Poštovane dame i gospodo, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2007. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 112 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.

Pošto je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika, postoje uslovi za rad.

Koristim priliku da svim pravoslavnim hrišćanima koji danas praznuju Svetog Dimitrija čestitam krsnu slavu.

Pošto je ministar najavio da će kasniti petnaestak minuta, počećemo kada ministar dođe u 10,30 časova. Odlažemo za 12.00 časova.

(Posle pauze – 12.00.)

Još jednom dobar dan. Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.
Kvorum je utvrđen u 10,00 časova i onda je bila pauza.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O USTAVNOM SUDU (načela)
Juče su se na kraju radnog dana za reč prijavili ovlašćeni predstavnici SRS i SPS, pa smo onda prekinuli rad.
Da li se za reč javlja neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Znam da je veliko interesovanje i da preko interneta svi prate ovo suđenje, pa moram da, u ime stranke, budem prisutan ovde povodom zakona za koji SRS smatra da je važan, a to je zakon o ustavnom sudu. Pošto mi često pokrećemo postupke pred ustavnim sudom, onda mi imamo jako izraženu potrebu da zakon o ustavnom sudu bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Gospodine predsedavajući, s obzirom da je SRS podnela 29 ili 30 amandmana, mislim da ne bi bila povreda Poslovnika ukoliko biste vi, gospodine Obradoviću, predstavniku Vlade dali reč, da nas makar sa dve rečenice obavesti šta je od naših amandmana prihvatljivo za Vladu, a šta nije, pa bih onda ovo izlaganje usredsredio na one amandmane koji nisu prihvaćeni, jer mislim da je iluzorno da obrazlažem amandmane koje je Vlada prihvatila, ukoliko ih je prihvatila.
Zamolio bih, ako to nije neka teška povreda ovog našeg poslovnika i ukoliko gospodin Petrović želi pa makar neke naznake da, jer da u uvodnom izlaganju obrazlažem 29 amandmana, a da posle toga vi kažete da je taj i taj usvojen, onda trošimo vreme nepotrebno.

Gospodine Krasiću, hoćete li da idemo deset plus deset minuta.

Meni je sasvim svejedno. Hteo bih u ovom uvodnom izlaganju da koncentrišemo raspravu na ono što nije usvojeno što se tiče naših amandmana. Ne bih zamarao publiku time zašto nam je potreban zakon o ustavnom sudu.

Gospodine Krasiću, uzeće reč ministar, daće objašnjenje, a vi ćete onda nastaviti izlaganje. Gospodine ministre, izvolite.

Amandmani su stizali juče do početka sednice, ali i u toku dana, tako da mi u Ministarstvu pravde sve te amandmane sada proučavamo. U svakom slučaju, mislim da ćemo na najdobronamerniji mogući način, ne zbog dobronamernosti, već zbog toga što smo vrlo otvoreni da sve što predstavlja predloge koji mogu da unaprede zakon prihvatimo. U ovom trenutku ne mogu ni gospodinu Krasiću, niti drugim poslanicima da dam izjašnjenje o bilo kom pojedinačnom amandmanu. Mislim da ćemo to do kraja dana imati i sutra u toku dana. U ovoj raspravi u načelu smo spremni da čujemo sve načelne primedbe, ali isto tako sugestije i primedbe u pojedinostima. To će doprineti da i naše sagledavanje dobije još određene argumente i da možemo na bolji način da odlučimo. Hvala lepo.

Sada reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Nakon njega, po Poslovniku se javila Vjerica Radeta, pa Slobodan Maraš, pa ponovo Vjerica Radeta.

Sada mi je skraćen postupak, nema potrebe da obrazlažem zašto je potreban zakon o ustavnom sudu i zašto on treba da reši ove tri velike oblasti. To je obaveza i po Ustavnom zakonu.
Mislim da je dobro što je predlagač zakona, kao matricu za ovaj novi predlog zakona, imao u vidu postojeći Zakon o postupku pred Ustavnim sudom Republike Srbije i pravnom dejstvu odluka Ustavnog suda Republike Srbije i što je donekle imao u vidu, a to se primećuje, onaj savezni propis, Zakon o Saveznom ustavnom sudu.
Mislim da je dobro što to pričinjava matricu, jer mi smo jedna od retkih država koja je prva ušla u to što se zove proces - ustavna zaštita. Mi smo, kao država, među prvima krenuli u taj proces. Mnoge države nemaju svoje ustavne sudove, a mi smo prvi krenuli, u onom ideološkom miljeu pre 30 i kusur godina.
Svi naši amandmani, a to je verovatno predlagač zakona mogao da primeti, zasnivaju se, pre svega, na odgovarajućim odredbama Ustava Republike Srbije. Ali, moram da vam skrenem pažnju da postoje neke oblasti gde mi, jednostavno, nismo mogli da intervenišemo amandmanima, jer je i kod nas bila nedoumica ista kao kod predlagača zakona. Znate i sami da u postojećem Ustavu postoji nekoliko odredbi koje garantuju zaštitu prava licima, sudijama, tužiocima itd.
Smatram da u nekom sledećem ciklusu mi ovaj zakon moramo da promenimo u tom smislu što bi se prihvatila neka rešenja iz budućih zakona o sudijama i tužiocima. Te i ovo što ste vi stavili u zakonu o Ustavnom sudu samo je nešto načelne prirode, a u ovom zakonu ne bi smelo da bude samo odredbi načelne prirode, te nismo se amandmanima doticali tih odredbi, jer znamo da i ovaj zakon mora da se usaglašava sa nekim rešenjima koja budu konkretno izašla iz propisa o sudijama i tužiocima.
Pored tih terminoloških usklađivanja, na kojima smo insistirali, samo bih vam skrenuo pažnju da prvih naših nekoliko amandmana treba da se prihvate iz prostog razloga što ni Ustav nije predvideo razlog za prestanak mandata - smrt.
Mi smatramo da pošto ne može da se menja Ustav, da to, kao objektivnu činjenicu, treba sagledati u zakonu o Ustavnom sudu, te u tom smislu smo i podneli nekoliko amandmana ko to konstatuje i idemo ka nekim rešenjima gde se za prestanak mandata sudija Ustavnog suda poprilično pita sam Ustavni sud u onom delu gde je puka konstatacija.
Mislim da ćete te amandmane da prihvatite, jer imamo vrlo loše iskustvo sa prestankom mandata kod sudija, u praksi smo imali loše iskustvo, gde su neke sudije na rešenje ili na odluku Narodne skupštine čekali po godinu dana, pa čak i u situaciji kada je otišao u penziju ili kada je jednostavno na lični zahtev tražio da se razreši, pa dok se Skupština sa svojim mehanizmima sastane, prođe kroz odbor, dođe kroz Skupštinu, taj čovek je odavno izašao iz suda.
Mislim da su ova rešenja rezultat, pre svega, poznavanja problema u praksi koji se kod nas javljaju. To je tih početnih nekoliko amandmana.
Skrenuo bih vam pažnju na ovaj amandman koji se tiče člana 15. stav 2. Radi se o razrešenju sudija Ustavnog suda. Tu je data jedna poprilično nova metodologija koja je zasnovana na odredbama novog Ustava. Mi insistiramo da se stav 2. izbaci. Mi smo dali jedno veliko obrazloženje zašto taj stav treba da se izbaci.
''Ispunjenost uslova za razrešenje sudija Ustavnog suda utvrđuje Ustavni sud.'' Smatramo da to treba da se izbaci. Zašto? Da li su uslovi za razrešenje ispunjeni, procenjuje onaj koji pokreće postupak pred Narodnom skupštinom. Pošto taj postupak formalno-pravno može da pokrene i predsednik Republike, zašto bi se njegov predlog ili inicijativa uslovljavala time da li je Ustavni sud održao sednicu na kojoj bi on utvrdio da li su ispunjeni uslovi.
Zašto vam ovo pričam? Ovo je svojevrsna degradacija autoriteta državnih organa koji su uključeni u ovaj postupak. Degradacija autoriteta Narodne skupštine, predsednika Republike i ona dva organa koja idu iz pravosuđa.
Da li mi ovo imamo u praksi danas u našem pravnom sistemu? Imamo. Gde? Kod Narodne banke. To je loše rešenje. Ne znam šta da je uradio guverner Narodne banke Srbije, mi njega ne možemo da razrešimo u Narodnoj skupštini, a mi ga izabrali. Zašto?
Zato što u Zakonu o Narodnoj banci Srbije postoji odredba koja kaže da savet, monetarni odbor itd, ovo pevačko društvo, ono utvrđuje da li su ispunjeni uslovi, pa ako oni zaključe da su ispunjeni uslovi, onda možemo da idemo dalje.
Moram da vam skrenem pažnju, ovo što ste predložili odudara od onoga što je zapisano u Ustavu Republike Srbije. Ako ne prihvatite, mi ćemo detaljnije da obrazložimo ovo, ali mislim da ima razloga da se ovo prihvati.
Naravno, neću o članu 16 – zdravstvena ustanova, pa organ nadležan prema propisima PIO utvrđuje da li je neko izgubio radnu sposobnost; ne može svaka zdravstvena ustanova. To smo isto predložili.
Član 19. stav 1; ili ćete da usvojite ovaj amandman ili bi praktično trebalo član 19. da se briše. Član 19. reguliše pod kojim uslovima se može privremeno suspendovati sa posla sudija Ustavnog suda, ako je protiv njega pokrenut postupak itd. Mislim da stav 1. je preširok i dozvoljava samom Ustavnom sudu da na neki način vrši zloupotrebe u proceni.
Inače, stvarno smatramo da je nespojivo sa daljim vršenjem sudijske funkcije u Ustavnom sudu, to je jedna vrlo specifična sudijska funkcija, zato kod njih i nema te stalnosti funkcija, već vremenski je ograničen njihov mandat. Alternativa ovome, ako ne prihvatite amandman, jeste da se ceo član 19. briše, jer malo je država u kojima postoje takva rešenja da se sudije ustavnog suda suspenduju sa posla, zato što postoji neka osnovana sumnja da su nešto uradili itd.
Pokušali smo da uzmemo u obzir opravdane razloge, pa smo zato predložili brisanje prvog stava, koji je preširok i u praksi može da izazove neke zloupotrebe.
Ova naša intervencija u članu 21. stav 2. je u skladu sa Zakonom o platama državnih službenika. Potpuno je ista formulacija. Znači, ako mu je prestala funkcija, ima pravo šest meseci da prima platu ukoliko se nije u međuvremenu zaposlio ili ostvario pravo na penziju. U tom smislu ova naša formulacija praktično izbacuje dva stava iz tog člana.
Sledi ono što je obaveza prema ovom zakonu o platama državnih službenika. Verovatno ćete ovo da prihvatite. Ne može da se neko naziva svako, nego samo pravnom ili fizičkom licu, to je neka manja izmena. Nadam se ste shvatili da i ova reč "podnosilac" treba da se zameni sa učesnikom u postupku.
Kod javne rasprave, u dosadašnjoj praksi ovog Ustavnog suda na čelu sa Slobodanom Vučetićem bilo je mnogo zloupotreba postupka. Moram da vam skrenem pažnju. Jedanput sam u ime Skupštine bio predstavnik, branio sam jedan propis pred Ustavnim sudom, a nekoliko puta sam učestvovao u javnim raspravama kao predstavnik pokretača nekog postupka pred Ustavnim sudom. Imam neposredna saznanja kako se to u praksi dešava zloupotreba postupka u samom Ustavnom sudu.
Mislim da bi javna rasprava mogla da se isključi u nekim postupcima, ali mi smo rekli da je to moguće samo u postupku ocenjivanja ustavnosti i zakonitosti nekog opšteg akta pod ovim uslovima koji su ovde navedeni. Ne može tolika diskrecija da bude kod sudija Ustavnog suda. Jer, kako ste vi ovo formulisali, proizilazi da se pred Ustavnim sudom vodi postupak da se zabrani rad nekoj političkoj stranci i da to ne bude na javnoj raspravi.
Mislim da svrha isključenja javne rasprave pred Ustavnim sudom nije da se ubrza postupak itd. Javnu raspravu treba izbeći ukoliko već postoje načelni pravni stavovi povodom pitanja koja su sada na dnevnom redu. Iluzorno je da se 16 puta organizuje povodom istog pitanja javna rasprava, a u nekim vremenskim intervalima različita lica su pokretala postupak.
Znači tu već postoji neki pravni stav. Ustavni sud je već zauzeo neki pravni stav i to treba ograničiti samo na ocenu ustavnosti i zakonitosti, i takav je najveći broj predmeta pred Ustavnim sudom. Mi ovih drugih predmeta gotovo da nismo imali.
Što se tiče ustavne žalbe gotovo da nemamo nikakvog iskustva na republičkom nivou. Ima nešto malo tog iskustva na saveznom nivou, ali stvarno vrlo malo, i to ograničenog iskustva, s obzirom da se tada ustavna žalba mogla da izjavi samo preko pravnog lica koje je po statutu ovlašćeno da zastupa i da se bori za ljudska prava.
Vi ste sada dali jednu bolju formulaciju da svaki pojedinac može da to uradi. To je dobro jer na taj način izbegavamo Evropski sud za ljudska prava.
Zašto bi svake godine 1.800 do 2.000 predmeta išlo prema Strazburu, kada možemo mi da obezbedimo jedan postupak zaštite ljudskih prava i da se to kod nas vrlo brzo reši na taj način što ustavni sud zauzme stavove povodom identičnih situacija, i onda ti stavovi Ustavnog suda ulaze u sudsku praksu, te naši sudovi ređe dolaze u situaciju da tako brutalno krše ljudska prava građana.
Zato je naša borba odavno bila da se ubaci ustavna žalba u ustavni sistem. Upravo zbog toga što se sa odlukom Ustavnog suda dobija dobar i kvalitetan pravni stav. Taj pravni stav mora da obaveže i sve prvostepene i sve drugostepene sudove, te se na taj način preventivno deluje da ne dođe do nekih grubih kršenja ljudskih prava u postupku. Na taj način izbegavamo, sigurno izbegavamo Strazbur, kao jednu instancu. Ne znam koliko tačno ima predmeta, ali znam da je jedne godine bilo samo 1.800, čini mi se, predmeta, a koliko me sećanje služi samo tri predmeta, dva ili moguće pet, do sada je rešio Evropski sud.
(Lidija Vukićević, sa mesta: Samo pet?)
Oni su tamo zatrpani i onim ukrajinskim predmetima, i naročito engleskim. Kada sam već uzeo tu temu, Engleska ne poštuje odluke Evropskog suda za ljudska prava, to mora da znate, Rusija ne poštuje, Francuska ne poštuje, Nemačka ne poštuje odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Ako želimo da očuvamo institut javne rasprave, potpuno se slažem ko treba da bude učesnik, i što veći broj ljudi treba da učestvuje, naročito ovi ljudi iz pravne nauke, jer oni tu treba da izlože sve te stavove koji su bitni. Nešto je slično ovde i kod člana 40.
E da, činjenica je da se reči "neustavnost i nezakonitost" samo na jednom mestu pojavljuju u našem Ustavu Republike Srbije. Mislim da je to nepravilno, jer treba poći od nečega što je izvorna obaveza Ustavnog suda - on ocenjuje saglasnost, da li je opšti akt saglasan Ustavu ili zakonu. Kada se kaže "neustavno i nezakonito", to je nešto što je izveden, više žargonski. Ne sporim da je to bilo u postojećem zakonu, ali mislim da je to greškom bilo u postojećem zakonu i ništa ne kvari ova inicijativa da se ovaj zakon uredi.
Gospodine Petroviću, do sada u našoj praksi Ustavni sud Republike Srbije je bio ovlašćen da buduće pojedinačne pravne akte, koji bi bili doneti na osnovu nekog zakona čija se ustavnost ocenjuje, znači republički ustavni sud je mogao da izda meru da se takvi akti ne donose i da se takvi akti ne izvršavaju, ali je to retko korišćeno. Pre dve godine je načinjena najgrublja zloupotreba u Ustavnom sudu. Odmah da vam kažem da je to pred Saveznim ustavnim sudom bilo nemoguće da se izdejstvuje neka privremena mera.
Mislim da ova formulacija, gde smo mi ubacili reč "konkretnog", ona treba da ukaže, znači ako je pred sudom pokrenut postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti nekog opšteg akta, pa na bazi tog opšteg akta se donosi neki pojedinačni akt da bi se izdejstvovala privremena mera, zabrana donošenja i izvršenja tog pojedinačnog akta, taj pojedinačni akt mora da bude donet, pa tek onda da se traži ta mera.
Ne može privremena mera da se odnosi na neki budući pojedinačni i opšti akt koji još nije donet. Mi sada patimo zbog te situacije, Narodna skupština pati, jer je Ustavni sud poništio integritet i autoritet Narodne skupštine zbog Mlađana Dinkića.
Vi se sećate, ovde je donet Zakon o pomoći porodicama i optuženima pred Haškim tribunalom itd. Ne ulazim u to. Skoro sve stranke su glasale za taj zakon, možda samo DS nije glasala i većina predstavnika političkih stranaka je učestvovala u izradi tog zakona. Ne ulazimo u to jer i to nije bitno.
Kada je donet taj zakon krenula je medijska haranga protiv Narodne skupštine. Mlađan Dinkić je rekao - ma može Skupština da donosi kakav hoće zakon, taj zakon neću da primenjujem, po tom zakonu neću nijedan dinar da isplatim. Našli su tri-četiri nevladine organizacije da pokrenu postupak pred Ustavnim sudom.
Napisali su bukvalno rečeno to na dva lista papira, ali su boldovali gde traže privremenu meru - da se zabrani donošenje i izvršenje bilo kog pojedinačnog akta po tom zakonu, dok se ne donese konačna odluka o ustavnosti tog zakona.
Vučetić je odmah stavio pečat, dao privremenu meru. Znači, država ne sme da donosi pojedinačne akte, ali je izostala ocena ustavnosti tog zakona. Taj zakon je donet 2004. godine - do danas Ustavni sud nije rešio pitanje da li je taj zakon u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Privremeno rešenje i dalje važi - ne može po tom zakonu da se postupa.
Šta radi Narodna skupština - puj pike ne važi, mirni. Održana javna rasprava, rečeno da će biti doneta odluka - nema odluke. Kakva odluka može da bude - odbacuje se inicijativa, odbija se predlog, utvrđuje se da je u skladu sa Ustavom, utvrđuje se da dva člana nisu u skladu sa Ustavom. Ali, nemate odluke, a sve je blokirano.
Ne ulazim u to šta je pozadina toga, želim samo da se zadržim na terenu ustavnosti i zakonitosti. Shvatam da neko ima animozitet prema nekim licima, shvatam da neko politički procenjuje ovako i onako, ali sa gledišta ustavnosti i zakonitosti, to je teška anomalija.
Da se ta anomalija ne bi dešavala više mi smo predložili ovaj amandman i na njemu ćemo posebno da insistiramo, jer smo videli da se u ovakvoj formulaciji kriju mogućnosti za anomalije, ukoliko ne dođu ove reči - konkretnog pojedinačnog akta.
Znači, da biste vi tražili privremenu meru, vi morate da podnesete konkretan pojedinačni akt i da za taj akt tražite da se obustavi izvršenje do konačne odluke o ustavnosti zakona.
Mi na taj način želimo da svedemo budući rad Ustavnog suda u granice Ustava i zakona. Znači samo želimo da sprečimo zloupotrebu, dokaz za zloupotrebu, evo izrekao sam.
Dalje, gospodine Petroviću, svi su nam amandmani izuzetno dobri. Da vam kažem iskreno mi smo amandmane pisali kao da će Ustavni sud da bude izvršni odbor SRS. Eto, da vam kažem pisali smo amandmane za sebe i sve druge amandmane pišemo za sebe, ali mi pokrećemo postupak pred Ustavnim sudom. SRS često to pokreće i nama je stalo da taj postupak bude...
Meni je isteklo vreme. Nadam se da sam uspeo da ukažem na ozbiljnost ove teme, na ozbiljnost sa kojom smo mi pristupili ovoj temi. Pokušao sam samo u sedam-osam ovih amandmana na neki način da vas uvedem, ali vi shvatate o čemu se radi.
Eto, gospodine Petroviću, kažem vam - pogledajte ozbiljno te amandmane, svi amandmani su u funkciji poboljšanja ovog teksta i sprečavanja eventualnih zloupotreba, a zasnovani su, pre svega, na iskustvu i na Ustavu Republike Srbije.

Hvala, gospodine Krasiću. Za reč se javio ovlašćeni predstavnik SPS, ali pre njega po Poslovniku Vjerica Radeta, a onda narodni poslanik Slobodan Maraš, pa Vjerica Radeta. Ukupno ste se javili tri puta, ali to moramo da podelimo. Izvolite.