Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 20. amandman je podneo poslanik Dragan Čolić.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Veljko Kovačević.

Poštovani narodni poslanici, moj kolega Dragan Čolić je predložio amandman – član 20. briše se. Verovatno je video da je i ovo nepotrebno, a da je to tačno, evo ja ću i da vam dokumentujem, ali nema mi ministra.
Pošto je u vreme ove privatizacije Cvetković bio predsednik Agencije za privatizaciju, pa su se onda oni menjali, sada da vam iznesem jedan primer koji kaže ovako – privatizacija izvršena 2004. godine, stvarna vrednost imovine 4 milijarde dinara.
Privatizacija knjigovodstvene vrednosti od jedne milijarde dinara, broj zaposlenih 250 radnika, većinski vlasnici postali Holanđanin i Rumun, država i radnici postali suvlasnici samo 30% kapitala.
Stanje u brodogradilištu 2007. godine, tiče se brodogradilišta u Kladovu: vrednost imovine nula dinara, vlasnici imovine preneli na društvene osnove u krugu brodogradilišta pet novih firmi; u brodogradilištu ostalo tri zaposlena i direktor, 150 radnika otpušteno, a preostalih 100 radnika prebačeno u nove firme bez ikakvih prava iz stare firme brodogradilišta. O ovome sam već imao prilike da govorim.
U 2008. godini brodogradilištu se priprema stečaj, uz gubitak prava na akcije svih radnika koji su upisali akcije, oko 900 radnika, kao i isplatu zaostalih rata i obaveza po sudskim rešenjima. Finansijske malverzacije u izradi završnih računa za 2004, 2005, 2006. godinu, nezakonito obezbeđivanje i otuđenje imovine, falsifikovanje dokumentacije, a sve to uz pomoć advokata i državnih institucija.
Zašto kažem državnih institucija? Zato što ću to da obrazložim – pod tačkom 2. o svemu upoznati najviši državni organi i pojedinci, pokrenut je sudski postupci, ali nema reagovanja i nažalost, kako se to konstatuje, to je takva sudbina 90% privatizacije u Srbiji. To je primer otprilike da je loš Zakon o privatizaciji. Nećemo pojedinačno.
Imam još jednu firmu, bio je gospodin Cvetković, a to je firma „Gradnja“ Kladovo, gde ono malo pre što smo govorili, vlasnik je umro, direktor neki tamo nasledio, radnici nemaju platu, nemaju regres, nemaju sistematizaciju radnih mesta, radna mesta nemaju sistematizovana, ništa nemaju, 9 meseci zaostatak plata, 70 hiljada su dužni jednom običnom radniku koji dobija na sudu.
To je privatizacija: 70 hiljada ovoga, a šta ćemo za ostale strukture koje su zaposlene. Sve pravnosnažno donesene odluke, sve institucije prošlo i nema ništa. Kome ti radnici, kome mi da se obratimo i kome uopšte treba dokazati da ovaj zakon o privatizaciji ne valja. Kada dođe SRS na vlast ne samo ovaj zakon, 200 zakona moraćemo da promenimo.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 23. amandman je podneo poslanik Stefan Zankov.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Milosav Miličković.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Milovanović.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Bojan Milovanović.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 23. Zakona o privatizaciji i žao mi je što ministar nije tu, ali mislim da se radi o važnom pitanju, pa ću u najkraćem pokušati da obrazložim o čemu se radi.
Najpre ću reći nekoliko stvari. Ovih dana smo imali žučne rasprave na temu kakav je naš budžet, kakav je odnos prema lokalnoj samoupravi. Čuli smo različita tumačenja, različite kvalifikacije i predloge kako taj budžet da nazovemo.
Neki su ga zvali predizbornim, neki rasipničkim, neki ovako, neki onako, a ja bih ga nazvao selektivno rasipnički, iz prostog razloga što i sama slika budžeta i ovo o čemu ću sada govoriti kroz predlog i kroz ovaj amandman koji sam podneo u ime SPS ukazuje da odnos Vlade prema lokalnim samoupravama nije apsolutno u korelaciji sa onim što su suštinski zagovaralo svih ovih pet, šest, sedam godina. Evo o čemu se radi.
Konkretno, sam budžet predviđa mesto lokalne samouprave kroz jedan, ne bih rekao ništa manje teško, osim ponižavajući oblik kroz te transfere koji se po nekim posebnim kriterijumima, nama u lokalnoj samoupravi još dovoljno nedefinisanim i preciznim, da tako kažem, udeljuju. Taj 24. član zakona o budžetu upravo demonstrira jednu poziciju sile i odnosa prema lokalnim samoupravama, jer jedino taj član zakona predviđa mogućnost da ukoliko se lokalne samouprave adekvatno ne ponašaju sugestijama Ministarstva finansija moguće je ukidanje tih famoznih transfera.
Podsetiću još jednom da je DOS svojim programom od 2000. godine naovamo stalno zagovarao decentralizaciju, fiskalnu decentralizaciju, jačanje lokalne samouprave, što se u suštini nije dogodilo. Zato i danas imamo lokalne samouprave bez svojine, a ovo što je suština ovog predloženog amandmana i sam Zakon o privatizaciji upravo kao da negira postojanje lokalnih samouprava.
Zato sam i predložio amandman koji kaže – u članu 61. stav 1. tačka 4) menja se i glasi: „5% sredstava izdvojiće se za finansiranje razvoja infrastrukture lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi sedište subjekta privatizacije, a za deo subjekta privatizacije koji se nalazi van sedišta, ova sredstva pripadaju lokalnoj samoupravi na čijoj teritoriji se nalazi i obavlja delatnost taj deo subjekta privatizacije“.
Pokušaću da objasnim ovo na par vrlo preciznih primera, koji pogađaju naročito male opštine i male sredine, kao što je Raška iz koje dolazim.
Podsetiću da je i ovo vrlo važno pitanje razmatrano na Stalnoj konferenciji gradova i opština i da su sve pozitivne inicijative dolazile u pravcu da se tih famoznih 5% od privatizovanog subjekta, preduzeća društvenog, nasloni za finansiranje infrastrukture, ali zakon dosadašnji je kazao – po mestu sedišta subjekta privatizacije.
U prevodu, to znači da se sve male sredine, poput Raške, sedišta subjekta privatizacije nalaze u velikim gradovima i ovo upravo pokazuje još jedan aspekt metropolizacije naše Srbije, tako da danas u Raški imamo konkretno „Geneks“, čije je sedište u Beogradu, zatim imamo pogon „Zastave“ kragujevačke, čije je sedište u Kragujevcu, zatim dva mašinska pogona, koji funkcionišu u sistemu „Lola“ korporacije i da ne nabrajam dalje. Takvih primera ćete čuti mnogo u Srbiji.
Šta se sada događa? Događa se da kada se privatizuje jedno društveno preduzeće, čak i tih 5% koji su namenjeni za finansiranje komunalne infrastrukture lokalne sredine, odlazi u velike gradove.
Podsetiću još jednom da je nesporna činjenica da i ta izdvojena preduzeća i pogoni raubuju upravo komunalnu infrastrukturu tih malih gradova, neću reći namerno palanki, ali jednostavno oni nemaju ni jedan jedini dinar prihoda od privatizacije, bez obzira na to što ih Zakon o privatizaciji permanentno pominje kao učešće u onoj raspodeli od finansiranja privatizacije.
Sad slušajte o čemu se radi. Kolege poslanici, obrazloženja su vrlo čudna i ovo je govorila gospođa Jorgovanka Tabaković vrlo precizno, kuda, kako i na koji način. Oni nalaze nekoliko razloga zašto ne može da se izračuna koliko je to 5% od subjekta privatizacije. Onda kažu da se izdvojeni pogoni tih dotičnih firmi, sa sedištem u velikim sredinama, mogu prodavati parcijalno samo u fazi odnosno u procesu restruktuiranja i da se ta sredstva mogu isključivo i namenski koristiti samo za namirivanje poverilaca.
Sada ono najčudnije. S druge strane, ako se proda kapital subjekta privatizacije koji ima organizacione delove, konkretno se radi o ovome o čemu pričam, koji obavljaju delatnost van sedišta subjekta privatizacije, podela sredstava od privatizacionog prihoda prema predloženom amandmanu bila bi nesprovodiva.
Naime, radi se o subjektima čiji delovi obavljaju delatnost na teritoriji više lokalnih samouprava. Gotovo je nemoguće izračunati sa kojim procentom koji od delova subjekta privatizacije učestvuje u prodajnoj ceni.
U prevodu - gospodin koji je smislio ovako famozan član najlakše je bilo da kaže - onda tim lokalnim samoupravama nula, da ne kaže šipak. Onda je to valjda ta računica i matematika koja treba da prenese tih 5% lokalnim samoupravama.
Znate o čemu se radi dalje? Ti famozni giganti, javna preduzeća i sve ono što se u ovom haosu zvanom privatizacija proteklih sedam do osam godina događala, uslovila je to da lokalne sredine, a poput Raške ima ih mnogo u Srbiji, na stotine opština su takve, nisu dobili ni žutu banku od privatizacije.
Sada ću reći sledeću stvar. Tako se često dešavalo da se te male sredine, koje su jako mnogo značile u razvoju ove Srbije, radovale više stečaju nego privatizaciji jer su od tih najružnijih stvari koje su pogodile našu privredu, a to su stečaj, dobijali makar deo novca od prenosa apsolutnih prava, pa su se i tome radovali. Od te famozne privatizacije nisu dobili ništa.
Šta je dalje istina i šta je dalje sudbina ovakvih sredina? Nije problem kada vrednost subjekta privatizacije iznosi ionako obezvređenih desetak-petnaest miliona dinara, tih 5% bude malo, pa onda ovakve lokalne sredine taj problem mogu da prevaziđu.
Međutim, šta da pričamo mi o gigantima poput Geneksa, zato sam mislio da malo ministar sasluša par mojih komentara na ovo, pa se proceni vrednost, recimo, sad napamet, nije ni tender, nego je 100.000.000 evra, tih 5% je 5.000.000 evra. Podsetiću da su to faktički budžeti ovih malih sredina.
Onda možete mislite šta bi tih 5.000.000 evra značilo za razvoj devastiranih, nerazvijenih opština na rubu, na administrativnoj liniji na jugu Srbije, na zapadu i na istoku Srbije, nebitno je, ali te pare bi sigurno otišle i taj novac bi sigurno otišao u finansiranje infrastrukture, u ono što suštinski zakon treba da kaže.
Znači, zaista bi se radili vodovodi, kanalizacije, potencijalno pripremali lokaliteti i infrastruktura za neke grinfild investicije. Međutim, i sada imamo u ovakvoj situaciji jednu poražavajuću istinu, a to je da tih 5% od finansiranja lokalnih samouprava ide, Beograd volim, poštujem i cenim, na kraju krajeva to je grad svih nas, ali mislim da je preče graditi vodovod i kanalizacioni sistem u jednoj Raški nego graditi žardinjere, klupe i uređivati trgove po velikim metropolama.
Treba napomenuti ovde još jedan primer. Taj primer je kako sudbina ovakvih zakona može biti jako surova prema malim sredinama. Te male sredine su, podsetiću, ni krive ni dužne u jednom sistemu koji je poznavao kategorije društvenog vlasništva, gradili su fabrike i firme tokom prethodnih decenija, ali su se one integrisale. Sećaju se starije kolege da je jedno vreme u Srbiji bilo pomodarstvo mali, ono što zovemo sada mala i srednja preduzeća, bilo je moderno ulaziti u velike sisteme i onda su ušli u te velike sisteme.
Podsetiću još jednom, gradili su ih privreda i nosili razvoj takvih preduzeća male sredine.
Onda, kao da neko kaže puj pike, ovo više ne važi, integrisani u velike sisteme, veliki sistemi se privatizuju a od toga ni dinara lokalnim samoupravama.
Rekao sam nekoliko klasičnih primera da je ovo što od 2000. godine vidime kao jedan zaista, ono što se često koristi, termin regionalnog razvoja i pomoć da se male i nerazvijene sredine dignu, da se privredno podignu, da se uravnoteži taj privredni rast u Srbiji, ovo je apsolutni demanti svega toga i upravo gola istina kakav je odnos ovog momenta u Srbiji prema regionalnom razvoju, prema razvoju malih i nerazvijenih opština.
Koliko je ovo važan podatak mi smo, predsednici opština lokalnih samouprava nekoliko puta, da ne kažem konsenzusom, govorili da se ovaj zakon, pogubni zakon vezan za te male nerazvijene opštine ispravi i konkretno sam predlagač izmene zakona, ali to verovatno neće nikada ući u proceduru ove skupštine, pa i ovim amandmanom pokušavam da kažem da je potrebno uraditi i urediti da se od privatizacije bar jedan žuti dinar dogodi tim malim sredinama.
Još jednom o Raški koja mi je onako posebna važna. Ovih budućih meseci će se događati privatizacija na Kopaoniku. Sad sledeće kažem - šta će se dogoditi? Ova Srbija je opet po svom oprobanom metodu petooktobarskih promena nastavila da one vrlo važne, jake i razvijene stvari u pojedinim segmentima uzme za sebe i puni republički budžet. S tim se slažem, ali opet suštinsko pitanje je šta sa malim sredinama?
Formirano je novo preduzeće, Javno preduzeće skijalište Srbije. Geneks će otići u privatizaciju, znači, imaćemo nekog stranca, dobrodošao na Kopaonik. Šta će ostati sredini zvanoj Raška, šta će ostati toj lokalnoj samoupravi? Ostaće radnici, ostaće jedan veliki balast, na koji način novih 200-300 ljudi uključiti, reintegrisati i u onako slabu privredu slabih, regionalno izbrisanih područja u Srbiji.
Još jednom apelujem, ovo više nije molba, ove se teme stalno okreću i na Stalnoj konferenciji gradova i opština, stalnim šaputanjima među predsednicima lokalnih samouprava, međutim, taj birokratsko-partijski manir je uslovio da i ovog momenta na isti način te male i lokalne sredine budu zaobiđene.
Možda je ovaj amandman bio prilika da se uredbom Vlade, ne postoji matematika koja može da da prodato za iznos taj lokalnoj sredini nula. Mi smo u obrazloženju ovog naučnika koji je pisao obrazloženje rekli, evo ovde sam samo u nastavku notirao - zato je najbolji način lokalnim samoupravama ne dati ništa.
Govorio sam o sudbini Raške. Verujte da u Srbiji ovakvih opština ima preko 100, čiji su subjekti privatizacije, njihova sedišta su u velikim gradovima, a obavljanje delatnosti na teritorijama tih malih opština.
Još jednom apelujem, nemojte da dozvolite da ono na čemu treba egzistira naša Srbija, ne dozvolite da gradići ostanu bez jedne jedine žute banke u procesu privatizacije. Nemojte samo reći da se to kroz ove kompenzacione i ove druge transfere nadomesti lokalnim samoupravama, jer i ti transferi su postali politička opcija i ti transferi više su izgubili svake kriterijume, tako da svaka izmena Zakona o finansiranju lokalnih samouprava daje nova rešenja. Sve što su naplatili porezi sliva se u republički budžet, dok lokalni budžeti ostaju sa stvarima koje nose svoju sudbinu i brigu, osećajući se kao pastorčići.
Još jednom apelujem na poslanike da ovaj amandman, koji je jako smišljen, nije proizvod razmišljanja moje partije SPS i moje malenkosti, on je zaista produkt jednog dubokog razmišljanja, analiza i čestih razgovora ovakvih malih opština, koje zovem najveće opštine u Srbiji.

Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 24. amandman je podneo poslanik Dušan Stupar.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Dragan Živkov.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Dušan Stupar je opravdano izostao, pa ću pokušati da obrazložim amandman. On je u Kragujevcu na mitingu Tomislava Nikolića, promociji predsedničkog kandidata SRS.
Dušan Stupar je podneo amandman na član 24. Da biste shvatili o čemu se radi, član 24. to su kaznene odredbe ovog zakona: ''Novčanom kaznom od 100.000 do 300.000 dinara kazniće se za privredni prestup državni poverilac ako podnese zahtev za prinudnu naplatu ili bilo koju meru postupka izvršenja, radi naplate potraživanja prema subjektu koji se privatizuje metodom javnog tendera, odnosno javne aukcije.
Novčanom kaznom od 50.000 do 100.000 dinara kazniće se za privredni prestup iz stava 1. ovog člana i odgovorno lice u državnom poveriocu.''
Amandman koji je podneo Dušan Stupar usaglašava se rešenje sa izmenama predviđenim za član 9. ovog zakona, jer smatramo da je zabranom podnošenja zahteva za prinudnu naplatu ili neku drugu meru koja bi dovela do naplate potraživanja od subjekta u postupku privatizacije oštećen poverilac i omogućava zloupotrebe.
Jasno je da je ovim amandmanom Dušan Stupar hteo da zaštiti poverioca, koji može u postupku privatizacije da podnese zahtev za naplatu svog dugovanja prema subjektu. SRS smatra da ovaj član 24. treba da se izbriše i da se brisanjem ovog člana pospešuje i poboljšava zakon.
Ovo nije prvi slučaj štetnog delovanja donošenjem zakona od skupštinske većine tj. od ministarstva, štetno delovanje u odnosu na poverioca. Ovim amandmanom se popravlja ta situacija, ali to nije slučaj samo u ovom postupku. Smatram da se donošenjem zakona izaziva štetno delovanje mnogim lokalnim samoupravama, kao što je kod mene u Bečeju, gde je privatizacijom PIK-a napravljen opšti haos i štetno delovanje što se tiče države, lokalne samouprave i Pokrajine.
Ovih dana u sredstvima javnog informisanja došlo je do velike bure tj. do pobune poljoprivrednih proizvođača koji nisu mogli da se jave tj. da ravnopravno učestvuju u zakupu državnog zemljišta. U opštini Bečej postoji ogromna količina državnog zemljišta, tj. 11.000 ha, gde je privatizacijom sada novi vlasnik vansudskim poravnanjem postigao cenu od 8.000 dinara po hektaru i gde lokalni poljoprivredni proizvođači tj. ljudi koji se bave poljoprivredom, kojima u svom gazdinstvu nedostaje poljoprivredno zemljište, hteli su da ravnopravno učestvuju u tom tenderu tj. u samom nadmetanju za zakup poljoprivrednog zemljišta, ali nisu dobili šansu.
Opcija gospodina ministra, tj. G17 plus, podržala je predsednika opštine, koji je iz Kombinata došao za predsednika opštine, te je svojom podrškom učinila veliku štetu lokalnoj samoupravi i državi tj. državnom budžetu, jer za 1.000 ha koji se nalaze u drugoj katastarskoj opštini Srbobran je postignuta cena preko same aukcije od 35.000 do 40.000 dinara. Kada uzmete za 11.000 ha razliku cene od 8.000 do 40.000, za ogromna sredstva oštećeni su budžet Republike, budžet Pokrajine i budžet lokalne samouprave.
Želim da ukažem da je svojim štetočinskim delovanjem G17 plus je napravio ogromnu štetu u opštini Bečej. Skupštinska većina koja i ovde vlada u republičkom parlamentu vlada i u parlamentu lokalne samouprave u Bečeju i napravili su ogromnu štetu. Štetočinski deluju na nivou Republike, lokalne samouprave i svim nivoima gde se pojavljuje opcija koja se može preslikati sa republičkog nivoa na lokalni nivo.

Reč ima poslanik Srboljub Živanović.

Dame i gospodo poslanici, jutros dolazeći na ovu sednicu čuo sam da je 289 preduzeća prodato na aukciji i to za negde oko 300 miliona evra. Trinaest velikih preduzeća je prodato za oko 50.000 evra. Pitam vas gde li se slio ovaj novac, da li u ovaj Nacionalni investicioni program, sa kojim verovatno hoćete da krenete u predizbornu kampanju?
Ako hronološki pogledamo ovu privrednu sliku Srbije, videćete da u pojedinim opštinama, ali ću pričati za grad Šabac, gde u saradnji sa lokalnom vlašću, sa Ministarstvom za privatizaciju, sa Agencijom za privatizaciju, učinjen je najveći kriminal u šabačkoj opštini.
Demokratska vlast, na čelu sa sadašnjim ministrom nepravde Dušanom Petrovićem, krenula je u jednu žestoku realizaciju da se sva preduzeća u šabačkoj opštini što pre privatizuju, odnosno da promenu titulara. Šta se u stvari dešava? Dešava se da ona preduzeća koja su na tenderu prodata, ona u stvari posle izvesnog vremena, ako se pogledaju te ugovorne obaveze, ti kupci, ti novi vlasnici, nisu ispunjavali te ugovorne obaveze.
U stvari, oni su čekali da prođe taj vremenski period, da bi posle dve godine mogli da otpuštaju višak radnika, odnosno da otpuste one koji su, maltene, svoje živote dali za rad i izgradnju te fabrike - invalide.
Ako bih pogledao sliku, kad god izađem za ovu govornicu pominjem prvu privatizovanu firmu u Šapcu, koja je oteta, to je "Metaloplastika" u Šapcu, firma koje je bila uzor, koja je proizvodila opremu i čepove za flaširanu rodu. Ona je danas sa 400-500 radnika svedena na minimalnu proizvodnju i zapošljava stotinak radnika. Pitam se gde je onaj višak, odnosno gde su ostali radnici koji su oterani, odnosno čije su akcije otete?
Ako se pogleda metalska firma "Ingo", takođe kupac koji ih je kupio nije ispoštovao ugovorne obaveze i ta firma je danas pred stečajem, pred raspadom. Faktički, u toj firmi maltene radnici ne rade.
Ako pogledamo "7. juli", saobraćajno preduzeće koje je nekad bilo uzor kao transportna kuća, danas je opljačkano, sva vozila su maltene razgrabljena. Tim tenderom i tom kupovinom, maltene, vi ne možete ni da uđete u dokumentaciju kako je ta firma prodata i kako su radnici oterani sa posla. Evo, vi znate aferu - keramičke pločice, to je u holdingu "Zorka" Šabac, koju je uzela jedna austrijska firma, koja se takođe poigrala sa radnicima, gde je pola od tih radnika isterano sa posla.
Ima i nekoliko firmi koje su nastavile svoj trend proizvodnje i zaposlile su čak i više radnika nego što su firme ranije zapošljavale, odnosno taj proces proizvodnje je i povećan, kao što je Dumača, šabačka mlekara, kao što je ambalaža za proizvodnju plastične opreme itd. Znači, ima četiri ili pet firmi koje su nastavile svoj trend proizvodnje i sa tim trendom bi mogle da zapošljavaju radnike.
Ako pogledamo ugostiteljsko preduzeće "Sava", gde je ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović uočio da je tu bilo nepravilnosti, ali nažalost, to je bilo pred kraj mandata gospodina Vlahovića kada je to uočio. Nije se desilo da je poništena kupovina te firme i tu je došlo do zloupotrebe korišćenja ugovornih obaveza od strane vlasnika firme.
Da ne govorim o mnogim trgovinskim kućama koje su, takođe, pokupovale te trgovinske kuće, što reče Vjerica Radeta, samo zbog infrastrukture i prostora gde se ti njihovi objekti nalaze.
Da ne govorim o jednoj od najperspektivnijih firmi koja je bila u "Zorkinoj" kompaniji, a to je Fabrika za proizvodnju opreme i Alatnica, koja je takođe prodata budzašto, gde se čak ne zna ni ko je kupio. Pominje se neki vlasnik Austrijanac, pominje se da je to naš čovek, ali ona nije nastavila svoj trend proizvodnje, već je došlo do otpuštanja radnika.
Takođe, prekinuta je privatizacija, odnosno ugovorne obaveze kupljene firme "Zaštita bilja", koju je kupio vlasnik koji je firmu opljačkao, a radnici su ostali bez posla.
Gde je tu pravda, gde je tu zakon, gde je sve ono što je on ukrao, zbog čega to nije nazad vratio.
Dame i gospodo, ako pogledate unazad, baš sada u ovoj predizbornoj kampanji, i ako se vratimo u ono vreme, pitam se da li je DS pozvala na odgovornost, to sam prošli put rekao za ovom govornicom, sada predsedničkog kandidata, a i njihovog predsednika Borisa Tadića, da se on na skopskom aerodromu rukuje sa najvećim zločincem srpskog naroda Tačijem, čovekom koji je ubijao, silovao našu decu, majke, sestre, a da mu je Boris Tadić pružio ruku.
Gospodo, mi se ovde maltene i ne pozdravljamo, iako se dobro znamo, politički smo protivnici, pa možda se ponekad gledamo drugačije, a jedan čovek koji predstavlja državu, koji predstavlja političku partiju, da on svojim gestom to učini.
Ne znam da li ste vi kao politička partija pozvali na odgovornost Borisa Tadića, jer Boris Tadić, u stvari, nastavio je kriminalnu politiku tamo gde je stao Zoran Đinđić.

Molim vas, šta vam to znači. Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Ne)
Na član 26. amandman je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada i Odbor za privatizaciju predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, amandman SPS, koji sam podneo na član 26, zapravo je u saradnji sa sindikatom.
Član 26. Predloga zakona kaže: "Subjekt privatizacije koji na dan stupanja na snagu ovog zakona ima manjinski društveni kapital prenosi 70% tog kapitala Akcijskom fondu. U slučaju iz stava 1. ovog člana zaposlenima se prenosi bez naknade 30% društvenog kapitala, u skladu sa odredbama članova 42. i 44. Zakona o privatizaciji", dalje posle zareza sledi "po izvršenoj prodaji kapitala iz Akcijskog fonda", a kroz ovaj amandman smo tražili da se taj deo posle zareza izbriše. Znači, da se izbriše "po izvršenoj prodaji kapitala iz Akcijskog fonda".
Zašto sindikat ili predstavnici zaposlenih radnika insistiraju na ovakvom amandmanu?
Dakle, posle svega, zaposleni u društvenim preduzećima, odnosno subjektima privatizacije više nikome ne veruju, jer je iskustvo i suviše surovo u onome što je proteklo vreme, u onome što je izvršena privatizacija u proteklih nekoliko godina.
Postoje na stotine i hiljade primera gde je izvršena obmana i otimanje imovine koja je stečena znojem i krvlju zaposlenih radnika ili, kako kaže kolega narodni poslanik, pljačka koja je izvršena.
(Predsedavajući: Molim vas da ne dobacujete, gospodine Todoroviću.)
Dakle, pitanje je koliko je pravilno, zapravo, to što je doneto zakonom - da 50% od prodaje kapitala društvenih preduzeća pripada državi, znači od prodaje društvene svojine i da se, pri tom, samo 5% prenosi lokalnim samoupravama. Dakle, kada je reč o ovoj društvenoj svojini, mnoga preduzeća su bukvalno, u pravom smislu te reči, stvorena dugogodišnjom akumulacijom sredstava na kraju godine, koja su upotrebljena za proširenje proizvodnje, za unapređivanje, za izgradnju novih pogona.
Ima mnogo slučajeva da su zaista u onom ranom periodu socijalizma ljudi danjivali i noćivali u tim preduzećima i zaista znojem i krvlju učinili da dođu do napretka te društvene svojine, odnosno svojih preduzeća, a onda im država uzima.
Imamo mnogobrojne primere te zloupotrebe ili otimanja društvene svojine, odnosno kapitala u subjektima privatizacije. Npr. Bambi, koji je svetski poznata firma u Požarevcu, koja je bila veoma produktivna, bila je na glasu u ranijem periodu, obezbeđivala je dobar plasman, dobar izvoz, velike plate za zaposlene. Posle privatizacije ona se polako gasi zapravo u Požarevcu, jer novi vlasnici premeštaju tu fabriku tamo gde im odgovara. Jednog trenutka ostaće to područje i ti pogoni bez onoga što jeste bila proizvodnja i što jeste bio Bambi u Požarevcu.
Recimo, mlekare, npr. u Petrovcu na Mlavi, koja je privatizovana, takođe više nije interesantna za to područje, jer novi vlasnici premeštaju tu mlekaru negde na drugo mesto, zaposleni ostaju bez posla i kao da nikada nije ni bila.
Sledeći primer, zbog čega radnici traže kroz ovakav amandman promenu ovog predloga u članu 26, imamo da u selu Mustapić, opština Kučevo, da se u stečajnoj masi fabrike stočne hrane iz Požarevca, Stižanka, ranijim samopravnim transformacijama našla i ova farma svinja, kapaciteta 20 grla u turnusu, inače ranije vlasništvo Zemljoradničke zadruge PEK iz Kučeva.
Farma je zapravo udružena bez ikakve naknade u ranijem ili svojevremenom tom procesu, kada je to bilo potrebno da bi ona funkcionisala, a kasnije kada se došlo do trenutka privatizacije, nije postojala nikakva volja države i nadležnih, bez obzira na izričito traženje zemljoradničke zadruge PEK, da dođe do razdruživanja i da se zapravo zadružna imovina vrati tamo gde je bila.
Ovde je bio interes da se farma zadrži u okviru preduzeća koje će se privatizovati, a kada je nedavno ministar poljoprivrede došao u opštinu Kučevo, on je promovisao novog vlasnika, člana DS, i onda je jasno zbog čega je postupljeno na takav način.
Drugi primer jedne bahate i nemarno izvršene privatizacije, bar kada je reč o onome što su interesi zaposlenih, jeste privatizacija Šumskog industrijskog kombinata Kučevo, gde je pre nekoliko meseci izvršena privatizacija i taj kombinat prodat jednom Nemcu, koji je pokušao da organizuje, ili se bar tako činilo, proizvodnju vodootporne šper-ploče za potrebe svoje firme u Nemačkoj.
To nije išlo ili se bar tako predstavljalo. Prodao je nešto mašina, a onda je došlo do raskida ugovora o privatizaciji. Zatim su poverioci tražili stečaj po hitnom postupku i traže ispunjenje svojih obaveza. Tek se desilo da oko 500 radnika je ostalo na ulici, bez ikakvih prava. Gde su bili - nigde, šta su radili - ništa, sve je otišlo u nepovrat.
Dakle, ima bezbroj primera takve privatizacije koja se zapravo u jednom procesu, jednom zaletu vršila samo da bi se država otarasila mukom stečene imovine koja je pripadala ljudima, koja je pripadala ovom društvu ili u širem značenju našoj državi. Samo da bi se otarasila toga, kao da je to Alajbegova slama i kao da nije potrebna više, bez vođenja računa o onome što su stvarni interesi zaposlenih, radnika, što je stvarni interes države.
Ono što smo imali ovde oko privatizacije, o čemu je govorio poslanik Bojan Milovanović, poslanik SPS, o privatizaciji, pri čemu je 5% namenjeno lokalnoj samoupravi, znači imamo slučajeve da su određene fabrike, određeni pogoni, određena preduzeća u toku samoupravnih transformacija pridruživale se većim sistemima, a onda nakon toga to je ostalo u okviru tako krupnih sistema, sada se privatizuje i kao da nikada to nije stvoreno u tim manjim opštinama.
Tih 5% što pripada nakon privatizacije onih preduzeća, onih pogona ili fabrika, ili kapaciteta koji se nalaze na teritoriji u unutrašnjosti, u manjim opštinama, odlazi tamo gde su sedišta velikih firmi, obično je to Beograd ili neki veći centar, i sve je potrebno većim tim centrima, većim ekonomskim centrima moći itd, bez vođenja računa o onome što je i najmanja potreba u unutrašnjosti tih malih opština.
Nema govora o onome što jeste princip i što je ovde rečeno kada se formirala Vlada, o vođenju računa o onome što jeste ravnomerni ekonomski razvoj Srbije na celoj teritoriji ili podsticaj tih nerazvijenih sredina. Mislim da takvom jednom politikom, koja se i ovde ogleda u procesu privatizacije, doći ćemo do toga da će se zaista Srbija, ne samo u onom populacionom i onom suštinskom društvenom ili državnom smislu, nego i u ekonomskom smislu, svesti na Beogradski pašaluk.
Iz tih razloga i osećanja prema onome što su potrebe radnika, zaposlenih kojima je učinjena velika nepravda, i prema onome što je interes unutrašnjosti i manje razvijenih opština, SPS predlaže ovakve amandmane.