Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov,  zatim Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, uvaženo predsedništvo, kao što ste već čuli od gospodina Varge, LSV i poslaničkog kluba Vojvođanski poslanici neće podržati tekst Predloga zakona, naravno da smo svesni da je to obaveza koju Republika Srbija mora da preuzme na sebe u cilju evropske integracije, mislim da je jedno od osnovnih obeležja LSV to što se zalaže beskompromisno za evropske integracije.

Međutim, naš problem sa tekstom ovog predloga leži na strani 49. U pitanju su tri i po reda koja su sporna, a pošto je država toliko pridala značaj tome, mogu i pročitati sve: ''Ugovorne strane priznaju neophodnost efikasne, efektivne i održive socio-ekonomske reintegracije povratnika – građana Srbije. One potvrđuju svoju nameru da ulože veće napore, između ostalog i finansijske, da podrže takvu reintegraciju, uzimajući u obzir finansijsku podršku Zajednice u tom procesu''. Ovo, dame i gospodo, gospodine Jočiću, ne znači ništa.

Pre ovog sporazuma morao je biti usvojen ozbiljan strateški dokument koji bi se bavio ovim pitanjem. To bi mogla biti strategija za reintegracije ovih lica ili bar strategija migracione politike ili bilo šta drugo. Ukoliko naša Vlada nije u stanju sama to da smisli, mogla je pogledati kako su sličan problem rešile zemlje u okruženju koje su, takođe, kao Republika Srbija, imale obavezu da readmisijom prihvate lica koja su njihovi državljani, a nezakonito borave u zemljama EU.

Taj dokument koji je morao biti usvojen trebalo bi, isto tako, da definiše korak o reintegraciji i neophodno stvaranje uslova za povratak. Ti uslovi su mogućnost dobijanja osnovnih dokumenata, rešavanje pitanja smeštaja, imovine, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, stvaranje mogućnosti za zapošljavanje, obrazovanje i omogućavanje pristupa drugim pravima. Sve je to readmisija, a za vas je izgleda readmisija samo potpisati nešto. Ova skupština će, naravno, kao i vladajuća većina, ne dovodeći u obzir za šta glasaju, glasati. Tu se za vas priča završava, a što govori koliko ćete brinuti o građanima koji će doći u Republiku Srbiju. Bojim se da je to isto koliko brinete o grđanima koji trenutno žive u Republici Srbiji, a što je zaista sramotno.

Dalji problem koji LSV sa ovim predlogom ima jesu preporuke UNHCR, dokument iz marta 2005. i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz novembra 2003, koja eksplicitno ističu stavove da povratnici i pripadnici manjina sa Kosova i Metohije ne bi trebalo da se vraćaju u druge delove Srbije, u tom momentu kada su te odluke rezolucije donete, tada Srbije i Crne Gore.

Dalje pitanje, ko će se baviti reintegracijom tih povratnika sada kada nema ministarstva za ljudska i manjinska prava. Opet pokazujete koliko vam to pitanje nije bitno, inače biste možda i glasali za predlog LSV prilikom izbora Vlade da se takvo ministarstvo napravi, ponovo i ponovo se pokazuje potreba za postojanjem takvog ministarstva.

Sada da pogledamo šta je sve readmisija i šta Vlada sve zaboravlja. Dakle, readmisija je unapređivanje saradnje i razmene iskustava sa svim državama u regionu u vezi sa pitanjima integracije povratnika. Readmisija je uspostavljanje saradnje između različitih državnih institucija i lokalnih samouprava radi koordiniranja različitih programa pomoći. Readmisija je razvijanje strukturalnog programa koji bi podržale međunarodne institucije, vodeći računa o uključenosti lokalnog ugroženog stanovništva u ove projekte. Readmisija je obezbeđivanje bolje informisanosti svih institucija u međunarodnim standardima, u oblasti readmisije.

Readmisija je formiranje baze podataka o broju i strukturi povratnika po opštinama. Readmisija je ojačavanje koordinacione uloge države u procesu integracije povratnika. Readmisija je preuzimanje mera informisanja i edukacije zaposlenih u ustanovama na nivou lokalnih zajednica radi bolje integracije povratnika. Readmisija je osiguravanje da se merama za integraciju ne stvara jednakost između povratnika i lokalnog stanovništva.

Readmisija je prilagođavanje informativne kampanje stvarnim potrebama povratnika, vodeći računa o kulturnim i jezičkim barijerama sa kojima se oni evidentno sučeljavaju. Readmisija je informisanje javnosti u readmisiji o problemima povratnika. Readmisija je identifikovanje ugrožene grupe među povratnicima. Readmisija je uspostavljanje olakšane procedure za izdavanje dokumenata.

Meni je žao, vi čitate novine umesto da slušate predloge poslanika. Da li možete da saslušate, molim vas?

Readmisija je strategija za stambenu izgradnju i zakonska rešenja o socijalnom stanovanju i readmisija je predviđanje rešavanja stambenih problema istih tih povratnika. To je dalja koordinacija između nadležnih organa u rešavanju dugoročnih potreba sa smeštajem i najugroženijih grupa među povratnicima. Readmisija je obezbeđivanje dodatnih sredstava opštinama radi stambenog zbrinjavanja Roma.

Readmisija je informisanje povratnika o mogućnosti korišćenja besplatne pravne pomoći u vezi sa imovinskim pitanjima. Readmisija je edukacija u sudovima. Readmisija je sprovođenje istraživanja o položaju povratnika, kako bi se saznao broj povratnika koji živi u siromaštvu.

Readmisija je omogućavanje režima prenosa zdravstvenih kartona povratnika iz inostranstva. Readmisija je osiguranje da se proces readmisije obavlja sa punim poštovanjem osnovnih ljudskih prava i, na kraju, readmisija je omogućavanje i učenje srpskog jezika pre početka ili nastavka daljeg školovanja.

Vlada smatra da za sve ove zadatke nisu potrebna finansijska sredstva. To očigledno pokazuje da Vlada nema ama baš nikakvu nameru da sprovede ovaj ugovor koji ova skupština treba da potvrdi. Nema nameru da se bavi reintegracijom ovih lica, a u prilog tome govori i vladajuća većina koja je glasala protiv zakona, odnosno antidiskriminacionog zakona, tako da imate nameru da diskriminišete građane ove zemlje na osnovu njihovih različitosti, a mislim da biste podržali i zakon o antidiskriminaciji i sve drugo.

LSV ne može podržati ovakav zakon dok Vlada ozbiljno ne pristupi njegovom sprovođenju i dok ne donese dokument kojim će se temeljno i strateški baviti reintegracijom ovih lica, dok ne pokaže i obezbedi sredstva za njihovu reintegraciju i dok ne pristupi ozbiljno ovom zaista važnom problemu. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Milica Radović, a zatim Rajko Baralić.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, na početku svog izlaganja moram da izrazim zadovoljstvo što smo mi ipak na vreme u situaciji da raspravljamo o ovim izuzetno važnim predlozima zakona iz tzv. belog šengenskog paketa. Nadam se, i verujem, da će svi poslanici ovog parlamenta uložiti potreban napor da ove zakone i predloge usvojimo do 8. novembra ove godine, jer se tog datuma održava sednica Saveta ministara EU koji treba da daju akt formalne potvrde na sporazum o viznim olakšicama sa Srbijom.
Naime, važno je istaći i da je sporazum o viznim olakšicama 24. oktobra usvojen na plenumu evropskog parlamenta po hitnom postupku, po proceduri koja ne zahteva ratifikaciju od strane svih drugih država članica. Važno je da mi ove zakone usvojimo do 8. novembra ove godine i da na taj način pokažemo koliko nam je stalo da našim građanima omogućimo da lakše, po prilično olakšanoj proceduri, mogu da putuju u EU i po prilično olakšanoj proceduri da dobijaju vize. Kao što je ministar rekao, ovo je jedan međukorak ka konačnom stavljanju Srbije na belu šengen listu i mislim da je neophodno da svi poslanici ovo imaju na umu.
Olakšice, a što se tiče Predloga zakona, odnose se na samo vreme trajanja vize koje podrazumeva da će se ona od sada, odnosno trenutka kada ovaj sporazum stupi na snagu, a nadam se da će biti početkom sledeće godine, vize izdavati sa dužim vremenskim rokom trajanja. Neće biti potrebno da podnosimo toliko veliki broj papira kada apliciramo za samu vizu, već će ta procedura biti i te kako pojednostavljena.
Ono što je važno, na šta se olakšice odnose, jeste zadržavanje cene za naknadu za izdavanje vize od 35 evra. Olakšicama su obuhvaćeni poslovni ljudi, advokati, lekari, studenti, učenici, naučnici, sportisti, građani koji odlaze na lečenje u inostranstvo, građani koji odlaze u turističke ili rođačke posete. Vizne olakšice predstavljaju i put brže integracije zemalja zapadnog Balkana u EU.
Sporazum o readmisiji, koji je druga tačka dnevnog reda, jedinstven je instrument ili novi instrument EU kojim ona kontroliše migratorna kretanja na svojoj teritoriji.
Najveći deo međunarodne emigracije, svega 65 miliona, sada se nalazi na tlu Evrope. U Irskoj već sada 10% stanovništva je rođeno izvan granica Irske. U Španiji taj broj danas iznosi 11%. Od 2004. godine u Velikoj Britaniji se uselilo 600 hiljada doseljenika, odnosno emigranata i to predstavlja jedan od migratornih talasa ikad zabeležen u istoriji Velike Britanije.
Prema podacima UN, u zemljama u razvoju stopa prirodnog priraštaja stanovništva je šest puta veća od stope prirodnog priraštaja stanovništva u razvijenim zemljama. Samim tim, podrazumeva se da se na taj način stvara jedan veliki talas migranata koji čekaju trenutak da se dosele u bogate zemlje. Upravo zbog toga ovo govorim koji je stav Evrope po pitanju Sporazuma o readmisiji i koliko je on važan da se regulišu migratorna kretanja na njenom tlu.
Novi emigranti doprinose razvoju ekonomije jedne zemlje. To najbolje pokazuje slučaj Amerike, gde je 90% emigranata zaposleno u poljoprivrednom sektoru. Samo da podsetim da je Amerika jedna od retkih zemalja koja nije uvozno orijentisana kada je, npr, proizvodnja hrane u pitanju.
Naravno, sa druge strane, priliv emigranata izaziva neke negativne posledice. Domaće ili lokalno stanovništvo izražava jednu opravdanu bojazan da će njihova radna mesta biti na taj način ugrožena, a poznato je da emigranti sa sobom donose i određeni kriminal, a samim tim i nesigurnost.
U slučaju država zapadnog Balkana, potpisivanje Sporazuma o readmisiji je u uskoj povezanosti sa potpisivanjem Sporazuma o viznim olakšicama. Radi se o jednom recipročnom sporazumu, kada je Sporazum o readmisiji u pitanju.
Mi ovim sporazumom imamo obavezu da, kao država, prihvatimo i primimo sve naše državljane koji ilegalno borave na teritoriji EU ili kojima je osnov za boravak u EU prestao, kao i državljane trećih država, odnosno lica bez državljanstva koja su na tlo EU došla sa teritorije Srbije.
Od 1998. godine Srbija je Sporazum o readmisiji potpisala sa 15 evropskih zemalja. Po nekim informacijama koje sam pronašla, do sada je u Srbiju vraćeno oko 18 hiljada povratnika, a očekuje se da će njihov broj biti oko 50 hiljada do 100 hiljada. Istina, to je veliki broj, ali je država već pokazala samim ovim zakonom i namerom koju je Vlada izrazila, da će biti obezbeđena sva pravna, psihosocijalna, informativna i ekonomska pomoć za reintegraciju povratnika u samo društvo.
Zemlje EU su od marta 2003. godine do danas u našu zemlju uputile 23.887 zahteva za vraćanje srpskih državljana koji nelegalno borave u tim zemljama. U toku 2006. godine iz Nemačke je deportovano 1.884 naših državljana, a 3.282 se vode kao politički azilanti. Među njima je, naravno, najviše Roma - 43%, Albanaca - 37%, a Srba je samo 2,5%.
Dosadašnja praksa primene bilateralnih sporazuma o readmisiji, koje je Srbija potpisala sa drugim zemljama, pokazala je da je neophodno obezbediti materijalne i tehničke uslove za reintegraciju povratnika u društvo. Zbog toga je, na predlog naše strane, prilikom potpisivanja ovog sporazuma insistirano da se, pored Sporazuma o readmisiji, uvede jedna nova zajednička izjava kojom se EU obavezuje ili izražava nameru, kako precizno stoji u datoj izjavi, da ekonomski pomogne reintegraciju povratnika u društvo.
Zaključivanje ovog sporazuma predstavlja bitan preduslov za stavljanje Srbije na belu šengensku listu, a samim tim i za bržu integraciju Srbije u EU. Zbog toga je neophodno glasati za ove zakone, ne samo glasati, nego imati na umu da je 8. novembar datum do kada bi trebalo ove predloge zakona i usvojiti. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a zatim Gordana Čomić.

Gospodine Albijaniću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPS i poslanici u ovom domu glasaće za jedan od ova tri zakona, a to je ovaj koji se odnosi na vizne olakšice, ali neće glasati za ove druge. Dozvolite da objasnim zašto.
Podsećam da je 2005. u ovom domu održana zajednička sednica Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za Srbe izvan Srbije. Predsedavao je gospodin Proroković, koji je tada bio predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju, a sada je državni sekretar za Kosovo i Metohiju.
Toj sednici su prisustvovali i ljudi iz Komesarijata za izbeglice, gospodin Dabetić i veliki broj narodnih poslanika. Tada je tamo otvorena, između ostalog, ova tema.
To je ono što je gospodin Milisav Petronijević hteo da pita vas, gospodine ministre, a odnosi se na član 21.
Šta precizno znači readmisija u odnosu na lica koja su sa prostora koji su sada pod okriljem Rezolucije 1244? Da li će ta lica biti vraćena na Kosovo i Metohiju ili, kako je 2005. na sednici Odbora bilo naznačeno da će se i Srbi i Albanci sa Kosova i Metohije, po ovom postupku, vraćati na teritoriju Srbije, koju mi danas, nažalost, nazivamo Srbijom, a Srbija jeste i Kosovo i Metohija i sve drugo što je u granicama Republike Srbije?
To je veoma važno pitanje, jer je tada izražena bojazan da bi, po prirodi stvari, Albanci koji su sa Kosova i Metohije trebalo da se nasele u opštine tzv. preševske doline i da će se oni na taj način lakše resocijalizovati i lakše uklopiti.
Vrlo precizno pitam, nisam rekao da su ova dva odbora tako zaključila, već sam rekao šta je bila tema na ovom odboru, uzmite stenograme, dobro se sećam te sednice, trajala je veoma dugo. Nakon toga je gospođa Miščević iz Kancelarije za pridruživanje Srbije EU imala izvesne bojazni u ovom smislu kao što govorim danas. Dakle, tražim precizan odgovor s tim u vezi.
Inače, da kažem, ko su, u stvari, lica koja su sada predmet readmisije. To su lica koja su, praktično, ekonomska emigracija iz Srbije. Neki od njih su iz ovih ili onih razloga otišli iz Srbije, neki su nelegalno izašli iz Srbije, neki su nelegalno išli preko Srbije u druge države, neki su tražili politički azil i dobili su ga.
Lica koja imaju politički azil u jednoj zemlji nisu lica koja nezakonito borave u toj zemlji i nadam se da ta lica neće biti predmet readmisije ili, kada im istekne azil, ne znam kako se te stvari regulišu na osnovu zakona. Dakle, za nas je to veoma važno pitanje. Ovi drugi su se snašli.
Nemam ovde muku da kažem da se radi, nažalost, o osobama iz najtežeg socijalnog miljea, da su to uglavnom lica bez kvalifikacija, da su to lica koja su tamo u formalnim i neformalnim brakovima uvećala svoju porodicu, da država danas ima odgovornost, u smislu da to jesu njeni građani, da ih ovde integriše.
Želim da kažem da su zemlje EU, koje jesu najveći krivci za ekonomske razlike u regionu, proizvodeći sirotinju u Srbiji, ekonomskim sankcijama i blokadom, direktno doprinele da ovaj proces ide tamo, a danas, sa kamatom, taj proces ide ovamo.
Dakle, vraća se više tih lica, koji su potpuno ekonomski, socijalno, dezorijentisani, koji apsolutno nisu u stanju da se sami izbore za svoj položaj i to je pilula, koju Srbija mora da proguta, zato što to prosto jeste tako.
Mi ovde imamo izvesne ograde u pogledu dinamike, u pogledu broja ljudi, u pogledu lica koja su preko naše zemlje ostvarila ovo pravo, a mi ne možemo da iskontrolišemo, recimo, koliko je Albanaca iz Albanije, koristeći se teritorijom Srbije u ono vreme, napustilo našu zemlju, da li će oni biti sada vraćeni u Srbiju ili Albaniju itd. To su veoma veliki brojevi, u toj grupi se nalaze i lica, koja su, nažalost, predmet trgovine ljudima. Nadam se da ćemo sutra biti oprezni u vezi s tim.
Dakle, to su razlozi, koji nas rukovode da ne možemo da glasamo. A vas, gospodine ministre, molimo da pojasnite ovo u vezi sa članom 21. Hvala vam.

Hvala gospodine Baraliću. Reč ima narodni poslanik gospođa Gordana Čomić, a zatim Radovan Milovankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, retko koja rasprava kao ova, o dva naizgled tehnička sporazuma, o viznim olakšicama i o readmisiji, tako jasno odslikavaju najčešće dubinu naših stereotipa, naših predrasuda i našeg neznanja o temi koja je u srži oba sporazuma, a to su ljudska prava.
Oba sporazuma u suštini regulišu ljudsko pravo na slobodno kretanje i naša ljudska građanska prava na postojanje države, koja nas štiti, a koje finansiramo, i ako je ne finansiramo dovoljno je da smo joj državljani.
Evropske integracije, dakle, ključni deo evropskih integracija kao procesa, i jeste, razgovori o ovakvim temama, često mnogo više, nego što su tehnički sporazumi, napredovanje na tržištu, u javnim finansijama, u borbi protiv korupcije, u svemu onome što treba da bude jedna zdrava, fina, pristojna država, koja služi svima nama kao njenim građankama i građanima.
Odakle nam stereotipi i predrasude i odakle nam neznanje kada su u pitanju ljudska prava. Od nedovoljno informacija o tome šta su ljudska prava i od nedovoljno primera, da su ljudska prava dobar mehanizam za sve nas, bili u nevolji ili ne, a pogotovo da je važno braniti naše građansko ljudsko pravo na državu koja će nas poštovati.
Prvi sporazum o kome je reč, Sporazum o viznim olakšicama, u svojim odrednicama, potpuno nezavisno od toga da li mi imamo rok, a imamo ga, jer će 8. novembra evropski parlamentarci glasati za ratifikaciju ovog sporazuma, da bi naši građani i građanke mogli od 1. januara po olakšanom režimu da koriste kapacitet ratifikovanog Sporazuma o viznim olakšicama, dakle, prva stvar je, šta je korpus ljudskih prava u tom sporazumu?
Neću da sedim pred ambasadama sa beskonačno mnogo papira i da me četiri puta vraćaju, a samo hoću da odem da vidim kumu u Drezdenu. O tome se u ovom sporazumu radi.
Radi se o odgovornosti naše države da zna da su lošim procenama, kako god, potpuno je nevažno, naši građani dovedeni u situaciju da ne mogu slobodno da se kreću, bez obzira na vaše čuđenje upravo se radi o poseti kumi u Drezdenu, ko god ima kumu u Drezdenu. Drezden je lep grad i bilo bi dobro da mnogo nas može na jednostavan način da putuje tamo.
Narodni poslanici pitaju, da li zbog kume donose zakon? Da. Zbog ljudi se donosi zakon, a na to ću se vratiti kao komentar na sve ono što smo čuli od protivnika Sporazuma o readmisiji. Tada će tek biti nezadovoljstva kod svih onih sa kojima se ne razumemo, zbog nedovoljno znanja.
Dakle, vizne olakšice podrazumevaju da je naša obaveza da imamo vizu u pasošu, skraćena na jedan ili dva dokumenta, sa obavezom ambasada zemalja iz šengen sporazuma i na osnovu obaveza zemalja koja nisu u šengen sporazumu, kao što su Irska, Velika Britanija, Danska, Norveška, da našim građanima i građankama u roku od deset dana na osnovu jednog papira izdaju dozvolu, odnosno vizu koja je po ceni od 35 evra, za razliku od drugih u sličnom režimu, kao što je na primer Rusija, koji za vizu plaćaju 70 evra.
Dakle, radi se o tome da neko misli, ako smo već u poziciji da moramo da tražimo i dobijemo vize, da onda moja država nešto uradi da bi taj proces bio olakšan svakome od nas.
Da ne govorim o obavezama naše države i o teškoćama sa kojima se susreću naši građani koji žive u Evropskoj uniji, u Sjedinjenim Američkim Državama, u Australiji, u Novom Zelandu, u Rusiji, gde god hoćete, koji imaju problema sa našim diplomatsko-konzularnim predstavnicima, koji imaju problema sa funkcionisanjem naše države u komunikaciji sa njima u odnosu na njihove zahteve, bez obzira da li je dobijanje novog pasoša ili je produženje, šta god da je.
Znači, kada se radi o olakšicama za vize, radi se o dogovoru koji nema direktne veze sa belom šengenskom listom.
Dakle, ovaj sporazum podrazumeva ono što Evropska unija ima u svom planu evropskog partnerstva ili evropskog susedstva, gde se dogovara sa zemljama o posebnom viznom režimu, lakšem ili manje strogom nego onaj na koga smo mi navikli, čekajući u redu za vize.
Kategorizacija lica koja treba da dobiju vize na lakši način je u zakonu i velika je manjkavost što ja ne vidim da će biti prave informacione kampanje da ljudi u Srbiji stvarno vide, dakle, da li me ima u tom spisku ili me nema.
Šta će moja država da uradi ako ja hoću da putujem negde, a nema me na tom spisku. Dakle, ako je individualno putovanje, ako nije turističko putovanje za koje mi isto treba samo jedan podatak. Da li se nešto menja za nas roditelje čija deca idu na ekskurziju.
Ko god da je slao decu na ekskurziju u inostranstvo zna koja količina papira je potrebna, od toga koliki je prihod oca, koliki je prihod majke, od toga da dajete dozvolu za boravak maloletnog deteta, ako je maloletno dete, da ne ređam dalje. Znači, potrebna je jedna informaciona kampanja da ljudi u Srbiji znaju kakva im ljudska prava sleduju po ovom zakonu za vizne olakšice.
Drugi sporazum, o kojem želimo da ovom raspravom uklonimo stereotipe, predrasude i neznanje, jeste sporazum o readmisiji. Opet se radi o našim građanima i građankama, o državljanima Republike Srbije, koji na teritoriji Evropske unije borave ilegalno i nezakonito. Razlozi koji su njih doveli da borave nezakonito, ilegalno, na teritoriji bilo koje od zemalja sa kojom smo do sada potpisali bilateralne sporazume, ovih 17, ili nakon ovog sporazuma koji će se odnositi na sve, dakle, ti razlozi nisu korpus ljudskih prava koja oni imaju kada je njihova država u pitanju, oni su naši državljani.
Sporazum o readmisiji sa Evropskom unijom podrazumeva rešavanje problema, kao prethodno pitanje, ako hoćete da uđete u proces sticanja prava na belu šengen listu. Svaka od država kaže – mi mislimo da imamo neke vaše državljane, koji ovde borave nezakonito. Da li je istekla boravišna dozvola ili je nikad nije ni imao ili imala? Da li nema radnu dozvolu? Šta god da nema, on verovatno, po proceni, boravi nelegalno na teritoriji neke države.
Da bismo mogli da rešimo problem ljudi koji su u takvom statusu, na teritoriji bilo koje od evropskih država, mi moramo imati potpisan Sporazum o readmisiji.
Moramo u partnerskom odnosu sa Evropskom unijom kazati šta su vaše obaveze, kada su u pitanju naši državljani koji nelegalno borave kod vas šta su naše obaveze i na koji način možemo ratifikovati zajedničke obaveze u Narodnoj skupštini Republike Srbije i u Evropskom parlamentu 8. novembra.
Prosto je začuđujuće stav da ti ljudi nama nisu potrebni i bolje je da oni ovde i ne dođu, jer mi nismo spremni da ih prihvatimo.
To, kako da kažem, kada dva puta kažete, onda je jedan zaključak: ili da država Srbija voli samo deklarativno da priča o zaštiti svojih građana i njihovih ljudskih i građanskih prava ili postoje stvari zbog kojih neće da budu jasno izrečene pa se pretaču u stav – nisu nama potrebni ti građani po dogovoru o readmisiji. Pogotovo je problematično ono iz trećih zemalja, znači, proces kojim treba da dokažete da je lice sa znanjem, sa ovlašćenjem, države Srbije sa njene teritorije u tu drugu zemlju ušlo i tamo nelegalno boravilo. Taj proces dokazivanja jeste komplikovan i komplikovan je za svaku zemlju sa kojom se potpisuje bilateralni sporazum.
Dakle, i Sporazum o viznim olakšicama i Sporazum o readmisiji u suštini su tekstovi o ljudskim pravima, pravima na slobodu kretanja, pravima na to da imamo državu koja ume da brine o nama, vidljivo i osetljivo.
Ovde se vrlo često brkalo nekoliko pojmova. Jedan od njih je Evropska zajednica i Evropska unija. Evropska zajednica je pravni subjekt, EU će to da bude tek 13. decembra 2007. godine, ako se i kada se reformski ugovor iz Lisabona od 18. oktobra usvoji na neformalnom sastanku, potpiše, i oko njega se usaglase sve zemlje članice.
Bilo bi dobro da i o tom reformskom ugovoru... evo, narodni poslanici željni znanja kažu da je to zato što su Francuzi odbili Ustav, pa sad Francuze varaju. I oko Francuza je bila jedna zabuna. Kažu narodni poslanici da mi treba izreći opomenu.

Molim vas, da malo saslušamo gospođu Čomić. Hvala vam.

Kažu, da li se sećam da sam izricala opomene kao predsedavajuća. Vrlo malo opomena i svaka sa dobrim razlogom.
Dakle, pojavile su se dve teme, vrlo ozbiljne. Jedna je, šta je pravni subjekt: Evropska zajednica ili Evropska unija? Druga tema je status Francuske i činjenica da Francuska ima delegaciju. Na osnovu Ustava iz Pete republike ona ne može da ima odbore za evropske integracije, jer bilo bi mimo njihovog ustava. Ono što je ispravno, narodni poslanici dobacuju, da svi u okviru EU koriste ono što im odgovara. Ništa manje i ništa više ne treba da radi ni Srbija. I tema readmisije i tema olakšica viza jeste i tema evropskih integracija, pošto evropske integracije imaju dve ključne linije.
Prva linija su političke integracije, druga linija su tehničke integracije, unapred provereni načini kako da u svojim lokalnim sredinama ili u svojoj državi obavljate javne poslove tako da ljudima bude bolje. Dakle, tehnički deo o evropskim integracijama je, npr. opština Vrbas koja je u 2000. godinu ušla sa devet miliona budžeta. Za četiri godine je stigla do 40 miliona budžeta, sada je preko milijardu dinara u budžetu. Pri tome je nebitno da li su ljudi koji upravljaju Vrbasom iz ove, jedne, druge, treće ili četvrte političke stranke. Bitno je da primenjujući recepte po kojima se upravlja u EU prave korist za svoju lokalnu zajednicu. To je odgovor na pitanje.
Svako od evropskih integracija uzima ono što mu treba. Meni je drago, Vrbas dajem samo kao primer što je Vrbas za svih ovih sedam godina uzeo sve ono što mu treba. I ko god bude bio na izborima u Vrbasu treba da nastavi da se bavi na takav način receptima evropskih integracija.
Ono što su političke teme evropskih integracija ovde do sada nije spomenuto, a to je politička volja da se sa državom Srbijom potpiše i Sporazum o viznim olakšicama i Sporazum o readmisiji u ovom trenutku i u ovoj fazi evropskih integracija. I u to je uložen rad, energija i politička volja ljudi iz svih političkih stranaka. To je najbolje od evropskih integracija.
Sve to što radimo, što počnemo da radimo, ima ko da nastavi, ma iz koje stranke bio, zato što na nadnaslovu celog posla stoji ljudsko biće, koje ima svoja ljudska i građanska prava, za koja smo svi mi na javnim poslovima obavezni da brinemo koliko je zadovoljno ispunjavanjem i primenom tih svojih ljudskih prava i željni kritike svih njih da bi primenjivanje ljudskih prava na kretanje i ljudskih prava na pristojan život i svih drugih građanskih ljudskih prava i sloboda bilo zaista vidljivo u svakodnevnim životima svakoga od nas. Hvala vam.