Zahvaljujem narodnom poslaniku Saši Valjareviću. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne)
Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovde je, takođe, reč o amandmanu na član 24: ''U članu 24. Predloga zakona, posle stava 2, dodaje se novi stav 3, koji glasi: "Budžetski korisnici iz stava 1. ovog člana koji u okviru dozvoljenih sredstava ne mogu da isplaćuju plate po propisanim koeficijentima imaju pravo na usklađivanje mase potrebnih sredstava po odobrenju ministarstva".
Dakle, naravno, potrebno je voditi računa i držati, što se kaže, na uzdi, ili pod kontrolom to što je javna potrošnja, što je rast plata u okviru svih organa državne uprave, naravno, i u lokalnoj samoupravi, pa se podrazumeva i iznalaženje odgovarajućih mehanizama kojima će se kontrolisati visina plata i u lokalnim samoupravama.
Kakve su te plate, kroz prethodna dva amandmana smo o tome pričali. Međutim, ovde je reč o nekim specifičnostima koje postoje u nekim opštinama i koje se tiču nekih korisnika opštinskih budžeta.
Dakle, mi imamo u ovom 24. članu stav koji govori o dozvoljenom rastu mase za isplatu plata i ta masa se ustanovljava na osnovu mase iz 11. meseca za prethodnu godinu, uvećanu za 10 procenata, što će biti masa za isplatu plata u sledećoj godini. Međutim, postoje korisnici opštinskih budžeta koji su pre nekoliko godina zatečeni na određenom nivou plata, po određenim koeficijentima koji su tada važili i koji, posle uvođenja repera, odnosno pravila da se plate ograničavaju u odnosu na neki mesec, da li na 9, ranije, čini mi se, ili na 11, jednostavno, u tom trenutku su zatečeni i ograničenim tom masom, a da kasnije nisu mogli da iskoriste onu masu koja proizilazi iz dozvoljenih, ili propisanih koeficijenata za određenu struku po toj važećoj osnovici, jer bi, korišćenjem tih koeficijenata, probili ovu dozvoljenu masu.
Pri tome, skrećem pažnju na to da broj zaposlenih u tim institucijama, odnosno u tim ustanovama, kod tih korisnika, nije predimenzioniran, on je u okviru određenih normativa koji vladaju u tim strukama.
Imamo, na primer, dečije vrtiće, ili ustanove kulture, ili neke druge korisnike u nekim opštinama koje su suočene s ovim problemom. U konkretnom slučaju, navešću samo jedan primer, dečiji vrtići imaju pravo isplate plata s koeficijentima koji važe u obrazovanju, u nedostatku posebnog zakona za predškolske ustanove, koji tek treba da bude donesen u Narodnoj skupštini, ali koji nije stigao na red. Po onome što su prohtevi i što jeste program tih predškolskih ustanova, to je već trebalo da bude, ali nadam se da će biti.
Dakle, u nedostatku posebnog zakona za predškolske ustanove, rešeno je da zaposleni u dečijim vrtićima mogu isplaćivati plate po koeficijentima iz obrazovanja. Kada bi primenili te koeficijente u datom trenutku, nisu u mogućnosti da izvrše isplatu odgovarajućih plata i sa tim visinama, jer dozvoljeni prostor koji je projektovan, ili koji je dirigovan usvajanjem ovog budžeta, to ne dozvoljava. To nije moglo ni prošle godine da se učini, to neće moći ni ove godine.
Ovim amandman ne pretendujemo, niti apelujemo na to da treba ispustiti taj ograničavajući faktor kojim se kontroliše javna potrošnja u lokalnim samoupravama. Ona, naravno, mora da postoji.
Ovde je reč o izuzecima, gde imamo tako specifično zatečeno stanje da zaposleni ne mogu da ostvare ono što mogu na osnovu propisanih koeficijenata. Zato je u amandmanu i rečeno da imaju pravo na usklađivanje mase potrebnih sredstava, ali po odobrenju ministarstva.
Dakle, zamolio bih vas, gospodine ministre, čak i ako ovaj amandman, iz ovih ili onih razloga, ne usvojite, da imate u vidu ovakve slučajeve i da dozvolite kontakt s vašim službama ili resorima unutar Ministarstva, te da omogućite, kroz analizu takvih slučajeva, da se učine izuzeci tamo gde je to opravdano, gde je to ovako kako sam ja, otprilike, objasnio, ako sam bio jasan, i da se nađe zajednički jezik u njihovom rešavanju, kako ne bismo diskriminisali određene kategorije ljudi, u ovom slučaju, u dečijim ustanovama.
Svakako, ne treba ja da pričam da je reč o zanimanjima, odnosno o poslu koji je veoma značajan, a nije tako lak, čija je uloga podizanje podmlatka, dece, koja će sutra stasati i raditi ovaj posao koji mi danas radimo.
Zahvaljujem vam na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Dušan Stupar, o istom amandmanu.

Juče smo imali priliku da vidimo da je gospodin ministar ozbiljno slušao naše amandmane i naša pitanja. U popodnevnom svom izlaganju, odgovorili ste na moje pitanje, koje su uputila udruženja oštećenih vojnih i civilnih lica, radi se o, pošto su korisnici budžeta u pitanju, korisnicima Ministarstva odbrane. Vi ste u ovom budžetu za narednu godinu predvideli za plate preko 18 milijardi dinara.
Mogu da kažem da sam delimično bio zadovoljan vašim odgovorom, zato što ste izašli za govornicu i odgovorili da ćete na to pitanje posebno obratiti pažnju, da ćete razmatrati i da ste svesni da tu postoji obaveza države prema vojnim i civilnim licima koji su radili u Vojsci, i da ćete to, u nekom planu do 2010. godine, pokušati da im nadoknadite.
Međutim, ja bih, gospodine ministre, ponovo ovo pitanje postavio, zato što imamo papire nekoliko udruženja, koji već nekoliko godina pokušavaju na zakonit put, preko suda, da ostvare svoje pravo. Naime, radi se o Udruženju oštećenih i vojnih civilnih lica Srbije, sedište je u Beogradu, Birčaninova ulica, broj 2, Udruženju penzionisanih podoficira Srbije, sa sedištem u Novom Beogradu, Jurija Gagarina, 60, Asocijaciji penzionisanih pripadnika Vojske, sa sedištem u Pančevu, Udruženju izbeglih, prognanih i privremeno raseljenih lica "Dome slatki dome", koji žive u vojnom objektu, u kasarni, Prijedorska bb, Beograd, Udruženju vojnih beskućnika Srbije, Braće Jugović, 19, Beograd.
Gospodine ministre, dobili smo peticiju. S jedne strane, imamo 1.630 porodica koje su potpisale peticiju kao jedno udruženje. Imamo i drugu peticiju, koju je preko tri hiljade i nešto porodica uputilo. Oni očekuju i kažu da, kao branioci otadžbine, kao ljudi koji su krvarili za Srbiju kada je bilo najteže, za vreme NATO agresije, a sada poniženi i obespravljeni, na osnovu člana 56. Ustava Republike Srbije, upućuju peticiju predsednici Vrhovnog suda Srbije.
Šta su pravosudni organi, gospodine ministre, utvrdili u ovom slučaju, o kojem sam već obavestio javnost i vas, kao ministra koji je zadužen za pare poreskih obveznika, koje su skupe u budžetu? U sudskim postupcima, obavljeno je preko hiljadu veštačenja. Šta je utvrđeno presudama opštinskih sudova?
Vojni budžet za tekuću poslovnu godinu priprema, predlaže i obrazlaže ministar odbrane, i to do 15. oktobra tekuće godine za narednu godinu. Takav postupak je propisan članom 23. Zakona o finansiranju SRJ. To znači da je tužena strana bila dužna da, pri izradi predloga vojnog budžeta, u delu koji se odnosi na plate, potrebna sredstva planira na osnovu člana 75. st. 1. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije i u skladu sa odlukom Savezne vlade o određivanju koeficijenata za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate, i to po koeficijentu 3 prema neto zaradi u privredi Republike Srbije za prethodni mesec, a 2,1 za civilna lica u Vojsci Jugoslavije.
Vi ste juče, na moje postavljeno pitanje, odgovorili da ste upoznati s tim.
Gospodine ministre, kada se usvoji budžet, kada se na jednom kontu nađe određena suma para, kako je moguće da neko s tog konta može uzeti i nenamenski trošiti sredstva i prebaciti ih za druge namene? To je zakonom kažnjivo. Neko, gospodine ministre, kada se sve ovo raščisti, mora da odgovori.
Nemoguće je da neko potroši sredstva, da nema odgovornosti, ali to su pare poreskih obveznika, namenski opredeljene. Nemoguće je da neko jedne godine, 2000. godine, 2,7 milijardi iz budžeta, praktično, utroši.
Kako to izgleda na osnovu nalaza sudskih veštaka? Sud je utvrdio da su u saveznom budžetu za 2000. godinu bila utvrđena sredstva za plate zaposlenima u Vojsci u iznosu od 5.542.537.857 dinara i da su ta sredstva bila dovoljna da se plate isplate prema navedenim propisima, ne prema drugim, nego upravo prema ovim propisima, i da je bilo potrebno samo 50% iz ovog navedenog iznosa da se sve isplati. Međutim, isplaćeno je samo 2,7 milijardi.
Kako je moguće da neko donese odluku da se te pare, koje su bile predviđene za plate za tu godinu, troše po drugom osnovu?
Za sledeću godinu, znači, 2001. godinu, bilo je za tu namenu obezbeđeno 10.493.440.000 dinara, a za plate je bilo potrebno 6.256.684.067 dinara, gospodo poslanici. Te godine je nestalo četiri milijarde. Sledeće, 2002. godine, u budžetu je bilo predviđeno, za Ministarstvo odbrane i Vojsku Jugoslavije, ukupno 13.595.361.000 dinara, a bilo je potrebno, prema zakonskim propisima i kriterijumima, 11 milijardi. Opet, dve milijarde.
Gospodine ministre, sledeće godine, umesto 16 milijardi, potrošeno je 12 milijardi. Sve to kada se sabere, cifra je oko 14 milijardi.
Vi ste u narednom periodu, pošto niste predvideli, deo sredstava morali povećati. Ako se utvrdilo, ako postoje sudske presude, ako su neke izvršne, nemoguće je da neko dobije odluku suda, a ne može da naplati.
Sa druge strane, vidi se da je to moguće, jer se sve ovo oko vojnih rezervista, što potresa Srbiju u poslednjih nekoliko meseci, dešava zato što neko, na bazi sudske presude naplati, a drugi deo građana ne može, iako ima sudsku presudu, da dođe do svojih para, do svojih prava. Mi svi kažemo da je zakon jednak za sve. Ovde se vidi da zakon, iako postoji, nije jednak za sve.
Šta kažu gospoda koja su uputila ovaj zahtev i peticiju?
Taj novac koji je Skupština utvrdila Zakonom o budžetu, prema priznanju tužene, bio je uplaćen na posebnu aproprijaciju za plate. Neko je trošio, kako kaže jedan od ministara odbrane, nenamenski.
Gospodo, neko od vaših kolega, neko od političke elite koji je sada na vlasti, neko je od 2000. godine bio ministar odbrane. Ko je nenamenski trošio?
Neko, gospodo, mora da odgovara. Kažite mi, gospodine ministre, šta će se desiti s ljudima koji će u međuvremenu, dok vode ovaj sudski spor, oboleti ili, ne daj bože, umreti? Da li će država isplatiti to? Kome će to država nadoknaditi posle?
Znači, ne može se država neozbiljno ponašati prema svojim građanima. Kada je trebalo da se brani država, svi su se odazvali, pošteno odradili svoj posao i, na kraju, ti isti građani danas traže zaštitu, ne u ovim sudovima, pošto ovde ne mogu to da ostvare, sada idu pred Međunarodni sud.
Da li je normalno da u našoj zemlji, gde je, kako kažete, sve demokratski, sve transparentno, kada se radi o interesu građana, mi ne možemo to preko suda da odradimo, da se to uradi na najbolji način, u interesu države, nego ih terate da idu pred Međunarodni sud. Šta mislite, šta u Međunarodnom sudu kažu sudije koje sude, kakva smo mi država? Mi kažemo da treba da budemo, po vašim rečima, evropska, civilizovana država, a to se na primeru ne vidi uopšte.
Smatram da nećete prihvatiti amandmane koje smo podneli, ali u cilju ovih građana, u cilju civilnih lica, ljudi koji su radili pošteno u Vojsci, ako ne prihvatite ovo sada, u ovoj godini za budžet, ne možete reći, gospodine ministre, da ćete 2010. godine ukalkulisati ova sredstva.
Šta ćete, gospodine ministre, uraditi ako 2008. godine sva ova rešenja, ove žalbe, na Međunarodnom sudu moraju da budu izvršni? Šta ćete onda raditi u budžetu za 2008. godinu, kada ćete morati da iznađete sredstva i da ih isplatite građanima?
Zato, poštovani građani, svi koji ste uputili dopis, svi vi koji niste ostvarili svoje pravo, 20. januara izađite na izbore, srcem za Srbiju, srcem za Tomislava Nikolića.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 25. amandman je podnela narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Jorgovanka Tabaković.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, omiljena tema, i ne propuštam priliku da to istaknem u ovakvim trenucima, u stvari je naplata provizije, kao nagrada za uspeh koju ostvaruje onaj agent prodaje koji realizuje privatizaciju kao uspešnu.
To što član 25, inače, reguliše da se sredstva ostvarena u postupku privatizacije, koja se uplaćuju na uplatni račun Republike Srbije, u visini od 5% izdvajaju za naknade licima čija je imovina nacionalizovana i da će se isplata tih sredstava i kriterijumi za isplatu urediti posebnim zakonom, govori najmanje o dve stvari. Jedna je da je narod na izborima razmazio Vladu, jer je spreman da evidentiranje prava i upisivanje tog prava tretira samim delom povraćaja imovine.
Znači, ustanovljavanje imovinskih prava, prava na restituciju, kroz prijavljivanje i evidentiranje tog prava, nekome može da se dopadne, neko može da u to veruje, ali to još uvek nije stvarnost.
Potpuno nezavisno od toga što SRS ima poseban stav o restituciji, jer nije moguće ostvariti apsolutnu pravdu povraćajem imovine i nije moguće reći da je ona baš od tog trenutka koji ste vi ustanovili sticana na moralan, prihvatljiv, zakonit i još neki način, i to što smo mi protiv takvog načina ustanovljavanja prava na restituciju, meni daje za pravo da vas povodom člana 25. podsetim na aktuelnost potkradanja budžeta i njegovog nejasnog iskazivanja na prihodnoj strani i da podnesem amandman.
Amandman koji sam podnela glasi: ''Izveštaj o sredstvima ostvarenim od prodaje kapitala u postupku privatizacije, a pre isplate provizije u visini od 5% od ugovorene cene, određene Pravilnikom o visini posebne naknade'', a koju je gospodin Bubalo ozakonio, ''dostavlja se Ministarstvu finansija i nadležnim skupštinskim odborima u roku od sedam dana od zaključenja prodaje''.
Verovali ili ne, poštovani građani, ministar finansija, koji je nadležan za republički budžet, nema uvid u to šta su troškovi obavljenog procesa privatizacije koju sprovodi Agencija za privatizaciju. Agencije za privatizaciju nema u ovom budžetu, ni koliko troši, ni koliko ima zaposlenih, a raspolaže najvećom imovinom i najznačajnijim procesima u ovom društvu, ostavlja ljude bez posla, rasprodaje ogromnu imovinu, teško sticanu, a za to ne daje nikome izveštaj.
Ovim amandmanom tražim od Agencije za privatizaciju, koju je osnovala Vlada i koja nikome ne podnosi račune, da prekine tu praksu i da znamo koji su finansijski i pravni savetnici angažovani, koliko košta objavljivanje oglasa u stranoj i domaćoj štampi, koliko onoga što ne plati samo preduzeće u postupku privatizacije oduzme Agencija, pre nego uplati na račun budžeta Srbije, deo pripadajuće cene. Znači, po isplati svih troškova, Agencija zadrži sebi 5% i tek onda uplati budžetu.
Da ne izgledam dosadna i da ne bude da insistiram na nečemu što je nevažno, ja ću samo da vas podsetim o kojim je ciframa reč.
U zakonu o budžetu, čiji je prilog memorandum, ministar i Vlada su nam dali podatke da je od 2002. godine, zaključno sa devetim mesecom 2007. godine, prodajna cena ostvarena u milionima evra, od 2.521.000.000 evra, i to u realnom sektoru, bez preduzeća i finansijskih institucija, i to je već ona famozna, druga agencija.
Znači, od prodatih preduzeća, Vlada dostavlja izveštaj, vrednost je 2.521.000.000 evra. Dakle, 5% provizije, kao naknadu za uspeh, na tu cifru, govorim o Pravilniku o visini naknade koju je odredio ministar, Agencija za privatizaciju je do sada zadržala sebi. Jer, ovde piše, prodajna cena, nikakve kalkulacije i izmišljotine, konstrukcije, nego, kao i uvek, "Službeni glasnik" i jezik brojki, kako neki kažu – 126 miliona evra je Agencija za privatizaciju sebi zadržala para.
Da sada vidite odnos brojki. Jedna druga agencija, koju možemo da gledamo kroz budžet, a zove se Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, to je ona famozna "SIEPA", nad kojom gospođa Jasna Matić ima vlast, preko stranke G17 plus, ima 30 zaposlenih i ima budžetirana sredstva od 200 miliona dinara u ovoj godini. Dakle, 200 miliona dinara, na kurs evra od 80, i kada zaokružimo – jeste 2,5 miliona evra. Znači, Agencija koju vidimo u budžetu troši 2,5 miliona evra za godinu dana.
Znate li na koje poslove? Na usluge po ugovoru, izradu brošura i kvalitetnog promotivnog materijala, organizaciju visokokvalitetnih promotivnih događaja, prezentaciju privrednog potencijala Srbije na sajmovima i u inostranstvu.
Znači, ova agencija angažuje neke druge marketinške agencije, štamparske i slične usluge, da napravi promotivan materijal, da bi strane direktne investicije, ono što zovemo direktna ulaganja, grinfild i izvoz, došli u zemlju.
Gotovo svi znaju da su ovo idealni poslovi za ono što se zove – pranje para i politička podrška stranke, marketinške usluge, usluge štampanja i sve one stručne usluge za koje je teško dobiti materijalni dokaz za realizaciju tog posla. Čime ta agencija opravdava svoj učinak, odnosno ovaj trošak?
Mi imamo, takođe iz memoranduma, brojku o ostvarenim stranim direktnim investicijama od 3,5 milijardi evra, ali, od toga je 90% prihoda, u stvari, privatizacija i prodaja, a ne strane direktne investicije, grinfild i one za koje plaćamo ovu agenciju. Znači, svaki trošak mora da ima svoje opravdanje.
Šta je Agencija "SIEPA" radila? Plaćala je dve do 10 hiljada evra po jednom radnom mestu, dok Dinkić nije uzeo da se i on o tome pita, preko Ministarstva na čijem je sada čelu.
Moje insistiranje na preglednosti troškova i na dostavljanju računa za ovaj posao nije motivisano nikakvim drugim razlozima, sem principijelnim razlozima odgovorne političke stranke, koja je dužna da utiče na ovu politiku.
Znači, savremene kapitalističke države, koje više ne insistiraju na isključivosti jednog sistema koji se zove liberalni i državni kapitalizam, ovakav ili onakav, u svojim državnim sistemima i u svojim ekonomskim sistemima ustanovljavaju institucije koje se zovu razvojne banke, spoljnotrgovinske banke za izvoz-uvoz i određene institucije koje se bave tehnološkim poslovima. To radi Japan, to radi Kina, to rade sve privrede koje računaju dugoročno na razvoj. Znate zašto? Zato što je davno shvaćeno da tržište, za koje je Adam Smit mislio da je savršeno i da njegova ruka vodi sve, ima nesavršenosti koje mora država, svojim činjenjem, da ispravi. Znači, tehnološki razvoj, izvoz jedne privrede i razvoj jednog društva.
Mi od toga bežimo. Mi formiramo paradržavne institucije koje troše mnogo, nad kojima, mahom, nemamo uvid, ili krišom podržavamo izvoz, kroz neke paradržavne organe. Znate zašto? Jedan bugarski ekonomista i teoretičar je izneo jednu poraznu tvrdnju – zemlje u tranziciji organizuju izbore, imaju višepartijske sisteme, glasaju za neke stranke, a onda stranka koja dobije najveći broj glasova formira vladu.
Onda se pojavi Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i finansijeri, koji kažu koji ekonomski program ima ta vlada.
Na jedan vrlo vidljiv način, mi smo poligon za realizaciju ovakve tvrdnje, jer ispada da se realizacija naše ekonomske politike svodi na privatizaciju, bezrezervnu, nekritičku, a ne znamo ni iz kojih razloga to imamo, kao krupan sistemski problem, nego imamo i problem trošenja budžetskih para, za koje niko ne želi, a uporno tražimo, da nam dostavi račune.
Mislim da je moja priča o 5% provizije kao naknade za uspeh, koju Agencija, koju ne vidimo u budžetu, zadržava, nedopustiva praksa. Jer, ako neko od 2002. godine, a 2001. nije sadržana u ovom izveštaju, potroši 126 miliona evra, to je dve i po Beočinske fabrike cementa, koje su prve prodate u privatizaciji. Samo da se zna redosled veličina. Znači, 126 miliona evra je potrošio neko za koga ne znamo koliko zapošljava ljudi, koga angažuje za usluge koje im posebno plaćamo.
Mislim da je ovo i vreme i mesto da mi to tražimo, pogotovo što u ovoj državi sledi vreme kada će krediti, uzeti sa periodom mirovanja dok je na vlasti DOS, vrlo brzo početi da stižu na naplatu, ne samo kao otplata kamate, nego i kao otplata glavnice.
Znači, krediti koju su počeli da pristižu 2001, 2002. godine i dalje, nemaju više onaj period koji će nekoj novoj vlasti otežati posao vršenja vlasti.
Razlog da je svaki dinar koji u budžet treba da uđe, po prirodi stvari, državni prihod, između ostalog je i sledeći.
Zar mi treba da brinemo o obavezama koje vi namećete? Zar se, zaista, ova vlast rukovodi onim – posle mene, makar i potop. Valjda postoji neko, ako niste vi i vaši direktni potomci dužni da živite posle vašeg odlaska sa vlasti, valjda imate neke daleke rođake, ili malo obraza, da biste mogli sutra da kažete – uradili smo sve, a efekti su takvi kakvi su. Ali, vi nećete da uradite ono što je minimum odgovornosti prema jednoj funkciji koja se zove: vršenje državne vlasti. Vi nećete da uradite minimum toga.
Prozivaju nas javno, dajte da o tome pružimo podatke.
Agencija za privatizaciju potrošila je 126 miliona za prodaju preduzeća. Koliko je iz stečajnog postupka za prodate slike, zgrade, izdate, prodate, prihodovala Agencija za sanaciju i stečaj banaka?
Vi znate da su najveće cifre, na stotine miliona, prihodovane u oblasti finansijskog sektora. Rekla bih vam i te podatke, ali ih u memorandumu Vlada ne iznosi i samo se opisno, doduše, ne visokoliterarnim stilom, dotiče ove teme. Ali, nadam se da će biti prilike da težinu i tih podataka, u koje uopšte nemamo uvid, jednoga dana iznesemo pred javnost. Hvala.

Zahvaljujem narodnom poslaniku gospođi Jorgovanki Tabaković.
Da li se povodom ovog amandmana još neko javlja za reč? (Ne) Hvala.
Na član 26. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Živkov.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Dragan Živkov.
Izvolite, gospodine Živkov.

Podneo sam amandman na član 26. ovog zakona. Ovaj član se, specifično, odnosi na Ministarstvo vera, za koje se kaže da će se sredstva za Ministarstvo, koje je do sada finansirano na aproprijaciji 551 – Nefinansijska imovina koja se finansira iz sredstava Nacionalnog investicionog plana, izvršavati preko nove aproprijacije 489 – Rashodi koji se finansiraju iz sredstava za realizaciju Nacionalnog investicionog plana, prenošenjem investitorima - crkvama i verskim zajednicama.
Odmah na startu da razjasnimo, SRS nije protiv finansiranja verskih zajednica i crkava, samo smo protiv načina. Upravo zato sam podneo amandman na ovaj član, zbog načina na koji će se finansirati ove godine verske zajednice i crkve.
Nacionalni investicioni plan je dobio kritiku u ovom parlamentu, kada je donošen i prilikom realizacije, i u prethodnoj vladi i sada, a s obzirom na to da je na čelu Nacionalnog investicionog plana ministarstvo koje vodi ministar Đilas, možemo da sumnjamo i na kakav način će se 2008. godine finansirati i u koju mrežu se uvlače verske zajednice i crkve. To mi daje za pravo da sumnjam da će ministar Đilas da finansira one verske zajednice koje budu privržene, ili naklonjene određenim političkim partijama, što je, apsolutno, zabranjeno.
U situaciji, npr., u kojoj su u Sandžaku verske zajednice, koje su u sukobu, možete zamisliti, kada Nacionalni investicioni plan uđe u priču sa njima oko finansiranja, pa favorizuje jednu stranu, ili favorizuje drugu stranu, kakve će sve štete imati građani koji žive u sredini gde je ta verska zajednica i kakve će posledice država imati.
Moj amandman se, upravo, protivi tom načinu i glasi da se član 26. briše. Smatramo da bi ovaj član trebalo da se izbriše iz zakona i da se na drugi način reguliše postupak po kome će se finansirati projekti od nacionalnog značaja.
Faktički, država i nema investicije od nacionalnog značaja, jer to zavisi, otprilike, od toga ko je na čelu NIP-a i koje ga ministarstvo vodi.
Imajući u vidu medijsku podršku koja se daje NIP-u, ili obilaske gospodina Đilasa, koji je, sa svojom Narodnom kancelarijom, umeo da vodi celokupnu televizijsku i medijsku kampanju, možemo zamisliti šta će biti s ovako velikim sredstvima kojima raspolaže NIP, posebno u ovoj osetljivoj situaciji i materiji gde se radi o verskim zajednicama i crkvama.
Apelujem na predsednika Skupštine, gospodine predsedavajući, ako možete da prenesete predsedniku, ili ako me čuje predsednik, da, kada izađe pred medije da saopšti stavove Skupštine, apeluje na medije da se ne stavljaju na stranu nijednog političkog kandidata koji su sada u izbornoj trci. Jer, medijska podrška je bila vrlo jasna ovih dana.
Gospodin Đilas, kada je upadao u potok i u ko zna kakve reke i mora, moraće da se kupa do 20. januara. S obzirom na to da je zima, vodim strogo računa o njegovoj zdravstvenoj situaciji, da se ne prehladi, ali je činjenica da su ga mediji favorizovali ovih dana, i u kulturi, i u sportu.
Ovih dana je zasedala Skupština Fudbalskog saveza Srbije, gde je bilo vrlo bitno šta Goran Ješić iz Inđije misli o fudbalu. Nemojte misliti da je to slučajno.
Apelovao bih na sve medije da se ne stavljaju ni na jednu političku stranu.
Što se tiče ovog parlamenta, čuli smo ovde da svi žele dobro Srbiji. Upravo, 20. januara pozivam sve one koji stvarno žele od srca dobro Srbiji, da slobodno, svim srcem, zaokruže Tomislava Nikolića.

O amandmanu, za reč se javila narodni poslanik Lidija Vukićević.

Poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, pre nego što zaključimo raspravu o budžetu, iznela bih svoje mišljenje a propo izdvojenih budžetskih sredstava za dodelu nacionalnih penzija. Smatram da je to moja obaveza. Mislim da rasprava o budžetu ne bi trebalo da se završi a da se ne spomene tako atraktivna akcija koja se desila poslednjih nekoliko dana.
Dakle, kao što rekoh, govorim o nacionalnim penzijama, ili priznanjima za poseban doprinos u nacionalnoj kulturi. Poslanici u skupštinskoj sali su upoznati s tom dodelom nacionalnih penzija, građani su mogli da se obaveste preko dnevnih i nedeljnih novina, ali mislim da su najupućeniji i da je to najviše interesovalo one umetnike koji su se našli na spisku za dobijanje nacionalnih penzija, a ostali su bez njih.
Neko može da kaže – kako god da smo uradili, neko sigurno ne bi bio zadovoljan, ili – uvek bi se našao neko ko bi protestovao i rekao da nije urađeno kako treba. Ne, nije tačno.
Ne radi se uopšte o tome da svi prijavljeni treba da dobiju nacionalne penzije. Ostavimo nešto i za sledeću godinu, iz razloga što budžetska sredstva koja su odvojena za kulturu nisu tolika da bismo mogli svim prijavljenima da dodelimo nacionalne penzije.
Elementarni problem ovde je što se, apsolutno, nije radilo po jasno definisanim i preciznim kriterijumima. Ne želim da pominjem nijedno ime sa spiska ljudi koji su dobili nacionalnu penziju, a koji, možda, nije trebalo da je dobiju u ovom vremenskom razdoblju njihovog života. Zaista mi to nije namera, uz sve poštovanje i uvažavanje onih koji su dobili i zaslužili ovu nacionalnu penziju. Ja im javno, sa skupštinske govornice, od srca čestitam, svim svojim kolegama koji su, zaista, zaslužili i dobili ovu penziju.
Vi ste mogli da vidite u novinama u poslednje vreme da se spekuliše različitim naslovima, otprilike, da ih ne bih parafrazirala, ovako ide: ''Rad Komisije nije bio sasvim nezavisan. Uplele su se pojedine stranke''. Čak je jedan član Komisije, a Komisija je veoma diskutabilna, nešto kasnije ću o njoj da kažem, rekao: ''Nisam ovlašćen da dajem izjave na odabir ljudi koji su se našli na spisku za dobijanje nacionalnih penzija''.
Verujte mi da tu rečenicu ne mogu da shvatim. Možda ja i ne razumem, ali ne verujem da neko ko je bio član Komisije za dodelu nacionalnih penzija kasnije ne može da da izjavu za novine i da obrazloži zbog čega je taj i taj glumac, slikar, vajar, književnik, prevodilac dobio nacionalnu penziju.
Ono što je suština onoga zbog čega sam izašla za govornicu, jeste da je, s obzirom na broj prijavljenih, a njih je oko 900, možda nije tačno u broj, ali nije bitno, dobilo penzije 258 prijavljenih. Dakle, morao je da se napravi objektivan odabir i da se penzije dodele zaista zaslužnim umetnicima, koji su doprineli našoj nacionalnoj kulturi.
Elementarna stvar koja nije ispoštovana, čudim se Vladi da je mogla da dopusti tako nešto, to je da nisu napravljeni jasni i precizni kriterijumi. To je najelementarnija stvar, bez koje ne možemo da donosimo nikakav sud i nikakav zaključak. Kriterijume su morale da naprave i zajednički da donesu strukture sledećih delatnosti: nauke, umetnosti, obrazovanja, posebno visokog, sporta; za sport, da se nađe zajednički imenitelj za ljude koji su dali poseban doprinos u sportu.
Vlada, kao finansijer, morala je da postupa u skladu s postojećim kriterijumima. Međutim, kako Vlada da postupa u skladu sa kriterijumima, kad uopšte nismo imali jasno definisane kriterijume?
Nadam se da se slažete sa mnom da je pravilo da onaj ko dodeljuje sredstava, dakle donator, u ovom slučaju Vlada, mora da donosi i kriterijume, a onaj ko raspoređuje sredstva, mora da se ponaša u skladu i na osnovu utvrđenih kriterijuma.
Znači, to je elementarni problem. Definisani kriterijumi nisu postojali i zato se napravio ovakav haos i zato su mnogi ljudi, s pravom, ostali nezadovoljni.
Ovde se dogodilo nešto potpuno obrnuto. Podnosioci predloga su davali kriterijume i raspoređivali, što je nedopustivo i što je, priznaćete, apsurd, pa smo tako imali u Udruženju književnika slučaj, to ste, isto, mogli da vidite iz novina, da je naš uvaženi književnik Radomir Smiljanić istupio, nije više želeo da bude član Udruženja književnika, zato što ga Udruženje nije predložilo.
Zapravo, udruženja nije trebalo ni da predlažu svoje kandidate. To je esnaf. Vlada je dopustila da se udruženja unutar sebe svađaju, što je nedopustivo.
Upravo zbog tih opštih kriterijuma, zajedničkih kriterijuma, ova akcija, koja je pretendovala da bude plemenita, koja je, koliko god to neko opovrgavao ili ne, trebalo da ima i socijalni karakter, pretvorila se u svoju suprotnost.
Komisija koja je odlučivala ko će da dobije nacionalnu penziju, a ko ne, nije bila adekvatno sastavljena i u svom sastavu nije imala predstavnike svih umetničkih delatnosti, što je, priznaćete, apsurd. Samim tim, veoma je loš odabir ljudi, ne kažem svih, ali većine ljudi koji su dobili nacionalne penzije, a to nisu zaslužili.
Moram da kažem da sam u Predlogu zakona o budžetu pročitala: ''Na aproprijaciji...'' (aproprijacija je prisvajanje ili sticanje svojine, da bi građani lakše to usvojili) ''472, planirana su sredstva namenjena za isplatu posebnih priznanja umetnicima za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji, a raspored i korišćenje ove aproprijacije vršiće se po posebnom aktu Vlade''.
Ne znam koji je to akt Vlade i šta je trebalo da se reguliše tim aktom Vlade. Ako nisu definisani jasni kriterijumi, onda stvarno ne znam šta je trebalo da podrazumeva taj akt Vlade u ovom slučaju.
Još nešto o čemu se nije vodilo računa, a što je veoma bitno, to je da su ljudima koji su ušli u grupu za dobijanje nacionalnih penzija, pre svega, morale da se ujednače penzije, iz prostog razloga što je neko nekada, recimo, pre 15 godina, otišao u penziju po jednoj osnovici, pa njegova penzija u ovom trenutku iznosi, recimo, 14.000 dinara, a neko je otišao pre tri meseca, pa mu penzija iznosi 40.000 dinara. I jedan i drugi umetnik su zaslužni, dakle, ušli su u grupu za dobijanje nacionalnih penzija. Ako na to dodamo po 50.000, ovaj će da ima 75.000, a ovaj od 40.000 će da ima 90.000 ili 100.000 hiljada penziju.
Dakle, opet pravimo socijalnu razliku i ništa nismo, u krajnjoj liniji, uradili.
Ono što bih još htela da istaknem, za šta mislim da bi trebalo, ako ne za ovu godinu, pošto je stvar već završena bez ikakvih konsultacija šire javnosti, da se uradi sledeće godine, to je da lice sa ovog spiska, lice koje ulazi u spisak da dobije nacionalnu penziju, koje je radno aktivno i dalje, na osnovu godišnjih prihoda koji prelaze maksimum, sledeće godine mora biti potpuno ili delimično isključeno iz spiska za dodelu nacionalnih penzija, iz prostog razloga što je ova nacionalna penzija imala i socijalni karakter.
Jer, priznaćete, niko od tih 900 umetnika sigurno nije išao da predaje administraciji dokumentaciju da bi mu Vlada rekla – ti si stvarno umetnik koji je dao doprinos nacionalnoj kulturi, vrhunski si umetnik. Moraćemo, stvarno, da pogledamo istini u oči i da shvatimo da je i to svrha ove čitave akcije.
Ne govorim ovo, da me neko ne bi pogrešno shvatio, zato što sam protiv ove akcije. Veoma sam srećna, kao umetnik, da su konačno i umetnici dobili mogućnost da im se na neki način pomogne, što statusno da se izdvoje, što socijalno, ali, prosto, mislim da bi u narednom periodu sprovođenja ove akcije odabir morao da bude pošteniji, a ova akcija podobna i korisna.
Samo ću još da kažem, da biste videli da je sve ovo tako kao što sam rekla, da mi imamo umetnike koji su u sedmoj, osmoj i devetoj deceniji života, koji, od kada su otišli u administrativnu penziju, ništa nisu radili, ponešto malo su radili ili su, oni koji imaju snage, još uvek ostali da rade, a koji primaju prosečne ili ispod proseka penzije, a pri tome su dali veoma veliki doprinos našoj nacionalnoj kulturi. Prioritet je morao da se da tim ljudima i moralo je da se povede računa o njima.
Samo još jedan primer i završavam, pošto mi je već isteklo vreme. Imamo veoma obrazovanu umetnicu, koja je, neosporno, dala veliki doprinos našoj nacionalnoj kulturi, gospođu Dubravku Nešović, koja je morala da uđe u ovaj spisak za dodelu nacionalnih penzija. Živi u staračkom domu, od penzije koja iznosi 17 hiljada, a mesečno treba da plati 25 hiljada za starački dom. Prete da će 15. februara da je izbace iz staračkog doma.
Ne treba da objašnjavam, pogotovo starijim generacijama, ko je gospođa Dubravka Nešović. Samo ću reći da je diplomirala, od treće godine je na daskama sa roditeljima glumcima, dobila je silne nagrade, preko tri hiljade humanitarnih koncerata je održala. Ne mogu danas da nađem nijednog umetnika koji je toliki broj humanitarnih koncerata održao. Diplomirala je i jedini je magistar muzike, a nije se našla na spisku za dodelu nacionalnih penzija.
Kroz prizmu gospođe Dubravke Nešović, rekla sam da postoji veliki broj umetnika koji nije dobio ove godine nacionalnu penziju.
Tu su ne samo muzičari, nego i slikari, vajari, glumci, reditelji, pisci, prevodioci, koji se, nebrigom, neodgovornošću, nisu našli u prioritetnoj grupi koja treba da ponese ovu laskavu statusnu titulu za dobijanje nacionalnih penzija.
Samo još na kraju da kažem da svi moramo dobro da razmislimo, da je najlakše zaboraviti ljude. Nemojte da nas ljudi pamte po zlu. Mnogo je bolje da nas pamte po dobru. Hvala vam.