Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što sam uzeo reč posle ovakve razmene polemika i povreda Poslovnika, jer mi je malo teško da sada razgovaram o temi po kojoj sam se javio da nešto kažem u ime SPS, ali ću ipak učiniti taj napor da prevaziđem ovaj šok koji sam malopre doživeo, kada sam čuo neke stvari za koje verovatno treba neko na drugom mestu da odgovara.
U svakom slučaju, pošto smo danas više puta ovde bili izloženi kritici da neko želi ili ne želi da podrži predloge nekih politički stranaka, SPS nema nikakvu obavezu ni prema jednoj drugoj političkoj stranci, pa ni prema LDP ili nekoj drugoj, da podržava njen predlog. Jer nisam video da su ikada glasali i za jedan predlog SPS. Ali, to nema veze sa pitanjem odbrane i bezbednosti.
Želim u ime SPS da kažem da mi smatramo da je donošenje ovih zakona veoma bitno, ali ne zbog toga da bi mogli da budu raspisani predsednički izbori, nego zato što je neophodno da Srbija dobije ove sistemske zakone. Takođe smatramo da je veoma važno da Srbija što pre dobije i ono što je u zakonu o odbrani definisano kao osnovni strategijsko-doktrinarni dokument u oblasti odbrane, znači da dobije strategiju nacionalne bezbednosti, strategiju odbrane i doktrinu Vojske Srbije, i da naravno dobije osnovne planske dokumente u oblasti odbrane - dugoročni plan razvoja sistema odbrane, strategijski pregled odbrane i plan odbrane Republike Srbije.
To govorim zbog toga što čak i u vladajućoj koaliciji postoje različita mišljenja oko svega ovoga. Mislim da je i sam pristup izradi ovih zakona i polemika oko toga da li su potrebni ili ne bio opterećen predsedničkim izborima. Jedna stranka u okviru vladajuće koalicije je govorila da ne mogu biti doneti ovi zakoni dok se ne usvoji strategija nacionalne bezbednosti. S druge strane, druga stranka je govorila da se to radi, ali da to nije neophodan uslov.
Bilo bi dobro da Srbija dobije strategiju nacionalne bezbednosti, bilo bi dobro da Srbija ima strategiju odbrane, ali mislim da će veoma teško biti da vladajuća koalicija dođe do jedinstvenog odnosa, vezano za procenu postojećih pravaca ili političkih subjekata, ili drugih država, ili multinacionalnih organizacija koje mogu da predstavljaju opasnost po Srbiju.
Znači zbog stava DS i DSS mislim da će veoma teško biti doneti ovi strategijski dokumenti, jer je stav trenutno veoma različit i oko pitanja NATO-a i oko nekih drugih, koja su važna za nacionalnu bezbednost. Zato je dobro da o ovakvim zakonima raspravljamo odvojeno od nekih tema koje mogu da nas odvedu u raspravu koja jednostavno nema kraja.
Pre svega želim da zamolim, da predložim i da tražim od ministra odbrane da komandantu Kejfora još jednom skrene pažnju na izjave koje je davao ovih dana.
Jer je njegov posao da štiti bezbednost na Kosovu i Metohiji, a ne da brine o biološkom stanju bilo kog naroda, pa ni srpskog naroda. Mislim da to zaslužuje reakciju i vojske i Ministarstva odbrane, jer je to linija sa kojom mi komuniciramo na KiM.
Srbi na KiM očekuju o Kejfora da ih zaštiti od albanskih separatista i terorista, a ne očekuju da se različitim izjavama, koje mogu imati ovo ili ono tumačenje, unapred najavi da će Srbi na jedan ili drugi način izumreti ili odumreti na KiM. Takva izjava je potpuno suprotna i kontraproduktivna u odnosu na sve ono što je Kejfor do sada govorio. Na kraju krajeva, i naša vojska, na čelu sa načelnikom Generalštaba, ima redovne sastanke sa Kejforom i razmenu stavova i mislim da na nekom sledećem sastanku to bi trebalo da bude jedna od stvari koje treba najoštrije da zamerimo novom komandantu Kejfora.
Takođe, ima nekoliko stvari koje mogu da budu važne i koje nisu sada dnevno-političke. Ali, vi znate da je bilo mnogo nesporazuma. To sam pitao na sednici Odbora za odbranu i bezbednost. Niko ne govori i ne želi da dođe do rata, ali se sve situacije moraju predvideti.
Bilo je niz funkcionalnih potresa u ratu koji je vođen 99. godine, znači u različitim operacijama koje su bile '98. i '99. godine, a ti nesporazumi su bili rezultat - nedovoljno precizno definisanog odnosa vojske i snaga MUP-a, kako u oblasti vojnih dejstava, tako i u oblasti operativne saradnje koja se obavljala u zonama borbenih dejstava vojnih jedinica.
Takođe, jedna grupa nesporazuma se može desiti ukoliko postoje bilo kakve nepreciznosti u normativnom regulisanju odnosa u sistemu strategijskog komandovanja. To je uslovljavalo veoma česte napetosti u ranijem periodu i neslaganja između Vrhovnog saveta odbrane, kao najvišeg rukovodno-političkog i državnog tela za komandovanje vojskom, i Generalštaba, kao njegovog štabnog i stručnog organa za pripremu i upotrebu vojske u miru i ratu.
U tom smislu su nedostajali odgovarajući pravni i normativni osnovi za uspostavljanje stabilnih funkcionalnih odnosa između Ministarstva odbrane, s jedne strane, kao resornog organa Vlade, i Generalštaba, kao štapskog i stručnog organa vrhovne komande, odnosno onog organa narodne odbrane koji definiše komandovanje snaga koje su se nekad zvale ... kako su se zvale (smeh) ... zvale su se na različite načine.
Tu postoje dva odvojena sistema. Po jednom sistemu jasno se vidi da postoji sistem bezbednosti i sistem odbrane - i to će uvek biti manjkavost. Naravno, sistem odbrane se smatra i treba da bude širi u odnosu na sistem bezbednosti, ali je veoma bitno da se uspostavi jedan integralni sistem i da svi elementi tog sistema budu međusobno kompatibilni, a ne da budu suprotstavljeni njihovoj latentnoj borbi za primat, koji je bio vidljiv i na interpersonalnom planu, na kraju krajeva.
On je čak bio vidljiv i na planu unutar samog sektora bezbednosti između vojnih i civilnih službi, a da ne govorimo o odnosima vojske i policije odnosno snaga Ministarstva unutrašnjih poslova.
Zato mislim da bi bilo dobro razmisliti o tome da ukoliko dođe do ustrojstva države u ratu, treba razmisliti o mogućnosti efikasnijeg funkcionisanja u ratu - da se pri instituciji predsednika Republike formira ratni kabinet, a ne vojni kabinet. Ratni kabinet, a ne vojni kabinet činovnika, znači, ratni kabinet koji bi činili najviši državni funkcioneri. Jer u tim uslovima ne funkcioniše državna vlast.
Znači, premijer, ministar spoljnih poslova, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, predsednik parlamenta, odnosno jedno ad hok telo koje treba da donosi krupne strategijske odluke u ratu, a odnose se na celi društveni poredak, a ne samo na vojsku i na snage MUP-a.
Podsetio bih vas da je Čerčil na početku Drugog svetskog rata upravo formirao takvo telo da bi mogao svakog trenutka da objedini napore cele države u odbrani od nemačke agresije. Naravno, da bi mogao predsednik da bude vrhovni komandant mora da ima dva radna i operativna tela, mora da pokrije ceo kompleks civilne odbrane i zaštite bezbednosnog sektora, ali naravno mora da ima štab vrhovne komande koji se bavi planiranjem i predlaganjem vojnih aktivnosti itd.
Naravno, ovo su sada stvari koje možda i nisu toliko bitne u vremenu kada Srbija ima mirno stanje, ali veoma je bitno da oružane snage, odnosno da sistem odbrane ima jedan jedinstven i efikasan sistem rukovođenja, da se tačno zna ko je kome nadređen i ko je u čijoj vlasti.
U pojedinim odredbama ova dva zakona imate da načelnik Generalštaba vojske i ministar odbrane se u isto vreme ovlašćuju da rukovode, odnosno da komanduju vojskom. Ako se ne precizira ta izjava da ministar rukovodi Vojskom Srbije, a da načelnik Generalštaba komanduje i rukovodi Vojskom, onda se može desiti konfuzija ko je stvarno na čelu vojske, ministar ili načelnik Generalštaba.
Kada se propisuju nadležnosti ministra odbrane koristi se sintagma - rukovođenje i komandovanje, a kada se to čini za načelnika Generalštaba tada se koristi sintagma - komandovanje i rukovođenje itd. Iz tog treba da proistekne i odgovor na ovo prvo pitanje koje sam malopre postavio. Zato takođe ministar odbrane treba da bude ovlašćen i obavezan da pripremi predlog plana odbrane države, a načelnik generalštaba da pripremi predlog plana upotrebe vojske. Ta dva ovlašćenja treba da im date ovim zakonima, a nemaju ih.
Naravno, nadležnosti Ministarstva i Generalštaba. Mogu da postoje dva pristupa. Prvi je u kojem su Generalštab i Ministarstvo odbrane dve paralelne institucije.
Ministarstvo je resorni organ Vlade, generalštab je štapski i stručni organ Vrhovne komande. U tom smislu generalštab prerasta u štab vrhovne komande i potčinjen je direktno predsedniku Republike.
Drugo rešenje je uređivanje odnosa Generalštaba i Ministarstva da Generalštab bude sastavni deo Ministarstva odbrane. U tom smislu se mora jasno i tačno precizirati uloga Generalštaba u sistemu strategijskog rukovođenja. Znači, odnos Generalštaba i Ministarstva. Mislimo da bi bilo dobro razmisliti o tome da se zaista ponovo uvede nešto što se ranije zvalo oružane snage, govorim o ratu, jer imaćemo dva sistema i za vreme rata snage Ministarstva unutrašnjih poslova prelaze pod vojnu komandu, i tu se ipak mora koristiti neki izraz. Bilo je velikih problema unutar MUP-a i vojske i za vreme poslednjeg rata 99. godine.
Generalno, mislim da bi strategijom nacionalne bezbednosti, strategijom odbrane, ali pre svega političkim stavovima političkih stranaka koje vode ovu državu, trebalo jasno najaviti nekoliko pitanja koja su za ovu temu bitna.
Prvo, da li Srbija ima dovoljno jake i dovoljno brojne oružane snage, odnosno vojsku, kakvi su planovi, da li će se ići na profesionalizaciju vojske ili će se popunjavati vojska iz profesionalnog sastava, ali i iz regrutnog sastava? Kakva će biti dužina vojne obaveze?
Naravno, to će sve zavisiti od uslova u kojima Srbija živi, ali zavisiće i od budžeta, i zavisiće od toga da li ministar odbrane raspolaže budžetom od 2,4%, kako bi bilo idealno, da li će vojne penzije biti u okviru tog budžeta ili u okviru ukupnog budžeta Srbije itd.
Socijalistička partija Srbije je, inače, podnela niz amandmana koji definišu položaj vojnih penzionera, jer će nastati problem. Mi razumemo težinu situacije sa kojom je suočeno Ministarstvo odbrane, u smislu da su sada vojni penzioneri na budžetu Ministarstva odbrane. Ali, ukoliko se prebace da primaju penziju na osnovu odredaba iz civilnog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, za njih će nastati značajan problem.
Takođe, mislim da bi tu trebalo naći neko rešenje, neki prelazni period, kako da ne dođe do naglog pada vojnih penzija koje su, pretpostavljam, i dalje veoma niske. Ali, podsetio bih da su danas penzije u ovom civilnom sektoru 53% u odnosu na prosečnu platu i da padaju zbog svih tih formula koje su usvajane, da će taj pad da se nastavi i da će vremenom doći od 30 do 40% od prosečne plate.
Potpuno je razumljiv strah vojnih penzionera, oni su se, pretpostavljam, i vama obraćali i svima redom, ali takođe sa druge strane je veliko opterećenje za budžet i ne znam da li ste tome posvetili pažnju u vašem uvodnom izlaganju, ali jedan značajan deo ovog vašeg vojnog budžeta uopšte koji će ići je odvojen za vojne penzije.
I kada govorite o novcu koji je odvojen za vojsku ili za sistem odbrane ili za uopšte Ministarstvo odbrane u startu odbijate i krećete sa minusom koji je jednostavno odvojen za vojne penzije. Zato bi trebalo da se pronađe rešenje, koje bi za nas bilo prihvatljivo, da se spreči težak socijalno-ekonomski položaj vojnih penzionera.
Takođe, multinacionalne operacije, upotreba vojske van teritorije Srbije. Mislim da je jasno da je ovim zakonom definisano da je upotreba vojske van teritorije Srbije pitanje o kojem odlučuje parlament. Nadam se i siguran sam da bilo koja vlada neće na sebe preuzeti takvu ulogu da bilo koga upućuje van granica ove zemlje bez odluke parlamenta.
Poznato je da je naša država više puta učestvovala u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija, ali da, kao što znate, u svetu postoje i vojne operacije koje nisu samo na osnovu odluke Ujedinjenih nacija, ponekad su one na osnovu nekog sistema kolektivne bezbednosti, kao što je NATO, nekada je to na principu vojne akcije jedne države koju prati nekoliko drugih država. Takođe je ovde bitno da se i to definiše određenim međunarodnim ugovorima koje takođe ratifikuje parlament. Mislim da je to veoma važno, da se odluke o upotrebi vojske van teritorije Srbije mogu donositi jedino u parlamentu Srbije.
Mi smo podneli više amandmana, naravno većina tih amandmana jesu stručnog karaktera i tiču se ovih stvari koje smo i ovde pokušali da odvojimo od dnevno-političkih stvari. U ovom trenutku za nas nije bitno ko je ministar odbrane, ko je načelnik Generalštaba, osnovno je pitanje da li treba da li imamo Ministarstvo odbrane i da li imamo Vojsku Srbije i to je najvažnije pitanje. Da li ćemo reformom vojske doći do toga da vojsku uništavamo ili ćemo doći do toga da je učinimo efikasnom i da je osposobimo za brza dejstva?
Srbija se nalazi pred brojnim izazovima i zato želim da upozorim da svi oni koji misle da Srbiji nije potrebna vojska, da ne misle da čine pomoć svojoj državi i svom narodu. Za našu državu je veoma bitno da ima vojsku jaku, ne da bi napadali druge nego da bismo imali ono što piše u Ustavu i u Zakonu o odbrani, sistem odvraćanja, da odbranimo našu teritoriju, da odbranimo naš narod.
Zato je ova tema o kojoj govorimo takva da se ponekad, iza svih tih priča koje se mogu čuti u ovoj oblasti, ne vidi ono što je suštinski bitno, nego se samo govori o političkim činjenicama i o političkim posledicama svega ovoga. Najbitnije je da li vojska postoji, da li ima sredstava za život. Da li postoji i kakvo je naoružanje koje koristi.
Ne možemo mi samo računati na srpski heroizam ili na patriotizam. Moramo gledati da li postoji materijalno-tehnička opremljenost vojske, da li postoje dobra primanja pripadnika vojske, koja moraju biti takva da neko ima motivaciju da se profesionalno bavi time.
Kada budemo došli do toga, mi ćemo na pravi način jedino raspravljati o tome.
Znači, SPS je zainteresovana za reforme u sektoru sistema odbrane i za donošenje sistemskih zakona, ali na takav način da se stvori efikasna vojska, oružane snage i takav sistem odbrane koji će omogućiti odbranu zemlje i našeg naroda. Samo molim ministra odbrane, bez pogrešnog shvatanja ili bez pogrešne politizacije svega ovoga.
Razumem da Srbija nije u prilici da nekome preti, ali da Srbija ne mora ni nekome unapred da kaže da neće ništa preduzeti povodom mogućeg egzodusa na Kosovu i Metohiji. Ne daj bože, ali moguće je svašta da će da se desi, da ćemo posle 10. decembra biti izloženi situaciji da će biti proglašena možda jednostrana nezavisnost Kosova i Metohije, da će krenuti egzodus Srba, da će krenuti napadi na Srbe na Kosovu i Metohiji, da Kejfor neće moći ili neće hteti da zaštiti Srbe.
(Predsednik: Vreme, gospodine Dačiću.)
Svi onda moramo sebi da postavimo pitanje kako da reagujemo, mudro, odlučno, i naravno kako najbolje da zaštitimo naš narod koji tamo živi. Zato vas molim da u izjavama koje ponekad, još jednom kažem, imaju uglavnom politički prizvuk, vi nastupate kao ministar odbrane koji rukovodi vojskom i da kažete da će srpske vojne snage intervenisati ako Kejfor neće ili ne može da odbrani Srbe na Kosovu i Metohiji. Hvala.
