Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn. Izvolite, gospodine Šajn.

Poštovane kolege narodni poslanici, iskoristio bih ovo izlaganje da iznesem jednu opštu konstataciju da ovakav predlog zakona Romska partija će da podrži, da ćemo mi da glasamo za ovaj zakon, jer smatramo da Srbija treba da definiše svoj institucionalni okvir i da je to naprosto imperativ današnjice, imperativ vremena.
Ovaj zakon nudi dosta dobrih rešenja. Međutim, po našem mišljenju, postoji prostor da se on dotera i u tom pravcu izneću samo dve stvari za koje mislimo da bi trebalo dalje definisati.
Jedno pitanje koje bi trebalo dalje definisati je pitanje - kada sudija Ustavnog suda može da govori i da komentariše odluke Ustavnog suda, da li on može to da komentariše u toku postupka, da li može da komentariše posle postupka i na koji način on komentariše to? Da li komentariše u pozitivnom smislu, da on govori uvek u duhu obrazloženja o donetoj odluci, ili ima potpunu slobodu da komentariše, da iznosi svoje lično mišljenje?
Mislim da ova definicija u članu 3. ne daje dovoljno prostora da možemo pouzdano da kažemo šta on može, šta ne može. U tom smislu podneli smo amandman samo da bi proceduralno stvorili sebi prostora da u jednom razgovoru, sa ministrom i sa odborom, definišemo do kraja ovo pitanje i spremni smo da napišemo izmenu predloženog teksta u duhu onom koji i stvaralac, odnosno autor zakona podržava.
Imamo nekoliko varijanti. Podržavamo varijantu da, dok je bilo koji član Ustavnog suda - član Ustavnog suda, on mora da govori uvek u duhu obrazloženja. Međutim, ovo ga ne obavezuje dovoljno da on govori u duhu obrazloženja i posle donošenja odluke. To stvara određen prostor za politizaciju celog pitanja.
Druga stvar za koju bih zamolio ministra da pokušamo da obrazložimo i da nas sasluša, jeste pitanje - kome mogu da se obraćaju članovi Ustavnog suda i kojim studentima oni mogu da prenose svoje znanje? U članu 16, a u skladu sa Ustavom, definisano je da Ustav stvara prostora zakonu, da se u zakonu izuzmu određene aktivnosti koje se inače možda u običnom životu shvataju kao posao, ali u ovom zakonu da se tačno definiše šta se u duhu ovog zakona shvata kao posao. U tom smislu su neka izuzeća nabrojana. Zbog kratkoće vremena pročitao bih šta naša definicija kaže.
Mislim da ovde treba ispred ''kulturno-umetničkog, humanitarnog i sportskog društva'' da umetnemo i ''naučna'', jer postoje dve mogućnosti: ili da izbrišemo nabrajanje i da kažemo samo da može da bude član nekog društva; ukoliko već ređamo primere, logično je za ljude koji su naučnici i sudije, jer znamo odakle ih biramo, da budu na prvom mestu, da im se omogući da budu članovi naučnih udruženja, a ne npr. sportskih klubova itd.
S druge strane, trebalo bi u članu 16. stav 2. da nastavimo dalje - ''kao ni održavanje predavanja po pozivu na fakultetima.'' Pazite koju situaciju danas imate. Sudija Ustavnog suda može da ode na pravni fakultet i da održi predavanje studentima prava. Isti taj sudija ne može da ode na Fakultet političkih nauka ni po pozivu, bez nadoknade, da prenese svoja znanja studentima Fakulteta političkih nauka u Srbiji.
Takođe, isti taj sudija, ako govorimo o evropskim integracijama, ne može da se pojavi na nekom evropskom fakultetu i da brani ustavni koncept, odluke Ustavnog suda Srbije i na taj način da našu dobru praksu afirmiše u Evropi.
Da odemo korak dalje. Postoji mnogo dobrih fakulteta u svetu koji daju vrhunske pravnike. Zašto ne bismo omogućili tim profesorima, odnosno sada sudijama, da i na nekim fakultetima van Evrope po pozivu održe određena predavanja.
Zašto to govorim? Oni po ovom zakonu mogu to da urade, ali kako? Osnujem udruženje za humanitarnu pomoć, pozovem člana Ustavnog suda da bude član tog udruženja, to udruženje napravi projekat sa fakultetom na Jejlu i on odlazi kao član mog udruženja, pošto ima prava da ispunjava program udruženja, tamo da održi predavanje, ali ne može da održi predavanje bez članstva u tom udruženju.
Dakle, mi bi na ovaj način samo omogućili, mislim da je i to bio zahtev zakonodavca, pisca teksta, da možda da se oko toga slažemo da je to dobro. Naprosto nam treba jedna mogućnost da to definišemo u tekstu. U tom pravcu molim ministra da se prihvate ovi amandmani, jer mislim da ima dovoljno argumenata koji govore u tom pravcu.
Inače sam spreman da izvršim određenu redefiniciju teksta, izmenu, ukoliko ima manjkavosti u tekstu amandmana, ali u svakom slučaju da uradimo u tom pravcu nešto. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, pa zatim Rajko Baralić, pa Maja Laušević, pa Vladan Batić. Izvolite, gospodine Rakovac.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, naš narod ima jednu izreku, kaže: kako sam se udala, dobro sam se i nadala. Prvi sam na spisku, čekam juče od dva sata da dođem na red i evo posle dana i po vremena najzad dođoh na red.
Elem, nisam ovu izreku rekao zbog toga, rekao sam zbog jedne druge stvari. Prva dva govornika, koji su zaista govorila o ovom zakonu, a to su bili gospodin Marton i gospodin Krasić, kao dva opoziciona poslanika, zaista su imali dobru, konstruktivnu diskusiju, osvrnuli su se na ovaj zakon i rekli su koliko je on bitan i važan, pohvalile su neke njegove odredbe, rekli su da smatraju da neke stvari treba i menjati.
Za očekivati je bilo s obzirom na ovu temu koja je vrlo važna i koju imamo danas na dnevnom redu da diskusija i dalje ide u tom pravcu, jer zaista pred nama je jedan tekst od koga mnogo štošta zavisi. Pred nama je jedan tekst o kome smo, dok nije došao u ovu skupštinu, diskutovali maltene svakog dana po Poslovniku, pozivajući se zašto ga nema, zašto nije donet i nalazeći raznorazne razloge.
Dakle, diskusija je baš od strane opozicionih poslanika krenula je u jednom pravom smetu, da bi eto kasnije uzela neki drugi pravac, otišla dosta daleko i današnji dan maltene smo ceo izgubili pričajući o drugim stvarima. No, da ne bih upao u istu zamku, da se vratim temi. Dakle, vratiću se zakonu o Ustavnom sudu.
Kada smo pre godinu dana, baš na današnji dan, doneli Ustav, između ostalog, svi smo se ponosili time i bila su nam puna usta toga da vodimo novu instituciju i neke institucije koje već postoje i dajemo nove ingerencije i nove nadležnosti. Svi smo baštinili to, da smo učestvovali u donošenju tog ustava.
I zaista onaj prošli saziv ove skupštine imao je čime da se ponosi i posle 180 godina Srbija, kao samostalna država, po prvi put je dobila Ustav.
Kao jedna od najvažnijih institucija tog novog Ustava je upravo Ustavni sud. Značaj Ustavnog suda je zaista toliki da diskusija o ovoj temi i o ovoj tački dnevnog reda ne bi smela da skreće u drugom pravcu.
Naime, sam Ustav je čitav jedan svoj deo VI deo posvetio Ustavnom sudu, što takođe potvrđuje njegov značaj. U članu 166. vrlo jasno definisao je položaj Ustavnog suda, rekavši da je to samostalan i nezavisan državni organ, koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. U stavu 2. je takođe propisao da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće.
Dakle, pričamo o jednoj instituciji koja se zaista nalazi na vrhu piramide državnih organa, u koju svi treba da pogledamo, pričamo o jednoj instituciji za koju nam je postojeći Ustav dao pravo, ustavnu žalbu da joj se neposredno obratimo ukoliko su povređena neka od naših prava.
Pričamo o nečemu što je do te mere važno u našem pravnom sistemu i u našoj državi da, kao što je prošli skupštinski saziv imao privilegije da učestvuje u donošenju Ustava, ovaj skupštinski saziv ima tu možda privilegiju da donese jedan niz zakona u razradi Ustava, koji smo doneli prošle godine, između ostalog i ovaj zakon o Ustavnom sudu.
Kratko bih se zadržao samo na jednom delu ovog zakona, s obzirom da sam po ovom spisku ovde prvi govornik, a da ima više od 35 prijavljenih i naravno druge će kolege verovatno obraditi nešto drugo. Zadržao bih se na postupku o odlučivanju i o povredi Ustava od strane predsednika Republike.
Zadržao bih se na ovom delu iz više razloga. Jedan od razloga je što ovaj deo zakona o Ustavnom sudu, između ostalog, govori o tome da niko nije iznad Ustava i zakona, pa ni sam predsednik Republike.
Mislim da je to ne samo pravna, nego i civilizacijska tekovina, koja je inkorporirana u ovaj zakon i da je kao takvu treba posebno istaći. Ovde su propisani vrlo jasno uslovi i način na koji se utvrđuje da li je predsednik Republike eventualno povredio Ustav, eventualne sankcije koje postoje za to, ko donosi odluku po tom pitanju i na koji način.
Naime, ova materija regulisana je članom 93. do 98. Predloga zakona koji imamo pred sobom i ona daje Narodnoj skupštini Republike Srbije, čiji smo sastavni deo kao narodni poslanici, pravo da pokreće postupak o odlučivanju i o eventualnoj povredi Ustava od strane predsednika Republike.
Nakon pokretanja ovog postupka, odnosno inicijalnog akta od strane Narodne skupštine, ovaj akt se dostavlja Ustavnom sudu. Da bi on uopšte mogao da uđe u pravnu proceduru, on mora da ispunjava najmanje tri uslova, odnosno on kao takav mora da sadrži pravni osnov na osnovu koga se pokreće, odredbe Ustava koje su povređene i dokaze na kojima se sam akt zasniva, odnosno dokaze na kojima se zasniva to da je predsednik eventualno povredio Ustav.
Ustavni sud, kada dobije jedan ovakav akt, odnosno kada se pokrene ovakav postupak, dostavlja taj akt predsedniku Republike na odgovor. Ovde možda treba intervenisati eventualno nekim amandmanom, jer je predviđeno da Ustavni sud sam utvrđuje rok u kome predsednik Republike treba odgovoriti na ovaj akt.
Iako je predviđen krajnji rok od 45 dana, u kom roku je Ustavni sud dužan da odluči da sprovede čitav postupak, možda bi eventualno nekim amandmanom ovde trebalo intervenisati i odrediti neki rok u kome je Ustavni sud dužan da dostavi ovaj akt predsedniku Republike, a on dužan u određenom roku da da svoj odgovor. S obzirom na to koliko ima amandmana, biće mogućnosti da i u diskusiji o amandmanima ovo pitanje pažljivije razmotrimo.
Članom 94. Predloga zakona je predviđeno da će Ustavni sud zakazati raspravu, da se na ovu novu raspravu pozivaju, s jedne strane predsednik Republike, a sa druge strane predsednik Narodne skupštine, da je u toku same ove rasprave Ustavni sud ograničen samo na odlučivanje o povredama odredaba Ustava koje su navedene u aktu Narodne skupštine o pokretanju postupka, a ne i eventualno i o nekim drugim pitanjima.
Nakon donošenja odluke o tome da li je predsednik Republike povredio ili ne neku ustavnu odredbu, odluku o tome Ustavni sud dostavlja, s jedne strane, Narodnoj skupštini kao inicijatoru, kao pokretaču čitavog postupka, i, s druge strane, naravno, predsedniku Republike, kao organu koji je eventualno učinio povredu, zbog čega je čitav postupak i pokrenut.
Predviđen je, dakle, u članu 96. stav 2. rok od 45 dana od dana podnošenja akta Narodne skupštine kojim se pokreće postupak, u kom roku je Ustavni sud dužan da donese ovakvu odluku, što je dobro, jer sprečava eventualni voluntarizam i odugovlačenje postupka ili čak nepostupanje, a imali smo puno diskusija u tom pravcu.
Treba pomenuti, u okviru ovih odredbi, da postoji mogućnost da Ustavni sud i obustavi postupak, dakle, da ne odlučuje meritorno po aktu Narodne skupštine, već da postupak obustavi i pre meritornog odlučivanja o aktu. Za to su predviđena dva slučaja: prvi je, ako Narodna skupština povuče akt o pokretanju postupka; drugi, ako u toku postupka prestane funkcija predsednika Republike.
Na kraju, odluka o Ustavnog suda i o povredi Ustava od strane predsednika Republike ima pravno dejstvo od dana dostavljanja odluke Narodnoj skupštini i, kao što i odredba Ustava kaže i ono što je kasnije sadržano u samom zakonu, takva odluka je konačna i opšteobavezujuća.
Dakle, obratio sam pažnju ovde na jedan specifičan postupak koji se verovatno u praksi neće često primenjivati, odnosno neće se po njemu raditi, ali je jako bitno da on postoji u ovom zakonu, još jednom bih naveo, zato što u našem ustavnom poretku, donošenjem novog Ustava i zakona o ustavnom sudu, zaista nijedan državni organ, nijedna institucija u ovoj zemlji ne može da bude iznad Ustava i zakona.
Upravo su ove odredbe brana prema eventualnom takvom ponašanju od nekoga ko je u datom trenutku predsednik Republike, ma ko on to bio.
Na kraju, pozvao bih sve narodne poslanike, obzirom na značaj zakona koji danas imamo na dnevnom redu, da se ponovo pozovem na ono kako je ova sednica jako ozbiljno krenula razmatranjem ovog zakona, da svi daju svoj maksimalan doprinos jednoj konstruktivnoj diskusiji.
Imamo dobar tekst zakona pred sobom, imamo zakon koji je dobro i zanatski napisan, koji je potpuno jasan, koji je razradio odredbe Ustava koje se tiču ove materije, imamo dosta amandmana, nadam se da će ministar i Vlada prihvatiti neke od amandmana koji će verovatno poboljšati ovaj tekst.
Pred nama je zakon od izuzetne važnosti i, u odnosu na važnost teme koju imamo na dnevnom redu, mislim da svi tako treba i da se ponašamo.
U svakom slučaju, poslanici DSS i NS podržavaju ovaj tekst zakona, uz eventualne male izmene. Sa zadovoljstvom ćemo svi glasati za ovaj zakon i definitivno ustanoviti Ustavni sud u ovoj zemlji, jer je ovoj zemlji i ovom narodu on više nego potreban.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 104. stav 1. Poslovnika, koji kaže: "Narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine".
Svaki put, od ovog momenta, kada narodni poslanici iz vladajuće većine počnu svoju raspravu rečenicom – evo, dva sata gubimo vreme na Poslovnik, a mi smo ovde došli da radimo, mi hoćemo da pričamo o temi dnevnog reda – svaki put ću intervenisati po Poslovniku, ne samo ja nego većina poslanika SRS.
Kolega, to što ste vi malopre pokušali da objasnite kako ste vi ozbiljni, a mi neozbiljni, pokazali ste juče kod onih predloga za sudije ustavnog suda, ali o tome ćemo kada to bude na dnevnom redu.
Podsećam vas na ona dva dana u prošloj nedelji, kada su se poslanici DS javljali nakon svake rasprave narodnih poslanika SRS koji su govorili da li po amandmanu, da l' po Poslovniku, da l' u načelnoj raspravi, zato što ste tada imali zadatak da se javljate i da trošite vreme. To što ste vi radili je opstrukcija, a ovo što mi radimo je rad po Poslovniku i rad koji treba da radi narodni poslanik.
To što ste vi radili ona dva dana da biste odugovlačili sednicu dok vidite šta će trut i radilica da se dogovore, to je vaš problem. Onda više niste mogli da odugovlačite, pa smo onda dva dana bili bez sednice Narodne skupštine, bez ikakvog razloga, bez ikakvog objašnjenja. Podsećam vas da je tada jedan od potpredsednika predsedavao i samo rekao: "Završili smo današnji rad, a o danu za glasanje obavestiće vas predsednik Narodne skupštine".
Vidim da se vama ne sluša ni ono što je po dnevnom redu, ni što je po Poslovniku, jer da vam se sluša, bilo bi vas, gospodo iz DSS, uvek vas prebrojavam, inače vas nema mnogo, a danas vas je petoro u ovom momentu. Lako mi je da to izbrojim. Ovih "žutih" ima 11, to mi je malo teže.
To ću svaki put da radim zato što mi ovde, kolega, radimo ne ono što se vama dopada, nas su ovde poslali građani Srbije i mi radimo ono što je u interesu građana Srbije, kao što je danas spektakularno započeo, a tako će i završiti naš predsednik dr Vojislav Šešelj pred Haškim tribunalom, u ime i za interese građana Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, replika na izlaganje narodnog poslanika Vjerice Radete.

Vrlo ću kratko. Znam da se gospođa Radeta razume u mnoge stvari, nisam znao da se razume u pčelarstvo. Međutim, ona se, otprilike, razume u trutove i u radilice. Postoje i one koje su matice i koje brinu i o trutovima i o radilicama. Bez matice ne može da postoji pčelinje društvo. Mi smo ti koji radimo ono što matica u jednom pčelinjaku radi, a vi se bavite trutovima i radilicama i dalje, to je vaš problem, nije naš.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po čl. 225. i 226. Pročitajte član, naći ćete negde razlog moga javljanja, posebno da objasnim neke stvari kada je u pitanju pčelarstvo...