Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, ovlašćeni predstavnik SPS.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, SPS smatra da su danas na dnevnom redu dva zakona od veoma velike važnosti za građane Srbije.
Već dugo vremena privatizacija i sve ono što prati privatizaciju je predmet rasprava, sporenja, tužbi, nezadovoljstava ogromnih itd. Zato smatramo da je ovo veoma važno pitanje.
Nažalost, ova dva pitanja, odnosno ova dva zakona, zakon o izmenama zakona o privatizaciji i zakon o pravu na podelu besplatnih akcija, nalaze se u senci ovih aktuelnih zbivanja juče i danas, a to je da ova vladajuća većina činom raspisivanja izbora je pokazala neodgovornost za vođenje ove države, u trenucima kada se država nalazi u jednoj teškoj situaciji i pred jednim velikim ispitom da učini sve, da pozove sve građane, sve partije, da se svi okupimo oko jednog jedinstvenog zadatka, a to je da učinimo sve da Kosovo sačuvamo i da ono ostane u sastavu Republike Srbije.
Vladajuća većina to pitanje je podredila partijskim interesima, čak nisu mogli ni da se dogovore, pa makar jedinstveno da raspišu izbore za predsednika Srbije, već su se i tu, po ko zna koji put, podelili i, naravno, trošak će snositi Srbija, građani Srbije.
Mi smo slušali danas polemike ovde jednog dela vladajuće koalicije sa drugim delom vladajuće koalicije. I jedni i drugi su se zaklinjali u Ustav, u Ustavni zakon. Pitam ih, da li je stvarno tako, da li znaju da po Ustavnom zakonu do 31. decembra treba da se raspišu izbori za lokalnu samoupravu. Danima smo upozoravali u ovoj skupštini na stanje u pojedinim opštinama u Srbiji, u pojedinim velikim gradovima, gde je ukinuta izborna volja građana, nabrajali te opštine. Zar i to nije značajno pitanje i ustavna obaveza?
Kada to kažem, imam u vidu da je Ustavni zakon obavezao da se do kraja godine, a ima još svega dve nedelje, donesu četiri zakona koji regulišu tu oblast.
Postavljam pitanje kada će se to doneti, ako imamo u vidu koliko tačaka ima dnevni red ove sednice, da imamo u vidu da će valjda jednom doći na dnevni red ono što zahtevamo danima, a to je izveštaj o toku pregovora Kosova i Metohije, kada će ti zakoni doći na dnevni red, i nije li i to ustavna obaveza koja mora da se ispoštuje ili je jednostavno preovladao partijski interes da se, kako kada kome odgovara, održi jedan deo izbora, a drugi deo izbora nije bitan.
Kada su u pitanju ova dva zakona, gospodine Đeliću, želim, pre nego što pređem na njih, samo da vam kažem sledeće, a to je, jeste vi ovde danas ova dva predloga zakona predstavili kao predizbornu kampanju ili početak, sasvim je svejedno, ali obećavam vam da će poslanici SPS u narednim danima, a podneli su preko 30 amandmana na oba zakona, dati vam priliku da odgovorite i na mnoga pitanja koja su značajna za građane Srbije iz ove oblasti.
Ono što želim ukratko samo da kažem, drago mi je da je Vlada prihvatila amandman SPS na član 23 zakona o pravu na dodelu besplatnih akcija. Doduše, vi rekoste, to je Vlada uložila amandman. Mi nismo sujetni kao što je Vlada sujetna, nama je sasvim svejedno, nama je bitno da takve odredbe u članu 23, a kasnije ću se vratiti na to, više nema.
Inače, nije ni Vlada to uradila zato što je nešto tako želela, jer je ponudila sasvim drugačije rešenje. Ovo je jednostavno iznuđen potez od strane Samostalnih sindikata Srbije, mi smo ih podržali u tome i mi ih podržavamo stalno u tome da učine sve i da dođu do izražaja u zaštiti radnika u svim procesima, pa i u procesu privatizacije. Kada bude bilo rasprave o amandmanima, mi ćemo detaljno o svakom od njih govoriti.
Ono što želim da kažem, imajući u vidu da je ovo načelna rasprava, ove godine navršava se 10 godina otkako je počeo proces svojinske transformacije u Srbiji.
Godine 1997, donošenjem Zakona o svojinskoj transformaciji, 2001. godine donošenjem Zakona o privatizaciji, izmenama 2003. godine i 2005. godine.
Dakle, posle 10 godina sprovođenja tog procesa privatizacije, jedna stvar je sigurna, građani su imali ogromna očekivanja od ovog procesa. Znali su da su u postupku svojinske transformacije u pitanju ogromna bogatstva koja su oni godinama sticali, imali su velika očekivanja da će to na najpravedniji način da se uradi i da će od te privatizacije svi imati vajde.
Kratko samo da podsetim, Zakon o svojinskoj transformaciji 1997. godine imao je za koncept da 60% akcija podeli besplatno svima zaposlenima, svim bivšim zaposlenima, svim penzionerima, svim nezaposlenim, svima zaposlenima u drugim preduzećima, poljoprivrednicima registrovanim i neregistrovanim i da ne nabrajam dalje. Smatrajući da je pošteno da oni koji su stvarali dobra godinama, da oni najviše imaju prava i da dobiju povratno od te privatizacije.
Godine 2001. je promenjen koncept, kada je donet Zakon o privatizaciji i koji je imao drugačiji način privatizacije, a malopre smo čuli u uvodnom izlaganju gospodina Đelića da pokušava i sada da, kako bih rekao, objasni, kao da je on na dnevnom redu, da je to dobar metod.
Neću govoriti o tome, jer je prošlo dosta godina, ali želim nešto drugo da kažem. Želim da kažem, u odnosu na one sjajne izrečene, od strane gospodina Đelića reči u odnosu na ovu privatizaciju, želim da kažem da ogroman broj građana Srbije ne misli tako.
Ogroman broj građana Srbije je razočaran ovakvim načinom privatizacije. Privatizacija, niti je dokazala da je efikasna ni ekonomski, ni razvojno, da bismo mogli još detaljnije o tome da pričamo, bilo bi dobro da ukrstimo argumente.
Zato pitanje, gospodine Đeliću, koliko preduzeća je privatizovano, koliki su efekti te privatizacije, za šta su utrošeni ili gde se troše ti efekti i onda bi mogli detaljnije o tome da razgovaramo. Jedna stvar je sigurna - nije socijalno pravedna.
Nije socijalno pravedna iz prostog razloga što je ostavila ogroman broj ljudi nezaposlen, ostavio ih je bez posla i kako može da bude privatizacija uspešna, ako umesto da povećava broj zaposlenih, povećava stopu nezaposlenosti do najveće u Evropi.
Da ne dužim dalje, jedna je stvar sigurna da građani tako misle, a mi se potpuno slažemo s njima, oni smatraju da se privatizacija svela mahom na rasprodaju uspešnih i potencijalno profitabilnih preduzeća, a da su ostale, i sami ste rekli, one neatraktivne firme, a i koje su privatizovane uglavnom su završile u stečaju. Ukoliko su dobile novog vlasnika, on bi otpuštao radnike, proglašavao je bankrot itd.
Teško je ubediti građane Srbije, u uslovima u kojima žive, kako je to uspešno. Ako se, naravno, to posmatra statistički, prosek jeste dobar, ali ako se malo razgrne vidi se da se u stvari jedna mala grupa ljudi enormno obogatila na račun ovoga i ogroman broj stanovnika postao još siromašniji.
Gospodine Đeliću, molim da komentarišete podatke Unicefa. Rekli ste da je siromaštvo prepolovljeno. Rekli ste da je ono sada na nivou 490 hiljada. Unicef je izbacio podatak, pokrenuo je akciju za pomoć - da je samo 400 hiljada dece ispod granice siromaštva. Ako tome dodamo ogroman broj nezaposlenih, ako dodamo preko 700 hiljada penzionera, koji su na ivici preživljavanja i da ne nabrajam dalje, ključno pitanje upravo jeste u tome šta je sa 60 posto nedovoljno materijalno obezbeđenih koji žive u konstantnoj neizvesnosti, koji ne znaju da li će sutra ostati bez posla, nemaju ušteđevinu, prilično su zaduženi itd.
Da ne dužim, građani tako misle, uvereni su tako i mi smatramo da su u pravu. Ovo je neuspela reforma i nijedna reforma neće uspeti ako nije socijalno pravedna. SPS jeste za reforme i podržaće svaku, ali koja je socijalno pravedna.
Samo ukratko komentarisaću ove predloge zakona koji su ovde na dnevnom redu, imajući u vidu, ponavljam, da imamo preko 30 amandmana. Iskoristiću ovu priliku da nabrojim bezbroj primera za svaki amandman, po nekoliko primera, koji traže odgovor, a nema ga. Napomenuću samo neke.
Ne znam ko više nije pričao o Sartidu, od građana do Saveta za korupciju, vašeg saveta koji ste formirali. Građani su i dan-danas ostali bez odgovora šta je s tim. Da ne pričam o Centromarketu, da ne pričam o Fabrici šećera "Dimitrije Tucović", gde se već godinama vodi na način da dođe u stečaj, da se rasproda imovina, koja je inače ogromna i koja pokriva sve.
Da ne nabrajam dalje, "Magnohrom", gde se umesto proizvodnje seku vagoni i da ne nabrajam dalje. Sasvim na kraju, kontrola privatizacije je bila loša, imala je instrumente Agencije za privatizaciju i Ministarstvo.
Molim vas, kada je u pitanju privatizacija i jedni i drugi imaju imperijalno ovlašćenje, a nisu iskoristili to pravo.
Tamo je nabrojano nekih sedam-osam razloga za raskid ugovora. Tražim odgovor na pitanje - koliko je ugovora raskinuto po tim stavkama, koliko je raskinuto zato što nije investirano, koliko je raskinuto i da li uopšte ima neki ugovor raskinut zbog toga što nije zaštita zaposlenih sprovedena u skladu sa ugovorom o privatizaciji itd.
Kada su u pitanju prava na besplatne akcije, želim da napomenem samo nekoliko reči. Pravo na besplatne akcije nije pravo kojim raspolaže gospodin Đelić, pa će on dati građanima Srbije to. To je obaveza ove države, koja je proistekla iz odredaba Zakona o privatizaciji 2001. godine. Tamo je stajalo da će se privatizacija završiti za četiri godine, a posle toga besplatne akcije će se podeliti građanima Srbije, svima.
Naravno, sledeće 2003. godine, opet za četiri godine kraj, i sada imamo Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji koji ponovo pomera rok za 2009, a ne 2008. godinu. Kraj 2008. je nešto drugo, da je objavio tender.
To mu izgleda kao ono za EU. Vlasti DOS-a su 2000. godine rekle da za sedam godina smo u EU, pa 2003. opet za sedam godina, pa 2005. opet za sedam godina, evo i sada - opet za sedam godina. Sasvim na kraju, kada su u pitanju besplatne akcije - to je pravo koje su građani dobili. Ovde je problem - da li je ovako zamišljena besplatna podela akcija pravedna, da li je pravična? Ne dovodim u pitanje da tako nije stajalo u zakonu, ali da li je pravično ako isto dobija i onaj koji nije počeo da radi i onaj ko je proveo 40 godina radnog veka? Ali, o. k, ko neće podržati nešto da građanin dobije.
Imam samo jedno konkretno pitanje, gospodine Đeliću. Ovim zakonom se suspenduje član 9a Zakona o javnim preduzećima. Da vas podsetim, član 9a Zakona o javnim preduzećima kaže - da se do 30 posto mogu preneti akcije bez naknade, 15 posto za besplatne akcije građanima, a do 15 posto zaposlenima u javnim preduzećima. Zašto do 15 posto? Zato što su to velika sredstva.
Ali tamo stoji, gospodine Đeliću, još jedna odredba. Ono što ostane do tih 15 posto preneće se u Privatizacioni registar. Vi kažete u zakonu da se 15 posto deli, a šta je sa ovim drugim, ostatkom od 15 posto koji se nalaze u Privatizacionom registru. Da li su za toliko uskraćeni građani Srbije da ih dobiju.
Kada su u pitanju zaposleni u javnim preduzećima, želim da ponovim, onakav predlog kako je Vlada dala da mogu da biraju, da li će dobiti akcije u visini od 200 evra ili novčanu naknadu. Mi smo, podržavajući sindikat, uložili amandman da treba da dobiju akcije, a ne novčanu naknadu. Sindikat je tu bio u pravu.
Sada vidim da je Vlada to prihvatila i to je dobro. Zašto? Radnici javnih preduzeća nisu samo direktori koji imaju pet, šest, sedam hiljada evra platu, nego ogroman broj ljudi koji radi i te kako požrtvovano svoj posao za ne tako velike pare. Oni ne treba da budu privilegovani, ali ne treba da budu ni diskriminisani. Ako svi zaposleni imaju pravo na 200 evra akcija, onda i oni imaju pravo.
Sasvim na kraju, gospodine Đeliću, taj član 9a je usvojen 2005. godine na zahtev SPS. Tada je SPS podržavala Vladu u Skupštini i jeste tada blokirala donošenje zakona iz dva razloga. Prvi razlog je bio da se isto tako omogući podela tih akcija u ovoj visini o kojoj sam govorio, a drugi razlog, gospodine Đeliću, za koji od vas tražim decidan odgovor - koliki procenat će biti prodaje javnih preduzeća. Tada smo upozorili vladu Vojislava Koštunice - ako Vlada bude prodala više od 50 posto vlasništva nad javnim preduzećima, odmah ćemo povući podršku i pašće Vlada.
I sad vas upozoravamo, nikada nećemo pristati na to da Vlada ne ostane većinski vlasnik u javnim preduzećima. Dakle, da ne ostane vlasnik 51% akcija u preduzeću. Molim vas da date vrlo direktan odgovor, imajući u vidu da ovde u zakonu stoji da će istovremeno sa donošenjem ovog zakona Vlada usvojiti ili utvrditi i koncept prema javnim preduzećima.
Malopre smo čuli od vas da ćete izaći sa strategijom, a za neka javna preduzeća i sa posebnim zakonom. Želim još jednom jasno da vam kažem, SPS nikada neće prihvatiti, nikada neće pristati, učiniće sve, do pozivanja građana i sindikata na proteste i bojkot, ako se Vlada opredeli da privatizuje više od 51% akcija javnih preduzeća. O detaljima govorićemo kada budu amandmani, kada bude bila rasprava o amandmanima, imaćemo dosta toga da kažemo i dosta prilika da damo gospodinu Đeliću da pruži konkretnih odgovora na sva ta pitanja. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Petronijeviću. Reč po Poslovniku ima narodni poslanik Vladimir Milentijević.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 104 Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, a odnosi se na izlaganje gospodina Vladana Batića u prepodnevnoj raspravi.
Molim predsedavajućeg da mi vreme citiranja ne uzme u obzir jer da bih dokazao da se za ovom govornicom vrlo često iznose neistine, otprilike da Kosovo i Metohija, Odbor za Kosovo i Metohiju i poslanici sa Kosova i Metohije u ovoj Narodnoj skupštini svakodnevno su otprilike crveni tepih za promotivnu kampanju gospodina Vladana Batića.
Citiraću vam jutrašnje izlaganje gospodina Batića: "Evo ilustrativnog primera kako se troše pare.
Kombinat Trepča imao je vlasništvo na poslovnom prostoru u Knez Mihailovoj ulici od 229 metara kvadratnih, dakle na najekskluzivnijem mestu u Beogradu. Direktor Kombinata Trepča, bez odluke Upravnog odbora, a predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju Narodne skupštine je inače član Upravnog odbora Kombinata Trepča, bez postupka oglašavanja ili licitacije, zaključuje ugovor sa kupcem koji prodaje ovaj ekskluzivni prostor po ceni od 2.200 evra po kvadratu, što je dva do tri puta jeftinije" itd.
Onda na kraju se kaže: "To je priča o trošenju budžetskih sredstava, to je priča kako se država rasprodaje na doboš, to je briga o Srbima sa Kosova i Metohije, da ne govorim o kriminalu vezano za prodaju olovnog koncentrata Trepče. Ovde ima ljudi koji su članovi Upravnog odbora, predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju član je Upravnog odbora Trepče, pa bi bio red povodom rasprave o budžetu da nam ilustrativno objasni kako se maćehinski troše budžetska sredstva".
S obzirom da u svemu ovome ama baš ništa nije tačno, to nije prvi put, jer očigledno je da gospodin Batić pravi razdor među Srbima na Kosovu, sad koje podatke i od koga on dobija za ovakav način optužbe, to ne znam, ali bi dobro bilo da se sa time prekine, jer Skupština akcionara vezano za ove navode holdinga RMHK "Trepča" je donela svoju odluku, znači skupština, ne upravni odbor, na predlog upravnog odbora je skupština akcionara donela odluku o utvrđenju nepokretnosti. To je 21. marta.
Znači nije tačno da nema odluke. Onda kaže član 4. te odluke - komisija će sprovesti postupak javne prodaje prikupljanjem pisanih ponuda, u skladu sa Zakonom o prometu nepokretnosti. Oglas o prodaji objekta komisija će objaviti u jednom od dnevnih listova ili "Službenom glasniku Republike Srbije".
Tačno je da sam član Upravnog odbora Trepče, ali od 25. 03, to je odluka Fonda za razvoj Republike Srbije, gde se imenujem za člana upravnog odbora Trepče. Znači, apsolutno se imaju dokazi da to nije tačno, kažem, opet, u nizu navoda gospodina Batića, pa ga molim...

Hvala, gospodine Milentijeviću.

Molim vas da završim, inače javiću se ponovo po Poslovniku, jer ova priča mora da ima svoj kraj.
Tako da molim gospodina Batića, s obzirom da iznosi laži, a ovo je nepobitna u nizu, da se izvini meni kao predsedniku Odbora za Kosovo i Metohiju i svim radnicima Kombinata Trepčaa. U suprotnom da se za ovom govornicom odrekne imuniteta narodnog poslanika, pa da sve ono što iznosi za ovom govornicom dokaže na sudu. Hvala.

Hvala, gospodine Milentijeviću. Reč ima narodni poslanik Dragan Vujadinović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS-a.

Poštovane dame i gospodo, poštovani gospodine potpredsedniče, poštovana gospodo iz Agencije i Ministarstva za privredu, molim zaista za pažnju jer se nadam da će izneti podaci biti dragoceni za informisanje o ovom postupku, centralnom postupku svih tranzicionih procesa u svim zemljama jugoistočne Evrope koje su imale preovlađujuću dominantnu društvenu ili državnu svojinu.
Opet ću govoriti svojom metodom CIP - cifre ispred politike. Šest godina je prošlo nakon donošenja Zakona o privatizaciji 2001. godine u julu i zaista može da se izvrši neki bilans aktive i pasive. Novi zakon 2001. godine zasnovan na prodaji putem javne aukcije, javnog tendera kao isključivim metodama privatizacije, s tim što je onaj ostatak 30% kod aukcija se delio insajderima, a kod tendera 15% insajderima, odnosno bivšim i sadašnjim zaposlenim u tim preduzećima.
Ima dosta kritika zašto nije korišćen dominantno princip opšte ili većinske vaučerizacije. Kao što se i pozivaju dosta ti koji su zagovornici, pozivaju se na profesora Aleksandra Bajta, koji kaže - nećemo da prodamo ništa što ne treba prodati, a prodaćemo sve što treba prodati.
To je dobar metod, ali taj metod se mogao koristiti 1990. godine, kada smo imali 100% aktive, a ona je 2000. godine iznosila 40% od te osnovice iz 1989. godine. Tada, 2000. godine, metod dominantne vaučerizacije ili insajderske prodaje se nije mogao koristiti jer nije imalo supstance. Aktiva je bila spala na 40% u odnosu na nivo iz 1989. godine.
Šta se do sada uradilo za prvih šest godina? Privatizovano je 1.900 firmi, oko 1.900 firmi, verovatno podaci nisu možda potpuno zadnjih dana ažurirani, putem tendera oko 90 i 1.800 putem javnih aukcija; raskinuto je oko 280 privatizacija, od toga sedam ili osam tendera, 280 ili 15%, kao što je već potpredsednik rekao.
U istom periodu reprivatizovano, dakle, ono što je, kao što je trebalo sve firme da uradimo, što je privatizovano insajderskom privatizacijom od 1989, odnosno od 1990. pa nadalje, reprivatizovano je oko 900 firmi, gde imamo Hemofarm, Apatinska pivara, Čelarevo, Knjaz Miloš, Soko Štark, reprivatizovano, odnosno prodate akcije malih akcionara putem ponude za preuzimanje za velike pare zato što su imale aktivu.
Prihodi od privatizacije u ovom intervalu su ostvareni sa oko 4 milijarde evra, gde je prodajna cena kao prvi atribut prodaje iznosila oko 2,4 milijardi evra, obavezne investicije kao druga sastavna komponenta obavezna 1,2 milijarde i obavezni socijalni program oko 0,4 milijarde.
Svi znamo da je najveću prodajnu cenu od tih društvenih preduzeća imao Filip Moris, 400 miliona, itd. Ostalo je da se privatizuje od društvenih preduzeća, ali živih preduzeća još oko 700 i ta preduzeća se moraju privatizovati po izmenama i dopunama zakona, zaključno sa 31. 12. 2008. godine.
Ostalo je takođe da se počne privatizacija i oko 30 preduzeća u restrukturiranju, takozvanih velikih sistema, koja su restrukturirana po posebnom programu Vlade, gde je bilo 70, a ostalo je da se dokrajči restrukturiranje još oko 30 i da se izvrši konačna privatizacija.
Ostalo je da počne i da se završi vlasničko uređenje oko 17 republičkih i oko 450 lokalnih preduzeća, da se urede vlasnički ta tzv. javna preduzeća, ona koja će biti ili većinska državna, ili manjinski državna ili potpuno privatizovana, ali uglavnom njima sledi privatizacija.
Tu bih rekao nekoliko, po mom mišljenju, osnovnih primedbi koje su pratile ovaj proces. Po mom mišljenju, najslabija tačka jeste što je trajalo šest godina. Privatizacija zahteva brzinu.
Sve što se ovde izlaže kao greške, kao propusti, mnogo je manje od propadanja supstance kada u sudaru dve svojine nečije, odnosno privatne i ničije, odnosno društvene, susret nečije i ničije svojine zakonito rađa korupciju, a daleko je od principa jedne normalne, efikasne, tržišne ekonomije.
Konačno, to smo mi plebiscitarno rekli, ceo parlament, cela država, time što smo u Ustavu ukinuli društvenu svojinu. Prema tome, to je prema mom dubokom uverenju osnovna greška, odnosno da nije iskorišćeno da se proces privatizacije u što većem broju subjekata privatizacije obavi.
Drugi deo, već pomenuto odugovlačenje sa restrukturiranjem velikih sistema. Zna se da je u restrukturiranju 70 velikih sistema, po posebnom programu Vlade, uloženo 8 milijardi evra, oko 8, otpust dugova 7 i direktne subvencije iz budžeta milijarda, a da je dosadašnji prihod 300 miliona evra i da još 30 tih velikih sistema tzv. čeka na završetak restrukturiranja.
Apelujem i kao pojedinac i ispred poslaničke grupe DS da se zaista požuri sa restrukturiranjem i konačnom privatizacijom tih 30 velikih sistem, jer uvek će troškovi biti veći od prihoda.
Definitivno i za Bor, Prvu petoletku, EI Niš, IMR Rakovica, 14. oktobar, IMT, Prva iskra Barič, Fabrika kablova Jagodina, Zastava, FAP i ostali sistemi, zaista treba požuriti, jer su troškovi veći od potencijalnih prihoda.
Tu u okviru privatizacije javnih preduzeća ima još uvek TOP kompanija, društvenih preduzeća.
Npr, Beogradski i Novosadski sajam, to su TOP kompanije, Geneks, Ikarbus, Petrohemija Pančevo, Heba, PKB korporacija, Zavod za udžbenike, ne znam da li je on dobio poseban status, i još neka preduzeća gde se mogu ostvariti određeni privatizacioni prihodi, gde treba očekivati. U ovoj prethodnoj grupi teško se mogu očekivati posebno veliki privatizacioni prihodi.
Bez obzira ko šta bude govorio i bez obzira koliko sindikati budu govorili, ostaćemo bez posla, pa oni nemaju posla 10 godina zadnjih, 20 godina nemaju posla.
Onda sledi jedan veliki vruć krompir koji stalno ne sme da se uzme u ruku, a mora se jednom uzeti u ruku. On je pomenut i sreća je što je ovim zakonom o opštoj vaučerizaciji, početku opšte vaučerizacije, praktično, imperativno, postavljena norma da se javna preduzeća moraju privatizovati do 2010. godine. Jer, u suštini, to je najteži deo privatizacije.
Radi se i o političkim, ekonomskim snažnim značajnim subjektima, gde je vrlo teško ući u jednu radikalnu privatizaciju. Sve zemlje Evrope su baš na primeru tih velikih javnih preduzeća ili gubile ili dobijale bitku.
Mislim da je sada sazrelo vreme i jednoglasnost u Vladi da se uđe u restrukturiranje i povećanje efikasnosti, pod dva, i pod tri, definitivno vlasničko uređenje javnih preduzeća, i republičkih i lokalnih. Prva mera koju sam rekao, prva mera koja je već počela odnosi se na opštu vaučerizaciju prvih šest velikih javnih preduzeća kroz izdvajanje 15% akcija za davanje svim punoletnim građanima.
Zaista, ne da to treba pozdraviti, gospodo, nego treba pitati zašto to nije ranije urađeno. Samo to može biti pitanje odgovarajuće, jer konačno imamo i uporedne primere, sve zemlje su u određenoj meri, posebno one koje mi pominjemo, izvršile vaučerizaciju.
I to, da li će to vredeti 1.000 ili 500, ili 2.000 evra, to je zaista vrlo važno, ali mora se prvo skočiti pa onda reći hop, gospodo. Moramo prvo skočiti i početi restrukturiranje i opštu vaučerizaciju. Ovo je taj prvi korak.
Mi smo imali 40% BDP, sad imamo 65. Prvi kao neki analitičar ekonomski sam nezadovoljan tim tempom, ali je jedan nivo 65% BDP, a jedan je nivo 40%. Mi smo imali plate, ponavljam, 57 evra 2000. godine, sada su 350 evra. Možda kupovna moć nije toliko puta rasla, ali je daleko veća.
Ko god objektivno posmatra, ako posmatra kroz bezbojne naočari, a ne kroz ružičaste, niti kroz crne, on to mora reći. Ljudi su dobili veće plate, veća primanja, imaju mogućnost kredita i ono što od vremena Ante Markovića nisu radili, a to je da kupuju televizore i frižidere, pa i kola, sada su počeli. Gospodo, to svi vidimo.
Još nekoliko reči o dva zakona. Na Odboru za privatizaciju u ime naše grupe i po svom ličnom mišljenju predložio sam već da se briše ovo alternativno pravo na novčani iznos, na novčani bonus za radnika javnih preduzeća. Dovoljno je da im se da maksimum koji je važio za sve ostale radnike.
Nisam podneo amandman, napisao sam amandman, nisam ga podneo zbog toga što je rečeno da je Vlada sama postigla dogovor da se taj alternativni oblik prava za sadašnje i bivše radnike javnih preduzeća da se briše, da ostane samo pravo na akcije.
Mislim da je to jedino bitno, da se time postiže da će ti radnici imati maksimum prava pod jedan, i pod dva da se berza, Beogradska berza koja je počela 2004. godine da radi i bez obzira na te svoje fluktuacije i na povlačenje kapitala i na padanje akcija, ona je živ organizam.
Mi danas trgujemo ili ne trgujemo, ali veliki broj fizičkih lica danas trguje na beogradskoj berzi, kupuje i prodaje, otvara vlasničke račune, ide kod investicionih fondova, ide kod brokera i radi sa akcijama.
Trebalo bi da nas ima sve više, a time ako četiri miliona ljudi uđe na tu berzu ona može samo ojačati, ona može samo osnažiti. Nema tu nikakve partijske logike i navijanja. To je fakat, to je činjenica.
Kako će biti to ćemo videti. Imamo stope rasta, da mora biti 6, pa 6,5%, pa 6,5% do 2010. godine. Ako ne bude, gde ste gospodine ministre? Šta ste rekli ako ne bude? Sedam posto će BDP rasti 2007. godine. Ako to ne bude neko treba da odgovara. Ako ne bude iduće 6%, tu smo, a ne da kažemo da sumnjamo u sve što nosi atribut tržišne ekonomije, a svi se kao zalažemo za tržišnu ekonomiju. Ne može i jare i pare.
Još jedan poseban aspekt koga bih posebno predložio i sugerisao, u ime čitave poslaničke grupe. Naši ljudi, prosečan građanin nije uopšte obrazovan i edukovan u pogledu znanja, u pogledu saznanja o akcijama, obveznicama, fondovima i svim ostalim atributima sekundarnog tržišta.
Zbog toga predlažem i molim potpredsednika Vlade da se i preko javnog servisa obrazuje serija informativnih emisija o ovom zakonu i uopšte o trgovini akcijama, obveznicama i da se posebno, preko organa lokalne samouprave i preko centara za socijalni rad, koji pripadaju Ministarstvu za rad i socijalnu politiku, izvrši edukacija onih ljudi nepismenih, polupismenih, koji uopšte ne znaju o čemu se radi. Njih je po procenama oko 300 do 400 hiljada.
Hajdemo da njih uključimo zaista, pa neka to bude tih 1.000 evra, 500 evra, ali za te ljude je 500 evra veliko.
Na kraju, zaista mislim da, bez obzira na naočare, ružičaste ili crne, kada se radi o tržišnim zakonima, ovi zakoni će zaista biti usvojeni jednoglasno ili skoro jednoglasno i u tom smislu pozivam vas da glasate za.

Hvala, gospodine Vujadinoviću. Inspirativno kao i uvek. Reč ima potpredsednik Vlade, gospodin Božidar Đelić.

Prvo, želeo bih da pomenem nekoliko stvari. Prva stvar se tiče načina privatizacije. Želim da kažem da ovih šest preduzeća ne rade u istim granama i njihova situacije je podosta različita.
Teško je uporediti situaciju jednog Telekoma Srbije, koji se veoma dobro nosi, hvala mu i svima onima koji rade tamo, sa konkurencijom, dva veoma jaka međunarodna konkurenta na našem tržištu, i našao je mogućnost da uđe na tržište Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Uz to, dobijajući podršku najveće finansijske organizacije na svetu, koja je dala kredit od 700 miliona dolara bez ikakve suverene garancije.
To je mera napretka koju je doživeo Telekom Srbije i mogućnosti koje to preduzeće otvara za one koji će dobiti besplatne akcije u tom preduzeću, a da Srbija nema nikakvu žurbu da izvrši bilo kakvu većinsku privatizaciju tog preduzeća.
Doći će vreme kada ćemo razgovarati o modelu, ali sigurno je da za Telekom Srbije u sledeće tri godine nije potrebna nikakva većinska prodaja.
Mnogo je verovatniji izlazak na berzu, koji bi omogućio dokapitalizaciju, tako da se refinansira i ovaj kredit, dobiju dodatna sredstva da bi se razvili i da Telekom Srbije bude ono što je, na primer, mađarski ''Matav'' uspeo da uradi, a to je da ima regionalni pristup i mislim da ćemo na taj način imati izuzetno snažno preduzeće.
Što se tiče JAT ervejza, situacija je drugačija. Znamo da je Vlada Republike Srbije posle tendera dobila privatizacionog savetnika koji će do kraja godine dati određene predloge.
Postoji snažno interesovanje nekoliko preduzeća za strateško partnerstvo i Vlada će do kraja godine odrediti koji će to biti model.
Budite sigurni da će to biti na način na koji će se sačuvati ime, sačuvati zastava naše zemlje nad tim avionima, budite uvereni da će uslovi biti sigurno da strateški partner obezbedi nove avione koji će omogućiti svakodnevne veze Beograda sa prestonicama u okruženju i to će ojačati mesto Beograda i naše zemlje Srbije kao regionalnog lidera, i napokon naravno odgovarajuće investicije, uz širenje poslovanja JAT ervejza i isto tako unapređenje situacije zaposlenih.
Vidimo na ta dva primera razliku. Isto tako možemo reći da EPS ni na koji način neće biti privatizovan većinskom metodom, da za EPS ono što predstoji to je da se izgrade dodatni kapaciteti i to ne mora ići u sledeće dve godine kroz otvaranje kapitala, već kroz zajedničko ulaganje sa strateškim partnerima, naravno kroz otvoreni tender.
Što se tiče NIS-a, postoje dve mogućnosti. Jedna je manjinska privatizacija, druga je većinska.
U svakom slučaju, to će se uraditi u interesu Srbije i na taj način da mi povećamo naš kapacitet da postanemo regionalna velesila u domenu energetike.
Znate da je Vlada Ruske Federacije predložila određeni memorandum, on se razmatra. Radna grupa je formirana i naravno ovaj dom će biti u potpunosti upoznat sa eventualnim rezultatima tih diskusija, jer kao međudržavni ugovor i sporazum on će proći verifikaciju Skupštine.
U svakom slučaju, to će se uraditi na način koji će povećati vrednost svih tih preduzeća i omogućiti liderstvo našoj zemlji i u tom domenu.
Što se tiče Galenike, ona je na jednom otvorenom tržištu, ima nekoliko snažnih konkurenata i ovaj proces je ovde da obezbedi dodatna sredstva da izgradi nužne pogone koji će omogućiti sertifikaciju. Ona ima do 2009. godine, ako se ne varam do juna 2009. godine, da dobije odgovarajuće sertifikacije, da bi mogla da se nosi sa međunarodnom konkurencijom koja postoji ovde.
Naša zemlja ima nekoliko interesantnih preduzeća u tom domenu. Neka su u domaćem vlasništvu, neka u inostranom. U svakom slučaju, imamo realnu šansu da budemo zemlja farmaceutske industrije i ovaj program će to omogućiti Galenici.
Što se tiče Aerodroma, nikakva većinska prodaja ne dolazi u obzir. Naravno, treba obezbediti dodatna sredstva za širenje poslovanja Aerodroma. On je prva stvar koju vide svi stranci koji dođu u našu zemlju. Istovremeno, za naše građane i za poslovne ljude to je isto kapija kroz koju oni idu u svet. Isto tako to je velika ekonomska šansa.
Daću samo jedan primer, ne da je to uporedna cifra za nas, ali u Velikoj Britaniji ''Hitrou'', londonski aerodrom, predstavlja 3% ekonomije cele zemlje, tako da veliki broj aktivnosti i dodate vrednosti su moguće oko Aerodroma.
I jedno zajedničko ulaganje kroz međunarodni tender za izgradnju kargo centra u Beogradu je dodatni infrastrukturni poduhvat koji će preduzeti naš aerodrom. Oko ovog pitanja koje je jedan poslanik pokrenuo još će biti rasprave na Vladi. Idemo prema usvajanju jedne strategije za svako od ovih preduzeća i vidimo da imaju specifični položaj.
Druga stvar koju želim da napomenem, to je da naravno Vlada Republike Srbije će uraditi sve da svi građani koji imaju pravo na ove akcije dođu do ovih akcija. Jedno od ključnih merila uspeha ovog programa je da li oni koji su u najtežoj situaciji u ovom momentu, a imamo i dalje veoma veliki broj teških situacija, od ljudi koji nemaju stalnu adresu, ljudi koji još nemaju sređene lične papire, to će biti mogućnost, istovremeno i velika akcija na terenu će biti sprovedena, i to ne samo komunikacija preko sredstava javnog informisanja, nego i na terenu, da obezbedimo da kroz ovu akciju dodatno, ako smem tako da se izrazim, socijalizujemo, obezbedimo najugroženijima da postanu punopravni članovi našeg društva.
I ponavljam, nije slučajno zašto jedan od uslova da se dođe do akcija to je da budu upisani na birački spisak. Moramo da obezbedimo i kroz ovaj proces, koji obezbeđuje značajnu dobit za svakog građanina ove zemlje koji još nije učestvovao u procesu privatizacije, da postane punopravni građanin, kao neko ko glasa, pa neka glasa za koga hoće, ali da glasa, da bude aktivan učesnik našeg života, političkog života, javnog života naše zemlje. S druge strane, dolazeći u posed vrednih akcija, da postane aktivni učesnik i ekonomskih procesa, a kroz taj postupak da obezbedi značajnu dobit za sebe, za svoju porodicu. Hvala puno na vašoj pažnji.