Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li narodni poslanik Petar Jojić želi reč? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS i ja, kao narodni poslanik SRS, podneo sam amandman na član 13. Predlažem da se ovaj član menja i trebalo bi da glasi na sledeći način:
„Sva pismena u postupku dostavljaju se lično licu koji traži azil ili njegovom pravnom zastupniku, na jeziku koje razume. Pismeno se smatra dostavljenim kada ga je primilo lice koje traži azil“.
Očigledno da predlagač nije imao iskustvo, a reći ću vam iz svog dugogodišnjeg iskustva, decenijama se bavim pravnim poslovima, nije svejedno kome će se i kada pismeno dostaviti, pogotovo kada se radi o interesima građana koji traže azil.
Šta ćemo da radimo sa onih milion Srba proteranih iz Republike Srpske Krajine, Republike Srpske, BiH, Hrvatske, i šta da radimo sa onima koje su šiptarski teroristi proterali sa svoje zemlje, sa matice Kosova i Metohije?
Prava i interesi naših građana posebno, kao i onih građana kojima se po međunarodnim standardima garantuju njihova prava, treba da ih ostvare, a naša država želi da pristupi Evropskoj zajednici, a želi da građani i lica koja traže azil da ta prava i ostvare u skladu sa međunarodnim standardima.
Dame i gospodo narodni poslanici, iz prakse ću vam reći da ima nesavesnih zastupnika koji prime pismeno, a to pismeno može biti od odlučujućeg značaja da li će to lice koje traži azil ostvariti svoje pravo, jer ako punomoćnik propusti radnju koju nadležni organ traži da izvrši i dokaže onaj koji traži azil, šta vi možete da popravite ako je zastupnik tog građanina bio nesavestan, propustio tu radnju, a nastupila neotkloniva šteta za ono lice koje traži azil?
Mi smatramo da pismena treba dostaviti i zastupniku i licu koje traži azil. Međutim, kada treba smatrati da je pismeno uručeno i da je obavešteno lice koje traži azil? Tu dve stvari ne treba sada spajati. Pismena se mogu dostaviti i zastupniku, advokatu i licu koje traži azil, ali organ koji odlučuje o zahtevu za azil mora smatrati da je lice obavešteno i da je pismeno primilo samo ukoliko ga je lično primilo i potpisalo dostavnicu, ili neposredno da ga je primio na šalteru ili u prostorijama organa koji odlučuje. Samo tako neće nastupiti šteta, a lice koje traži azil, ako propusti tu radnju, onda ono samo snosi odgovornost zašto nije moglo da ostvari svoje pravo.
Ovo je posebno važno, dame i gospodo, stručna javnost zna da prekluzivni rok znači – ako zakon predviđa da se mora u tom i tom roku uložiti žalba, a ako to dobije zastupnik, pa zastupnik ode na Havaje ili u Dubai, iako je primio, ode na put, propusti radnju, ne uloži prigovor, ne uloži žalbu, ne pruži dokaze organu koji odlučuje, u tom slučaju lice, ne znajući da je njegov zastupnik bio nesavestan i neodgovoran, nema nadoknadive štete. Šta će sada azilant da uradi ako je advokat primio taj poziv ili je primio podnesak, a pogotovo podnesak sa prekluzivnim rokom? Šta će lice koje traži azil protiv toga da preduzme? Ne može mu ništa.
Može eventualno, ako je u profesiji advokat, da obavesti Advokatsku komoru da se pokrene disciplinski postupak protiv neodgovornog advokata koji je pričinio propuštanjem štetu azilantu i azilant, odnosno lice koje traži azil, nema pravo dalje da učestvuje u postupku. Njegov naknadni podnesak smatraće se apsolutno neblagovremenim, podnet možda i od neovlašćenog lica.
Kao advokat i pravnik mogu da vam kažem da sam u praksi imao bezbroj slučajeva da ljudi koji su osuđivani na 10, 15 i 20 godina zatvora, da su pojedini neodgovorni zastupnici i branioci propuštali da ulože žalbu, da je lice koje je bilo osuđeno da je uložilo žalbu i znalo blagovremeno da njegov advokat nije uložio žalbu, njegova kazna ne bi bila 10 godina, možda bi bila pet, možda bi čak bila i oslobađajuća presuda.
Sada vam iz prakse govorim šta se događa. Advokat ima pripravnika, ode na godišnji odmor, pripravnik ili neko lice koje on kaže, čistačica, primi poštu koja stigne u kancelariju. Ode advokat na godišnji odmor, lice računa da ima zastupnika. Svaka čast savesnim zastupnicima, savesnim advokatima, ali ima ljudi koji propuste, iz raznih razloga.
Šta će taj čovek sada da radi? Na koji način da vrati sve u prvobitno stanje? Ne može, jer je propustio. Utvrdiće se veštačenjem da je neko u kancelariji primio, da je advokat primio, ali je zaboravio, otišao je na svadbu, na slavu, u inostranstvo, na more. Vidite, to su ozbiljne stvari.
Zbog toga SRS i ja kao pravnik smatram, dame i gospodo, da se ima smatrati da je pismeno dostavljeno samo ako ga je lično primio onaj građanin i ono lice na koje se odnose prava i obaveze iz toga podneska.
Na kraju, dame i gospodo, dozvolite mi da čestitam slavu svim vernicima koji slave Aranđelovdan. Srpski radikali im žele da tu slavu proslave u miru i u slobodi, a u budućem vremenu u što većoj demokratiji i što većem blagostanju. Hvala vam.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 14. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednosti prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Gospodine potpredsedniče, vi ste stvarno kvalifikovani da vodite Skupštinu, ne samo ovu, nego možda Skupštinu i UN.
Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 14. u predlogu je možda nesmotreno i omaškom precizirano i definisano u stavu 1. da će se licu koje traži azil obezbediti da bude saslušano od strane osobe istog pola itd, da ne nabrajam.
Međutim, pravno-jezički, gramatički i definicija po našem mišljenju treba da bude sledeća: u članu 14. stav 1. reči "će se obezbediti" zamenjuju se rečima "obezbediće se".
To je gramatika, logika, definicija sasvim jasna i mislim da je predlagač uvideo da je to bila omaška najverovatnije i predlagač je prihvatio amandman narodnog poslanika, gospođice Nataše Jovanović, što je sasvim i logično bilo.
S druge strane, uočava se da i predlagači, što se dogodilo na zakonu o Ustavnom sudu, a to se događa i vidim da se menja odnos između SRS i onih koji predlažu zakone, pre svega da uvažavaju amandmane SRS. Zašto uvažavaju?
Dame i gospodo iz vladajuće koalicije, uvažavate zbog toga što ste sasvim uočili da su naši amandmani u pravom smislu pravno definisani da pomažu dogradnju i da na taj način bolje tekstove određenih normi reguliše gramatički, pravno-tehnički i u svakom slučaju prihvaćeni amandman prihvaćen je sa sasvim opravdanim razlozima.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Vitomir Plužarević.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednosti i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka predlaže da se u ovom članu 19. u stavu 3. briše reč „ministar“ i da tu nadležnost preuzme Ministarstvo.
U zakonu stoji Kancelarija za azil, član 19: ''Povodom zahteva za azil i prestanka tog prava, u prvom stepenu postupak vodi i sve odluke donosi nadležna organizaciona jedinica MUP (u daljem tekstu: Kancelarija za azil). Ovlašćeni službenici koji vode postupak azila u Kancelariji za azil posebno su osposobljeni za vršenje tih poslova. Ministar unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: ministar), svojim aktom bliže uređuje uslove i kriterijume za službenike koji obavljaju poslove u Kancelariji za azil.''
Mi predlažemo da se reč "ministar" briše i da sve aktivnosti preuzme Ministarstvo. Ovo što mi predlažemo ima smisla, a sada ću vam to prokomentarisati: ovaj član je iz 3. poglavlja ovog zakona o azilu, a mi smatramo da vi treba da prihvatite ove naše predloge, da se ne bi desilo da ministar ima velika ovlašćenja i putem tih ovlašćenja dođe do zloupotrebe nadležnosti vezano za ovaj član koji reguliše sistem Kancelarije za azil.
Znamo mi da je stari zakon iz 1980. godine prevaziđen i da on treba da pretrpi određene izmene. Te izmene smo mi kao Srpska radikalna stranka predstavili ovoj skupštini u sijaset amandmana, kojima želimo da se ovaj zakon popravi u pozitivnom smislu te reči.
Svaki stranac prilikom ulaska u našu državu treba da bude cenjen u skladu sa važećim zakonima i ne sme da doživi bilo kakvu diskriminaciju, a vezano za njegovu želju da uzme azil u našoj državi.
Rekao sam da imamo dosta iskustva vezano za nadležnosti samih ministara i ta iskustva su viđena uglavnom u lošem kontekstu, i ostavila lošu priču za državu i građane. Uzećemo na primer kako je Gašo Knežević, bivši ministar za prosvetu, zloupotrebio svoj ministarski položaj i time napravio nepopravivu štetu našoj prosveti i mladim ljudima koji treba da vode ovu državu.
Navešću vam još jedan primer vezano za Ministarstvo odbrane: bivši ministar odbrane je bio Boris Tadić. On je svojim ministarskim zahvatima doveo do toga da današnja vojska više ne liči na vojsku, već na običnu grupu ljudi koja nema za cilj da brani svoju državu. Boris Tadić je, između ostalog, hteo, i njegova grupacija, da Srbija uđe u NATO i time omogući NATO alijansi da preuzme kompletnu vlast nad Srbijom.
Imamo takvih primera još, na primer i gospodin Mlađan Dinkić je zloupotrebio kao ministar finansija mnoge nadležnosti i time doveo Srbiju do bankrotstva, odnosno znamo ko danas vlada Srbijom vezano za bankarski sistem.
Onda imamo dalje gospođu Dulić, koja je kao ministar za poljoprivredu svojim zloupotrebama na sličan ili ovakav način kao što se predlaže ovde u azilu dovela u poljoprivredu do današnjih dana. Navešću vam samo par primera, znači, nema poljoprivreda nikakve veze sa ovim zakonom o azilu, ali smatramo da je do današnjeg dana u zemlji Srbiji zasejano negde oko 400.000 hektara pod pšenicom, a projektovana varijanta je znači da bude negde oko 650.000.
Znači, to su samo primeri tih zloupotreba ministara koji danas i koji su u nekom prethodnom vremenu mogli da upotrebe svoje nadležnosti. Iz tih i sličnih razloga predlažem da ministar prihvati ovaj amandman SRS. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Plužareviću. Reč ima narodni poslanik Momir Marković, povodom amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvrežilo se u poslednje vreme jedno pravilo da se kroz zakonska akta, kroz predloge zakona provuku neke nedorečenosti i nedoslednosti koje će sutradan omogućiti mnoge manipulacije.
Upravo je moj prethodnik gospodin Plužarević, koji je inače podnosilac ovog amandmana, pomenuo gospodina Dinkića i kaže ko je kriv za stanje u Srbiji. Da vas podsetim pre nego što pređem na amandman, za ekonomsko, za finansijsko propadanje Srbije krivi su Dinkić i njegov teča; građani Srbije će uskoro saznati ko mu je teča.
Kao što rekoh, kroz nedorečenosti se provlače mogućnosti za manipulaciju. Evo, član 19. stav 2, koji narodni poslanik Plužarević u svom amandmanu traži da se briše, glasi: ''Ovlašćeni službenici koji vode postupak azila u Kancelariji za azil posebno su osposobljeni za vršenje tih poslova.''
Dame i gospodo poslanici, kroz ovo posebno su osposobljeni, dve mogućnosti. Prva - da će se sada naknadno plaćati, pripremati neki kursevi opet neke nevladine organizacije, uostalom imali smo prilike da nam te nevladine organizacije zamalo nametnu ovde da narodnim poslanicima Soroševi poslušnici drže predavanje iz demokratije. Dakle, postoji mogućnost da se deo para iz budžeta Srbije, određen za Ministarstvo unutrašnjih poslova, odlije u nevladine organizacije, u nekakve kurseve, škole i onda ćemo dobiti umesto stručnjaka kursadžije.
Druga opasnost - da niko ko ne bude završio taj njihov kurs ne može raditi ovaj posao. Ako se radi o poslovima koji se rade sa srednjom stručnom spremom, zar nije dovoljno srednje stručno obrazovanje? Šta je još potrebno da bi neko sutra mogao da obavlja ove poslove, koji su inače uskostručni? Za dva dana čovek može sam uz pomoć priručnika da nauči. Ne, nego ćemo ovako omogućiti pojedinima da se zapošljavaju u ovu Kancelariju za azil, pored stručne spreme i tog Soroševskog kursa, moraće da ima i stranačku legitimaciju određene boje. Doduše, koalicija nema boju, ima samo miris neprijatan.
Druga stvar koja se pojavljuje upravo u ovom članu 19. i gospodin Plužarević je i na nju ukazao, a evo i poslednjih pet-šest godina se to provlači kroz svaki zakon: ministar će doneti odluku. Pravimo od čoveka, od državnog činovnika instituciju. Valjda je ministarstvo institucija i MUP je postojalo, postoji i postojaće. Ministar je prolazna figura. Danas je tu, sutra već može ne biti. Šta će se desiti ako ministar ode u lov, čuo sam da lovi, a treba da donese ovu odluku, da propiše? Šta će se desiti ako sledeći ministar ne bude lovac nego ribolovac? Šta će se desiti ako ministar ode na bolovanje? Da li će onda pomoćnici i zamenici?
A još jedno pravilo se uvrežilo u ovoj, pogotovo u ovoj vladi. Pošto imamo one državne sekretare, to su bivši zamenici ministara, imamo onda pomoćnike ministara i sad bude jedan, dva, tri, zamenika ministara državnih sekretara, ali su zato otvorili široko vrata za postavljanje pomoćnika.
Nedavno sam pročitao da jedan ministar ima 42 pomoćnika. Ali Baba je imao 40 pomoćnika, ovaj je premašio i Ali Babu. Što više pomoćnika - resor u sve težoj situaciji.
Zato nemojte praviti instituciju od ministra. Ministarstvo je institucija. Ministar je ličnost, ministar je činovnik državni, ministar je promenljiv, ministar ne može imati tolika ovlašćenja.
Zbog toga predlažem vladajućoj koaliciji da u danu za glasanje usvoji ovaj amandman, da pritisnete zeleno dugme da usvojite ovaj amandman, jer ovaj amandman umnogome poboljšava ovaj inače poprilično loš tekst zakona.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Momiru Markoviću.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 20. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Hvala, gospodine Mrkonjiću. Da ne bude zabune i da ne budemo pogrešno protumačeni, pošto smo i juče i danas govorili o hobiju ministra Jočića, njegov hobi je, opštepoznato, lov. Naravno, mi nemamo ništa protiv tog hobija, ništa protiv lovaca, ništa protiv ribolovaca, ali imamo protiv toga da ministar hobiju možda podređuje ono što mu je posao, jer svi lovci su dobri domaćini i idu u lov kad završe one obaveze koje imaju u svojoj kući, u svojoj porodici. Ovo govorim da ne bilo pogrešno protumačeno da mi imamo nešto protiv lovaca.
Takođe, svi ozbiljni lovci vode računa da se u svojim kućama ili u kancelarijama ne igraju lovačkim oružjem itd. U tom smislu su bile naše primedbe na gospodina Jočića, koji je rekao da će biti sat vremena, ali je bio svega desetak minuta. Ali, dobro.
Dakle, amandman na član 20. sam podnela u ime poslaničke grupe SRS, a član 20. se odnosi na komisiju za azil i na ono što su prava, dužnosti, obaveze komisije za azil. Predložili smo da se, pošto ovaj član ima sedam stavova, posle prvog doda član 2. koji bi glasio da se protiv rešenja komisije za azil može pokrenuti upravni spor pred Vrhovnim sudom Republike Srbije, jer je u Predlogu zakona koncipirano da komisija za azil odlučuje u drugom stepenu po žalbama na odluke Kancelarije za azil, a čini je, tu komisiju, predsednik i osam članova, koje imenuje Vlada na period od četiri godine.
U ovom delu nema ničeg spornog, ali nam je sporno zašto se niste setili, a ako se već niste setili vi kao predlagač, šta je onda razlog pravi zbog čega ne želite da prihvatite ovaj amandman.
Ovo što ste napisali u obrazloženju zašto Vlada ne prihvata ovaj amandman nije suštinsko obrazloženje. Vi ovde kažete da Vlada ne prihvata ovaj amandman s obzirom da je ustavnom odredbom člana 198. stav 2. predviđeno da zakonitost, konačnih pojedinačnih akata, kojima se odlučuje o pravu, obavezu ili na zakonu zasnovanom interesu, podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita. Pa kažete, te prema mišljenju Vlade nije pravno moguće da se samo u odnosu na konačno rešenje komisije za azil propiše ova vrsta sudske zaštite, koja je inače dozvoljena i u odnosu na konačna prvostepena rešenja u postupku azila, a takođe je nije moguće ni isključiti.
Dakle, gospodo, Vlada nam nije dala suštinsko obrazloženje zašto amandman ne prihvata, jer naprotiv, Vlada kaže da nije pravno moguće, a mi tvrdimo jeste pravno moguće, ali Vlada neće. To stoji u ovom daljem delu obrazloženja, jer sama Vlada nam kaže da to može, ali da eto Vlada procenjuje, u redu je ovo što ste citirali, što je citiran član 198. stav 2. Ustava Republike Srbije, ali taj član i taj stav 2. nikako nisu pravna smetnja za ovu vrstu ispravke zakona.
Ne razumemo zašto imate takav odnos. Zapravo, razumemo, pošto ste već uključili nevladine organizacije kroz ove prethodne članove, onda ne želite da se sud dalje bavi ovom vrstom posla, da se sve završi na nivou komisije, kancelarije pa komisije, ko će biti članovi komisije, iz kojih nevladinih organizacija.
To je nešto što možda ne znate ni vi, ali svakako neko u Vladi Republike Srbije zna i zato želite da isključite mogućnost da o ovim stvarima raspravlja i nadležni sud, i da, potpuno, normalno, poslednja bude reč Vrhovnog suda Republike Srbije.
Jednostavno mislimo da je neophodno obezbediti sudsku zaštitu licima koja traže azil, upravo onako kako je to propisano u mnogim zemljama u inostranstvu.
Dakle, u uporednom međunarodnom pravu ovi slučajevi su apsolutno poznati. Voleli bismo kada bi nam Vlada Republike Srbije odnosno predstavnik Vlade Republike Srbije, odsutni ministar Jočić, rekao šta je zapravo suštinski razlog, zbog čega se to štiti sud od posla koji treba da radi, što ne verujem da je slučaj, ili zbog čega se odluke komisije i kancelarije za azil štite od Vrhovnog suda Republike Srbije, što mislimo da jeste slučaj?
Problem azila uopšte nije bezazlen, pogotovo onako kako ga mi iz SRS sagledavamo i gde, kada god govorimo o ovom zakonu i o bilo kom članu ovog zakona, uvek u prvi plan stavljamo izbegla i prognana lica, naše sunarodnike, Srbe, koji su došli iz Republike Srpske Krajine, zapravo su proterani sa svojih vekovnih ognjišta od strane ustaške, hrvatske vlasti.
Mislimo na Srbe koji su morali da napuste Kosovo i Metohiju, koji, nažalost, to i danas rade pod pretnjom kojekakvih terorističkih organizacija, pre svega ove koja je poznata kao ANA. Mislimo na Srbe sa teritorije BiH i imam potrebu svaki put, i svako od nas ima takvu potrebu da vam govori o tome zato što vi, drage kolege, ne znate ništa o životu tih ljudi. Ne znate zato što vas to ne interesuje.
Da li je uopšte shvatljivo i prihvatljivo da posle 10, 12 ili 15 godina porodice žive u nekakvim tzv. kolektivnim smeštajima, gde nema uslova za život apsolutno nikakvih, gde normalan čovek ni životinju ne bi smestio. Takvih je, nažalost, kolektivnih smeštaja po Srbiji još popriličan broj.
Vlada ne vodi računa o tom delu građana Srbije. Neki su građani Srbije jer imaju državljanstvo, neki su građani Srbije zato što ih je izbeglička sudbina, ili prognanička, dovela u Srbiju. Uglavnom, svi su bili, i oni koji su se u međuvremenu na izvestan način snašli i skućili, svi su ovde došli kao prognani, izbegli, proterani i to je ono o čemu treba da vodi računa Vlada Republike Srbije.
To su građani koje Vlada Republike Srbije, svojim odnosom prema njima, svrstava u građane drugog, trećeg ili ne znam kojeg reda. Odnos srpskih radikala prema tom delu populacije Republike Srbije je potpuno suprotan.
Naprotiv, SRS je u vreme kada je akcija progonstva iz Republike Srpske Krajine, pre svega mislim na akcije ''Bljesak'' i ''Oluju'', kada je i gde god je mogla, gde smo u to vreme u opštinama imali vlast, mi smo tim ljudima obezbedili i, recimo, na teritorije opštine smo formirali tri naselja gde su se smestili ti ljudi koji su proterani, prognani. U to vreme smo imali vlast u opštini Temerin i tamo smo formirali naselje, gde su isključivo izbeglice, proterani i prognani.
Ponavljamo, i uvek ćemo to ponavljati, makar to vama bilo i dosadno, da je u to vreme svaka opština u Srbiji uradila ono što je uradila, recimo, opština Zemun, čiji je tada predsednik bio profesor doktor Vojislav Šešelj, mi odavno ne bismo imali ni kolektivne smeštaje ni probleme sa tim ljudima. Zapravo, nemamo mi probleme sa njima, nego oni imaju probleme sa državom Srbijom.
Podsećam vas i na period kada ti ljudi nisu mogli da dobiju državljanstvo po godinu, dve, tri-četiri, pa kada im je govoreno da je izgorela arhiva, pa da moraju ponovo da podnose zahteve.
Pa onda opet čekaju po više meseci ili godina, pa su se menjala mesta gde se podnose ti zahtevi, pa su morali jedno vreme svi, ma gde bili u Srbiji smešteni, da dolaze u MUP na republičkom nivou Beograd. Na toliko načina su ti ljudi maltretirani, i danas-dan se maltretiraju, da je to zaista nedopustivo u državi Srbiji.
Ne smemo da se ponašamo da kada treba da tražimo njihovu pomoć u izbornoj kampanji da kažemo: vi ste naši građani, mi vas volimo, mi ćemo sve za vas da učinimo, samo glasajte za nas. A kad ste vlast i kad donosite zakone, onda ne želite ni kroz ovaj zakon o azilu da ih zaštitite, bar da im pružite odgovarajuću pravnu pomoć, da se ne vraćam ponovo na onu koju ste im ponudili u onom jednom članu, gde ste im ponudili pravnu pomoć nevladinih organizacija.
Kada smo već kod sudova i kod odnosa skupštinske većine prema sudovima, ovih dana smo govorili o sudiji, o predsedniku Ustavnog suda, više ne znam da li bivšem ili sadašnjem, Slobodanu Vučetiću i govorili smo o tome da je on od septembra prošle godine u penziji, a da sve vreme prima platu.
Hoću da vas podsetim, gospodin Vučetić se obratio javnosti preko jedne agencije i na sajtu te agencije stoji njegovo obraćanje gde on obaveštava javnost da je uputio telegram gospodinu Oliveru Duliću, gde traži od predsednika Skupštine da stavi na dnevni red njegovo razrešenje, pa povodom te vesti, malo sam pročačkala papire i materijale koje smo dobijali u međuvremenu i ustanovila da smo za sednicu koja je 5. ili 6. septembra 2006. godine održana, kada je na dnevnom redu bio samo rebalans budžeta Republike Srbije.
U onom popisu akata koje dobijaju narodni poslanici videla sam i svi smo mogli da vidimo da je tada bilo stavljeno na dnevni red i razrešenje Slobodana Vučetića sa funkcije predsednika Ustavnog suda Republike Srbije.
Zašto to nije stavljeno na dnevni red, to može da nam odgovori samo Oliver Dulić, ali prema saznanjima do kojih smo došli radi se o tome da je gospodin Dulić sva akta koja je našao, a koja nisu prošla skupštinsku proceduru, u svom kabinetu, a za koja je po njemu bio zadužen prethodni predsednik parlamenta, gospodin Predrag Marković, sve lepo spustio u arhivu.
Niti je gledao o čemu se radi, ni da li su to zakoni kojima je protekao rok, pa će Vlada ponovo da ih predloži, što je u redu, ali recimo, ovo što je uradio, što se desilo, ovo je nedopustivo i ovo je užasna blamaža Narodne skupštine zahvaljujući Oliveru Duliću. Kad se vrati iz belog sveta moraće da nam objasni zašto se to desilo.
S druge strane, ovo ne opravdava gospodina Slobodana Vučetića da on i dalje prima platu, da se pravi lud, pa mu lepo sa platom predsednika Ustavnog suda, pa se setio da podseti Olivera Dulića na to tek kad su narodni poslanici sa ovog mesta počeli njega da prozivaju, jer se penzioniše reguliše jednim drugim aktom, odnosno propisima kojima se reguliše PIO. Gospodin Vučetić je bio u obavezi prema tim propisima da već više od godinu dana bude i zvanično penzioner i da umesto plate prima penziju.
Dakle, to što je gospodin Vučetić pokušao sebe da zaštiti, a da svu krivicu svali na Narodnu skupštinu, tu apsolutno nije u pravu, i dalje tvrdimo da je vršio krivično delo jer je primao platu a stekao je uslove za penziju, ali takođe prozivamo i prozivaćemo gospodina Dulića da nam objasni zašto, shodno članu 80. Poslovnika, nismo blagovremeno razrešili gospodina Vučetića sa funkcije predsednika Ustavnog suda.