Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, zakon o spoljnim poslovima koji je pred nama kritikovan je zbog nedostatka onoga što zakon o spoljnim poslovima ne treba da ima, a to je strategija spoljne politike i veze sa drugim državnim organima, čija nadležnost u okviru spoljne politike treba da se definiše drugim zakonima.
Dakle, u ovih desetak minuta pokušaću u dva dela da obrazložim svoje razloge za prihvatanje ovakvog zakona, u prvom delu primedbe koje imam na neke članove zakona, a u drugom delu komentar na ovo što se do sada čulo o strategiji spoljne politike, o kritikama predstavnika unutar Ministarstva spoljnih poslova u prethodnom periodu, dakle, odnosi se na državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, Saveznu Republiku Jugoslaviju, Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, Kraljevinu Jugoslaviju, pa sve do nezavisne Srbije 1878. godine, tek toliko da ne ostanemo na zabludama i neistinama koje se sa neverovatnom lakoćom izriču sa ove govornice.
Dakle, član 58. je član koji me zanima u ovom zakonu iz prostog razloga što za priličan broj ljudi, sa različitim imenovanjima, u Ministarstvu treba da reguliše zdravstveno, penziono i socijalno osiguranje.
Činjenica je da sa zdravstvenim osiguranjem imamo problema kao zemlja i imali smo ih u prethodnom periodu zbog nepotpisanih sporazuma sa zemljama u kojima smo imali diplomatsko-konzularna predstavništva, ali isto tako je činjenica da prvenstveno supružnici, koji nisu imenovani od strane Ministarstva na bilo koju od funkcija, nego naravno iz porodičnih razloga prate svoga muža ili svoju ženu, ili su odrasla deca, imaju problema sa iznosima penzijskog i invalidskog socijalnog osiguranja.
Ovaj član 58. je napisan nejasno. Pročitaću član u celosti. Dakle, odnosi se na pravo na produženo osiguranje i povratak supružnika na posao i glasi: "Za vreme trajanja rada u diplomatsko-konzularnom predstavništvu supružnik zaposlenog ima pravo na uplatu penzijskog i invalidskog osiguranja iz sredstava Ministarstva, pod uslovom da je bio zaposlen ili registrovan kod nadležne službe za zapošljavanje pre odlaska u inostranstvo." Drugi stav: "Vreme koje je zaposleni proveo na radu u diplomatsko-konzularnom predstavništvu računaće se njegovom supružniku, koji je kao nezaposlen bio prijavljen kod nadležne službe za zapošljavanje, u staž osiguranja koji se izjednačava sa radnim stažom." Poslednji stav: "Sredstva potrebna za osiguranje prava iz ovog člana obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije."
Moja intervencija na ovaj član nije amandmanska iz prostog razloga što znam težinu problema. Ovakav član, koji se odnosi na prava supružnika imenovanih lica u Ministarstvu, verovatno nije mogao biti bolje formulisan, ali intervencija je javna i zbog stenograma Skupštine, jer želim da ispostavim obavezu i ministru i Ministarstvu da se internim dokumentima Ministarstva inostranih poslova sasvim jasno precizira šta su obaveze Ministarstva u ispunjavanju prava supružnika i rođaka onih koje Ministarstvo imenuje na bilo koju od funkcija. To nije pitanje novca koliko je pitanje samopoštovanja i poštovanja prema onima koje u naše ime šaljemo da zastupaju interese države Srbije u bilo kojem od diplomatsko-konzularnih predstavništava.
Druge dve primedbe koje su se čule i od opozicionih stranaka i od pripadnika koalicije odnose se na položaj Narodne skupštine i delim sa svima vama stav da predstavnici, dakle, službenici, bez obzira da li su imenovani za ambasadora ili do atašea, moraju odlukama Ministarstva imati neke obaveze prema Narodnoj skupštini, odnosno prema Odboru za spoljne poslove Narodne skupštine Republike Srbije.
Ono čemu sam sklona jeste da to precizno napišemo u zakonu o Narodnoj skupštini, dakle, ne samo kada je u pitanju spoljna politika, ne samo kada je u pitanju Ministarstvo spoljnih poslova, nego i druga ministarstva. Dakle, na šta su sve obavezni pre nego što donesu odluke, jer se podrazumeva da su obavezni da dolaze da podnose izveštaj i da su obavezni da dolaze na saslušanja.
Taj deo veze između Narodne skupštine, odnosno Odbora za inostrane poslove i Ministarstva, odnosno Vlade mora biti detaljno razrađen u zakonu o Narodnoj skupštini.
Četvrti put sam potpisala predlog zakona o Narodnoj skupštini, u želji da se tim zakonom Skupštini obezbedi osnovno što svaka skupština u regionu, svaka skupština u zemlji u tranziciji ima, a to je samostalan budžet Narodne skupštine i da mi narodni poslanici u tom zakonu o Narodnoj skupštini, a na osnovu Ustava, odredimo na šta su obavezni svi oni koje mi treba da kontrolišemo. To zavisi od nas 250 i videvši da imamo saglasnost oko toga da želimo da slušamo i ambasadore i druga imenovana i ovlašćena lica u Ministarstvu, ne sumnjam da će nam uspeti.
Sada drugi deo, o onome što se čulo o strategiji spoljne politike, ima li je, nema li je i ko je sprovodi. Podsetiću vas da smo voljom naroda Crne Gore maja 2006. godine postali nezavisna država i da je ministar Vuk Jeremić zaista prvi ministar spoljnih poslova Srbije, i to nakon skoro sto godina. Primedbe koje se iznose u ovoj skupštini slikaju sve teškoće kroz koje smo kao država prošli, jer su spominjana dva imena, ministar Vuk Drašković... Očekivala bih od sadašnje opozicije da više kritikuje period rada ministra Draškovića između 21. maja 2006. i maja 2007. godine, jer je to razlog za kritiku sa kojom bih se verovatno u velikom delu saglasila. Bio je ministar državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao što je to bio i Goran Svilanović. Strategije su podnošene u bivšoj Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, odnosno u Skupštini SRJ. Neki od vas, koji su bili u toj skupštini, mogli su i da saslušaju strategiju i da u toj instituciji, koja više ne postoji, kontrolišu šta je od strategije primenjeno, šta nije.
Često se zaboravlja, u naletu želje opozicije da se kritikuje sadašnja vladajuća većina, da je u periodu 2001. bila koaliciona vlada u SRJ, sa gospodinom Žižićem iz SNP-a iz Crne Gore, pa onda sa gospodinom Pešićem, kao premijerom, kada je gospodin Žižić podneo ostavku juna 2001. godine zbog odluke da se radi ispunjavanja obaveze prema Haškom tribunalu Slobodan Milošević izruči Hagu.
Dakle, to je kontekst u kome su ova dvojica radila. Treba biti mnogo maštovit pa povezivati taj kontekst sa onim što je trenutno zakon o spoljnim poslovima, ali to je sloboda kritike opozicionih stranaka i prvo ću braniti potpunu slobodu i kreativnost pri toj kritici.
Ono što nedostaje je zahtev za strategiju spoljne politike koja bi bila tema razgovora ovde u našoj skupštini. Umesto toga, opet se s lakoćom prezentuje - a šta je to urađeno sa Kosovom, pri čemu je ova skupština dala i platformu pregovaračkom timu, pri čemu je ova skupština, mahom jednoglasno, proglasila svoju volju za sve one koji će učestvovati u spoljnopolitičkom poslu odbrane interesa države Srbije.
Tako da kada se te dve stvari uporede, onda je vrlo lako oboriti kritiku koja se odnosi na trenutno nepostojeću na dnevnom redu strategiju spoljne politike.
Samo kratko o istoriji spoljne politike Srbije, pošto spadam u nepopularne političarke koje će osporiti svakome pozivanje na čuvenu i svetlu tradiciju istorije demokratije, istorije spoljne politike Srbije, pošto je ona realno kratka i više u trenucima u udžbenicima i u kratkim poglavljima, nego što je nešto čime bismo mogli da se ponosimo.
Paradoksalno, ali spoljna politika o čijim dobrim rezultatima možemo govoriti, kada je Srbija u pitanju, spada u jednopartijski period. Spada u ono što je jednopartijska država – SFRJ, pa FNRJ imala kao rezultate spoljne politike u raznim segmentima. Pre toga, u Kraljevini Jugoslaviji, odnosno Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca teško da možete da govorite o uzletima i dometima spoljne politike Srbije, a još pre toga možete da govorite samo o danima, godinama i decenijama kada je Srbija bila objekat nečije spoljne politike, retko ili nikako subjekt.
Završiću sa jednim dobrim mestom i jednim dobrim događajem koji Srbija danas ima. Mesto su Sremski Karlovci, a zgrada je Kapela mira, gde je potpisan Karlovački mir i gde prvi put imate zgradu sa četiri ulaza u koju su ulazile četiri strane koje je trebalo da potpišu ugovor o miru koji su onda ljudi koji su tu živeli trebali da pretvore u realnost. Nikada pre nemate takav događaj i retko posle.
Završavam sa pričom o Kapeli mira zato što jesmo ipak bili učesnici i u tim događajima i smatram da je to jedan od dobrih događaja i jedan od, kako se to kaže, svetlih događaja, na koji možemo da se pozivamo kada govorimo o svim događajima iz spoljne politike u kojima je teritorija na kojoj danas živimo, naša država Srbija, bila prečesto objekt, a previše retko subjekt.
Sa željom da ministra zovemo i na Odbor za inostrane poslove na saslušanja i sa potpunom izvesnošću da će se pojaviti u Skupštini sa strategijom spoljne politike, nadam se da ćemo svi zajedno razgovarati o tome šta je to što Ministarstvo mora da učini, a nakon usvajanja zakona o spoljnim poslovima što Skupština mora da učini da bi Srbija u budućnosti, u eri moderne, javne diplomatije, bila sve više subjekt, a sve manje ili nikako objekt spoljne politike. Hvala vam.

Hvala vam, gospođo Čomić. Hvala svim narodnim poslanicima na vrlo konstruktivnoj diskusiji. Hvala vama, ministre, i vašim saradnicima.

Određujem pauzu od jednog sata. Nastavljamo rad u 15.05 časova.

(Posle pauze – 15.05)

Poštovane koleginice i kolege, nastavljamo popodnevni rad.
Jedno obaveštenje, radićemo i nakon 18 časova po tački dnevnog reda koja bude u toku, ali ne duže od 20 časova.
Stići će ministar. Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović.

Želim da kažem da je pred nama jedan izuzetno važan zakon zato što on tretira jednu oblast važnu za svaku državu, a to je spoljna politika.
Spoljna politika svake savremene države mora da ide u korak sa tendencijama koje karakterišu savremeni svet. Ono što je karakteristično za svetske procese jesu različiti, na momente i kontradiktorni procesi, koji se međusobno prepliću. Sa jedne strane to su integrativni procesi i procesi regionalizacije, međusobne saradnje, a sa druge strane, to su razne neuralgične tačke, krizne tačke uopšte na planeti.
Ono što je takođe karakteristika savremenog sveta od 1945. godine, od završetka Drugog svetskog rata, pa do danas jeste jedna dinamična struktura, odnosno dinamična globalna struktura. Sećamo se da je do 1990. godine svet bio bipolaran. Rušenjem Berlinskog zida počeli su određeni trendovi jedne unilateralne slike planete, međutim, danas vidimo da svet sve više postaje multipolaran i da različiti vrednosni sistemi egzistiraju, ili se nameću ili počinju da žive na određenim područjima na raznim kontinentima.
Svet je, dakle, jedno dinamično mesto, kinetika je ta koja karakteriše savremene procese, umesto statičnog sistema koji je nekada važio, u davno prošlim vremenima. Za svaku zemlju, pa tako i za našu, važno je da mi definišemo naše mesto u takvom svetu i upravo zbog toga spoljni poslovi moraju biti uređeni na efikasan način.
Mislim da je pred nama jedan dobar tekst Predloga zakona, koji predstavlja neophodan pravni okvir za vođenje spoljne politike. Dosadašnja rešenja koja smo imali i koja još uvek postoje velikim delom su anahrona, prevaziđena i jedan ovakav zakon nam je u svakom slučaju neophodan. To je i naša obaveza iz Ustavnog zakona. Ovaj zakon koji se nalazi pred nama bazira se i na Ustavu Republike Srbije, na ove dve bečke konvencije, ali i na Zakonu o ministarstvima, odnosno u mnogim svojim segmentima ovaj zakon razrađuje nadležnost Ministarstva spoljnih poslova i drugih državnih organa.
Ono što je ovde bitno istaći, i to je inkorporirano u ovaj zakon, jeste to da Vlada utvrđuje spoljnu politiku, a drugi državni organi, na prvom mestu Ministarstvo spoljnih poslova sprovodi tu politiku.
Iz člana 5. ovog zakona ja ću navesti samo nekoliko nadležnosti, odnosno poslova koje obavlja Ministarstvo spoljnih poslova, to su prve tri-četiri tačke, kaže – Ministarstvo predstavlja, uz predsednika Republike, Republiku Srbiju u odnosima sa drugim državama, međunarodnim organizacijama, sudovima i drugim međunarodnim institucijama, kao i sa njihovim predstavništvima u Republici Srbiji; štiti interese Republike Srbije, njenih državljana i pravnih lica u inostranstvu; predlaže Vladi spoljnu politiku koju ona utvrđuje; predlaže Vladi uspostavljanje i prekid diplomatskih odnosa sa drugim državama; predlaže Vladi učlanjenje, odnosno učešće Republike Srbije u međunarodnim organizacijama i integracijama, kao i u drugim oblicima međunarodne saradnje.
Dakle, u ovom zakonu imamo dva segmenta nadležnosti prava i obaveza državnih organa. Na prvom mestu je Ministarstvo spoljnih poslova, i to su odnosi ovog ministarstva sa drugim državnim organima unutar Republike Srbije, i imamo eksternu komunikaciju, odnosno poslove koje ovo ministarstvo obavlja na međunarodnom planu.
Valja istaći da se sva ova zakonska rešenja baziraju na nekoliko načela, a to su načela saradnje, koordinacije i komunikacije.
Napomenuo sam na početku izlaganja, a to je važno istaći, da postoji konkretizacija svake oblasti koja je predviđena Zakonom o ministarstvima. Ja ću navesti samo neke, to je da Ministarstvo predlaže Vladi uspostavljanje ili prekid diplomatskih odnosa sa drugim državama; učlanjenje, odnosno učešće u međunarodnim organizacijama; usvajanje strategije razvoja spoljnih poslova i drugih mera kojima se oblikuje spoljna politika Vlade; organizuje zvanične posete na diplomatskom i državnom nivou; organizuje sisteme informatičkih, telekomunikacionih, kurirskih i drugih veza sa diplomatsko-konzularnim predstavništvima Republike Srbije u inostranstvu.
Ono što ovde posebno treba istaći kao kvalitet ovog zakona, a to je jedan fakticitet koji postoji, jeste stručno usavršavanje u okviru naše diplomatsko-konzularne službe i postojanje diplomatske akademije koja u velikoj meri doprinosi formiranju stručnih kadrova i potpuno drugačijeg i mnogo stručnijeg načina vođenja spoljne politike.
Srbija, svakako, ne samo da pretenduje, već i zaslužuje jedno posebno, lidersko mesto u regionu.
Smatramo da će ne samo kroz ekonomiju, kroz razvoj ljudskih prava i kroz sve one druge oblasti, nego sigurno i kroz vođenje spoljne politike to lidersko mesto u regionu, koje joj u svakom slučaju pripada, i da dobije. Zahvaljujem se na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, potpredsednik Skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekla jutros kada sam reklamirala član 136. Poslovnika, mi srpski radikali smatramo da je ovaj zakon o spoljnim poslovima trebalo da bude urađen sveobuhvatnije.
Možemo da se sporimo i oko naziva, čula sam od koleginice Čomić da ona ne deli taj pravno sledbenički istorijski aspekt srpske države koji je izneo profesor Žutić, ali dobro. Neka se i zove zakon o spoljnim poslovima, ovaj to nije u pravom smislu reči. Priznali ste i sami, gospođo Kolundžija, da on više uređuje sam rad Ministarstva nego što definiše nešto što smo mi srpski radikali očekivali. Mi ne mislimo da to nije moglo da se uradi ovim zakonom. I te kako je moglo, zato što je ostalo dosta nepoznanica – neke od njih ste i vi sami, koleginice Čomić, priznali – kada je odnos Skupštine i samog ministarstva u pitanju. To je veoma važna karika u definisanju onoga šta je spoljna politika Srbije u osetljivom trenutku, a taj osetljivi trenutak, nažalost, za nas traje već više decenija.
Moram sada da se pozovem na jednog od velikana svetske diplomatije, koji je predstavljao uzor svim diplomatama širom sveta i koji je definisao političku situaciju ovde u Srbiji i na Balkanu, gospodina Henrija Kisindžera. On je još davnih devedesetih godina na jednom skupu u Drezdenu rekao da je Balkan opterećen i bremenit mnogim problemima i da će ovde pojam nacionalnog, nacionalne države, etničkog, istorijskog, kulturnog i svakog aspekta svih naroda i Srba pravoslavne, i muslimanske i katoličke veroispovesti, kako je to govorio i pisao u svojim knjigama i naš predsednik profesor doktor Vojislav Šešelj, imati veoma važnu ulogu u definisanju i zaokruživanju celina u smislu nacionalnih i odnosa tih država prema spoljnom svetu.
Da je Kisindžer bio u pravu, a i dr Vojislav Šešelj, govori i ovo gde mi sada dolazimo i naša kritika na račun srpskih "diplomata", pojedinih, a pre svega oštra kritika zbog antisrpske spoljne politike koju su vodili Goran Svilanović i Vuk Drašković. Jer, u tom periodu mračne dosovske vladavine, od 5. oktobra pa sve do juna meseca, kada smo počeli otvorenije da razgovaramo, i možda sa većim intenzitetom političara koje predstavljaju, ali ne dovoljno, jer još uvek nemamo izveštaj pregovaračkog tima, ali hajde da se osvrnem na jednu, drugu rezoluciju i platformu o Kosovu i Metohiji, da razgovaramo o tome dokle možemo da idemo i dokle treba da idemo u zaštiti državnih i nacionalnih interesa, mi u pravom smislu reči nismo imali ... To ova uvažena gospoda treba da znaju, pošto su to profesionalne diplomate, osim gospodina Gaše Kneževića, za koga zaista ne znam kako je, iz kog bubnja izvučen da bude taj glavni pravni savetnik, pošto je svoje nepravo pokazao kao predstavnik dosovske vlasti od 5. oktobra.
Ali, pošto je tu na tom mestu na kojem jeste, svakako treba da prati šta će dalje da se dešava u procesu rešavanja sudbine Kosova i Metohije.
Ono što nama nedostaje nije samo taj odnos Ministarstva inostranih poslova prema Narodnoj skupštini Republike Srbije. To jeste naša osnovna zamerka, to je trebalo da bude posebno poglavlje u zakonu, koje će jasno da definiše da ministar inostranih poslova treba najmanje dva puta godišnje, a u kakvom vremenu mi živimo i kakva nas iskušenja čekaju i kakvi izazovi i više puta ako treba, i jednom mesečno, na sednici Odbora, da podnosi izveštaj.
Možda ministar Jeremić nije upoznat sa činjenicom da ministar unutrašnjih poslova najmanje dva puta godišnje podnosi izveštaj o svom radu. I, ako je za jednu državu unutrašnja bezbednost i stabilnost važna, i da ministar dođe dva puta pred narodne poslanike (ja sam član Odbora za odbranu i bezbednost, evo već u drugom mandatu sam i u tom odboru), veoma je važno da mi imamo jedan pregled, sveobuhvatan pregled aktivnosti, pa makar to bila i statistika, kakav je nekada Jočićev izveštaj, ali sa mogućnošću da taj odbor traje satima i da mi propitujemo ministra.
Malo je vremena i stvarno ću morati... zbog mnogobrojnih kolega srpskih radikala koji će da govore o ovoj veoma ozbiljnoj temi za jednu državu. Nama je posebno važno, jer verujemo da će izabrani predsednik Srbije za dva meseca biti gospodin Tomislav Nikolić, da se definiše spoljna politika zemlje na način na koji će on to moći, kao odgovoran državnik i čovek, da reprezentuje.
Osvrnuću se na onaj deo kada sam jutros govorila da zakon čak nije usklađen sa pravno-normativnim, prepoznatljivim, definisanim rešenjima u postojećim konvencijama. Bečka konvencija o konzularnim odnosima... Najpre sam mislila da ste se pozvali u članu 7. na Bečku konvenciju o diplomatskim odnosima, ali onda ste vi uveli nešto pored ovog saveta, gde savetodavno telo ima počasnu prirodu, pa su vam počasne prirode i Svilanović i svi oni koje je kao takve izabrao Vuk Jeremić da ga nešto savetuju, a u stvari sve gori od goreg, što se tiče odnosa prema srpskom nacionalnom pitanju pre svega.
Mislila sam na član 7. u kome se govori o uspostavljanju nekakve agencije, odnosno mogućnosti da u rangu generalnih konzulata mi imamo konzularnu agenciju. To ne poznaje međunarodna, odnosno diplomatska praksa u svetu. Ako ste se pozvali baš na tu Bečku konvenciju o konzularnim odnosima, videćete da to tamo ne postoji. Ona poznaje u članu 9. samo klasu šefova konzulata i kaže se - šefovi konzulata se dele na četiri klase i te klase su generalni konzul, konzul, vicekonzul i konzularni agent.
Na kraju, završiću time (jer, evo, ističe taj sedmi minut po našem internom dogovoru) kako mi srpski radikali, i verujem milioni građana, vidimo Srbiju u odnosu prema spoljnom svetu i očuvanju, pre svega, Kosova i Metohije i državnih i nacionalnih interesa. Tako što nećemo, za razliku od vas, pre svega iz Demokratske stranke, da ponavljamo - idemo u Evropu, put u Evropu itd. Mi smo odavno u Evropi. Opet da se vratim na jednu drugu čuvenu rečenicu pomenutog Henrija Kisindžera, kada se upitao - koji je telefonski broj Evrope. Naravno, ja to neću da upitam sa skupštinske govornice, jer mi uopšte nije ni važno, važno mi je da odnos zemalja Evrope... Pre svega, Ruska Federacija ima prema Srbiji takav prijateljski, odgovoran odnos u ovom momentu kakav jeste, a onda i sve druge države i velike sile sveta koje su spremne da nas podrže u očuvanju naše države i očuvanju onoga što mi Srbi jesmo, a jesmo miroljubiv, pravdoljubiv narod i narod koji je čitavog života stremio da sarađuje i da neguje prijateljske odnose sa svima onima koji nas poštuju, cene i koji znaju da smo mi oduvek samo branili ono što je naše.

Po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 225. stav 1. Poslovnika koji kaže da narodni poslanik ima pravo da bude obavešten o svim pitanjima potrebnim za vršenje funkcije narodnog poslanika.
Moje pitanje je vrlo vezano za dnevni red, odnosno za tačku dnevnog reda, jer smo danas u prepodnevnom delu sednice čuli neke komentare, koje ja baš nisam razumela. Recimo, jedna koleginica je rekla da je bitno da je zakon prilično fer.
Zaista ne razumem kako izgleda nefer zakon, znam samo kako izgleda nefer primena zakona i kako izgleda kada zakon nije jednak za sve i kada ni svi nisu isti pred zakonom. To znaju svi građani Srbije od 2000. godine do dana današnjeg.
Ista ta koleginica je rekla da je dobro što imamo tu diplomatsku akademiju i da je dobro da mladi ljudi polože taj ispit, što svakako jeste dobro, ali je onda dalje rekla da i kada polože ispit i zadovolje na osnovu tog ispita, pa onda budu raspoređeni na neko radno mesto, pa se u međuvremenu dođe do saznanja da nisu zadovoljili, da više ne zadovoljavaju, onda oni idu na "tržište znanja".
Prvo, ne znam šta je "tržište znanja", a drugo, da li je na ovaj način nama rečeno da se i u ovom ministarstvu i u diplomatiji ozakonjuje apsolutno politička, odnosno partijska država u ovom segmentu, jer, nažalost, Srbija inače jeste partijska država na svim nivoima, od Ustavnog suda, preko ministarstava, Vlada nije sporna, do najnižih organa u lokalnim samoupravama.
Ministar nije trenutno ovde, ali nadam se da negde bar sluša, da mu kažem da mu je vrlo loš izbor gospodin Gašo Knežević za savetnika, jer se mi sećamo Gaše Kneževića. I vi se sigurno sećate onog vašeg istorijskog, gospodine Kneževiću - on ili ja, kada ste se zainatili da isterate dr Vojislava Šešelja sa Pravnog fakulteta. Naravno, taj spor ste kod suda izgubili, pa su sudije koje su to presuđivale imale problema sa dosovskim ministrima.
A poznati ste, gospodine Kneževiću, i po tome što ste sa ovog mesta rekli, i u svim medijima, da to što ste vi mimo zakona smenili doktora Vojislava Šešelja (završavam ovom rečenicom) sa Pravnog fakulteta nije ništa sporno, jer ste vi već uradili nacrt zakona i da vi to činite na osnovu zakona koji se primenjuje, mada nije donet i nije stupio na snagu. Ako ćete tako da savetujete Vuka Jeremića, alal vam demokratija.

Zahvaljujem. Po Poslovniku, narodni poslanik Radovan Radovanović. Izvolite.