Dame i gospodo, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2007. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 114 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da utvrdimo kvorum.
Pošto je u sali prisutno 99 narodnih poslanika, ispunjeni su uslovi za rad.
Nemam obaveštenja da su narodni poslanici sprečeni da prisustvuju sednici.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O USTAVNOM SUDU (nastavak u načelu)
Reč ima narodni poslanik Boško Ristić, posle njega narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, teško je danas biti dobar u izlaganju posle izlaganja gospodina Nenada Konstantinovića, mog stranačkog kolege, koji je juče zaista na vanredan način objasnio razloge za usvajanje ovog zakona i neophodnost potrebe konstituisanja Ustavnog suda kao veoma značajnog državnog organa odnosno institucije.
Na stranu polemika o karakteru Ustavnog suda, da li je to deo pravosudnog sistema Republike Srbije, kakav je njegov karakter i suština delovanja, mislim da je najznačajnije, pre svega za građane Srbije, da bez Ustavnog suda nema zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, jer upravo je Ustav garancija ljudskih i manjinskih prava i sloboda, a Ustavni sud je ta institucija koja tu zaštitu treba i da obezbedi.
Ono što je bitno u ovom zakonu, to su novine koje on uspostavlja. To je ustavna žalba, koja obezbeđuje građanima Srbije da mogu da se štite i od nepostupanja sudova, kada sudovi rade neefikasno ili kada građani ne mogu da ostvare pravo na blagovremenu pravdu u razumnom roku.
U onoj situaciji koja je do sada bila nejasna i nedefinisana, kada građani nisu mogli da ostvare svoja prava zbog toga što nije bila uspostavljena sudska zaštita njihovih prava, sada je ta pravna praznina otklonjena i sada će, sa konstituisanjem Ustavnog suda i usvajanjem ovog zakona, građani imati mogućnost da u svakoj situaciji štite svoja Ustavom i zakonom zajemčena prava.
Do sada nije bilo moguće da građani ostvare pravo na naknadu štete zbog nepostupanja državnih organa ili sudova, niti je bilo moguće da na adekvatan i efikasan način traže ubrzanje postupaka u kojima državni organi odnosno sudovi vrše opstrukciju, zloupotrebu procesnih ovlašćenja ili zloupotrebom službenog položaja. U našoj pravnoj praksi, takođe nije bilo adekvatne zaštite od odluka skupštinskih organa i tela.
Bilo je nejasno koji je taj organ koji treba da štiti mandat narodnog poslanika. Mi smo u svojoj pravnoj praksi, i u skupštinskoj praksi i u političkoj praksi imali različite stavove, čak i u vreme važenja istovetnih zakonskih normi. Tako su bila različita tumačenja o pravu poslanika na poslanički mandat, da li taj mandat pripada poslaniku ili partijama, to je sada definisao Ustav, ali isto tako je definisao i mehanizam, uspostavljanjem ili konstituisanjem Ustavnog suda, kojim će se ustavna i zakonska rešenja štititi.
To će obezbediti sigurnost u pravnom prometu, ali isto tako obezbediće i političku stabilnost unutar samog parlamenta jer neće biti lutanja i neće biti političkih pregovora oko toga kako treba rešiti konkretnu pravno-političku situaciju u odnosu na mandat poslanika u parlamentu.
Ono što je bitno, to je da će Ustavni sud štititi ljudska i manjinska prava koja su garantovana Ustavom, kao i slobode građana koje se istim tim Ustavom garantuju. Pravo građana na lokalnu samoupravu, pravo građana na pokrajinsku autonomiju i ograničenje državne vlasti su među najznačajnijim ustavnim ovlašćenjima kojima se građanima daje pravo na organizovanje lokalne samouprave, ali isto tako i na okupljanje u okviru autonomnih pokrajina u cilju zaštite interesa, kako bi se putem decentralizovane vlasti spustila ovlašćenja sa centralnih državnih organa, vlast približila građanima, obezbedila transparentnost u postupanju i bolja kontrola trošenja javnih finansija.
Ustav je dao mogućnost da izvršna vlast može da obustavi od izvršenja akte autonomne pokrajine.
Isto tako, postoji i obaveza izvršne vlasti da istovremeno pokrene i postupak za ocenu ustavnosti akta čije se obustavljanje izvršenja trenutno sprovodi. To je velika i značajna zaštita pozicije pokrajinske autonomije u okviru Republike Srbije.
To sprečava voluntarizam izvršne vlasti, to sprečava mogućnost da zbog toga što postoji razlika u političkom sastavu republičke izvršne vlasti ili izvršne vlasti u pokrajini može da dođe do nesuglasica i zlonamerne upotrebe ovlašćenja koja proističu iz Ustava.
Jedna od novina je i zaštita poslaničkog mandata putem žalbe Ustavnom sudu. Potvrđivanje mandata je sada povereno Skupštini na dan konstituisanja nove skupštine posle izbora, na prvoj konstitutivnoj sednici, ali isto tako po prvi put je dato pravo poslaniku, koji je dobio mandat ili koji nije dobio mandat iz nekog razloga, da može putem ustavne žalbe da štiti svoju poziciju i da traži svoje pravo da zauzme mesto u ovom parlamentu.
Tu je, pre svega, obezbeđena zaštita pozicije malih stranaka koje su tek jedva prešle cenzus, jer je moguće konstituisati Skupštinu sa potvrđivanjem dve trećine mandata, što bi značilo da bi ostatak mogao da ide unedogled, za slučaj da nije obezbeđena ustavna žalba, koja bi na taj način garantovala ulazak i malih partija, sa manjom podrškom građana u parlament, ukoliko su prešle cenzus.
Bitno je i to da će Ustavni sud imati mogućnost da rešava i po pitanjima u izbornim sporovima. Vi znate da naše istorijsko, političko i pravno iskustvo kaže da smo u pojedinim situacijama imali veoma ozbiljne izborne sporove koje smo morali da rešavamo čak i pritiskom velikog broja građana na ulicama jer je, da vas podsetim, u nekim lokalnim izborima bilo i ponovljenog trećeg kruga, koji nijedan zakon nije predvideo. Bilo je bojkota izbora zbog zlonamerne i pogrešne primene zakona na štetu građana.
Tu je obezbeđeno i učešće u izbornim sporovima svakog građanina koji smatra da mu je krađom izborne volje povređeno pravo na aktivno i pasivno biračko pravo, te on može putem ustavne žalbe u izbornom sporu da se obrati Ustavnom sudu, koji će garantovati stabilnost političkog sistema, kao pretpostavke za ostvarenje demokratičnosti u jednom otvorenom društvu, kakvom teži građansko društvo u Srbiji.
Ono što je bitno, što želim da podvučem, to je zaštita pozicije tužilaca i sudija, koja se obezbeđuje ovim zakonom, jer po prvi put sudije i tužioci imaju pravo da svoje pravo na obavljanje javne pravosudne funkcije obezbeđuju na taj način što mogu da podnesu žalbu Ustavnom sudu Republike Srbije.
Do sada je bilo nemoguće zaštiti se od nepravilne, nezakonite odluke Velikog personalnog veća, koje može voluntaristički da donese odluku o razrešenju nekog sudije ili tužioca, a da taj tužilac ili sudija nije imao mogućnost vođenja bilo kakvog postupka u cilju zaštite svoje pravne pozicije i svojih prava.
Ne bih navodio konkretne slučajeve o tome da se to i dešavalo i da se pod političkim pritiskom neke sudije razrešavaju, a da nije bilo ustavnih i zakonskih mehanizama da zaštite pravo na obavljanje pravosudne funkcije.
Isto tako je veoma značajno za građane da postoji mogućnost naknade štete u slučajevima kada je ta šteta proistekla iz nepostupanja državnih organa ili sudova ili zbog neblagovremenog postupanja sudova i državnih organa.
Takvi primeri su, pre svega, u krivičnom pravu gde, zbog sporosti sudova po tužbi privatnih tužilaca, dolazi do zastarelosti gonjenja počinilaca krivičnih dela, a onda podnosioci privatne tužbe, oštećeni nemaju mogućnost da naknade štetu, jer krivica nije utvrđena, a do toga je došlo zbog predugog razvlačenja postupaka, neosnovanog odlaganja pretresa i na taj način pojedini gube pravo.
Posebno je to vidljivo u onim sporovima gde se javljaju privatni tužioci zbog krivičnog dela klevete ili uvrede. Vrlo često se dešava da su te privatne tužbe usmerene prema onima koji mogu da se pozovu na imunitet. Mnogi od poslanika su se pozvali na imunitet kada su bili u situaciji da krivično odgovaraju pred nadležnim sudovima, pa je zbog mehanizma uspostavljanja imuniteta, veliki broj građana Srbije ostao bez satisfakcije i bez mogućnosti da dokaže da je ono što je izrečeno sa ove govornice ili na nekom drugom javnom mestu, a što je njima moglo ili nanelo štetu, predstavljalo krivično delo, a da ti građani koji su pogođeni tim krivičnim delom, zbog ovakve jedne situacije i pravne praznine, nisu imali mogućnost da tu štetu i naknade.
Dakle, na ovakav način će Ustavni sud i ovaj zakon obezbediti jednakost građana pred zakonom i mogućnost da se u svakoj situaciji nađe odgovorno lice koje je počinilo štetu i da ta šteta zaista bude i naknađena.
Mnoge stvari u našem društvu nisu savršene, postoje mnogi problemi. Postoje sporovi na osnovu Sporazuma o sukcesiji, postoji nemogućnost i nedoslednost u primeni pravila međunarodnog pravnog poretka, pa su mnogi postupci u prekidu. Čeka se konstituisanje međudržavnih tela, koja treba da definišu primenu Aneksa G sporazuma, i na taj način se, faktički, iz pravosudnog sistema i sudske vlasti izvlači rešavanje sporova za koje je sudska vlast i pravosuđe apsolutno nadležno.
Mislim da ova situacija sada više neće biti tako problematična, jer ćemo imati Ustavni sud pred kojim će građani, koji su pogođeni neprimenjivanjem Aneksa G sporazuma, moći da traže satisfakciju i zaštitu svojih prava i donošenje odluke od strane Ustavnog suda, koja bi obavezala pravosudne organe na brže ili adekvatnije postupanje.
Ustav Republike Srbije garantuje i pravo na ravnomerni regionalni razvoj. Ustav kaže da smo dužni da donesemo zakon koji će obezbediti ravnomerni regionalni razvoj. Međutim, kako će građani sa juga ili istoka Srbije obezbediti sebi to ustavno pravo? Kako može građanin sa juga i istoka Srbije, koji živi u deset puta nepovoljnijim ekonomskim mogućnostima i okolnostima, od nekoga u Beogradu, Vojvodini ili centralnoj Srbiji, da traži ostvarenje svog prava da živi u jednakim mogućnostima, sa jednakim potencijalima i sa jednakim šansama?
Neravnomerni regionalni razvoj stavlja građane Srbije u neravnomerni položaj pred zakonom i pred Ustavom. Do sada nije bilo ustavnih mehanizama da se to pravo ostvari.
Moram da kažem da smo ovde čuli primedbe i tumačenja Predloga zakona, od jezičkog, do logičkog, ciljnog. Tražile su se šupljine i nesavršenosti ovog zakona, ukazivalo se na to da je procedura pred Ustavnim sudom nejasna, da je pozivanje na primenu pravnih pravila različitih procedura nejasno i da stvara mogućnost voluntarizma u postupanju Ustavnog suda. Međutim, karakter sporova pred ustavnim sudom je takav da je nužno pozvati se na odredbe najrazličitijih postupaka, u zavisnosti od predmeta spora pred Ustavnim sudom. Jasno je ono pravno pravilo da će se svaka pravna praznina rešavati prema najsličnijoj situaciji i prema pravilima najsličnije i najbliže procedure koju rešava susedni, uslovno rečeno, pravni slučaj.
Mislim da je ovaj zakon dobar, da je to dobra osnova, da stvara pretpostavke za konstituisanje Ustavnog suda. Smatram da su predlozi kandidata za sudije Ustavnog suda zaista kvalitetni i očekujem da ćemo imati zaista kvalitetan sastav Ustavnog suda, što će obezbediti i pravnu i političku sigurnost.
DS će, po logici stvari, glasati za ovaj zakon, ali očekujemo podršku i drugih poslanika u parlamentu. Smatramo da je usvajanje ovog zakona od opšteg društvenog interesa i da svi poslanici koji misle dobro građanima Srbije, koji žele da uspostave mehanizme za zaštitu njihovih građanskih prava i sloboda, koji žele da obezbede mehanizam za zaštitu i garanciju manjinskih prava i sloboda, treba da glasaju za ovaj zakon.
Ukoliko su primedbe smislene i osnovane, mi ćemo ih razmotriti. Od ministra sam dobio uveravanje da će biti prihvaćeni neki amandmani. Ne želimo da rigidno i strogo cenimo amandmane opozicije.
Naprotiv, mi želimo opštu podršku, želimo da svi učestvujemo u poslu koji je dobar za građane Srbije, želimo da uspostavimo Srbiju kao otvoreno društvo, sa vladavinom prava, gde će država biti servis građana, a građani u centru pažnje i političke delatnosti ovog parlamenta, ali i izvršne vlasti, čija je moć ograničena i Ustavom, ali u skladu sa tim, mora da postoji organ koji će tu moć ograničavati u skladu sa ustavnim i zakonskim rešenjima.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, pa narodni poslanik Miroslav Petković.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS je pitanje važnosti ustavnog suda tretirala punih sedam godina od dolaska DOS-a na vlast. Jutros sam čula informaciju koju je objavila neka televizija u jutarnjem programu, da smo mi država koja već godinu dana nema Ustavni sud, što može da se gleda samo tako kratkovremenski.
Međutim, bili smo u situaciji da dugo vremena, i to u više navrata, naročito za vreme protivustavnog vanrednog stanja u našoj zemlji, nismo imali Ustavni sud i da smo, ne samo mi, kao politička stranka, koji smo uputili mnogobrojne predstavke i žalbe nepostojećem Ustavnom sudu, već svi građani, državni organi, organizacije i svi oni koji imaju mogućnost i prava, a imali su i po prethodnom ustavu, bili onemogućeni da dobijemo autentično tumačenje i da se odlučuje po našim žalbama.
Veoma često se dešavalo, što su pominjale moje uvažene kolege i gospodin Krasić i gospođa Radeta, da mi o odlučivanju po ustavnoj žalbi, na ono na šta se žalila SRS, saznamo iz nekih sasvim sporednih, da tako kažem, kanala, a ne od institucije za koju s pravom svako u ovoj zemlji, mislim i svaki odgovorni narodni poslanik, svako ko se bavi poslom pravosuđa u ovoj zemlji, svako ko je i na početku studiranja pravnog fakulteta, a da ne govorim o nosiocima najviših funkcija u ovoj oblasti, smatra da treba da postoji, jer je važnost ustavnog suda za nas, zapravo, prouzrokovala da mi ozbiljno pristupimo ovom predlogu zakona, koji je dao gospodin Dušan Petrović i Vlada Republike Srbije i da podnesemo 29 amandmana.
Amandmani SRS, dame i gospodo, kao što ste videli i vidim da su zaista pojedini članovi DS i DSS pažljivo to proučavali, jesu i suštinske i pravno-tehničke prirode. Sve su samo nisu nekog formalnog karaktera, jer to nam nije bio cilj, kao što znate, vama je ovo došlo na red da se bavite pitanjem Ustavnog suda, jer je to obaveza koja je proistekla iz Ustava, a za nas je to bilo najvažnije pitanje svih ovih sedam godina. Setite se, vi koji ste bili u onom prvom mandatu posle petooktobarskog puča na vlasti, koliko je puta izašao za ovu govornicu predsednik SRS prof. dr Vojislav Šešelj i rekao vam: a šta da govorim i šta da vam pričam kada nemamo Ustavnog suda. I mi ga nemamo ni dan-danas.
Dakle, ušli smo u ovu problematiku potpuno svesni činjenice da ovaj zakon ne bi smeo da bude jedan od onih zakona koji će za par meseci ili godinu dana sa nekim izmenama i dopunama da dođe pred Narodnu skupštinu Republike Srbije, već, a to nam je bila namera, da gospodin Petrović, Vlada i nadležno ministarstvo shvate da su omaškom ispustili da usaglase terminološki, recimo, neke odredbe Ustavnog zakona sa novim Ustavom, da neka rešenja moraju dosta preciznije da se urade i da ne sme da postoji nikakva dilema u pogledu pojedinih rešenja.
Mi smo počeli sa tretiranjem amandmanski Ustavnog zakona od člana 13, od onog što se zove prestanak sudijske funkcije u Ustavnom sudu, a to su sudije koje mi tek treba da izaberemo. Od onih osnovnih razloga, kao što je, ne daj bože, smrt sudije, preko činjenice ko može da razreši sudiju Ustavnog suda, obratili smo pažnju na to da ne može da bude u nadležnosti Ustavnog suda pitanje konstatovanja prestanka sudijske funkcije, jer on sam sebi ne predlaže sudije, već to rade nadležni državni organi.
Tako je i gospodin Krasić tražio je da se u Predlogu zakona u članu 15. stav 2. izbriše, zato što je sasvim jasno da ''ispunjenost uslova za razrešenje sudije Ustavnog suda'', kao što ste vi gospodine Petroviću stavili u Predlog zakona, ''utvrđuje Ustavni sud'', ne može da opstane u Predlogu zakona.
Verujem da ste, kao i sve druge, i pitanje ovog amandmana ozbiljno razmatrali, jer kao što ćemo već popodne da uđemo u razmatranje predloga predsednika Republike Borisa Tadića, pa onda Narodne skupštine Republike Srbije i Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud ne može da razmatra da li su se stekli uslovi da neko bude razrešen sa te funkcije. Na to ima pravo predlagač.
To je i pojasnio u svom amandmanu kolega Krasić, da mora da se sledi ustavna norma i da samo ovlašćeni predlagač utvrdi da li su se stekli uslovi za prestanak sudijske funkcije. To je ono osnovno što na početku moramo da raščistimo, kako bismo krenuli dalje.
Svi ovi amandmani tretiraju skoro sva poglavlja predloženog zakona, s tim što smo mi insistirali naročito na jednoj stvari. Videćete, ako se vratite na sve ove skupštinske rasprave, na javljanja po Poslovniku, na insistiranje gospodina Dragana Todorovića da se ozbiljno uzme u razmatranje kršenje Ustava i zakona prilikom izbori Zorana Alimpića za nekog v.d. gradonačelnika Beograda, onda ćete videti da zbog svih budućih situacija, ma kakvi da budu zakoni o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi, o lokalnim izborima, ovaj zakon mora da ima posebno poglavlje, a što smo vam mi i predložili posle člana 90, koje će da tretira pitanje koje se tiče postupak po žalbi zbog onemogućavanja vršenja nadležnosti AP i lokalne samouprave.
Ne mogu ta prava da se uređuju kao jedna opšta ustavna žalba, zato što su organi jedinice lokalne samouprave i AP u svom funkcionisanju, po Ustavu Republike Srbije, po zakonima koji su sada na snazi i koji će da dođu, odgovorni pred Ustavom i zakonom i to ne može da bude kao obična ustavna žalba. Mislim da to treba da odvojite i da prihvatite ovaj amandman koji je podneo gospodin Amdžad Migati, naš kolega, narodni poslanik SRS, kako biste dali značaj Ustavnom sudu u rešavanju sporova, odnosno kršenju zakona kada su u pitanju lokalni organi vlasti i AP.
Sada možemo da dođemo do jednog zaključka na osnovu i vaših izlaganja, a pre svega izlaganja SRS, a to je da Ustavni sud praktično predstavlja neki četvrti stepen sudske vlasti, mi to možemo da kažemo, na izvestan način on izlazi iz opšteg okvira ustavnosudske zaštite, zato što se po ustavnim žalbama građana i drugih organa, odnosno podnosilaca ustavne žalbe odlučuje, ali pre svega zbog činjenice da se odlučuje o pravima i obavezama građana.
Mislimo da treba na taj način, i zbog toga smo napisali ovako suštinski važne amandmane, da se promeni shvatanje o Ustavnom sudu. U tom smislu, i stručnost, i kompetentnost, i nepristrasnost sudija Ustavnog suda mora da se podigne na najviši nivo, a o kandidatima i o njihovom izboru ćemo da pričamo kasnije.
To je ono što je suština naše poruke biračima. Ustavni sud, kažemo građani Srbije, jeste mesto gde ćete moći da štitite svoja prava, ako ti ljudi budu, kao što mi srpski radikali želimo, radili objektivno, stručno, kompetentno i nepristrasno svoj posao, svuda i u svakom trenutku, da ne morate da se obraćate drugim međunarodnim sudovima i da pred njima tražite zaštitu, jer država Srbija i Ustavni sud u svakom trenutku moraju da garantuju vaša prava.
Smatramo da je obaveštenje po odlučivanju o ustavnoj žalbi za podnosioca ustavne žalbe, gospodine Petroviću, veoma važno. Dakle, mora da bude osam dana ranije jer imamo gorko iskustvo, kao što sam rekla na početku, da smo to saznavali iz raznoraznih drugih izvora, na neke neprimerene načine, to je bila naša dovitljivost i mogućnost da nam neko to dojavi.
Zaista, ne vidim zašto to ne biste prihvatili kao amandman SRS da se ta odluka objavi u Službenom glasniku. Kao što neko juče ovde reče, svako gubljenje ličnih dokumenata se oglašava u novinama, svaki zakon se oglašava u "Službenom glasniku", a, zamislite, ne i kada se vi sada žalite na neku odluku po zakonu i usvoji se ustavna žalba.
Imali smo ovde mnogo situacija, evo mi kao narodni poslanici, da moramo da štitimo naša prava, poslanici SRS. Sećate se šta nam je radila bivši predsednik Skupštine i tadašnja vlast, kako su se kršila osnovna prava.
Pa da je opstao onakav Poslovnik, gospodine Petroviću, u tom skupštinskom sazivu, prvom posle petooktobarskog puča, mi ne bismo uopšte mogli danas da podnosimo ove amandmane. Mogao je jedan poslanik samo da govori, niti druge poslaničke grupe, niti bismo mogli da se javljamo po Poslovniku.
Mnogo je drugih odredbi i kršenja koje na pravi način i u tom kratkom vremenu onaj politički Ustavni sud, sa Vučetićem na čelu, nije tretirao, jer su oni selektivno pristupali. Sećam se da smo podneli, recimo, žalbu Ustavnom sudu na neustavne odredbe Poslovnika i koje su u suprotnosti sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, a sud nam dostavio odgovor na našu žalbu posle godinu i više dana, striktno selektivni pristup.
Tačno koliko treba da se pušta "demokratija", toliko su nam dali, jer kažu: ovo može, ovo ne može i dosta je tih spornih odredbi. I gospodin Konstantinović, i sve druge kolege iz DS i DSS sada moraju o tome da vode računa prilikom predlaganja novog Poslovnika. Vi ne smete da pravite iste greške koje su napravljene u tom periodu, pa odmah poslanici imaju pravo da se kod Ustavnog suda, kada treba da se konstituišu, žale.
Što se tiče ovog, za nas veoma važnog, pitanja, mislimo kada je u pitanju postupak razrešenja predsednika Republike, verujemo da izbori za predsednika Republike slede pre ili kasnije i verujemo da će budući izabrani predsednik, posle Borisa Tadića, svakako biti gospodin Tomislav Nikolić.
Isto tako, verujemo da će se on držati slova Ustava i zakona, koji treba da se donese o predsedniku Republike, i zaista biti toliko savestan i odgovoran u vršenju predsedničke funkcije da neće morati da dolazi Narodna skupština Republike Srbije u situaciju koja je data članom 118. Ustava - da pokrene postupak za razrešenje predsednika Republike. Mi ovo ne pišemo za jednu osobu. Zakon o Ustavnom sudu, kao i Ustav, pišu se za naredne generacije, za stabilnost države, našeg pravnog poretka i za funkcionisanje svih državnih institucija.
Pošto smo mi pošli od toga kada smo učestvovali u pisanju Ustava, za nas je neprihvatljivo da ostane ova odredba u članu 93. stav 4, gde vi kažete: ''Ako Ustavni sud utvrdi da je postupak za razrešenje predsednika Republike pokrenut u skladu sa Ustavom i zakonom...'' - to je nemoguće i to se direktno kosi sa Ustavom. Zato što je, gospodine Petroviću, Narodna skupština vlasna da pokrene postupak za razrešenje predsednika Republike.
Što god da odluči, to vam govorimo već 17 godina, to vam je toliko puta govorio i prof. Šešelj, predsednik naše stranke, šta god da odluči Narodna skupština, potrebnom kvalifikovanom većinom u Narodnoj skupštini, Narodna skupština je u pravu.
Ne može sada da se pojavljuje Ustavni sud i da kaže - aha, vi ste iskoristili pravo iz Ustava, a mi ćemo sada da procenjujemo da li je predsednik Republike povredio Ustav ili nije i da li uopšte ima indicija da on treba da bude razrešen sa funkcije predsednika Republike. To je potpuno besmisleno. U bilo kom trenutku može da se stvori hipotetički drugačija većina od one koja štiti vlast predsednika Republike i koja je trenutno na snazi.
Zaista moram da vas podsetim na to, da napravim jednu malu digresiju, da smo imali neverovatnu situaciju, setite se pretprošle godine. Prava radnika zaposlenih u Srbiji su na najrigorozniji način smanjena Lalovićevim zakonima. Najpre, onim zakonom kada je ovaj iz Soluna glasao karticom, Novaković iz Novog Sada, pa posle izmene i dopune Zakona o radu.
U jednom trenutku, to je bilo u martu 1995. godine, stvorila se skupštinska većina da se izglasaju pojedini amandmani SRS i SPS i da se radnicima vrate prava koja su po ranijem zakonu postojala, a tiču se - i godišnjeg odmora, prekovremenog rada, regresa i svih onih davanja koja nisu socijalna kategorija, nego su veoma važna iz oblasti radnog prava i mogućnosti da ljudi to koriste u državi u kojoj rade, oni koji uopšte rade. Ovih milion i nešto koji su ostali pod vašom vlašću bez posla ne mogu da se nadaju ničemu.
Mi smo u martu 2005. izglasali, čak ste i vi koji ste bili idejni tvorci onog prvog zakona, pa ste ga falsifikovali nepostojećim glasom ovog Novakovića iz Soluna, čak su i vaši poslanici DS glasali za te amandmane zajedno sa srpskim radikalima i SPS. Šta se desilo?
Sećate se, gospodine Petroviću, pojavio se posle dva meseca Slobodan Lalović. Oni su se hvatali za glavu, Koštunica, Lalović, Dinkić, koji su bili tada na vlasti, mislim Koštuničina vlada, čiji kontinuitet vi sada nastavljate i kažu - jeste, u tom trenutku nas je Narodna skupština prešla, stvorila se jedna većina te noći, pošto smo noću kasno glasali, ajde mi sada kroz izmenu i dopunu Zakona o radu sve da vratimo na staro.
Vi sada vidite koliko je to bilo drsko i kako se neko poigrava voljom narodnih poslanika. To zaista može u budućnosti da se dešava, ali to će da košta svaku buduću vlast koja se tako bude ponašala. Kao kada bi vi sada, a vi niste isključili mogućnost da ne prihvatite amandmane SRS, izašli kao resorni ministar i rekli - ne prihvatam nijedan amandman srpskih radikala. Ali sam obaveštena i vi ste sami rekli da razmatrate, pozivam vas da prihvatite sve amandmane, jer su zaista stručno napisani, sa namerom da popravimo zakon, da on bude odličan za građane i za državu Srbiju uopšte.
Ovi vaši neće da vas slušaju. Boško je gledao amandmane, kao i gospodin Konstantinović.
Gospođa Kolundžija preporuči poslaničkoj grupi i kaže - ipak su radikalski amandmani dobri, kao što jesu. Prihvate se svi amandmani i vi se pojavite posle nekoliko meseci kao resorni ministar, tražite izmene i dopune i vraćate na ovo vaše staro. To je besmisleno, gospodine ministre. Želela sam ovim primerom da vam kažem koliko je suludo, moram taj izraz da upotrebim, da bilo ko razmišlja da ruši volju Narodne skupštine Republike Srbije koja se jasno potvrdi u određenom trenutku. I ako su narodni poslanici pokrenuli inicijativu za razrešenje predsednika Republike, ne može onda Ustavni sud kao prethodnica da odlučuje o tome da li je to bio ovaj ili onaj razlog, zbog čega i čime smo mi bili motivisani. Motivisani smo činjenicom da smo pogledali i da se on nije držao slova Ustava.
Ono čime ću da završim, da bi i druge kolege iz SRS koji treba da govore iskoristile svoje vreme, da svako od nas može o ovome da govori najmanje po sat vremena, to je nadležnost organa. Nemojte to da shvatite kao neku sada primedbu sa govornice, jer nemate amandmane SRS u tom smislu, pa sada ultimativno tražim od vas da vi izađete i kažete - mi ćemo sada to nekim Vladinim amandmanom da promenimo.
Mislim da to može da stvori veliki problem u funkcionisanju nadležnosti organa, jer vi ste predvideli situaciju samo kada se dva organa oglase nenadležnim i onda Ustavni sud dolazi u situaciju da odlučuje koji od ta dva organa je nadležan. Vi niste predvideli situaciju, gospodine ministre, kada oni proglase da su nadležni, pa nastave da rade. Ko će tada da odlučuje o tome, razumete?
Verovatno će naći Ustavni sud i sudije Ustavnog suda neki metod da oni u toj datoj situaciji odlučuju o tom pitanju, ali mi iz SRS smatramo da ste to pitanje morali mnogo ozbiljnije da tretirate, da se Ustavni sud ne bi bavio, po prirodi svog odgovornog posala budućeg, nekim situacijama koje mogu po Ustavu da budu ovakve ili onakve i da se ne tumače uvek na isti način.
Jer, kasnije i posledice kod odluke o nadležnosti dva organa koji se proglase ili se ne proglase nadležnim mogu da budu dalekosežne. Mi kao odgovorni ljudi i poslanici kojima je zaista stalo da Srbija po slovu Ustava ima Ustavni sud kojim će svako da se ponosi, kao što rekoh, to je četvrti stepen sudske zaštite - da svaki građanin Srbije zna u svakom trenutku da može ustavnom žalbom da štiti svoja ustavom i zakonom zagarantovana prava. Verujem da ćete na kraju diskusije u ovoj načelnoj raspravi moći da nam dati neke naznake o tome i na osnovu ovih naših dodatnih argumenata šta ste spremni da prihvatite. Još jednom vas pozivam da prihvatite sve amandmane SRS, jer su suštinski veoma važni i isključivo su usaglašeni sa onim što stoji u Ustavu Republike Srbije, a za zakon koji će svakako biti za dobrobit čitave države i naših građana. Hvala vam.

Povredu Poslovnika reklamira narodni poslanik Slobodan Maraš, pa onda narodni poslanik Vladan Batić. Izvolite, gospodine Maraš.

Hvala lepo, poštovani predsedavajući. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, reklamiram povredu Poslovnika, član 200.
Juče sam učinio reklamaciju tog Poslovnika kada sam silazio sa skupštinske govornice. Vi ste, gospodine Petroviću, meni rekli - ako vam tada dozvoli predsedavajući, gospodin Albijanić, da ćete mi odgovoriti na to pitanje, naravno uz osmeh. Niste to uradili. Nema potrebe da sada citiram taj član, jer sam ga juče citirao. Znači, nisam dobio odgovor na pitanje koje sam postavio 9. oktobra sa ove skupštinske govornice.
Nadam se da će se u okviru odgovora na to pitanje nalaziti i pitanje - kako je moguće da prvooptuženi za ubistvo premijera Đinđića može da daje intervjue koji izlaze mesecima, 400 odgovora na 400 pitanja itd.
Drago mi je što sada čujem od vas, sa mesta, da će odgovor na to pitanje stići. Danas ćemo biti tu, pa se nadam da ćemo moći o tome da porazgovaramo ako ne budemo bili zadovoljni ili ako budemo bili zadovoljni zahvalićemo se.
Hteo sam malo i o ovom Ustavnom zakonu, pošto nažalost LDP je potrošila ono malo vremena što ima, a hteli bismo puno toga da kažemo o ovom zakonu o Ustavnom sudu i o drugim zakonima koji su predloženi na ovoj sednici. Suština onoga što je naša primedba je to da ovo nama liči veoma na politički zakon i zaista smo pokušali da sa velikim brojem amandmana, preko 30, popravimo ovaj zakon što je bolje moguće.
Neke osnovne primedbe bih samo izneo. Svi znamo da Ustavni sud broji 15 sudija. Mi ćemo sada imati 10, ako prođe predlog koji će se naći uskoro pred nama, faliće nam još pet koje treba da izabere Vrhovni kasacioni sud i samim tim ulazimo u jednu situaciju da krećemo da radimo neki posao bez dovoljnog broja ustavnih sudija, znači imaćemo problem, faliće nam pet sudija Ustavnog suda i to je nešto što, ako sa tim krenemo, neće dobro da se završi.
Naravno da ne treba da čekamo i naravno da je bitno da što pre imamo Ustavni sud, ali mislim da u sve ovo vreme koje je prošlo unazad nekoliko meseci mogli smo se potruditi da i tu grešku možda ispravimo ili jednostavno da probamo to da stignemo.
Šta bih pomenuo kao nešto što je meni prilično zasmetalo? Napisao sam jedan amandman na tu temu, a to je jedna nepreciznost u samom zakonu.
U pitanju je član 45. stav 1. tačka 4), koji decidirano ovako kaže: ''Ustavni sud odlukom utvrđuje da statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave ili drugi opšti akt nije u saglasnosti sa zakonom, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti sa zakonom.''
Mislim da je termin saglasnost, odnosno suština termina saglasnost potpuno pogrešna. Može se desiti da neki zakon, koji se uopšte ne odnosi na pitanja autonomne pokrajine na primer, ne bude u saglasnosti sa statutom autonomne pokrajine i na taj način da taj statut autonomne pokrajine, odnosno ta odredba padne. Mislim da je mnogo bolje da se tu iskoriste reči ''ukoliko je u suprotnosti'', ali mislim da će biti prilike, da ste vi sigurno brižljivo pročitali sve amandmane, pa i one koje je LDP podnela, i da ćete obratiti pažnju na to i ispraviti tu grešku.

Reč ima narodni poslanik Vladan Batić, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 201. Postavio sam neka pitanja, nisam dobio odgovor. Pitanja su u vezi sa onim što je tema dnevnog reda.
Evo, da postavim još jedno pitanje. Gospodine ministre, da li je tačno da bivši predsednik Ustavnog suda, gospodin Slobodan Vučetić, koji je otišao u penziju pre 13 meseci, i danas prima platu predsednika Ustavnog suda u iznosu od oko 230 hiljada dinara? Ako je tačno, kako je to moguće, kako je to moguće u situaciji kada zaposleni u pravosuđu imaju 15-16 hiljada dinara mesečnu platu? Molim vas da nam date objašnjenje o tome.
Dalje, ovde je pričano, sa puno entuzijazma, o onome što će raditi budući Ustavni sud, između ostalog i nešto na šta je stavljen akcenat, a to je odlučivanje po ustavnim žalbama. Gospodine ministre, pitanje je logično, da li smatrate da su za sudije Ustavnog suda mogli biti birani jedino kandidati koji imaju položen pravosudni ispit? Ovde od ovih 20 više od 10 kandidata nema položen pravosudni ispit.
Nisu bili na sudu ni po tužbi infostana za vodu i đubre i sada će oni da odlučuju o tuđim sudbinama. Nikada nijedan sudski predmet nisu držali u ruci. Da li se mi to vraćamo na vreme suda udruženog rada i laičkog suđenja ili na vreme kada je, recimo, pokojni gospodin Butulija, kao ekonomista, bio predsednik Ustavnog suda? Znači, stručni saradnik u sudu, ne omalovažavam, u najudaljenijem mestu u Srbiji, u Gadžinom Hanu, mora da ima pravosudni ispit, ali ne i sudija Ustavnog suda.
Član 50. predviđa dvotrećinsku većinu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti koju inicira sam Ustavni sud. Ovde imamo izbor članova budućeg oktroisanog ili krnjeg suda.
Ako jedan čovek nedostaje, jer je dvotrećinska većina 10, sada se bira 10 i ako jedan, iz ko zna kog razloga, ne može da postupa i radi, znači da ne mogu da pokrenu postupak i inicijativu. Samo još na kraju nešto, gospođa Suzana Grubješić, gostujući u jednoj emisiji sinoć, čudila se, odnosno nije mogla da objasni ono što sam prethodno rekao, da će ovde za godinu ili dve dana veći broj kandidata steći uslov za penziju. Zašto biramo penzionere za sudije Ustavnog suda, čiji će rok predviđen zakonom trajati devet godina? Znam da G17 ne barata sa malim brojevima, ali može se pročitati u biografijama kada ljudi stiču uslov da odu u penziju.

Članovi Poslovnika od 198. do 202. predviđeni su za poslanička pitanja, što je 6. tačka dnevnog reda ove sednice. Narodni poslanik Aleksandar Martinović, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine i tražim nekoliko obaveštenja od gospodina ministra Dušana Petrovića, kako bih mogao na odgovarajući način da vršim funkciju narodnog poslanika.
Vezano za član 86. Predloga zakona o Ustavnom sudu, gospodi iz Demokratske strane je nešto jako smešno, ustavna žalba po pravilo ne sprečava primenu pojedinačnog akta ili radnje protiv koga je izjavljena. Podsećam gospodina ministra Dušana Petrovića da je osnovno pravilo u svim procesnim zakonima da svaka žalba ima tzv. suspenzivno dejstvo i da ulaganje žalbe odlaže izvršenje akta protiv koga je žalba izjavljena.
Nije mi jasno zašto to procesno pravilo, koje važi i u Zakonu o parničnom postupku, krivičnom postupku i opštem upravnom postupku itd., niste ugradili u zakon o Ustavnom sudu, pošto je i ustavna žalba kao i svaka druga žalba, i kao što je Ustavni sud takođe sud. Kada građanin izjavi ustavnu žalbu, gospodine ministre, onda možemo da pretpostavimo da je reč o jednoj izuzetno delikatnoj pravnoj situaciji i da i te kako postoji potreba da žalba koja je izjavljena protiv nekog akta, ustavna žalba, mora da ima suspenzivno dejstvo.
Imam još nekoliko pitanja. Vezano za član 106, kada Ustavni sud utvrdi da nadležni organ nije doneo opšti akt za izvršavanje odredaba Ustava, zakona ili drugog opšteg akta, a bio je dužan da takav opšti akt donese, obavestiće o tome Narodnu skupštinu.
Sada se postavlja jedno logično pitanje, a šta će biti kada Narodna skupština ne donese zakone, odnosno druge akte na koje je obavezna po Ustavu? Narodni poslanici, gospodine ministre, iz SRS su vam u proteklih nekoliko meseci u velikom broju slučajeva ukazivali na to da je povređen Ustavni zakon i da Narodna skupština, odnosno predsednik Narodne skupštine nije poštovao rokove iz Ustavnog zakona i da nije stavio na dnevni red Narodne skupštine predloge zakona na koje je bio obavezan po Ustavnom zakonu.
Onda se postavlja logično pitanje - šta će biti kad je Narodna skupština taj organ koji krši Ustav, odnosno Ustavni zakon, i kada ne donese one akte koje je neophodno doneti po Ustavnom zakonu. Vi, gospodine ministre, takvu odredbu u Predlogu zakona o Ustavnom sudu niste predvideli, a morali ste da predvidite, jer imate predsednika Narodne skupštine, odnosno skupštinsku većinu koja je očigledno neodgovorna i ne vodi računa o rokovima iz Ustavnog zakona.
Izvinjavam se, samo još jedna rečenica. Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku: predlaže se da se zakon usvoji po hitnom postupku zbog rokova predviđenih članom 9. Ustavnog zakona; usvajanjem zakona po hitnom postupku stvoriće se svi neophodni uslovi za konstituisanje i početak rada Ustavnog suda.
Narodna skupština je, gospodine ministre, ovaj zakon morala da usvoji mnogo ranije. Ako se ne varam, ovo je Treća sednica Drugog redovnog zasedanja, a ovo je trebalo da bude usvojeno u toku Druge sednice posle izbora Vlade i ova je odredba u obrazloženju, da je neophodno da se zakon usvoji po hitnom postupku, smešna, jer je Narodna skupština, krivicom predsednika Narodne skupštine i skupštinske većina, prekršila, odnosno pregazila sve razumne rokove za donošenje ovog zakona.