Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, u ime poslaničke grupe SPS i Pokreta veterana Srbije podneo sam amandman na član 16. Predlog zakona koji glasi: ''Pod pojmom ''održavanjem kontinuiteta proizvodnje u subjektu privatizacije'' u smislu ovog člana podrazumeva se određivanje u ugovoru o prodaji kapitala konkretnih veličina bilo po angažovanju broja zaposlenih, angažovanosti kapaciteta ili fizičkog obima proizvodnje u svakom mesecu od početka važenja ugovora''.
Moram samo da vam kažem da Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć. Pročitaću svim poslanicima koji nisu pročitali šta je Vlada odgovorila na ovaj amandman. ''Amandman se ne prihvata iz razloga što, po svojoj sadržini, nema karakter zakonske norme, već se radi o odredbi koja bi trebalo da bude definisana ugovorom o prodaji kapitala subjekta privatizacije, o čemu će se voditi računa prilikom zaključivanja budućih ugovora o prodaji.''
Želim samo da vam kažem jednu stvar, ako Vlada smatra da je ovaj amandman adekvatan i da ima smisla, a što je potvrdila svojim odgovorom na moj amandman, onda mi nije jasno kako je mogao Zakonodavni odbor da napiše da je ovaj amandman pravno moguć, jer ipak morate priznati da je Zakonodavni odbor taj koji smatra da li je neki amandman pravno moguć, odnosno da li je u skladu sa ostalim zakonima i Ustavom Republike Srbije.
Mislim da je tu napravljena greška i da je pokušaj Vlade da na elegantan način izbegne obavezu koja bi se stvorila ako bi se ovaj amandman prihvatio i ovakva odredba ugradila u zakon. Šta to praktično znači?
Podsetiću vas na jednu privatizaciju koja se desila u Srbiji, a ti problemi koji su nastali prilikom ove privatizacije, oni bi bili sprečeni, da je postojala ovakva odredba. Radi se o firmi Župa koja je privatizovana pre dve-tri godine i proizvodi hlor koji se koristi u vodovodima širom Srbije.
Vi znate da smo imali veliki problem, jer je ta firma proizvođač preko 80% potrebnih količina hlora u Srbiji i da su mnogi vodovodi ostali bez neophodne sirovine za prečišćavanje vode, odnosno za stvaranje pijaće vode za naše građane. Da smo imali ovakvu odredbu u ugovoru koji je sklopljen sa firmom Župa, odnosno sa subjektom privatizacije, ne bi moglo da nam se desi da, zbog problema koji nastanu, prestane proizvodnja tako važne sirovine.
Mi moramo da znamo da će prilikom privatizacije mnogih firmi, jedan od značajnih subjekata i opredeljujućih faktora za privatizaciju biti tržište, odnosno procenat tržišta koji obuhvata ta firma.
Znači, moramo da znamo da postoje firme u Srbiji koje su specijalizovane za proizvodnju onih proizvoda koje koristi, na primer, JP Elektroprivreda, što ne proizvodi ni jedna druga firma, tako da je ona zaposlila sto posto tržišta naše privrede.
Ako izvršimo privatizaciju ovakvih subjekata, ovakvih preduzeća, može nam se desiti da onaj ko je izvršio privatizaciju obustavi proizvodnju tog proizvoda i da nadomesti taj proizvod iz uvoza, odnosno proizvodnjom neke svoje firme u drugoj zemlji koja će mu stvoriti veći proizvod, odnosno veći profit.
Zaista mislim da treba prihvatiti ovaj amandman, jer će se time onemogućiti svima onima koji žele da zloupotrebe proces privatizacije za kupovinu tržišta, a gašenje proizvodnje i supstitucija domaće proizvodnje uvozom ovim amandmanom će biti onemogućeni. Da je ovo opravdano, govori i samo obrazloženje Vlade. Toliko bih rekao o amandmanu.
Međutim, želeo bih da iskoristim priliku koja mi se pružila time da mogu da govorim, a da se nisam javljao po Poslovniku 225. i 226. da upoznam sve građane Srbije i narodne poslanike, a time da upoznam i Vladu Republike Srbije, pre svega gospodina Đelića, gospodina Cvetkovića i gospodina Rasima Ljajića. Iskoristio bih priliku što je ministar Dinkić ovde, da može da im prenese ovo što ću reći.
U četvrtak je u Somboru izvršio samoubistvo teški ratni vojni invalid koji je slep, znači sto posto invalidnosti, samo zbog toga što je izgubio nadu da će mu biti rešeno stambeno pitanje. Gospodine Dinkiću, pre tri-četiri meseca o jednom projektu kako da se reši problem stambenih problema za ratne vojne invalide i porodice palih boraca obavestio sam Vladu, obavestio sam potpredsednika Vlade i ova dva ministra, za koje mislim da bi trebalo da budu nosioci ideje da se ovaj problem reši u naredne dve-tri godine.
Ovakvo beznađe, koje imaju ovi ljudi i koji doživljavaju to odnosom Vlade prema ovoj populaciji će izazvati razvoj nečega što zaista niko ne bi želeo, a to je posttraumatski depresivni sindrom ili, ono što bi većina vas razumela, vijetnamski sindrom, ili ne znam kakav drugi. Takve bolesti i oboljenja se javljaju desetak godina posle učešća u ratu, naročito ako zavlada jedno beznađe, ako zavlada jedna potpuna apatija među tim ljudima, jer ne mogu da reše neke osnovne probleme.
Molim vas da iskoristite vaš uticaj u Vladi, da pokrenete ovo pitanje i da prihvatite projekat koji je Udruženje ratnih vojnih invalida Srbije preko mene prosledilo Vladi da se u naredne tri godine reši problem 1.500 stanova za porodice palih boraca i ratne vojne invalide. Hvala vam.