Gospodine Albijaniću, nije po prethodnom amandmanu nego po amandmanu kolege Milisava Petronijevića.
Vi ste gledali samo na stranu gde sedi kolega podnosilac amandmana i sad je ispalo po vašem da sam se kasno javila, a nisam, nego blagovremeno, zato što želim da komentarišem amandman kolege Petronijevića.
On je predložio da se u članu 41a važećeg zakona, posle tačke 6a, o kojoj smo malopre govorili, doda nova tačka 6b koja glasi, moram da pročitam prvu rečenicu, početak člana 41: ''Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, smatra se raskinutim zbog neispunjenja ako ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje kupac'', pa je onda navedeno šta sve, a u amandmanu kolege Petronijevića je dodato: ''ne poštuje prava zaposlenih utvrđena kolektivnim ugovorom, ugovorom o radu i Zakonom o radu.''
Želim da podsetim, pre svega javnost Srbije, na Zakon o radu, odnosno zakone o radu koji su donošeni od 2000. godine. Sećate se onog prvog Zakona o radu, koji je bio zaista toliko loš da ni amandmanima nije mogao da se popravi. To je bio zakon koji je apsolutno zanemario i pod noge bacio prava zaposlenih i koji je, kao i svi vaši zakoni, donošen za poslodavce, i to, naravno, za ove nove poslodavce, za one koji su kupovali šećerane po jedan evro, koji su kupovali Ju-es-stil za tri puta manje novca nego što je zasta njegova vrednost, koji su kupovali cementare po ceni nižoj od one koja je bila nuđena u vreme, kako vi kažete, prethodnog režima.
Vaši zakoni o radu su donošeni, takođe želim da podsetim javnost pre svega, glasanjem iz Soluna.
Sećate se, tada poslanik, gospodin Novaković, tada gradonačelnik Novog Sada, nije bio u sali, bio je u Solunu i glasao je za Zakon o radu, odnosno, bolje reći, taj zakon o radu, koji ste primenjivali, nikada nije pravno donet, niti je mogao da stupi na snagu. Ovaj aktuelni Zakon o radu nije značajno bolji od onog prethodnog. Ovaj Zakon o radu, sada aktuelni, apsolutno ne vodi računa o zaposlenima, o radnicima.
Podsećam takođe javnost Srbije da na osnovu ovog zakona poslodavac nema obavezu, recimo, da isplaćuje prekovremeni rad. Zakon mu je ostavio na volju da li će to da radi ili neće. Sad mi vi recite koji je to poslodavac koji će da isplaćuje bilo kakvu naknadu ako ga zakon na to ne obavezuje, koji će to poslodavac da se ponaša kao socijalna ustanova prema zaposlenima. Naravno da takvih nema i to najbolje znaju građani Srbije. Takođe, na osnovu ovog zakona ne postoji obaveza, recimo, da ako zaposleni koji je dobio otkaz pravosnažnom sudskom presudom bude vraćen na posao, poslodavac nema obavezu da ga vrati na posao već da mu isplaćivanjem duple zarade, izgubljene, zapravo, zarade za taj period, da ga i dalje ostavi bez posla.
Faktički, sudska presuda ne znači ništa. Taj zaposleni, bivši zaposleni koji je dobio otkaz, ako tuži poslodavca, odnosno firmu koja mu je dala otkaz i ako pravosnažno bude vraćen na posao, od toga papira nema ništa, jer je zakon rekao da poslodavac nije u obavezi da ga vrati na posao.
Ovaj zakon, takođe, ne obavezuje ni na zaključivanje kolektivnih ugovora. U tom smislu je, možda u jednom delu, predlog kolege Petronijevića u ovom momentu, odnosno prema ovom zakonu nemoguć. Mada je amandman dobar i treba da se vodi računa o tome da, kada se raspravlja o jednom amandmanu, bez obzira što on nema potporu u nekim drugim zakonima, da ako se odluči skupštinska većina da glasa za ovaj amandman, naravno da to podrazumeva i menjanje nekih drugih zakona koji su u bliskoj vezi sa ovim amandmanom, odnosno sa ovim amandmanskim rešenjem.
Podsećam vas, takođe, a javnost, pre svega, da kada smo donosili taj Zakon o radu, koji je veoma loš zakon za zaposlene, da je Boris Tadić tada pokušao da napravi jedan, žargonsku rečeno, gaf, pa je kao vratio taj zakon Narodnoj skupštini, nije hteo da ga potpiše, zato što taj zakon nije dobar za zaposlene, ali smo dva ili tri dana nakon toga u ovom parlamentu ponovo glasali o tom tekstu zakona, potpuno istom, identičnom, ni jedna zapeta nije promenjena i Boris Tadić je tada taj zakon potpisao.
Hteo je samo da skrene pažnju građanima Srbije da on vodi kao računa o zaposlenima, ali potpisivanjem ovog zakona o radu je zapravo pokazao da je on običan licemer i da u suštini ne misli ništa dobro zaposlenima u Srbiji, već da podržava zakone koji se donose za poslodavce, i to za poslodavce koji to postaju nakon privatizacije.
U obrazloženju vlade zašto se ne prihvata amandman kolege Milisava Petronijevića, kaže se, između ostalog, ''amandman se ne prihvata zato što je rešavanje pitanja zaposlenih uređeno kroz socijalni program koji čini sastavni deo ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine'', i da ne čitam dalje, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, svi znamo šta znače ovi socijalni programi.
Svi znamo koliko je građana Srbije ojađeno ovim socijalnim programima, svi znamo koliko je ljudi sa 50 ili neku godinu više života ostalo bez posla na osnovu tog socijalnog programa, dobili po dve-tri ili pet hiljada evra, potrošili ih za dve-tri ili pet godina i sada imaju pet ili šest godina do penzije i ti ljudi bukvalno nemaju od čega da žive.
Niko neće da ih zaposli od ovih novih poslodavaca, zato što njima nisu potrebni ljudi sa iskustvom, koji bi zaista mogli da doprinesu razvoju proizvodnje u firmama koje su kupili, neće da ih zaposle, zato što se uglavnom te firme kupuju zbog lokacije, kupuju se budzašto, pa onda na tim lokacijama kada protekne rok iz ugovora od dve godine, gde su u obavezi da poštuju ti novi poslodavci obavezu iz ugovora da za dve godine ništa ne menjaju u firmi, da ne otpuštaju zaposlene koji su ostali, a koji nisu po socijalnom programu već su napustili firmu.
Kada prođu dve godine, šta se onda dešava: za te dve godine poslodavci zaista to poštuju u smislu što zaposlenima isplaćuju neke minimalne zarade, što se faktički ništa ne radi u tim firmama i kada prođu dve godine, pošto su to uglavnom dobre lokacije, umesto neke fabrike niču hoteli, niče ono što je profitabilno za novog poslodavca i tu nema ni reči o socijalnom programu koji zaista na pravičan način i trajno rešava pitanja i probleme ljudi koji ostaju bez posla.
Dalje, kaže obrazloženje vlade - prihvatanje predloženog amandmana značilo bi, zamislite, nepotrebno dopunjavanje postojećih normi u jednom delu, a u drugom bi otvorilo brojne mogućnosti za raskide ugovora zbog bilo kakvih povreda kolektivnog ugovora ili ugovora o radu, pa čak i minornih, što bi stvorilo pravnu nesigurnost i u konačnom ishodu dovelo do pogoršanja zaposlenih u preduzećima u kojima bi ugovori sa tih, minornih, razloga eventualno bili raskinuti.
Ovo obrazloženje, gospodine ministre, ako vi stojite iza njega, ako ste pročitali obrazloženje Vlade je zaista vređanje inteligencije i narodnih poslanika i građana Srbije. Kako možete da kažete da bi prihvatanje amandmana, najpre, značilo nepotrebno dopunjavanje postojećih normi u jednom delu. Šta to znači nepotrebno dopunjavanje?
Da li ovo dopunjavanje ima smisla ili nema smisla? Nema potrebnog i nepotrebnog dopunjavanja.
Mi podržavamo ovaj amandman i mislimo da je neophodno da se na ovaj način ovaj član dopuni.
Još gore je ovo što ste rekli da bi prihvatanjem ovog amandmana otvorilo brojne mogućnosti za raskide ugovora zbog bilo kakvih povreda kolektivnog ugovora. Koga vi štitite, gospodine ministre?
U čemu je problem da dođe do raskida tih ugovora, ako se zaista novi vlasnici ne pridržavaju ugovora i ako se ne pridržavaju zakona? Valjda država Srbija treba da štiti sve građane Srbije, a ne samo ovaj mali procenat onih koji su dovoljno bogati da mogu da kupuju preduzeća.
Naravno, nemamo mi ništa protiv ljudi koji su bogati, ništa protiv onih koji učestvuju u privatizaciji, ni protiv onih koji postaju u privatizaciji vlasnici firmi, ali imamo protiv onih koji ne poštuju prava zaposlenih, jer nažalost, ako to ne rade novi vlasnici i ako se država ogluši o to, onda veliki broj zaposlenih, koji su bivši zaposleni, ostaju bez sredstava za život.
Niti sindikati funkcionišu na način kako bi trebalo da funkcionišu, da zaštite prava tih ljudi. Vlada, to je očito iz vašeg obrazloženja, nema nameru to da uradi. Znate, ne možete vi da se, ovde ste malopre rekli kako ste vi poništili veliki broj otkako ste vi na čelu tog ministarstva, veliki broj ugovora o privatizaciji. Šta ste uradili sa Ju-es-stilom, šta ste uradili sa cementarama? Kažite narodnim poslanicima i javnosti Srbije koje ste ugovore i zbog čega poništili, gospodine ministre.
Govorili ste o saradnji sa reprezentativnim sindikatima. Mi vam ne verujemo kada kažete da ste bilo šta uradili u dogovoru sa reprezentativnim sindikatima iz dva razloga. Prvi je, što nikada nije utvrđeno šta su to reprezentativni sindikati i ko to ocenjuje. Drugi je, ova velika laž kojom ste u svrhu predizborne kampanje pokušali da upotrebite, a odnosi se na besplatne akcije.
Obavestili ste sa ovog mesta narodne poslanike, pa i građane Srbije, da ste ovaj predlog zakona o tzv. besplatnim akcijama napravili u dogovoru sa reprezentativnim sindikatima i samo dan posle toga imali ste sve sindikate, odnosno predstavnike tih reprezentativnih sindikata ispred Vlade Srbije, i oni su obavestili javnost Srbije da je Vlada obmanula zaposlene, da je obmanula građane Srbije, da je Vlada Republike Srbije, po ko zna koji put, slagala građane Srbije, ali o tome ćemo kada budemo govorili u pojedinostima o ovom zakonu koji je sledeći na dnevnom redu. Hvala.