Mi ovim amandmanom želimo samo da sačuvamo Ustav od predlagača zakona. Član 93. se odnosi na postupak odlučivanja o povredi Ustava od strane predsednika Republike, a u stavu 4. je zapisano: ''Ako Ustavni sud utvrdi da je postupak za razrešenje predsednika Republike pokrenut u skladu sa Ustavom i zakonom...''
Prvo, ne znamo s kojim zakonom. Jer, postupak razrešenja reguliše samo Ustav Republike Srbije. Zakon o predsedniku Republike ne reguliše i ne može da reguliše tu materiju, ali dobro. Akt Narodne skupštine kojim se pokreće postupak odlučivanja o povredi Ustava dostavlja se na odgovor predsedniku Republike, u roku koji Ustavni sud odredi.
Mi tražimo da se uvodni deo ove rečenice izbriše, a to je tekst - ako Ustavni sud utvrdi da je postupak za razrešenje predsednika Republike pokrenut u skladu sa Ustavom i zakonom. Zašto? Zato što je Ustavni sud nadležan samo da utvrdi da li je predsednik Republike povredio Ustav. To je njegova nadležnost.
Zašto ubacivati ove stvari? Ako se ubaci ova rečenica i ona ovako glasi, onda mogu da postavim pitanje - a šta ako Ustavni sud utvrdi da postupak za razrešenje predsednika Republike nije pokrenut u skladu sa Ustavom, šta će onda da bude?
Čim neki organ nešto utvrđuje, bez obzira na to da li je to formalno ili prethodno pitanje, on se upušta u nešto što je nadležnost, a za te stvari Ustavni sud nije nadležan. To je problem. Zato što ova formulacija omogućava manipulacije. Koje vrste?
Moguće je da trećina narodnih poslanika zatraži da se pokrene postupak u Narodnoj skupštini za razrešenje predsednika Republike, a trećina samtra da je on povredio Ustav, pa se to dostavi Ustavnom sudu, a onda Ustavni sud kaže – pa, to nije do sada urađeno sve u skladu sa Ustavom i, kažete još - zakonom, a ne znamo koji je zakon u pitanju . Onda kaže - mi ne možemo da razmatramo da li je predsednik Republike povredio Ustav ili nije povredio Ustav. Onda Ustavni sud dezavuiše inicijativu grupe poslanika.
Zadržimo se na onome za šta je propisana isključiva nadležnost Ustavnog suda. On utvrđuje da li je predsednik Republike povredio Ustav ili ne, i ništa drugo. Kada dobije odgovarajući akt od Skupštine, stavlja ga u svoju proceduru.
Neću sada hipotetički da vam izlažem koje su sve mogućnosti, ako ostane ova formulacija koju je predložila Vlada, ali one omogućavaju zloupotrebu, a znate onu izreku "koga zmija opeče, i guštera se plaši".
Nema ga ovaj Čedica. Dok je on sedeo ovde gde sada Nada sedi, sećaš se Nado, nije mogao ni predlog o nepoverenju da uđe u proceduru. Skoči, mlađan, i kaže - ne možete vi, niste ni glasali za Vladu.
Nije ni ušao predlog u dnevni red, iako je Ustav izričito rekao – na zahtev 20 poslanika itd., da bi kasnije, u novembru 2003. godine, ta inicijativa grupe od 20 poslanika legalno ušla, u skladu sa Ustavom i Poslovnikom, u proceduru.
Postoji mogućnost zloupotrebe od strane većine. Zakoni se, pre svega, donose da bi manjina imala garantovana prava. I zbog ovih razloga, kada je ova tema u pitanju, to je važno. Ne može neko da devalvira Ustav time što će da kaže – mi ćemo samo formalno da ispitujemo da li postoje uslovi, da li su formalno ispunjeni uslovi; završava se u Narodnoj skupštini, u smislu akta koji ide prema Ustavnom sudu.
Svaki organ koji razmatra neko pitanje iz okvira svoje nadležnosti, uvek ispituje formalne uslove, da bi mogao da se uključi u neko postupanje. Zašto ga ubacujete ovako? Mi samo tražimo da ostane ono što je propisano Ustavom Republike Srbije i da se ništa tu ne dodaje, niti da se objašnjava, jer kada se doda i kada se objasni, onda se devalvira ono što je napisano u Ustavu.
Vi ste, čini mi se da je Vlada predlagač Zakona o predsedniku Republike i izboru predsednika Republike, tamo 17-18 odredaba prepisali iz Ustava. To je nedopustivo. Čim ustavnu normu spuštate na zakonsku normu, vi kažete da vam Ustav ne treba. Hajde neka promena, nego doslovce prepisan Ustav. To je devalvacija Ustava.
Moguće je da su vaši motivi bili čisto formalne prirode, ali, znajući šta radi Ustavni sud, šta može da se desi, mi smo podneli ovaj amandman i tražimo da se on prihvati. Ako se on prihvati, tekst ostaje u granicama onoga što je propisano Ustavom Republike Srbije. Zato je Zakonodavni odbor rekao da je pravno moguć.
Da je kojim slučajem Ustavni odbor ovo razmatrao, verovatno bi morao da potvrdi i da da veći značaj ustavnoj normi nego da se zakonskom normom devalvira ili, na neki način, dograđuje ustavna norma, na način koji može da stvori milijardu situacija kojima se, praktično, zaobilazi ono što je duh Ustava.

Da li još neko želi reč povodom ovog amandmana? Da, narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Poslanička grupa SPS-a će glasati za amandman koji je podneo Zoran Krasić, iz sledećih razloga. Možda je, radi javnosti, potrebno još više objasniti o čemu se radi.
Ovo je deo zakona o Ustavnom sudu koji reguliše postupak odlučivanja o povredi Ustava od strane predsednika Republike. Postupak pokreće u Narodnoj skupštini Republike Srbije najmanje jedna trećina poslanika. U Skupštini Srbije se donosi odluka o pokretanju postupka. Ona se dostavlja Ustavnom sudu.
Ustavni sud je dužan da u roku, kako tamo u Ustavu piše, od 45 dana odgovori, odnosno da utvrdi da li je predsednik Republike povredio Ustav i ograničen je samo na ono što mu je Narodna skupština dostavila na ocenu, odnosno razmatranje.
U predloženi zakon je ubačena jedna formulacija za koju mislimo da je potpuno suvišna. Kaže se – ako Ustavni sud utvrdi da je postupak za razrešenje predsednika Republike pokrenut u skladu sa Ustavom i zakonom, tek tada će akt Narodne skupštine kojim se pokreće postupak odlučivanja o povredi Ustava dostaviti na odgovor predsedniku Republike, u roku koji Ustavni sud odredi.
Mi mislimo da je ta rečenica suvišna, iz prostog razloga, ponovo se vraćam na jučerašnju priču, odnosno odgovore Vlade.
Gospodine ministre, šta znači da Ustavni sud samo formalno utvrđuje da je postupak pokrenut u skladu sa Ustavom i zakonom? Šta je to formalno? Kako se, uopšte, za sve druge ocene zakonitosti i ustavnosti može praviti podela na formalne, suštinske, itd? Mislimo da čak ni formalno nije potrebno.
Naime, da bi to došlo na dnevni red sednice Narodne skupštine, mora da postoji jedna trećina potpisa narodnih poslanika. Ako nema jedne trećine, znači da se nisu stekli uslovi da se nađe na sednici Narodne skupštine. Ta priča se završava na Skupštini.
Da bi Skupština pokrenula postupak za razrešenje predsednika Republike i zatražila od Ustavnog suda da se odredi da li je predsednik Republike prekršio Ustav, ta odluka mora da se izglasa na sednici Narodne skupštine. Ako nema jedne trećine, nema priče na Narodnoj skupštini. Ako Narodna skupština ne donese odluku, nema pokretanja postupka. A ako inicijativa postoji, ako je Skupština donela odluku, šta sada to Ustavni sud treba da utvrdi, osim ono što mu je dato u Ustavu, naravno, i shodno članu 95, koji kaže – u postupku odlučivanja o povredi Ustava od strane predsednika Republike Ustavni sud je ograničen samo na odlučivanje o povredama odredaba Ustava koje su navedene u aktu Narodne skupštine o pokretanju postupka.
U suštini, Ustavni sud je u celom ovom postupku ograničen na to da odgovori da li je predsednik Republike povredio Ustav ili nije. Nema nikakve prethodne potrebe ovde, kao što stoji u rečenici – ako je inicijativa pokrenuta, da će Ustavni sud to formalno, tako kaže predlagač, da utvrđuje.
Ponavljam, da bi bilo na sednici Skupštine, mora da postoji jedna trećina poslanika. Da bi se odluka donela, postoji način kako se donose odluke. Tek tada Skupština može da uputi u proceduru, odnosno Ustavnom sudu tu odluku. Ako toga nema, nema jedne trećine, nema sednice Skupštine o tom pitanju. Ako nema odluke Skupštine, nema pokretanja postupka.
Dakle, šta to treba da utvrđuje Ustavni sud, a da Skupština prethodno već nije utvrdila? Ono što je nadležnost Ustavnog suda, to je da utvrdi da li je predsednik Republike povredio Ustav u onom delu koji je Narodna skupština u postupku koji je pokrenula navela. Zato nema potrebe nikakve da stoji ovo, jednostavno je suvišno, a tekst koji ostaje je sasvim dovoljan da može da se primenjuje u praksi.

O amandmanu, narodni poslanik Vidoje Jovanović.

Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja se pridružujem svom kolegi, narodnom poslaniku Petronijeviću, i gospodinu Krasiću koji je podneo amandman na član 93. stav 4.
Mislim da obrazloženje Vlade koje je dato prilikom podnošenja izveštaja, da iz formalnih razloga Ustavni sud odlučuje o tome da li je pokrenuti postupak u skladu sa Ustavom i zakonom, nije dobro i zato će SPS podržati amandman gospodina Krasića i glasaće za njega.
Želim, takođe, da istaknem da sam i ja, u ime SPS-a, podneo amandman na član 93. stav 1, koji govori o povredi Ustava od strane predsednika Republike, i Vlada Republike Srbije ga je usvojila. Pre svega, to se odnosi na to da postupak odlučivanja o povredi Ustava od strane predsednika Republike pokreće Narodna skupština. Samo sam dodao - na predlog jedne trećine narodnih poslanika, što je Vlada uvažila.
Hoću da kažem da su narodni poslanici SPS-a podneli na desetine amandmana na Predlog ustavnog zakona, kao i ostali poslanici, a da je Vlada našla za shodno da, od nekih između 70 i 90 podnetih amandmana, prihvati šest.
Ministar ovde učestvuje u raspravi i čini mi se da u svojstvu ministra i predlagača nije prihvatio nijedan amandman za vreme rasprave o podnetim amandmanima. Mislim da je naš zadatak da Predlog zakona dobro razmotrimo. Hoću i da istaknem da su na pojedine članove ustavnog zakona poslanici različitih poslaničkih grupa, čak, davali ista rešenja, što znači da poslanici savesno vrše svoj deo posla, čitaju zakone i daju amandmane, a sve u smislu dobijanja što kvalitetnijeg i sadržajnijeg zakona.
Želim, takođe, da istaknem da je članom 9. Ustavnog zakona preciziran rok, to je kraj prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine, da se oformi Ustavni sud. Mi smo zakasnili s tim. Sa mnogo stvari se kasnilo, u smislu formiranja Skupštine, konstituisanja Vlade, donošenja budžeta, imali smo probleme u društveno-ekonomskom i ukupnom političkom smislu.
Sada želim da istaknem još jednu činjenicu, da smo od Vlade ovih dana dobili jedan veći set zakona, počev od zakona o predsedniku Republike, o izboru predsednika Republike, o budžetu, o odbrani, o Vojsci, inostranim poslovima, a očekujemo da, u skladu s Ustavnim zakonom, imamo i set zakona o lokalnim samoupravama.
Pitanje je da li ova skupština, polazeći od svega ovoga što nam se dešava, razmene oštrih reči i dešavanja u Srbiji, da li mi možemo usvojiti ove zakone?
SPS je do sada učestvovala aktivno u raspravi o svim ovim pitanjima, ukazivala je na rokove i potrebu donošenja ovih zakona, pa će i u narednom periodu aktivno učestvovati, ponašaće se državotvorno i podržati sve zakone koji nisu u nekim posebnim suprotnostima sa njenim stavovima, a sve u smislu bržeg razvoja ove zemlje. Samo se plašim da li ćemo imati dovoljno vremena da usvojimo ove zakone, a za to najveći deo krivice mora da snosi koaliciona većina, odnosno aktuelna vlast u koaliciji DS-a, DSS-a, G17 plus i Nove Srbije.

Reč ima ministar Dušan Petrović.

Kao što sam rekao, pokušaću na kraju da dam komentar o amandmanima u vezi sa kojima nisam učestvovao u debati.
Prosto, mislim da ovde može biti da imamo samo nesporazum. Sve ovo što su poslanici govorili jeste intencija zakonodavca. Ustav je vrlo jasan, na predlog jedne trećine poslanika, Narodna skupština odlučuje o tome da li će biti pokrenut postupak ili ne. Poslovnik će urediti bliže tu proceduru, jer je ovo sada jedan institut koji je nešto različit od onog što je postojao.
Ova odredba je stavljena u Predlog zakona zbog različitih situacija koje u životu mogu da se pojave. Recimo, može na predlog jedne trećine, ili ma kog broja poslanika, Odbor za ustavna pitanja da donese odluku, teoretski, da traži razrešenje predsednika, ili opoziv predsednika Republike. Može predsednik Parlamenta da potpiše jedan takav akt.
Postavlja se pitanje, kakav korak može da preduzme Ustavni sud, ukoliko to dođe od strane onoga ko nije ovlašćen, a ovlašćena je Narodna skupština, koja svoje odluke donosi na sednicama i na način utvrđen Poslovnikom? Kako će Ustavni sud da se postavi u toj situaciji?
Dakle, ovo je svojevrsna situacija odbacivanja inicijalnog akta, koja postoji u svim procedurama, pravnici to znaju. Odbacuju se inicijalni akti kada nisu ispunjene formalne pretpostavke da o njima može da se donosi odluka, da bi, dakle, Ustavni sud bio snabdeven jednim procesnim mehanizmom da može da utvrdi da Narodna skupština nije na način kako je to Ustavom i Poslovnikom uređeno poslala inicijativu o kojoj se radi, odnosno odluku o kojoj se ovde radi.
Stavili smo jedno ovakvo rešenje, jer mislim da je ono potpuno celishodno. To je dobro mesto gde možemo i načelno da govorimo o tome da li postoji ili ne postoji poverenje u institucije i koliko detaljno treba da budu propisani zakonom svi postupci, ili određene stvari moraju da se ostave tumačenju i donošenju odluka samog tela, odnosno organa koji odlučuje.
Nije nikada moguće sve propisati zakonom. Temeljna pretpostavka je da će svi raditi tako da poštuju Ustav i zakon, po svom najboljem znanju i umeću, i da će odluke donositi po svojoj savesti, tako da je i ova odredba stavljena samo da bi omogućila Ustavnom sudu da, ukoliko se bilo kada u budućnosti pojave situacije da neko neovlašćen podnese ovakvu inicijativu, on procesno reaguje na takvu situaciju.

Po Poslovniku, narodni poslanik Dragan Todorović.

Gospodine ministre, Ustav je vrlo jasan. Član 118. je vrlo precizan. Ne može da dođe ni do kakve dileme. Bilo ko da pokrene ko nije ovlašćen, Ustavni sud to neće ni razmatrati, i tu nema dileme.
Član 118. kaže: ''Predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava, odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika''. Nema tu nikakvog ustavnog odbora ili bilo kog drugog odbora.
Znači, najmanje dve trećine narodnih poslanika. Postupak za razrešenje može da pokrene Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika, i tu nema nikakve dileme.
Znači, potpuno precizno i jasno je Ustavom definisano ko može da pokrene inicijativu da je predsednik Republike prekršio Ustav. Onog momenta kad dve trećine poslanika bude glasalo da je predsednik prekršio Ustav, to dolazi na Ustavni sud i posao se završava.
Inače, verovatno u Ustavni sud mogu da dolaze inicijative, od građana do nekih drugih organizacija, ali u tom slučaju Ustavni sud to neće ni razmatrati i tu su stvari vrlo jednostavne i precizne.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.