Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nada Kolundžija, predsednik Poslaničke grupe DS-a.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, za DS je ovaj amandman neprihvatljiv. Smisao ovog amandmana je da se saradnja sa Visokim komesarijatom za izbeglice UN-a ograniči na organe koji su navedeni u čl. 19, 20. i 21, a pri tom su to Kancelarija za azil, Komisija za azil i Centar za azil.
Dakle, činjenica da je Srbija članica UN-a i da iz tog članstva proizilazi obaveza saradnje sa Visokim komesarijatom za izbeglice u svim oblastima, tj. da su svi državni organi u obavezi da sarađuju sa Visokim komesarijatom, jedan je od razloga zbog kog ovaj amandman za nas nije prihvatljiv.
Drugi razlog je što se, kada je u pitanju azil, ne može azil i sva pitanja koja su vezana za azilante svesti samo na organe koji su navedeni u ova tri člana. Dakle, mnoga ministarstva su, takođe, uključena kasnije. Mnoga ministarstva donose podzakonske akte kojima regulišu pitanja koja su vezana za azilante, Ministarstvo za socijalni rad, Ministarstvo za zdravlje, apsolutno. Time se isključuje mogućnost da se drugi nadležni držani organi koji imaju obaveze vezane za azil isključuju iz saradnje sa Visokim komesarijatom za izbeglice. Zato je ovaj amandman za nas neprihvatljiv. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, replika.

Kako bi bilo jasnije, nismo želeli ni na koji način da ograničimo rad UNHCR-a.
Kada je u pitanju zakon o azilu, samo smo hteli precizno da odredimo s kim UNHCR može da sarađuje kada je u pitanju azil i vi ste ovde naveli: Kancelarija za azil, Komisija i Centar za azil. To uređuje ovaj zakon. Druge oblasti uređuju drugi zakoni.
Vi se držite objašnjenja koje je dala Vlada. Ovde se striktno radi o tome da li će neka osoba dobiti azil i, u postupku dok ne dobije azil, i kada ga dobije, kada je to potrebno, da država vodi o njemu brigu. UNHCR može da sarađuje, i treba da sarađuje samo s ovim institucijama. Sve drugo se uređuje drugim zakonima.
Zašto da ma dozvolimo da po svom nahođenju, po svom izboru rade nešto što oni misle da treba? Ne. Bavite se problemom azila. Postoje državni organi koji se time bave. Oni su definisani zakonom, precizno je definisano ko se i čime bavi. Sve probleme, ako postoji primedba, neka upućuju tim organima, a oni će, u skladu sa našim zakonima, ako postoje bilo kakvi propusti, te propuste da isprave.
Prema tome, naš je cilj da na neki način dovedemo našu državu u poziciju da bude ravnopravan partner, da ne dobija naređenja i da se ne svodi na puki objekat kome će se samo ispostavljati zahtevi i tražiti da ih ispunjava, zato što neko od nas to traži. Ne. Sve mora da bude definisano i precizirano u zakonu.
Tako ćemo na najjednostavniji način izbeći probleme koje smo imali do sada u mnogim oblastima, pa i u ovoj oblasti. Zato smo mi hteli da preciziramo ovu saradnju.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Reč ima gospođica Nataša Jovanović, potpredsednik Skupštine Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez ovog stava i dopune člana 6. koji je predložio kolega Nemanja Šarović, ovaj zakon teško da može da opstane.
Prvo, kolega Krasić vam je govorio pre nekoliko dana da Ustav Republike Srbije uopšte ne poznaje pojam "azil". Zapitao se, ne znam, kolega Krasiću, da li vam je ministar odgovorio ili nije, da li je azil sinonim za utočište ili obrnuto?
Član 57. Ustava Republike Srbije tačno kaže šta je to što definiše položaj jedne takve osobe ako je strani državljanin kada se desi ta situacija. Član 57. Ustava kaže: "Stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi, ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji".
Sada dolazimo do stava 2. člana 57, što se apsolutno uklapa u amandman kolege Nemanje Šarovića, gde se kaže: "Postupak za sticanje utočišta uređuje se zakonom".
Ako je utočište azil, a vi kažete, otprilike, da jeste, tako smo razumeli predlagača zakona, onda mora zakonom da se uredi sve ovo gore navedeno, što je i logično.
Inače, moram da vam kažem, pošto su uvedena ovim zakonom dva načela, koja su definisana čl. 17. i 18. zakona, a to je načelo neposrednosti i načelo poverljivosti, jasno je da je kolega
Nemanja Šarović, podnoseći ovaj amandman, samo želeo da se član 6. uklopi, odnosno da sledi čl. 17. i 18, jer ako ste uveli ova dva načela, bez kojih bi bilo nemoguće da se sprovodi ovaj zakon, kako ćete da ga sprovedete ako se prethodno ne utvrde činjenice.
Neverovatno je besmisleno obrazloženje koje je dala Vlada za odbijanje ovog amandmana kolege Nemanje Šarovića. Zamislite, Vlada smatra da ovaj amandman nije pravno moguć.
Prvo, nadležni skupštinski odbor nije utvrdio da nije pravno moguć. Moguć je, i to je jasno po stavu Odbora.
Dakle, Vlada je u koliziji sa stavom skupštinskog odbora. Vlada mora da zna da je izvršni organ vlasti pod određenom supervizijom zakonodavne, odnosno Narodne skupštine i da je zaključak odbora stariji od zaključka Vlade. Prema tome, tu vlada nije u pravu.
Kaže se - budući da bi, ukoliko bi se usvojio ovaj amandman, bilo dozvoljeno proterati ili prinudno vratiti lice na teritoriju gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkih stavova, ukoliko nadležni organ u postupku te činjenice ne utvrdi, a što bi bilo u suprotnosti sa Ustavom, međunarodnim obavezama Republike Srbije.
Baš je obaveza nadležnog organa, vi to kažete, samo ne u članu 6, nego u ova dva načela po čl. 17. i 18, da utvrdi činjenice. Šta će da rade nadležni organi po predloženom zakonu o azilu, po čl. 17. i 18? Oni će kroz načelo neposrednosti, čak je kolega Jojić to govorio prvog dana, kada je bila načelna rasprava, i mi se slažemo s tim da to strano lice može u prvoj policijskoj stanici da se izjasni, kad stupi na tlo naše teritorije. Ko zna koji su to načini na koje će da dođe na teritoriju Republike Srbije, da se dovija ovako ili onako, ali, dođe u prvu policijsku stanicu i kaže - zahtevam da mi država da azil. Međutim, moraju prethodno da se utvrde te činjenice.
To je ono što traži kolega Nemanja Šarović, jer ako on podnese zahtev, usmeno ili neposredno, treba da bude saslušan od strane ovlašćenog službenog lica, nadležne organizacione jedinice MUP-a Srbije, a mi kažemo - bilo koje, tamo gde svrati, o svim činjenicama relevantnim za priznavanje prava na utočište ili dodelu supsidijarne zaštite.
Vodite računa o činjenicama. Ako kažete da je besmisleno ovo što kolega Šarović predlaže, onda izbrišite članove 17. i 18, onda ne moraju uopšte da se javljaju nijednoj policijskoj upravi ljudi koji će da dođu, samo dođe i pojavi se onaj Džon Nejbor, onaj agent CIA-e, pošto je provaljen da je zajedno sa generalom Perišićem radio na subverzivnim delatnostima kada je u pitanju Vojska ondašnje Jugoslavije, odnosno Srbije.
Recimo, sada jedan takav zlikovac kao što je on, međunarodni agent, špijun, dođe i kaže, a verujte mi da je bilo i takvih slučajeva, zaista to znam, pojavi se neka takva osoba i kaže: ''Mene proganjaju, ja sam tamo ovako ili onako ugrožen'', dođe na teritoriju zemlje.
Mi moramo, bez obzira na to što imamo primedbe, sutra će srpski radikal da bude ministar policije, možda gospodin Todorović, idealan je za tu funkciju, možda neko drugi iz SRS-a, da pogledamo tamo u datoteku i vidimo da je taj neko trostruki agent, ustanovili organi naše državne vlasti, prate neku osobu.
Ne mislite, valjda, da oni sede skrštenih ruku. Možda Jočić ne zna šta se radi okolo, ali operativci i ljudi koji rade na tim izuzetno osetljivim poslovima, svaki organ jedinice MUP-a u svakom gradu, kod mene u Kragujevcu, u Čačku, kod kolege Baralića, ima odeljenje za strance, i ti ljudi, koji su obično po činu pukovnici u MUP-u Srbije, rade sa svojom operativnom službom na ustanovljavanju činjenica i praćenju stranaca.
Primera radi, može neki stranac da se pojavi ovde kao kooperant neke firme, može da se pojavi kao neko ko radi na ovim poslovima koje je kolega Jojić pominjao, pa ima, kao, neku legitimnu nevladinu organizaciju, pa je kriv i u zemlji iz koje je došao, pa ga proganjaju i neki zbog ne znam čega, dođe i kaže: ''Hoću da dobijem status azilanta u državi Srbiji''. Nadležni organi moraju da utvrde činjenice.
Recimo, u Srbiji je zaista, o tome smo pričali i do pet sati ujutru, izuzetno teška situacija. O tome najviše govore naši crkveni velikodostojnici, pre svega, Srpske pravoslavne crkve, ali i drugi, a ukupno je sedam tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji, da je veoma opasno delovanje destruktivnih verskih sekta.
Moram da vam kažem da postoji izvesna verska sekta koja dolazi iz države Juta u SAD-u. Oni koji to znaju i prate, obavešteni su da ceo grad, 20 miliona ljudi, pripada toj verskoj sekti.
Ne znam da li ste vi slušali gospodina Lukovića, koji je zaposlen u MUP-u Srbije? Da li je tako, kolega Todoroviću, vama se obraćam, moram vama, jer ministar nije tu, ne Draganu, nego kolegi iz policije.
Gospodin Luković je više puta u TV emisijama govorio o tome da su ti vajni predstavnici verskih sekti, u stvari, ovde na drugom zadatku. Ustanovljeno je ko su oni. Oni deluju na svakom mestu, pre svega na mlade ljude, uništavajući naše nacionalno tkivo, ono što je ćelija svakog društva, deluju i tako razgrađuju i uništavaju sve po Srbiji.
Neki takav može sutra da se pojavi, nije dobro uradio posao, nije vrbovao dovoljno tih, recimo, mormona iz Jute ovde u Srbiji, i oni mu tamo kažu - ne možeš više ovde da se vratiš, ili mu neko preti zbog toga, oni imaju metode raznog destruktivnog delovanja i vi to znate.
To je zaista dugačka priča i zahtevala bi da otvorimo raspravu o tome. Za nas koje to interesuje i koji to pratimo godinama, čitamo te publikacije, i u našoj stranci imamo eksperta za tu oblast, a to je gospodin Slađan Mijaljević, koji je više puta govorio o tome u javnosti.
Moram da vam kažem da ne možete takvom licu a priori da dozvolite da se pojavi u Kragujevcu, u Kraljevu, u Čačku, u Paraćinu i da mu kažete – ti si proganjan tamo, a on je ovde na subverzivnom zadatku, na vrbovanju vernika i SPC i drugih crkava.
Pa kažete – izvoli, ti si dobrodošao, jer tebe tamo proganjaju zbog tvoje veroispovesti. Možda ga ne proganjaju u Juti, ali ga proganjaju u Nju Džersiju, oni tamo neće mormone.
Verovatno vam je jasno da je državni organ u obavezi da utvrdi te činjenice. Iz političkih razloga neko može da se pojavi i da kaže, iz bilo koje države sa planete – mene tamo proganjaju zbog toga i toga.
Naravno da je u Srbiju dobrodošao svako ko se bori protiv globalizma, svaki antiglobalista, svako na planeti Zemlji ko danas prepoznaje najveću opasnost, protiv koje se, u globalnom smislu, bori i naš predsednik u Haškom tribunalu, jer šta je drugo taj ad hok kvazi sud nego oličenje globalizma danas. Dakle, svako takav je dobrodošao, jer on širi ideju koja će na kraju, videćete, da pobedi u pravednom i pravdoljubivom svetu.
Što se tiče ovoga šta treba da rade državni organi, molim vas, shvatite da je veoma ozbiljan bio kolega Šarović kada vam je to rekao, jer i član 57. Ustava kaže: ''Na osnovu zakona koji to utvrđuje''. Dakle, primera je mnogo, zaista bismo o tome mogli veoma dugo da pričamo. To je sve zarad mera opreza i zbog činjenice da tako uglavnom počinju stvari.
Zašto su mnogi zakoni promenjeni unazad osam godina, od dolaska Vladimira Putina na mesto predsednika Ruske Federacije, i zašto je jedinstvena Rusija, koja ima i koja će, verovatno, i na predstojećim izborima, 2. decembra, osvojiti tri četvrtine biračkog tela i mandata deputata u ruskoj državnoj Dumi, zašto su oni morali brzopotezno da donesu zakone kojima će da štite ruske državne organe?
Upravo zbog prethodne, Jeljcinove vlasti, koja se rukovodila ovim načelima koje vi sada slepo prihvatate. Opet kažem, ovo je štancovan, prepisan zakon, u najvećem delu, iz zemalja Zapadne Evrope, izuzimam tu Švajcarsku, koja i nije član EU i koja je imala specifičan zakon zbog situacije u toj zemlji.
Zašto su oni morali to da menjaju, zakon o verskim zajednicama, da se bore protiv sekta i protiv nevladinih organizacija? Zbog svega ovoga što vam mi navodimo kao primere, od školstva, preko zdravstva, preko državnih institucija, organa lokalne samouprave. Milion je primera gde nesmetano deluju takvi ljudi, koji su u svakom trenutku latentna opasnost za ovo društvo.
Da li su oni dobrodošli, to je sve veliko pitanje? Da li oni dolaze sa dobrim namerama? Sumnjam u to, jer bez neke veće koristi i bez bogaćenja na muci ovako jadnog i osiromašenog srpskog naroda pod DOS-ovskom vlašću, oni u Srbiji nemaju šta da traže.
Amandman je potpuno u skladu sa Ustavom, a obrazloženje Vlade Srbije neozbiljno, zato što je očigledno da se predlagač ovog zakona nije suštinski uplitao u to šta je kolega Šarović želeo da kaže.
Jedino ne znam da li je trebalo, da bih ubedila vas iz skupštinske većine da u danu za glasanje prihvatite ovaj njegov amandman, da napiše – a u skladu sa članom 57. Ustava, u obrazloženju. A, obrazloženje je sasvim solidno, iako ste hteli sve ovo da analizirate, a vidite i sami, detaljno sam vam obrazložila da članovi 17. i 18. predloženog zakona to traže.
Kako će da utvrde nadležni državni organi sve te činjenice, a lepo ste videli šta sve moraju da urade da bi došli do, prvo, podataka o toj ličnosti, jer postoje. Vidite, neko može da bude serijski ubica, da se nalazi na Interpolovoj poternici, i milion raznih situacija, naravno. Pre svega, mora da se predstavi - ja sam taj i taj, pa, da li je to njegovo lažno ime i prezime ili stvarno - to utvrđuju ljudi iz MUP-a, a oni znaju kako to rade u nadležnoj službi. Tu su i podaci o članovima porodice, da kažu, ako je to bilo koji od ovih osnova - ja sam došao zbog toga i toga, živim tu i tu, imam tu familiju ili je nemam.
Kad je reč o podacima o ispravama koje je izdala zemlja porekla, desiće se da neko dođe apsolutno bez ičega, a prenese brošuru neke sekte, navodno, verske organizacije i kaže – e, mene tamo proganjaju zbog toga, ili ponese člansku kartu neke političke stranke kojoj, navodno, pripada. Kod adrese prebivališta, ili je ima, ili je nema, to opet utvrđuju organi, otisci prstiju, fotografije – dakle, sve je to ono što traži kolega Šarović – "po prethodno utvrđenim činjenicama nadležnog državnog organa". Ako nema utvrđivanja tih činjenica, onda nema ni osnova da se razmatra bilo koji zahtev bilo kog stranca koji će da se pojavi na teritoriji Republike Srbije i da po našem ustavu, ovde se to definisalo kao utočište, i po zakonu o azilu, traži utočište ili azil u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Nataši Jovanović, potpredsedniku Skupštine Republike Srbije.
Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, ima reč gospodin Milorad Buha, o amandmanu. Je li tako? Da li ste se javili zbog vremena ili zbog amandmana? Malopre ste imali dva minuta, a sada imate tri minuta, izvolite.

Zbog vremena.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da su i gospodin Šarović i koleginica Nataša Jovanović u pravu što se tiče samog pravnog pojma - azila, utočišta i izbeglica. Mislim da smo u ovom slučaju prekršili Ustav, jer ustavna odredba člana 57. jasno kaže šta je utočište. Mi se moramo bazirati na zakonskoj odredbi. Predlagač je, pre svega, morao uklopiti sve definicije - azila i prava na azil, prava na utočište, ko ima pravo na utočište, u institut koji se zove ''izbeglica i pravo na status izbeglice''. Ustavna odredba člana 57. kaže da se radi o strancu.
Gledajte šta kaže Predlog zakona o azilu: ''Utočište je pravo na boravak i zaštitu koje se daje izbeglici na teritoriji Republike Srbije za koga nadležni organ utvrdi ..." Znači, promašili smo. Jasna je ustavna odredba - stranac. Mi se ovde vraćamo na izbeglicu.
Da vidimo šta je u pravnoj praksi predviđeno, s obzirom na to da imamo dva zakona koja regulišu status i pojam izbeglice, to je Zakon o izbeglicama iz 1992. godine, koji definiše pojam izbeglica, pa kaže: ''Srbima i građanima drugih nacionalnosti, koji su, usled pritiska hrvatske vlasti ili vlasti u drugim republikama, pretnje genocidom, kao i progona i diskriminacije zbog njihove verske i nacionalne pripadnosti ili političkog uverenja, bili prinuđeni da napuste svoja prebivališta u tim republikama i izbegnu na teritoriju Republike Srbije ..."
U Predlogu ovog zakona o azilu, u članu 2, izbeglica se definiše kao lice koje se, zbog opravdanog straha od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ...
Gledajte, ako želite da budete dosledni, onda moramo uvek da se uklopimo u ustavne odredbe. Ustavna odredba kaže "stranac", a ovde se kaže "lice". Koje lice - strano ili domaće lice?
Mi smo po nekoj inerciji pokušali da uklopimo ono što je definisano Zakonom o izbeglicama, pa samo to podveli pod "domaće lice", pod izbeglicu koja ima već određeni status. Ne možemo, jer smo to promašili sigurno, i Ustavni sud će, ako ga uskoro dobijemo, sigurno oboriti ovu definiciju.
Nadalje, nigde nemamo u Predlogu zakona o azilu jasno izdiferencirano i definisano biće progonstva. Ljudi sa Kosova i Metohije su prognani. Kako ih sada podvesti, u okviru ovog zakona o azilu, ko su oni, gde ih sada smestiti? Da li su izbeglice? Šta znači - prognano lice? Gde je definicija prognanog lica? Da li ono ima utočište? Po Ustavu se kaže da na to ima pravo strano lice.
Nismo najbolje rešili i mislim da smo tu prekršili Ustav i da smo morali koncipirati sistem koji nazivamo - celokupan kompleks koji obuhvata pojam azila. Moramo razlikovati azil u zapadnoevropskoj terminologiji, koji ne poznaje izbeglice. Izbeglica je bio pojam koji je bio vezan za Drugi svetski rat i za promene, demografske promene koje su usledile zbog Drugog svetskog rata.
Sada, u savremenom svetu, više nemamo izbeglice u klasičnom smislu. Zapadnoevropska terminologija sada ide na azilante. Mi smo morali, znači, da se uklopimo u naš ustav, u sve ono što imamo u našoj regulativi. Imamo dva zakona, Zakon o izbeglicama i Zakon o azilu iz 2005. godine, to je savezni zakon bivše nam državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Šta je predlog? Predlog je da se sve ovo sada stavi van snage i da ozbiljno razmislimo kako terminološki obraditi ovu materiju.
(Žagor u sali.)
Ako ćete dozvoliti, očito, vas ovo ne interesuje. Ja vam ovo ozbiljno govorim, zato što sam izučavao ovu materiju. S druge strane, prošao sam sve ovo i probao podvući i zamisliti šta ste ovim hteli da definišete i mislim da ste promašili.
Morate se vratiti na ustavnu odrednicu koja kaže - pravo na utočište i ko ima pravo na utočište, i iz svega toga izvoditi ono što treba da izvedemo. Znači, terminološki, azil nije trebalo da obuhvatamo.
Imamo Zakon o izbeglicama, koji smo, faktički, zadržali kao integralni tekst. Kroz Predlog zakona o azilu ubacili smo određene odredbe koje se odnose na izbeglice, ali, u Zakonu o izbeglicama iz 1992. godine uopšte nismo menjali nijednu odredbu.
Ne možemo, znači, menjati to i ugrađivati, određenu materiju iz nekog zakona regulisati drugim zakonom, a da ništa tamo ne menjamo.
Pojam "prognanika", takođe, nismo obradili. Ovde ga nigde nema. Gde ćemo sada prognanike ugraditi u ovaj vaš predlog o azilu? Nemamo to regulisano, a svakodnevno imamo ljude koji nam dolaze sa Kosova i Metohije. Oni su prognanici. Oni su progonjeni po verskoj, nacionalnoj, po političkoj itd. liniji.
Imamo izbegla lica iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske koja svakodnevno dolaze ovde. Obraćaju se državnim organima, Komesarijatu za izbeglice, ali ne mogu steći pravo na izbeglički status - nema ta više. Ne možemo to podvesti ni pod utočište, jer ga nismo definisali na pravi način, a ne možemo ni pod azil.
Kakvi su oni sad azilanti? Kako ih definisati? Preuska je definicija Zakona o izbeglicama.
Dobro razmislite, mislim da smo ovim promašili i Ustav, kreacija Zakona o izbeglicama se morala menjati, a zakon o azilu nije trebalo dati ovako.
Praktično pitanje, koje se odnosi na, verovatno, određene instrukcije koje ste dobili od Evropske unije; sve države ih dobijaju, pa smo ih, verovatno, dobili i mi.
Objektivno, nemamo razloga za ovo, mi smo prošle godine imali 60 ili 70 i nešto podnetih zahteva za azil. Nemamo neku preku potrebu da nešto posebno imamo i regulišemo, imali smo sporadične slučajeve. Evropska unija to čini da bi zaštitila sebe, pre svega, zbog socijalne i ekonomske bede koja ide da bi zaradila i da bi preživela, onda oni to nazivaju ''trostrukim bajpasom zaštite'' Evropske unije.
Prvi je njihov pravni sistem, njihova granica i njihova administracija, drugi – one države koje su stekle svojstvo statusa i potpisale sporazum o pridruživanju, i treći su sve druge države.
Jasno, Evropska unija, svojim direktivama, nalaže onima koji su sada u statusu i onima koji će doći u status da definišu pitanje azilanata, jer to je njima bitno. Oni nemaju problema s izbeglicama i ne poznaju taj pojam. To je bilo posle Drugog svetskog rata i to se završilo.
Mi smo po tim njihovim instrukcijama regulisali pitanje, pokušali ovim zakonom da regulišemo pitanje, ali smo morali dublje da uđemo, a pre toga moramo rešiti pitanje pojma izbeglica i ovoga zakona. Korekcije Zakona o izbeglicama moraju uslediti daleko korenitije nego što je sada ovaj zakon napravljen.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Miloradu Buhi.
Stupili smo u kontakt s ministrom za policiju, čovek trenutno nije u Beogradu i pokušaće da stigne. Ako ne stigne, ja ću vas obavestiti i, ako želite, prekinućemo sednicu.
Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković. Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Poštovane kolege, podnela sam amandman na član 6. zakona, koji govori o zabrani proterivanja ili vraćanja.
Sam član 6. govori o tome da nijedno lice ne sme da bude proterano ili vraćeno protiv njegove volje tamo gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi, ili iz nekog od razloga koji navodi član zakona. Stav 2. tog istog člana govori da se ova odredba ne primenjuje ako to lice ugrožava bezbednost zemlje, znači, naše, koja bi trebalo da pruži azil.
Podnosim amandman na stav 3. koji kaže: ''Nezavisno od odredaba stava 2,'' znači, gde se ne može pružiti azil ako to lice ugrožava bezbednost naše zemlje, ''ne sme biti proterano ili protiv njegove volje vraćeno na teritoriju'', i sada je suština amandmana u rečima – ''na kojoj postoji rizik da će biti podvrgnuto mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju''. Amandmanom se, posle ove tačke, dodaje zarez i reči: "ukoliko nadležni organ u postupku te činjenice utvrdi."
Znači, u stavu 3. ovog člana kažete - da je moguće da postoji rizik zbog koga lice ne treba proterati. Ko to utvrđuje? Na koji način? Po kojim kritarijumima? Mislim da je neophodno precizirati da nadležni organ, u određenom postupku, utvrdi te činjenice. Ne mešamo se u to po kojim će kriterijumima da to uradi, jer pravila za postupanje u ovim slučajevima postoje. Jednostavno je nedopustivo da princip diskrecionih prava, iza koga stoji, potpisom i aktom, čovek, nadležno lice u vašem ministarstvu, ili bilo kom, ne stoji iza jedne ovakve odluke.
Kao što se SRS bori protiv svih diskrecionih prava ministara, načelnika, imenovanih i postavljenih lica, da mimo utvrđenih kriterijuma, zakonom ili bilo kojim aktom koji je opštepoznat i dostupan svima, uređujete nečiji život, propisujete neka materijalna davanja ili ograničavate neka prava, na takav principijelan način se borimo za uvažavanje nastavka rečenice, u kojoj kažemo - samo ukoliko nadležni organ u postupku te činjenice utvrdi. Zašto insistiramo na ovom preciziranju? Zato što se izazivaju vrlo teške, nepovoljne posledice po državu, ljude, kada se procenjivanje rizika vrši na osnovu, na primer, novinskih tekstova. Sećate se da smo pre dve godine imali planiran i insceniran pokušaj novog žarišta na teritoriji Vojvodine, gde je gospođa Doris Pak pokušala da na osnovu novinskih tekstova određenih listova koji izlaze u ovoj zemlji donese zaključak, koji je čekao rezoluciju u Pokrajinskom parlamentu, o, navodnom, nezadovoljavajućem stanju po pitanju bezbednosti nacionalnih manjina.
Mi danas imamo potpuno suprotne stavove o bezbednosti građana, ne samo Srba, već i svih ostalih naroda i narodnosti koje žive na teritoriji Kosova i Metohije, i to u zavisnosti od toga da li izveštaj o toj bezbednosti podnose Albanci, međunarodne institucije ili naši organi, ili oni čiji je utisak i izveštaj najverodostojniji, a to su ugroženi ljudi koji žive dole. Znači, da li je u Iraku nastao rat zato što neko ne želi više da dolar bude mera vrednosti, pa je to razlog za insceniranje sukoba koji se dešava, o čemu danas govori i bivši direktor Uprave federalnih rezervi, gospodin Alen Grinspen, ili su tamo zaista ugrožena ljudska prava, ili je razlog što nisu definisani kriterijumi za pokušaj nametanja mira i demokratije kako to rade danas Sjedinjene Američke Države?
Nemojte da mislite da je ovo širenje priče. Ovo je, jednostavno, pokušaj da vas uverimo da, koliko god su vam moralni službenici, koliko god da su obrazovani, objektivni, nije dovoljno da se rizik o proceni da se neko lice vrati u njegovu zemlju svede na ličnu procenu čoveka koji o tome odlučuje i koji neće nikakvim aktom i potpisom stati iza te svoje odluke, koja može da proizvede vrlo krupne posledice. To što vi ovaj amandman tretirate samo s one druge, negativne strane, bojeći se da nećete biti u stanju da o tome odlučite, pa kažete - ako se to u postupku ne utvrdi, znači, moramo da ga proteramo, u stvari, govori o vašem strahu da niste u stanju da u zakonskom postupku i u određenoj proceduri ove činjenice utvrdite. To proizilazi iz obrazloženja koje ste napisali. Da vam kažem, nema tog građanina Srbije kome treba pravni fakultet. Svaki građanin koji ima zdravu logiku zna da nije dovoljno da se utvrdi obrazloženje, nego činjenice.
Nije dovoljno i nije važno kako ću ja da obrazložim da li postoji rizik, potrebno je da se utvrde činjenice da li taj rizik zaista i postoji.
Prethodni amandman kolege Nemanje Šarovića i ovaj koji sam ja podnela, u ime SRS-a, govori o neophodnosti da se taj rizik precizno i u postupku utvrdi. Molim vas da vrlo ozbiljno pristupite odlučivanju kada budete odlučili da odbijete jedan ovakav amandman. Hvala vam.