo prošli kroz katarzu i želimo da ti ljudi odgovaraju i da sednu na optuženičku klupu.
Naravno, ne bih se bavio pojedinačnim predmetima. Znam da se za Ovčaru sudilo jednoj grupi oficira u Hagu i ne bih se upuštao ni u analizu te presude, da se nekima za zločine na Ovčari sudi pred našim sudom za ratne zločine, ali evo još jednog pitanja kada je već reč o suđenju za Ovčaru, vi ste me ponukali jer ste to pomenuli, to je pitanje i za Tužilaštvo za ratne zločine, a posredno i za ministra pravde - ko je selektirao, a taj čovek ili grupa ljudi imaju ime i prezime, bolesnike, ranjenike ili prisutne u bolnici u Vukovaru, za koje je rečeno da nisu ranjenici, da ne treba da budu u bolnici, koji su onda tokom večeri odvedeni na Ovčaru i streljani?
Ali, setite se kad analiziramo te zločine onog fatalnog snimka iz Trnova, koga se kao čovek svako od nas mora naježiti kad ga vidi, plašim se da često postupamo po onoj narodnoj - daleko od očiju, daleko od srca. Za zločin mora da se odgovara i bolje je da oni, naši sunarodnici i naši državljani, za zločine odgovaraju ovde, pred sudovima i tužilaštvima ove zemlje. Hvala

Zahvaljujem dr Vladanu Batiću. Reč ima narodni poslanik Vidoje Jovanović, po Poslovniku.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, javljam se po članu 226. Poslovnika Narodne skupštine.
Pre nego što budem postavio konkretno pitanje predsedniku Narodne skupštine, želim da obavestim sve narodne poslanike da sam, kao član Odbora za lokalnu samoupravu, od opštine Bogatić dobio pismo, a ono je upućeno iz jednog prostog razloga što se ova opština i njeno rukovodstvo više puta obraćalo Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu oko raspisivanja lokalnih izbora.
Daću kratko obrazloženje. SO Bogatić je podnela inicijativu za opoziv predsednika opštine Bogatić i ona je održana 11.03.2007. godine. Opoziv nije uspeo. Vlada je raspustila SO Bogatić 20.04, a 28.04. odluka je stupila na snagu.
Član 113. stav 3. Zakona o lokalnoj samoupravi decidno kaže da predsednik Narodne skupštine, nakon isteka roka od tri meseca, u obavezi je da raspiše lokalne izbore.
Ispunjen je i drugi uslov da nema raspisivanja izbora ako je do lokalnih izbora ostalo šest meseci. Ovde se radi o dva uslova. Prošla su tri meseca, a nema zakonske mogućnosti da bude izbora za manje od šest meseci.
Imajući u vidu da je izbore trebalo raspisati 28. juna 2007. godine, kao narodni poslanik i član Odbora za lokalnu samoupravu, postavljam direktno pitanje predsedniku Skupštine - da li će ispoštovati Zakon o lokalnoj samoupravi, član 113. stav 3, i raspisati izbore za skupštinu lokalne samouprave u Bogatiću? Ti izbori sigurno će omogućiti da opština Bogatić normalnije funkcioniše.
Tamo je odnos, pretpostavljam, između Privremenog veća i predsednika opštine onakav kakav jeste i da je dobar ne bi došlo ovo pismo. Još jednom, ovo pismo ćemo proslediti Odboru za lokalnu samoupravu i njenom predsedniku gospodinu Palaliću, i da on zauzme ovaj stav.
Još jednom ponavljam, i da što pre dobijemo odgovor: da li će predsednik Narodne skupštine raspisati izbore, u skladu sa članom 113. stav 3. Zakona o lokalnoj samoupravi, u opštini Bogatić? Zahvaljujem.

Zahvaljujem narodnom poslaniku. Reč po Poslovniku ima narodni poslanik Željko Vasiljević.

Član 101. stav 1. Gospodine Batiću, zalaganje za osudu zločinaca nije neka velika mudrost i nešto što se ovde razlikuje.
Nema nijednog poslanika koji nije za to. Mi kao učesnici rata, i ja kao ratni vojni invalid, najviše se zalažemo za osudu zločinaca. Oni koji su počinili ratne zločine moraju da odgovaraju za ono što su počinili. Apsolutno se slažem s vama da to treba da rade domaći sudovi. Tu smo potpuno na istoj stvari, da raščistimo.
Ima tu jedna stvar - ali. Ako u Haškom tribunalu imate odnos optuženih 85-10-5, možda i nepovoljniji po Srbe, a odnos dosuđenih godina daleko lošiji, to onda nije pravda. Taj odnos nije izazvan direktno težinom i brojem učinjenih zločina, nego upravo nekim drugim faktorima. O tome želim nešto da kažem.
Znači, da ne bude da se zalažem sada da ne odgovaraju. Ne, jer su meni, kao ratniku, kao čoveku koji je za Srbiju i srpski narod bio spreman da položi život, mada to zvuči patetično, ali to je istina, naneli najveću štetu.
Nisu mogli da nanesu štetu onim dezerterima i onim izdajnicima koji su pobegli od poziva da brane svoj narod i svoju državu, nego samo nama koji smo učestvovali.
Zato je naša osuda tih zločina mnogo teža i mnogo glasnija nego što vi mislite i nego što vi to želite da čujete.
Ali vas molim da se tužilaštvo i sud za ratne zločine ne upotrebljava u političke svrhe na taj način što će određene pojedince osumnjičiti, pošto će naći zaštićene svedoke koji će moći da pričaju šta god hoće, i da se bez provere materijalnih dokaza veruje svedoku i da se neko osudi 15 godina samo na izjavu zaštićenog svedoka. Gospodine Batiću, to je ogromna osuda za potomke tog čoveka. Da li su oni to zaslužili, to je posebna priča.
O tome pričam, da ovaj sud i ovo tužilaštvo mora da vodi strogo računa o tome šta radi, mora da vodi računa o tome da su njegove odluke vrlo, vrlo politički značajne. Ako naše tužilaštvo bude isključivo osudilo naše ratne zločince, za šta se zalažem, a ne bude pokrenulo postupke, a što ću vam govoriti kasnije, protiv drugih, onda je i to deo političke priče. Hvala.

Zahvaljujem. Pošto se više niko ne javlja od poslanika po ovom amandmanu, idemo na član 2.
Na član 2. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, gospodine Krasiću.

Gospodine Petroviću, vama je zapala teška uloga da branite nešto što ne može da se brani. Mi smo u načelnoj raspravi malo dohvatili ovu temu, šta sve ne valja u ovim vašim izmenama i dopunama ovog ionako lošeg zakona.
Sada bih se skoncentrisao na član 2. i amandmanom tražim da se taj član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine briše. Tim članom vi dodajete novi član 13a, a on u prevodu znači prisluškivanje, praćenje lica za koja postoji neka sumnja da eventualno oni pomažu neko lice za koje, takođe, postoji eventualno neka sumnja da su izvršili neki ratni zločin.
Po svojoj suštini, ovo krivično delo - pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela - spada u grupu krivičnih dela protiv pravosuđa, ne spada u delo ratnog zločina koje je regulisano prethodnim tačkama tog člana 2. osnovnog teksta zakona. To sam vam objasnio.
Zašto smatram da ovakve mere ne bi smela država da primenjuje prema ovim licima? Da ne filozofiram mnogo, evo daću vam malo kasnije službenu belešku o obaveštenju primljenog građanina. Službena beleška je od 27. septembra 2007. godine.
Policiju je obavestio gospodin Ristić Stanko da ga prate neka lica, znači pre nego što ste doneli ovaj zakon, ova izmena još nije stupila na snagu, to je valjda svima jasno. Ali, vi primenjujete taj zakon. Radi se o licu koje je osumnjičeno da pomaže Ratku Mladiću. Znači, nezavisno od zakona vi njega pratite.
On sada navodi i broj kola, i kada su ulazili u stan, i na koga sumnja itd. Gospodine Petroviću, izvolite (daje papir ministru), neće gospodin Petrović da baci kada ja dam to.
Moja poruka za ljude koji su obuhvaćeni ovom intervencijom u okviru zakona. Vrlo efikasno sredstvo za borbu protiv onih koji vas prisluškuju, prate, snimaju itd, jeste da se naoružate strpljenjem, da malo trenirate i kada vidite da vas prate, onda im ponudite sladoled. To je radio Vojislav Šešelj u vreme kada je bio proganjan krajem osamdesetih godina.
Da, čuvena operativna akcija Indeks, i on se naglo okrene, uhvati ove iz državne bezbednosti i on kaže, hoćete sladoled, i oni jadnici morali da jedu sladoled da se ne bi videlo da prate Vojislava Šešelja.
Imam još efikasnije sredstvo u borbi protiv onih što prate. Svake godine kada je nova godina njima čestitam novu godinu preko telefona i pobrojim malo familije. Lepo im kažem, vi šestoro što slušate – a danas je to toliko moderno da svaka šuša može da obezbedi aparaturu za prisluškivanje, trenutno je nabavka za BIA, da znate; znate da moram sve da znam; znači, postoji mogućnost sa daljine, preko ovoga, preko onoga itd. – e, njima sam lepo rekao, aman ljudi, pa dogovorite se neka jedan sluša pa neka fotokopira to u šest primeraka. Što šestorica, šest službi, ima da se poubijate međusobno.
Naravno, ovim voajerima što moraju da slušaju, uvek im kažem na telefonu da, dok oni slušaju – pošto je ''uher'' više izbačen iz upotrebe, da znate, onaj magnetofon za snimanje, onaj trakaš, mada je najpouzdaniji za prisluškivanje – kažem im neka obrate pažnju gde su im žene, gde su im deca itd. To deluje malo smešno, ali to je vrlo ozbiljna stvar.
Sad da se vratimo na ovo šta nam je demonstrirala Vlada ovim predlogom zakona. Ona nam je demonstrirala da ne zna šta je jatak, a šta je jadac.
Objasniću vam i šta je jatak, i šta je jadac. Za ono što se zove jatak važno je Đurđevdan i Mitrovdan, i to su oni koji su štitili narodne tribune, hajduke, koji su se borili kao, da sad ne pričam o poznatim likovima iz zapadne Evrope, gde su se borili po nekim šumama za prava naroda gde tlači neki gospodar itd. To je otprilike u narodnoj epskoj poeziji vrlo časno biti jatak nekom narodnom heroju. U tom delu vas podržavam, imate lepo tumačenje toga.
Međutim, dobili ste jadac. Zašto ste dobili jadac? Prema ovom vašem zakonu ako se bude glasao, i ako vi budete glasali za ovo što je gospodin Petrović ovde zadužen da brani, samo da vas podsetim, protiv Ratka Mladića je prva optužnica podignuta 24. jula 1995. godine, pa je ona izmenjena 16. 11. 1995. godine.
Tada se Ričard Holbruk hvalio kako je dobro što su doneli i što su formirali sud za ratne zločine, jer su na taj način izbegli da na dejtonskom sastanku učestvuju Karadžić i Mladić. Čak se hvalio u to vreme i onaj predsednik suda. To je prvi dokaz da je to čisto politički sud.
Znači, ono što je gospodin Batić pričao o stanju svesti nacije, vežite mački o rep. Mi se nalazimo na terenu prava, a ne na terenu razumnog rasuđivanja ili stanja svesti. Ako imaju problema sa stanjem svesti, postoje druge institucije, Narodna skupština nije mesto gde se razmatra kakvo je stanje svesti gospodina Batića. Ovde i vrlo konkretno treba da pričamo o zakonu.
Idemo dalje. Nalog za izručenje gospodina Ratka Mladića je predat Saveznoj Republici Jugoslaviji, gospodine Petroviću, 25. jula 1995. godine i 16. novembra 1995. godine, to znači 12 godina postoji nalog i vi ste nasledili taj nalog, gospodine Petroviću.
Idemo dalje. Izveštaj Vojno-bezbednosne agencije dostavljen je i prezentiran od strane Ministarstva odbrane Vrhovnom savetu odbrane januara 2006. godine. Ko je bio u Vrhovnom savetu odbrane januara 2006. godine? Bulidža. Ko je bio ministar odbrane? Kadar Nataše Kandić, patolog Zoran Stanković. Šta se tu konstatuje? Tu je izvršena rekapitulacija kretanja gospodina Mladića od jula 1995. godine pa nadalje, službena tajna, ne smem dalje da pričam.
Idemo dalje, šta mogu da pričam. Iz tih dokumenata vidi se da je general Mladić do kraja marta 2002. godine bio aktivni oficir Vojske Jugoslavije, kada je penzionisan u činu general-pukovnika. Ko je bio marta 2002. godine ministar odbrane, ko je bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije, ko je bio vrhovni komandant? Oni, gospodine Petroviću, koji su vas naterali da vi crvenite ovde, Boris Tadić, Vojislav Koštunica, politički otac i politički sin, dvojac bez kormirala, van svake razumne sumnje.
Idemo dalje. Kako ste došli do podataka da treba da se gone jataci? E, tu je sad pravni jadac. Šta su elementi bića krivičnog dela - prikrivanje učinioca posle izvršenog krivičnog dela, pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Da li možete vi to da primenite na ove koji su navodno kuvali kupus, navodno nekada bili zaposleni u Kancelariji Republike Srpske u Beogradu i da li vi uopšte, gospodine Petroviću, znate šta piše u članu 333? Znate? Onda da vam pročitam poslednji stav. Kako možete decu, ženu i rodbinu eventualno nekog učinioca nekog krivičnog dela da gonite, da proganjate, da privodite, kada su deca dužna da kriju roditelje i niko ne sme da ih pozove na odgovornost zbog toga?
Gospodine Petroviću, ne daj bože da nešto uradite, neko krivično delo, pa vaši najmiliji su dužni da više vole vas nego da poštuju zakon.
Nema tog zakona koji ulazi u rodbinske i porodične odnose na tako brutalan način kako vi želite ovo da primenite. Ako je neko izvršio krivično delo, pa ga krije žena, deca, rodbina, oni to rade potpuno legalno i legitimno. To piše u propisima. Znate šta, to što vi ne znate, to je vaše bogatstvo, a nemojte mene sada da terate da vam sad citiram zakon, Ustav, propise itd. Znam da imam veliki broj fanova među demokratama, vi uporno sedite tu i to cenim što uporno sedite.
Znači, to se zove pravni jadac. Gospodine Petroviću, pre nego što bilo kog građanina u Republici Srbiji mislite da učinite sumnjivim da je navodno nekog prikrivao, kažem vam da bi ta akcija uopšte mogla da se vodi, prvo morate da uhapsite Radeta Bulatovića, pa drugi koga morate da uhapsite jeste Zoran Stanković.
Naravno, one pred-pred., Tadića i Koštunicu, ne smete da hapsite, čuva ih imunitet, ali ovu dvojicu morate da uhapsite da ispitate, pa kada sa njima završite i kažete da oni ništa nisu krivi za ovo delo koje vi ugrađujete – pri tom ste ovlašćeni sad, ako vam prođe ovaj zakon, da i njih prisluškujete; sad mi samo kažite kako ćete Bulatovića da prisluškujete – onda možete na Đoga, na Vaskovića, na Ristića, na Krasića, na Vjericu, tek onda.
Znači, to je preduslov da biste vi mogli da primenjujete ovaj zakon. Vjericu možete da pitate za kupus, mene možete da pitate za automobilske gume, ali ovu dvojicu mora da ispitate na sve okolnosti.
Samo da vas podsetim, gospodine Petroviću, Vlada Republike Srbije treba da naruči film ''Karlina lista''. Taj film je završen 2006. godine, pošto Karla pati to, znate, da je ona neka mačka, ona sve nešto završava itd, i ona je napravila žena film o sebi.
Kupite taj film, on je učestvovao na nekim takmičenjima, oni u Hagu luduju zbog tog filma, kažu da je to nenormalno, ali vam preporučujem da kupite to, da podelite svim članovima Vlade, svim članovima Demokratske stranke i svim nevladinim organizacijama, da vidite kako Karla del Ponte u avionu komentariše ko ste, šta ste i čemu joj služite.
Pije šampanjac lepo sa svojim sekretarom i kaže - jesi li video kako onaj Koštunica muva nešto, kažem mu: Zorana Stankovića da postaviš za ministra odbrane, on mi je obećao, pošto je kućni prijatelj sa Ratkom Mladićem, da će da isporuči Mladića. Znači, nema tu transformacija vojske, nema ništa, nego da se isporuči Mladić.
Nema, vidite, više priče o Karadžiću. Sad i Karla traži da se istraži. I napadaju, koga, ni jadnog ni dužnog, Vladu Nadeždina, svedoka koji je bio, pa je video čovek i ko je potpisao, zašto je potpisao, kako je potpisao.
Koga dalje još napadate? Jadnu ovu ženu sudiju što je uvatila zakon da primenjuje. Šta vam je ona kriva?
Pa kriva, jer njena presuda ima nekih nedostataka. S obzirom da pobegoše ovi moji iz Čedine stranke, e sve sam uprskao, da vam kažem oko ovih postupaka ovde, pa to je javna tajna.
Gospodine Petroviću, kako može čovek sa pseudonimom Krvavi Bora da bude svedok saradnik, objasnite mi, molim vas. Znate da čovek trune u zatvoru, a da nema nijedan dokaz protiv njega. Čak ima dokaz, došao Hrvat iz Hrvatske i kaže - aman ljudi, što njega optužujete, on meni spasio život. Ali, Sem Nazaro, Nataša Kandić i da ne ređam ove Engleze koji se kriju, oni zapeli, mora neki materijal da bude protiv ovoga. Znači, nije tu problem stanja svesti kod gospodina Batića, ovde je problem sa činjenicama. Niko nema pravo da štiti ratnog zločinca, ali to ne znači da možete svakoga da proglasite da je ratni zločinac.
Što niste pročitali tekst ili knjigu gospodina Ivaniševića, Ljiljane Bulatović ili ovaj tekst koji je objavljen u ''Glasu javnosti'' 23. oktobra, koji je napisao Vlada Nadeždin, da vidite šta je to pozadina Srebrenice, a ne da se izvinjavate za sve i za svašta. Kada kažem da se izvinjavate za sve i za svašta, nemam nameru ništa da omalovažim. Morate da nađete neku meru, van razumne sumnje, logičnu meru.
Znači, dao sam pouku budućim osumnjičenim kako da se obrane od ovih što ih prate. Možete slobodno da ih bijete, jer to rade nelegalno. Ja ih jurim, da vam kažem pošteno. Mene su skoro pratili, sustigao sam ih i rekao - pozovite Radeta Bulatovića i kažite mu da je najveći narkodiler u Srbiji.
Da kažem ovim ljudima što idu na Odbor za bezbednost: nijedan izveštaj BIA-e nemojte da prihvatite ukoliko ne počinje sa rečenicom - zahvaljujući BIA-i nema droge u Srbiji. Dokle god ima droge u Srbiji, BIA diluje drogu.