Dame i gospodo poslanici, gospodin Cvetanović je, upravo, rekao kakav je sadržaj našeg amandmana na ovaj član 2. Mislim da je isti amandman, ili gotovo isti, podnet od strane Poslaničke grupe SPS-a.
To je, u stvari, rešenje koje je postojalo do sada u Zakonu o Vojsci i mislimo da je ono sveobuhvatnije, celovitije i adekvatnije kao definicija Vojske. Predlagač je, bukvalno, samo prepisao ono ustavno rešenje. Mi ovim našim rešenjem nismo ništa redukovali što se tiče Ustava, samo smo detaljnije obrazložili namenu Vojske. Moram da kažem da iz definicije koja stoji u Predlogu zakona može da se izvuče zaključak da Vojska Srbije ne treba da reaguje u slučaju da dođe do povrede celovitosti Srbije i suvereniteta države Srbije iznutra.
Molim ministra odbrane da nam sada kaže kako će Vojska Srbije reagovati u slučaju da dođe do pobune, do pokretanja nekih vojnih akcija na teritoriji Kosova i Metohije, a koje su motivisane, upravo, izdvajanjem dela teritorije, odnosno narušavanjem našeg suvereniteta i celovitosti Republike Srbije.
Definicija, ili rešenje koje smo našim amandmanom ponudili, upravo, daje pravni osnov Vojsci Srbije da reaguje i u tom slučaju. Znači, mi smo rekli da je Vojska Srbije organizovana oružana snaga koja brani suverenitet, nezavisnost, teritorijalnu celovitost, i odatle izvire nadležnost Vojske Srbije da se upotrebi, da se iskoristi u slučaju kada postoji pretnja, ugrožavanje suvereniteta i celovitosti i iznutra, a ne samo spolja.
Molim vas da razmislite o tome, da iskoristite pravo koje imate kao ministar i da prihvatite amandman na samoj sednici Skupštine, u toku rasprave. Ničim ovde Ustav nismo povredili, samo smo precizirali nadležnosti Vojske, njenu namenu, jer postoji osnovana pretpostavka da može doći do ugrožavanja naše teritorijalne celovitosti i iznutra.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milisav Petronijević, Rajko Baralić i Dušan Bajatović.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Reč ima poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo, gospodine ministre, Poslanička grupa SPS-a je uložila amandman na član 2. Predloga zakona o Vojsci Srbije.
Član 2. Predloga zakona o Vojsci Srbije sadrži tri stava i ja ću zbog značaja ovog člana zakona i zbog javnosti pročitati detaljno kako ceo član glasi, a ovo pitanje je veoma važno, imajući u vidu da određuje položaj i nadležnost Vojske Srbije.
U prvom stavu predlagač kaže - Vojska Srbije je organizovana oružana snaga koja brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.
Ovaj stav je, bukvalno, stav iz člana 139. Ustava, to je, u stvari, prepisan stav. Ne dovodimo mi to u pitanje.
Pošto imamo primedbe na svaki od tri stava, zadržaću se sada na ovom stavu. Smatrali smo da treba da glasi ovaj stav ovako - Vojska Srbije je organizovana oružana snaga koja brani suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.
Zbog čega smatramo da je ovo preciznije, a, u suštini, odnosi se na razradu ustavne odredbe?
Ako pogledamo Ustav, pošto uporište za ove naše predloge nalazimo u Ustavu, recimo, član 97. Ustava kaže - Republika uređuje i obezbeđuje: 1) suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost Republike Srbije itd.
Šta znači: obezbeđuje suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost Srbije? To znači da Republika Srbija suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost može da obezbeđuje na više načina, politički, diplomatski, pravno, ekonomski, da ne nabrajam dalje. Ali, smatramo da Republika Srbija, ne - može, nego mora da brani sve to što sam naveo od oružanog ugrožavanja spolja.
Da ne biste podvalili, pošto često podvaljujete kako mi pozivamo na rat, to nije tačno. Mi hoćemo mir. Nije to pitanje. Ovde je pitanje – ako je suverenost, nezavisnost, teritorijalna celovitost, ne ugrožena, ugrožena je i danas, ako je oružano ugrožena spolja, hoće li Vojska braniti to?
Gospodine ministre, direktno pitanje. Ne ovo – hoćemo ratovati, nećemo ratovati, zavisi kako to kome prija. Ko voli rat, ko hoće rat? Dajte mi toga.
Ovde je drugo pitanje - hoće li Vojska braniti nezavisnost, teritorijalni integritet Srbije, ako su oružano ugroženi spolja? Pitanje je za vas, očekujem direktan odgovor - šta će da kaže ministar koji u nazivu svog ministarstva ima reči -odbrana.
Dakle, ne diramo ustavnu odredbu, ništa ne tražimo van Ustava, ali smatramo da je celovitije i preciznije da obavežemo Vojsku na ono što, inače, stoji u Ustavu. Uostalom, mislim da je u članu 114. Ustava Srbije zakletva koju predsednik Republike polaže, pa se kaže - sve snage će uložiti da sačuva suverenost, nezavisnost itd. Suverenost, nezavisnost, teritorijalna celovitost su lepe reči, to nisu ružne reči, od kojih treba bežati, ali su obavezujuće i upućuju na odgovornost.
Da zaključim. Kada je u pitanju stav 1. ovog člana, tražimo da se navedu reči – suverenost, nezavisnost, teritorijalna celovitost i bezbednost, napominjem, od oružanog ugrožavanja spolja.
Znam da je ovih dana veoma aktuelno pitanje Kosova. Nije li to možda strah da se takve reči napišu, da ne bi kod ljudi stvorili utisak da će neko braniti ovu zemlju, iako mislim da je loša poruka međunarodnoj javnosti kad neko kaže da neće braniti. Za to vreme, sasvim je logično da britanski ministar za Evropu Marfi kaže – nama nije problem Srbija. Samo što ne kaže – od nje nam ne preti opasnost, nas je strah od Albanaca, jer oni hoće da ratuju, oni hoće oružanu pobunu itd.
To je ta loša poruka. Kad pošaljemo poruku – nećemo braniti, a onda oni kažu – baš fino, mi ćemo još više da nagazimo i da kažemo – ako nam ne date nezavisnost, mi ćemo to učiniti putem rata.
Još jednom, ne pozivamo u rat, ne tražimo rat, nikad ga nismo tražili, osim onih koji nam ga podvaljuju, ali tražimo jasan i precizan odgovor – ako suverenost, nezavisnost, teritorijalni integritet budu ugroženi oružano spolja, hoće li Vojska braniti zemlju?
Stav 2. ovog člana je, takođe, veoma bitan...

Izvinjavam se, isključio sam vam mikrofon, mislio sam da ste završili. Stali ste kod sedmog minuta. Imate još osam minuta. Izvinjavam se. Moja je greška, pritisnuo sam pogrešno dugme. Izvolite.

Stav 2. ovog člana glasi – predsednik Republike ili ministar odbrane, po ovlašćenju predsednika Republike, može odlučiti da Vojska Srbije nadležnom državnom organu, odnosno organizaciji, organu autonomnih pokrajina i organu jedinica lokalne samouprave, na njihov zahtev, pruži pomoć radi zaštite života i bezbednosti ljudi i imovine, zaštite životne sredine ili iz drugih razloga utvrđenih zakonom.
Suštinu mi ne diramo. Pružiti pomoć treba uvek kada se u takvoj situaciji nađu jedinice lokalne samouprave. Ovde tražimo, u najmanju ruku, da se razjasnimo i dobijemo precizan odgovor. Smatramo da je Ustav veoma precizan i on kaže – predsednik komanduje Vojskom Srbije, u skladu sa zakonom. Konkretno, mislim da član 17. to precizno reguliše. Smatramo da on to ovlašćenje ne može da prenese na ministra odbrane.
Ovde se radi o upotrebi Vojske. Ne govorim o komandi, govorim o upotrebi Vojske. Dakle, ne dovodimo u pitanje potrebu da se to uradi, samo dovodimo u pitanje ima li ustavnog osnova za to da predsednik Republike prenese ta ovlašćenja.
Mi smatramo da nema. Jasna je podela napravljena, da je komandovanje, u skladu s Ustavom i zakonom, u nadležnosti predsednika Republike, a vođenje politike odbrane i izvršavanje republičkih zakona – u nadležnosti Vlade, odnosno Ministarstva odbrane.
Stav 3. ovog člana, za koji, takođe, smatramo da je bitan, kaže – upotreba Vojske Srbije van granica Republike Srbije uređuje se zakonom. Da vidimo šta Ustav kaže.
U članu 140, Ustav kaže - Vojska Srbije se može upotrebiti van granica Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije.
O kakvom zakonu se ovde radi? Ako je bio potreban zakon, onda je to zakon o Vojsci. Ustav je već rekao, u članu 140, da se Vojska može upotrebiti van granica Srbije, ali – isključivo, ili samo po odluci Narodne skupštine. Kakav to sad zakon treba da bude?
Zato smo smatrali da treba ta odredba da stoji i da se iza toga doda još jedan stav, koji kaže – odluka iz stava 3. ovog člana sadrži proceduru donošenja odluke, način donošenja i usvajanja odluke, predlagača, zadatke koje će izvršavati jedinice i komande Vojske van granica Republike Srbije i sistem komandovanja. Možda ima još nešto.
To bi bila pravilna primena Ustava kada je u pitanju upotreba Vojske van naših granica. Zato smatramo da nije korektno da u zakonu stoji odredba da će se to urediti zakonom, mada Ustav to ne traži, Ustav samo kaže da ne može bez odluke Skupštine. Moglo je detaljnije da se razradi kako ta odluka da izgleda, ko da je predloži, kako da se usvaja, kojom većinom itd., upravo zbog svih onih naših međusobnih polemika, a nikako i nigde ne stoji i nema potrebe da zakon kaže da će se zakonom to regulisati.
Dakle, da zaokružim priču, član 2. koji govori o položaju i nadležnosti Vojske Srbije je veoma bitan član, iz koga proizlaze mnoge odredbe kasnije.
Ponavljam, vrlo kratko - tražimo da ne pobegnemo od reči: suverenost, nezavisnost, teritorijalna celovitost, bezbednost, jer govorimo samo u kontekstu oružanog ugrožavanja spolja.
Tražimo da se razjasni da li može predsednik Republike svoju ustavnu obavezu da prenese, i to na organ koji treba da sprovodi politiku, i, treće, tražimo da se precizira ustavna odredba koja vrlo jasno kaže da se Vojska može upotrebiti, ali samo odlukom Narodne skupštine, da odluka bude precizirana, postupak, način donošenja. Ponavljam, nema nikakvog razloga ni potrebe da se sad zakonom definiše da će nekim drugim zakonom to biti doneto. Hvala.

Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Goran Cvetanović.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za odbranu i bezbednost predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik doktor Goran Cvetanović.

U ime SRS-a, podneli smo amandmane na član 2. st. 2. i 3.
U članu 2. je definisano da predsednik Republike, ili ministar odbrane, po ovlašćenju predsednika Republike, može odlučiti da Vojska Srbije nadležnom državnom organu, odnosno organizaciji, organu autonomne pokrajine i organu jedinica lokalne samouprave, na njihov zahtev, pruži pomoć, radi zaštite života i bezbednosti, pre svega, ljudi i imovine, zaštite životne sredine, ali i iz drugih razloga utvrđenih zakonom. Mislim da je Ustav Republike Srbije u članu 112. tačno definisao funkciju predsednika Srbije. On propisuje isključivo nadležnost predsednika da komanduje Vojskom Srbije, pa je, samim tim, prenošenje ovlašćenja na ministra odbrane u suprotnosti s Ustavom Srbije.
U članu 112. definisano je da predsednik Srbije predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, ukazom proglašava zakone, u skladu s Ustavom, predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu s Ustavom i zakonom, postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije, na osnovu predloga Vlade, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, daje pomilovanja i odlikovanja, vrši druge poslove određene Ustavom i, ono što je najbitnije, na šta se mi pozivamo, to je da predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom, postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
Ako uz to dodamo i treći stav ovog istog člana, da se upotreba Vojske Srbije van granica Republike Srbije uređuje zakonom, sada bi trebalo da imamo ponovo novi zakon i da ponovo uređujemo pitanje upotrebe Vojske Srbije, iako član 140. tog istog Ustava jasno kaže da se Vojska Srbije može upotrebiti van granice Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije.
Obrazloženje Vlade zašto se ne prihvata amandman glasi: '' Članom 2. stav 2. Predlog zakona se ne uređuju nadležnosti komandovanja Vojskom, već odnosi Vojske i nadležnih organa u pogledu pružanja pomoći radi zaštite života i bezbednosti ljudi i imovine, zaštite životne sredine i iz drugih razloga''.
Svi znamo da, pre svega, Vojska ima osnovnu funkciju, a to je da brani integritet i suverenitet naše zemlje, samim tim i da pruža pomoć, odnosno da štiti živote i bezbednost ljudi. To je potpuno sinhronizovano. To su primarni efekti, primarni ciljevi, a iz toga slede sekundarni ciljevi, na koje se vi pozivate prilikom odbijanja amandmana SRS-a, kao što i za 3. stav, posebnim zakonom, vi pokazujete da je ovo bilo nešto urgentno, da ste to brzo uradili, promptno, da niste imali dovoljno vremena da sve to jednim zakonom sistematizujete i da na osnovu toga imamo zakon koji će nam trajati duži vremenski period.
Zbog čega poslanici SRS-a insistiraju na tome da je, apsolutno, neprimereno da umesto predsednika Srbije, u trenutnoj situaciji, Borisa Tadića, može i neko drugi, po njegovom ovlašćenju, odlučivati, a u ovoj situaciji je to ministar odbrane?
Trenutno imamo situaciju da su i predsednik Srbije i ministar odbrane iz iste političke stranke. U normalnim zemljama, bilo bi nebitno ko je iz koje političke stranke, jer prioritet je da se brani integritet i suverenitet naše zemlje, ali, ako znamo da već sada postoje različiti stavovi, mišljenja i argumenti između predsednika Vlade i predsednika Srbije, između Vojislava Koštunice i Borisa Tadić, kako onda možemo kasnije da funkcionišemo, kada predsednik Srbije bude gospodin Tomislav Nikolić, a, s druge strane, ministar odbrane – Dragan Šutanovac? Apsolutno, različite koncepcije, različiti načini, različite vizije. Sigurni smo da to teško može da se sinhronizuje.
Evo, daću vam još neke argumente zbog čega je, makar dok je ministar odbrane gospodin Dragan Šutanovac, necelishodno da damo takva ovlašćenja umesto predsednika Srbije.
Ovde imam zvaničan dokument iz Ministarstva – Generalna direkcija za NATO i poslove odbrane, Direkcija za NATO. Tu je, između ostalog, pregled ostalih aktivnosti u saradnji Srbije i NATO-a. Naš ministar se, ovako, pun energije, zalaže za NATO, bez obzira na to što je dve trećine građana Srbije protiv ulaska Srbije u NATO; njega ne interesuje to što predstavlja građane Srbije, ima svoju viziju, dovoljno je što je nekoliko puta posetio sedište NATO-a i sada smatra da je to jedino rešenje za bezbednost svih građana Srbije.
U tom zvaničnom izveštaju je definisano da je, pored Sporazuma o uspostavljanju vazdušnih puteva preko teritorije SRJ za potrebe misije NATO-a, potpisanog decembra 2002. godine, sa NATO-om zaključen i Sporazum o tranzitnom aranžmanu za podršku mirovnim operacijama. On je ratifikovan novembra 2005. godine. U toku je završna faza usaglašavanja dodatnih tehničkih aranžmana uz ovaj sporazum, čijim će potpisivanjem biti stvoreni uslovi za početak nove primene.
NATO vojna kancelarija za vezu u Beogradu je otvorena decembra 2006. godine, sa zadatkom da prati realizaciju sporazuma sa NATO-om, pre svega, o tranzitnim aranžmanima za podršku mirovnim operacijama, ali i da podstiče druge aktivnosti i okvire saradnje NATO - Srbija.
NATO je 25. septembra 2007. godine dostavio podatke o lokacijama kasetnih bombi preostalih nakon bombardovanja 1999. godine. Zahvaljujemo ambasadi, pre svega, Norveške, jer je to njihova inicijativa bila. Zatraženo je, diplomatskim putem, od Alijanse, 13. februara 2007. godine, da se daju pravi podaci o tačnim lokacijama.
Definisano je da je bilo 219 ciljnih lokacija, od toga se 155 nalazi na prostoru Kosova i Metohije. Onda je definisano da KFOR na Kosovu i Metohiji ima 16.000 vojnika.
Imajući u vidu, znači, naslov je "NATO - Kosovo i Metohija", sadašnje stanje, sadašnje vreme, 16.000 vojnika, odnosno mogućnost jačih tenzija tokom statusnog procesa, onda je ovde definisano ono što i mi znamo, ali, očigledno, i ministar zna, ali se suprotno od interesa građana ponaša.
Ne postoji apsolutno isti stav svih 26 NATO članica u vezi s Kosovom i Metohijom. U nama naklonjenu grupu spadaju Grčka, Slovačka, Španija i Rumunija, ali, bez obzira na to, Alijansa se trudi da o ovom pitanju održi jedinstvo, tako da i dalje preovladava stav podrške predlogu Ahtisarija, na kome će se istrajavati i nakon početka novog ciklusa pregovora o statusu Kosova i Metohije.
I, ono što je na kraju najbitnije, to je posledica ove priče –da je definisano da u NATO-u preovlađuje gledanje da bi nezavisnost Kosova i Metohije dugoročno stabilizirajuće delovalo na region, što znači da nezavisno Kosovo i Metohija NATO-a može da omogući raj, ekonomski prosperitet, brigu o našim porodicama, prosperitet naše dece, fantastičnu viziju.
Znači, imamo zvaničan dokument, koji sam vam prezentovao, u kome Direkcija za NATO kaže da se zalaže za nezavisnost Kosova i Metohije, i imamo ministra odbrane koji javno, za ovom istom govornicom, kaže – da, ja sam za tu alijansu, mene ne interesuje šta vi mislite, NATO ne interesuje stav SRS-a, SPS-a ili nekih drugih opozicionih stranaka, nas interesuje samo NATO.
Onda vidite da li imamo ministra, da li su oni koji su glasali s pravom glasali, da li su glas naroda preneli na pravu osobu, a siguran sam da gospodin Šutanovac brani samo svoje interese, više ga interesuje da zove generale na koncert svog tasta Miroslava Ilića, da deli besplatne karte i da vodi računa o tome, nego da brani integritet i suverenitet naše zemlje.

Reč ima ministar Šutanovac. Izvolite.

Samo da gospodinu Petronijeviću kratko repliciram.
Znate kako, kada se osporava da li je nešto ustavno ili nije ustavno, moram da kažem da je zakon prošao više odbora koji se bave zakonodavstvom, kako Sekretarijat u Vladi, tako i Odbor za zakonodavstvo Skupštine Srbije.
Znači, nisam ja vrhovni sudija ovde, niti sam sudija Ustavnog suda da kao vi procenjujem da li je nešto po Ustavu ili nije. Ukoliko ne bude po Ustavu, žalite se Ustavnom sudu i to će da bude rešeno.
Druga stvar, kad kažete da nema prava prenošenja komandovanja, apsolutno se slažem s tim. Ovo nije komandovanje, ovo je jedna suštinska stvar, o kojoj je vaš kolega malopre pričao, u saradnji Vojske Srbije sa lokalnom samoupravom.
Znači, hajde da hipotetički zamislimo situaciju u kojoj tu upotrebu Vojske može da odobri samo predsednik Republike. Predsednik Republike se nalazi u avionu za Tokio, koji leti devet sati, a vi imate poplave u Prokuplju.
Što se mene tiče, meni ta vrsta obaveze, kao ministru, nije neophodna, ali svi vi iz lokalne samouprave pišete meni i svi očekujete pomoć od ministra odbrane, odnosno od Ministarstva odbrane, a ne pišete predsedniku Republike.
Shodno tome, ja bih ovu odluku spustio do komandanta brigade, do najnižeg vojnika, oficira, podoficira, koji može da u datom momentu pomogne lokalnoj samoupravi, da ne čeka da mu predsednik, putem svih kanala, to javi i, na kraju, da kaže – sad je momenat.
U pogledu upotrebe Vojske Srbije van granice Republike Srbije, svaka ta upotreba će iziskivati da se donese jedan zakon, za svaku pojedinačno. Znači, neće za svaku upotrebu ovde biti predložen zakon, da li će biti, to je pitanje, ali neće biti predložen zakon da šaljemo Vojsku van zemlje, ili vi kažete – važi, šaljemo Vojsku van zemlje, usvojili smo zakon i po tome neko šalje Vojsku van zemlje.
Svaka mirovna misija je zakon za sebe, od broja ljudi, koliko traje, ko odlazi, koje su smene, koliko se sredstava odvaja, svaka mirovna misija je zakon za sebe. Zbog toga se to posebno uređuje zakonom.
Opet, stvar koja otežava rad, ako kažete da sam neko ko zastupa da treba da učestvujemo u mirovnim operacijama, kao što je to radio Josip Broz, onda ja sebi vežem ruke time što kažem, ljudi, Parlament treba da da rešenje po kome ćemo moći da šaljemo Vojsku u mirovne operacije, u multinacionalne operacije, pre svega, UN.
Znači, nije pitanje ko obavezuje vas, nego obavezuje nas da sačekamo zakon po kome ćemo da radimo. Bez toga, verujte mi, ne može se ići u mirovne operacije. Ako Parlament to neće da donese, neće se ni ići. Samo na taj način se može adekvatno učestvovati u operacijama.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.