Zahvaljujem. Reč ima mr Aleksandar Martinović, neka se spremi gospodin Zoran Ostojić.

Ja vas molim, gospođo Đukić, da mi vratite vreme na početak, jer je počelo da teče pre nego što sam došao do govornice.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što piše u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi može da se posmatra sa tri nivoa, iz tri ravni. Može da se posmatra iz političke ravni, pravne i čisto praktične. Kako izgleda politička ravan? Izgleda da oni koji su pisali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi nisu načisto sa tim šta je Vlada, kakav je to državni organ i koje su njene funkcije. Hvala Bogu, srpski jezik je takav jezik da sama reč u nekim situacijama označava suštinu jedne stvari. Upravo je to slučaj sa terminom – Vlada. Vlada je onaj državni organ koji treba da vlada prilikama u zemlji, da u svakoj situaciji apsolutno bude jedinstvena i da na sve izazove koji joj se postavljaju mogu da odgovore na jedan brz i efikasan način. To je vlada.
Ovo što se sada pravi u Srbiji nije vlada. To je jedna veštačka većina, jedna koalicija baba i žaba i njima samima je jasno, već na početku, pre nego što je izabrana ta vlada, da ta i takva vlada, veštački skrpljena, od lažnih četnika i lažnih partizana, od autonomaša i onih koji, navodno, to nisu, ne može dugo da funkcioniše. Čak i da je ustavno ovo što piše u Predlogu zakona o Vladi, čak i da nema apsolutno nijedne pravne senke, postavlja se pitanje kakva je to vlada. Navodno jedinstvena, vodi jedinstvenu politiku, a na drugoj strani dolazi do preglasavanja i do potrebe da glas jednog čoveka, u ovom slučaju predsednika Vlade, važi kao dva glasa.
Očigledno je da ta vlada neće uspeti da odgovori onim izazovima koji se pred nju postavljaju. Očigledno je da ta vlada neće imati konce državne vlasti u svojim rukama i očigledno je, ono što predlagači zakona ne žele javno da kažu, a to je da će ova vlada, u stvari, imati tutora u liku predsednika Republike Borisa Tadića. Dok on bude uspeo da balansira razne interese članova te vlade, ta vlada će funkcionisati. Čim bude došao u prvu nepriliku, oni koji budu imali većinu u toj vladi, setiće se da u Zakonu o Vladi stoji odredba – ako dođe do raspodele glasova pola-pola, odlučujući je glas predsednika Vlade. To već nije ona vlada koja je opisana u pravnim udžbenicima.
To je jedan konglomerat političkih stranaka i ljudi koji između sebe nemaju ništa zajedničko, sem puke želje da vladaju i da ostvaruju neke svoje, vrlo često privatne, finansijske interese.
Kakva je pravna dimenzija ovog zakona? Vrlo jednostavna. Član 125. Ustava Republike Srbije je potpuno jasan: "Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri". Nigde se apsolutno ne spominje nikakav zamenik predsednika vlade ili nekakav prvi potpredsednik vlade. Jasno je da oni koji su pisali Predlog zakona o Vladi nisu znali o kakvom se državnom organu radi, pa su onda rekli, to je rekao i gospodin Boško Ristić danas na plenarnom zasedanju i na sednici odbora, kako takva praksa, navodno, postoji u Sloveniji i u Hrvatskoj. Doduše, nisam imao ispred sebe slovenački i hrvatski ustav, pa nisam siguran da li je to zaista tako, ali i da jeste, zar vama vajnim evropejcima nema boljih primera za ugled od Slovenije, a pogotovu Hrvatske?
Gde su one zemlje o kojima pričate od 1990. godine? Težite u EU. Piše li tako nešto u propisima Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Italije, Španije, Holandije, Belgije itd.? Ima li negde ovakve odredbe, osim što kažete da takva odredba postoji u ustavima Slovenije i Hrvatske? Očigledno je da nema.
Dakle, ne postoji nikakav prvi potpredsednik vlade, niti taj koji je prvi potpredsednik vlade može istovremeno da bude i zamenik predsednika vlade.
Žao mi je što gospodin Boško Ristić nije ovde u sali. On ne zna kako je nastala funkcija predsednika vlade. On je čuo da postoji neki prvi, a da li je prvi ministar ili prvi potpredsednik, nije načisto sa tim.
Postoji prvi ministar u Velikoj Britaniji i naša reč "premijer", ona je odomaćena kod nas, nije čisto naša reč, nastala je baš od engleske reči "prime minister", dakle, onaj koji je prvi ministar. Kako je nastao taj prvi ministar? Početkom 18. veka na čelo engleske države došla je nemačka dinastija iz Hanovera. Pošto prvi kralj iz te nemačke dinastije nije znao engleski i nije mogao da prisustvuje sednicama vlade, pa ga je o rezultatima sednica vlade obaveštavao jedan ministar koga su kasnije nazvali prvi ministar. U Velikoj Britaniji ta funkcije prvog ministra nastala je sasvim slučajno, zato što kralj Džordž Prvi iz Hanoverijanske dinastije, budući Nemac, nije znao engleski jezik.
Tamo postoji nešto što se zove prvi ministar, to je ono što mi zovemo predsednik Vlade ili premijer, ali apsolutno ne postoji, bar koliko ja znam, a znam ponešto o tome, u razvijenim, dobro uređenim demokratskim državama ovo što vi sada nazivate prvi potpredsednikom vlade ili zamenikom predsednika vlade.
E sad, kakva je praktična dimenzija onoga što ste vi stavili u Predlog zakona o Vladi? Vi ste očigledno hteli u slučaju da je predsednik Vlade odsutan ili sprečen da nadomestite to, taj nedostatak, tako što ćete odrediti jednog potpredsednika Vlade za prvog potpredsednika koji će da zamenjuje tog odsutnog predsednika Vlade u svim situacijama, sem u dve situacije: kada treba razrešiti člana Vlade ili kada treba predložiti izbore. Dakle, taj prvi potpredsednik Vlade treba da zameni predsednika Vlade kada ovaj nije tu.
Ono što niste stavili u Predlog zakona, a jedno vrlo praktično pitanje, jeste sledeće – a šta u slučaju kada i prvi potpredsednik Vlade nije tu, kako će onda Vlada da funkcioniše? Nema ni predsednika Vlade ni prvog potpredsednika, ko je onda taj koji će da odredi ko će da vodi sednicu Vlade i kako će ta vlada da donosi odluke? Da li će predsednik Vlade koji nije tu ili prvi potpredsednik Vlade koji, takođe, nije tu? Dakle, čisto praktičnu dimenziju vi opet niste zadovoljili.
Međutim, očigledno je već iz sledećeg stava da vi niste hteli samo da predvidite situaciju šta će biti kad predsednik Vlade nije tu. Vi ste hteli da predsedniku Vlade odredite neku vrstu tutora koji će da ga kontroliše, šta on radi. Da je to tako, napisali ste sami. Kaže: "Prvi potpredsednik Vlade – zamenik predsednika Vlade pomaže predsedniku Vlade u vođenju i usmeravanju Vlade, staranju o jedinstvu političkog delovanja Vlade i usklađivanju rada članova Vlade".
To znači da zamenik predsednika Vlade ima svoje funkcije i kad je predsednik Vlade tu pored njega. Znači, on ga ne zamenjuje samo kad je odsutan ili kad je sprečen nego i kada redovno obavlja svoje funkcije. To znači da je zamenik predsednika Vlade neka vrsta kontrolora onoga što radi predsednik Vlade.
Čisto jezički posmatrano, molio bih da mi se objasni kako to zamenik predsednika Vlade može da pomaže predsedniku Vlade u staranju o jedinstvu političkog delovanja Vlade, na koji način. Koji su to mehanizmi da nekom pomognete tako što se umesto njega starate o navodnom političkom jedinstvu Vlade, a to političko jedinstvo Vlade je do te mere izraženo da ste vi već sada svesni da od tog jedinstva neće biti ništa i onda u Predlog zakona stavljate takvu odredbu da ako se podeli broj glasova pola-pola odlučujući glas bude glas predsednika Vlade.
Vi ste možda i nesvesno kroz ovu odredbu o takozvanom "zlatnom glasu" predsednika Vlade oživeli jedan drevni pravni institut koji je nestao, negde, u 19. veku. Na srpskom jeziku on bi otprilike glasio – umnoženi glas ili na latinskom "pluralni votum", dakle, kada jedan čovek ima dva ili više glasova.
Takav slučaj je, recimo, postojao u Belgiji kada Belgija nije bila demokratska država kao što je danas, nego polufeudalna; tada oni koji su bili bogati, koji su bili učeni oni su na izborima imali dva, tri ili više glasova, ali taj sistem je ukinut, koliko je meni poznato, do kraja 19. veka, a vi ste ga sada ponovo oživeli tako što ste predsedniku Vlade dali dva glasa, odnosno da njegov glas bude odlučujući u slučaju kada je glasanje podeljeno pola-pola.
Opet vas pitam, ako su vaši uzori na Zapadu, ako su vaši uzori dobro uređene demokratske države, pa gde ste našli taj institut koji je ukinut u 19. veku, kako ste toga mogli da se setite? Praktično, od svih tih vaših, navodno demokratskih, ideala kojima težite i demokratskih primera gospodin Boško Ristić je uspeo da napabirči svega dva, za koja sumnjam da su uopšte tačna, ali, evo, proveriću u Ustavu Slovenije i Hrvatske. Dakle, samo Slovenija i samo Hrvatska i nijedna druga država članica Evropske unije. Pri tome, Hrvatska uopšte nije ni članica Evropske unije; vama je ona možda primer za ugled, primer po nekim pitanjima, a nama u Srpskoj radikalnoj stranci nije apsolutno ni po jednom pitanju.
Evo, završavam, postaviću vam samo još jedno pitanje. Znate li kako se donose odluke u britanskoj vladi? Tamo ne pada nikome na pamet da bilo koga preglasava, da se uvodi institut "zlatnog glasa", umnoženog glasa itd, tamo se sve odluke donose konsenzusom. Konsenzus znači da postoji opšta saglasnost o svemu što je na sednici dnevnog reda Vlade. Vi taj konsenzus očigledno ne možete da postignete.
Dakle, vama Velika Britanija nije primer za ugled, vama su primer za ugled neke neuređene, haotične države u kojima se vlade smenjuju svakih šest meseci – i onda ćete vi sad pokušati u tih šest meseci da ostvarite neki svoj lični interes tako što ćete veštački održavati jedinstvo Vlade kroz institut "zlatnog glasa", odnosno kroz institut zamenika predsednika Vlade.
Suština ovog zakona jeste u tome da vi na veštački način održavate u životu nešto što se zove vlada, a što je u stvari konglomerat potpuno suprotstavljenih političkih partija koje ništa drugo ne povezuje sem puke želje da budu na vlasti.
Na kraju, meni je kao pravniku potpuno nejasno da postoje neki naročito opravdani razlozi da ovaj zakon, ovakav kakav je, stupi na snagu ne osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", kako je to inače Ustavom predviđeno, nego, kaže, "danom objavljivanja". Ustav je potpuno jasan što se tiče objavljivanja zakona, drugih propisa i opštih akata, u članu 196. stav 4. kaže ovako: "Zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije", e sad pazite dobro, "samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja". Dakle, Ustav čak i ne kaže opravdanih, nego "naročito opravdani".
Šta je to "naročito opravdano" što iziskuje da ovaj ovakav zakon, loš, katastrofalno loš, neustavan, stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"? U pravničkoj praksi postoje neki standardi kad se smatra da je nešto naročito hitno i naročito opravdano. Recimo, da postoji opasnost od ugrožavanja javnog reda, mira, bezbednosti, javnog poretka, da postoji neka šteta koja se ne bi mogla nadoknaditi, da su ugroženi život i zdravlje ljudi ili imovina većeg obima. To su za neka normalna pravnička poimanja naročito opravdani razlozi. Šta će se to strašno desiti u Srbiji ako zakon stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije"? Koji su to razlozi hitnosti? Vi ste pokušali da nam nešto o tome kažete, ali na jedan način koji je vrlo nemušt i koji je, u stvari, smešan.
Polazeći od značaja Vlade kao nosioca izvršne vlasti i njene uloge da vodi politiku Republike Srbije neophodno je što pre precizirati zakonske odredbe o položaju potpredsednika Vlade. Zamislite, ne može država da funkcioniše ako se ne precizira položaj potpredsednika Vlade koji zamenjuje predsednika Vlade i u načinu rada Vlade koji ima paran broj članova. Pa, ne mora Vlada da ima paran broj članova, može da ima i neparan broj članova, ali da se na konkretnoj sednici zadesi baš paran broj, recimo, neka dvojica su bolesni i ima paran broj članova, znači, vi apsolutno niste ušli u suštinu onoga što ste hteli da kažete.
Zakon je neustavan, zakon je loš, jezički je nedorađen i apsolutno ne postoji nijedan naročito opravdani razlog zbog kojeg bi ovako loš i neustavan zakon trebalo da stupi na snagu danom objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Smatram, to već sada mogu da kažem, da će Ustavni sud Srbije imati posla da preispita ustavnost jednog ovakvog lošeg i vrlo opasnog zakona, zato što on u pravni sistem Republike Srbije uvodi princip, a pre svega kad su u pitanju organi vlasti, da je dozvoljeno sve ono što nije zabranjeno. Šta će biti sa demokratijom u ovoj zemlji, sa ljudskim pravima i slobodama, sa pravnim sistemom, to izgleda samo Bog može da nam kaže.

Molim narodnog poslanika Zorana Ostojića da uzme reč, a sledeći govornik je gospodin Zoran Šami.

Poštovana predsednice, dame i gospodo, žao mi je što nema predlagača, gospodina Boška Ristića, a nema ni šefa poslaničke grupe vladajuće većine, a ja volim da se obraćam konkretno nekome, tako da ću izabrati Dragana Vujadinovića, njega dobro znam. Dragane, doveli ste nas u situaciju, nas iz LDP-a, da branimo Ustav, protiv koga smo žestoko bili, sa onima sa kojima ste Ustav pisali, sa ovima ovde iz Radikalne stranke i Narodnjačke koalicije. To je, zaista, nezahvalna situacija za LDP i zato neću nastaviti sa argumentima zašto je ovaj zakon protivustavan, dovoljno je o tome bilo reči.
Reći ću nekoliko političkih razloga zašto smo protiv ovog zakona, zašto smo protiv uvođenja funkcije "kopredsednika" i nije nam jasno zašto to nije upisano u zakon, da se taj prvi potpredsednik ili zamenik premijera zove kopremijer, kopredsednik Vlade. Pored toga što je neustavno, davanje takvog značaja i takve vlasti stranci koja ima samo dvanaest poslanika za nas apsolutno nije prihvatljivo, posebno zbog onoga što smo govorili da ta stranka nije u stanju, ne želi ili neće da se ogradi od svoje politike iz devedesetih godina.
Mislimo da je davanje ''zlatnog glasa'' ili dva glasa premijeru Srbije takođe neustavno, jer su u ovoj zemlji svi građani jednaki. Pozitivna diskriminacija važi samo za neke manjine, etničke zajednice, a koliko znamo, premijer ne pripada nijednoj od njih. Zato mislimo da dva glasa koja su data premijeru jeste jedan neuspeo pokušaj da se povrati autoritet i kredibilitet premijera kome je Vlada sastavljena pre nego što je on izabran, kome je čak i ministar bez portfelja izabran pre nego što je izabran premijer ili mandatar i da je o tome trebalo ranije da razmišlja onaj ko je tu vladu sastavljao.
Ne mislimo da će se zlatnim akcijama, dvostrukim glasom, autoritet premijera popraviti, zato što to, jednostavno, nije put. Nama je žao zbog toga, jer mi želimo da ta vlada radi, želimo da se izabere, jer što se pre izabere, Vojislav Koštunica neće biti u svom ofisu.
Na kraju, da ne bih trošio vreme svojoj poslaničkoj grupi, ima jedna netačnosti u Predlogu zakona. Piše da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna budžetska sredstva. Potrebna su, ova vlada ima više ministarstava nego Vlada koja je trenutno na vlasti. Budžet je projektovan na 22 ministarstva, ova vlada će imati 24. Verovatno je previd ili politički razlog, ne znam, ali u svakom slučaju ova vlada će skuplje koštati građane Srbije.

Reč ima narodni posapnik gospodin Zoran Šami, neka se pripremi Nataša Jovanović.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da nisam bio u situaciji da na jedan zakon koji ima samo pet članova imam vrlo ozbiljne primedbe na tri od tih pet članova. Ona preostala dva stoje manje-više u svim zakonima, mada sam sklon da usvojim primedbu gospodina Martinovića. Odmah da kažem i to da postoje tri vrste primedaba zašto ne valjaju ova tri člana. Jednu vrstu su već istakli gotovo svi govornici do sada.
Nesumnjivo je da članovi zakona nisu u skladu sa Ustavom Srbije. Naime, u Ustavu Srbije u članu 125. u prvom stavu se kaže: "Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri". Međutim, ja ću vam pročitati drugi i treći član, koji do sada nije citiran, ali valja i njega pročitati: "Predsednik Vlade vodi i usmerava rad Vlade, stara se ujednačenom političkom delovanju Vlade, usklađuje rad članova Vlade i predstavlja Vladu". Ne kaže se da to može neko drugi, samo predsednik Vlade.
"Ministri su za svoj rad i za stanje u oblasti iz delokruga ministarstva", to je treći član, "odgovorni predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini", ne kaže se nekom trećem.
S druge strane, isto je tako protivno Ustavu, kada sam već kod ustavnih odredbi, protivno duhu Ustava, a to je i onaj treći član koji govori o tome da u slučaju da se podjednako izjasne poslanici, onda glas predsednika Skupštine odlučuje.
Doduše, u Ustavu nema decidirano kako se vrši odlučivanje u Vladi, jer Ustav predviđa da se donese zakon o Vladi, zato sada i raspravljamo, ali kada nešto nije definisano direktno, oni koji su pravnici, ja to doduše nisam, znaju da se stvari rešavaju po pitanju analogije.
Šta je najbliža analogija? Najbliža analogija je kako je definisan rad ove skupštine, gde decidirano piše, taksativno nabrojano, koje sve odluke ova skupština donosi apsolutnom većinom glasova. Tako smo gospođu predsednicu Skupštine birali apsolutnom većinom glasova, sekretara, takođe. Ima još poslova gde se odlučuje apsolutnom većinom glasova.
Isto tako, nije predviđeno da u slučaju da se mi ovde izjasnimo jednakim brojem glasova glas predsednika Skupštine, ili predsednice Skupštine, vredi duplo. Prema tome, u duhu Ustava nije ono što piše u članu 3. Međutim, ovi pomenuti članovi trpe i drugu vrstu primedaba, ne manje značajnih. Nisam sklon omalovažavanju Ustava, ali postoje i neke druge primedbe koje bi valjalo istaći. Pre svega, u postojećem Zakonu o Vladi vrlo razumno piše, a to se po ovom predlogu izbacuje iz teksta zakona, kaže, predsednik Vlade određuje potpredsednika Vlade, koji ga zamenjuje za vreme odsutnosti ili sprečenosti sa svim ovlašćenjima predsednika Vlade, izuzev ovlašćenja na predlaganje izbora ili razrešenja člana Vlade.
Drugim rečima, daje se jedno potpuno prirodno pravo predsedniku Vlade da u datoj situaciji odredi kojeg će potpredsednika, ako ih ima više, a koliko sam razumeo biće ih više, da zaduži za obavljanje određenih poslova. Pri tome, imaće na umu koju vrstu poslova treba obaviti. Ako je reč o bezbednosti zemlje, to će biti onaj potpredsednik koji se time bavi. Ako je reč o evropskim integracijama ili nečem trećem, onda neki drugi potpredsednik. Prema tome, jedna krajnje normalna formulacija, koja ne vidim zašto smeta budućoj Vladi, osim ako nije ideja da se ograniči dejstvo predsednika Vlade.
Sada dolazimo na onu duhovitu primedbu jednog novinara, neki dan sam je pročitao u "Politici", koji je sa razlogom konstatovao da smo mi lepo uspeli preko novina da saznamo sve članove Vlade, a poslednje što smo saznali je mandatar Vlade, koji, kako on kaže, onda dođe kao višnja na vrhu torte. A sada, ako hoćemo "višnju na vrhu torte", onda ćemo doneti ovakve izmene Zakona o Vladi, a ako hoćemo predsednika Vlade, to nam je valjda svima interes, i vlasti i opoziciji, koji će da funkcioniše u najboljem interesu ove države, onda to nećemo činiti.
Konačno, moram da kažem da ono što predlažete ovde kada je reč o uvođenju tog prvog zamenika, ili ga zovite kako hoćete... Uzgred budi rečeno, kad smo to već tako uveli, onda postaje sasvim moguće da jednog dana biramo prvog, drugog, trećeg, sedamnaestog ministra po nekom rangu, da biramo koordinatore ministara ili uvodimo neke funkcije koje niko živ nema, ali ako može ovo, onda može i sve drugo. Međutim, ima nešto drugo što ukazuje i, žao mi je, bez obzira što pripadam stranci koja je u opoziciji, na jedno određeno nepoverenje među budućim koalicionim partnerima i mene to najiskrenije brine. Valjda, ako se neka većina sklopila, na bazi ne znam kakvih uzusa, onda valjda postoji neko elementarno poverenje da će i predsednik Vlade sa svoje strane i ministri sa svoje strane, bez obzira iz kojih političkih stranaka dolazili, štititi valjda interese ove države i pri tom verovati jedni drugima. Ako u tolikoj meri nema poverenja onda se bojim da to nije dobro za buduću vladu, a naravno nije onda dobro ni za zemlju Srbiju.

Reč ima gospođica Nataša Jovanović, a molim da se pripremi gospodin Ivan Andrić.

Gospođo predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas smo mnogo govorili o tome da je predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi neustavan, ali složiće se kolege iz Zakonodavnog i Odbora za ustavna pitanja da niko nije pomenuo jedan član Ustava na kome ću ja da baziram svoj osnov i argumentaciju zašto je ovaj zakon neustavan.
Govoriću vam o članu 52. Ustava Republike Srbije, koji definiše izborno pravo građana Srbije. Zašto polazim od izbornog prava? Zato što je sticanje biračkog prava, dakle, pravo da budete birani, da birate i da budete izabrani na neku funkciju valjda osnovna tekovina demokratije i valjda je to fundament političkog delovanja u modernim političkim sistemima.
Jer, ako se građani u jednoj državi, a mi smo jasno opredelili članom 52. Ustava Republike Srbije da svaki punoletan građanin Srbije, radno sposoban, može da bira i da bude biran, danas dolazi u situaciju da gledajući prenos Narodne skupštine Republike Srbije shvata da je njegovo pravo glasa manje ili manje vredno od glasa Mirka Cvetkovića, njegovog zamenika, taj koji bude bio izabran, potpredsednik, prvi zamenik, po svoj prilici gospodin Ivica Dačić iz SPS-a, onda se postavlja pitanje zašto su unazad 20 godina političke stranke, građani i svi ljudi koji su štitili svoje pravo na parlamentarnim izborima, na lokalnim izborima, na izborima za predsednika Republike Srbije to radili.
Jednakost prava građana u našoj zemlji ne samo da je propisana i regulisana ovim članom Ustava, već se otišlo i korak dalje pa se u Zakonu o izboru narodnih poslanika, koji je stariji od Zakona o izboru Vlade Republike Srbije, jasno kaže da Narodna skupština, jer građani preko tog svog biračkog prava direktno učestvuju u konstituisanju organa državne vlasti, dakle, na taj način je Narodna skupština Republike Srbije u ulozi određenog supervizora. O tome je godinama unazad, još od 1991. godine kao prvi poslanik na početku višestranačja, govorio predsednik naše stranke, dr Vojislav Šešelj, kao doktor pravnih nauka.
Mi se sada nalazimo u situaciji da je ponižena, unižena Narodna skupština Republike Srbije, da Vlada sa njom može da radi šta god hoće. Znaju kolege poslanici i srpski radikali, a i druge kolege koji su tada bili opozicija, a sada će biti vlast, da smo bahatost i osiono ponašanje ministara koji ne shvataju da dolaze u najviše zakonodavno telo mi osetili kao poslanici na svojoj koži; da su nam se obraćali sa nipodaštavanjem, da nisu cenili rad narodnih poslanika, da su nam tako i predlagali zakone, da su se na takav način odnosili prema našim amandmanima.
Onda možete da zamislite kako smo se osećali mi kao ljudi na koje je narod preneo deo svog suvereniteta, izabrao nas na listama naših političkih stranaka, nas pojedinačno najviše, u smislu najjače političke stranke, na listi SRS - dr Vojislav Šešelj.
Zamislite kako se oseća jedan građanin u Kragujevcu, u Novoj Varoši, u Subotici, u Vranju, kada se pita ko će da štiti njegova prava kada će sada ekskluzivnu ulogu i taj "zlatni glas" imati premijer u novoj Vladi Republike Srbije.
Da su ljudi razmišljali i da je neko postavio ranije to pitanje, kada je izglasan Ustav, to je bio najširi mogući konsenzus i oni koji nisu glasali za Ustav danas izlaze i zagovornici su te teze da je prekršen Ustav.
Dakle, kao ozbiljni ljudi razgovarali smo o tome i pre svega je na tome insistirao gospodin Tomislav Nikolić, da se donesu ustavni zakoni, odnosno da se izađe na izbore sa neophodnim zakonima koji će da regulišu i oblast lokalne samouprave, da se konstituiše Ustavni sud i niko tada, zaista, nije razmišljao o tome zato što je to dato u nalog novoj Vladi Republike Srbije, da treba da se razmišlja čak i o tome pa i da se tu traži najširi mogući konsenzus da se donese Zakon o Vladi. To je ostavljeno kao odredba Ustava i lepo je napisano u članu 135. da se o Vladi donosi zakon.
Po onom našem gorkom iskustvu kod nas Srba, kako u vreme socijalističkog samoupravljanja i diktature onih koje je predvodio Josip Broz, tako imamo to iskustvo, nažalost, od donošenja prvih ustava u modernoj Srbiji, da su uvek vlastodršci želeći da ga sebi prilagode i da kroje sudbinu naroda kako oni misle da u tom trenutku treba ili veoma često i, nažalost, i tu se istorija ponavlja po diktatu spolja, menjali zakone kako im odgovara i kršili ustave.
Zbog toga imamo čitave zbirke knjiga o tome, a najviše je osvrta na to dao naš jedan od najvećih pravnika Laza M. Kostić.
I mi smo kao stranka nastojali (pored objavljivanja one njegove prve knjige, koju je pominjao mr Martinović, "Administrativno pravo", i u okviru tog njegovog poređenja i kršenja Ustava od donošenja prvog Ustava u Srbiji) da vidimo dokle su vlastodršci bili spremni da idu daleko.
Verujte mi da ni u ono najcrnje vreme tzv. socijalističkog samoupravljanja, koje je bilo privid da su se dobrovoljno skupili narodi i narodnosti, a kao najviše telo u državi imali smo Savezno izvršno veće SFRJ, ni Josipu Brozu nije palo na pamet da ekskluzivno pravo da, recimo, Milki Planinc ili Branku Mikuliću da oni odlučuju na sednici Predsedništva SFRJ.
Možda ovde ima ljudi koji su tog kova odranije pa znaju kako su se donosile odluke, ali svakako niko, pa čak i u jednoj takvoj kvazizajednici bratstva i jedinstva nije na sebe preuzeo ulogu, iako je imao direktnu političku moć jednog čoveka, tog Josipa Broza, da kaže – odluči na ovu ili na onu stranu.
Oni su, čak, išli toliko da se stvara privid toga da tu postoji neka demokratija.
A mi danas, kada u pravom smislu reči imamo Ustav, za koji smo se otvoreno, svim srcem, zalagali da bude donet i da se ne ostavi nijedna sumnja u funkcionisanju i podeli organa vlasti, dolazimo u situaciju da grubo, samo zato što imate većinu i zato što je to potrebno, a sve pod parolom očuvanja neophodnog političkog jedinstva, uvodite nešto što ne postoji nigde u svetu.
Pokušala sam malopre na sajtu da pronađem ta uporedna rešenja, ali pravo da vam kažem šta me briga da i dalje listam i da gledam po onim sklepovima, kako to Slovenci kažu u svom ustavu, da li su to oni sklepali na ovakav ili onakav način.
Mi Srbi sa ozbiljnom ustavno-pravnom tradicijom i sa ozbiljnom demokratskom tradicijom valjda treba da vodimo računa o tome da ne povredimo nikoga, a stalno vam govorimo od 5. oktobra do današnjeg dana da ne pravite zakone po meri jednog čoveka ili jedne političke stranke.
Sada dolazimo zaista u jednu paradoksalnu situaciju. Pošto je ovo očigledno volja Borisa Tadića da imamo ovakvog predsednika Vlade koji će u tom parnom sistemu odlučivanja (opet da se vratim na onaj period Milke Planinc, kada ste imali parne i neparne vikende, sećate se, sve zarad štedljivosti, zarad brige za državom i narodom i da bi država mogla da funkcioniše), odnosno ovde sada imamo mogućnost da jedan čovek to radi isključivo po volji Borisa Tadića.
Ali, to će biti čovek koji očigledno ima veoma slabu političku ulogu i odlučnost, kako rekoše oni neki njegovi prijatelji iz mladosti – starmal, koji je uvek išao linijom manjeg otpora, bio je tu negde stručan, a i to je pitanje. O tome je govorila gospođa Tabaković više puta.
Onda se postavlja pitanje kako da očekujete, pošto ste dali zlatno pravo glasa jednoj takvoj strukturi čoveka kao što je Mirko Cvetković – da će on baš pravilno da odluči iako je protivustavno dobio tu ulogu, kada i sami znate da nikada nije želeo da odgovori na niz primedbi ili je to retko radio, na kraju rasprave, na konkretne primedbe predloga zakona koje nam je ovde donosio kao ministar finansija.
Sada se tu postavlja pitanje da li je ta uloga tako namenjena za koalicionog partnera DS, učinjena upravo zbog toga što je ovaj nesposoban da radi.
Ili što je Borisu Tadiću stalno potrebna kontrola što Mirka Cvetkovića i njegove Demokratske stranke, koja se ovih dana očigledno nalazi u nekoj vrsti rasula, jer su nepomireni apetiti pojedinih mlađanih vođa u DS na izbor Borisa Tadića, što za mesto mandatara, što za poteze koje je vukao kao jedini i neprikosnoveni vođa ne države, nego pojavljuje se očigledno i u ulozi premijera, pa se onda uopšte ne bih pitala zašto vi toliko žurite i zašto po Ustavu Republike Srbije nije poštovano da se ovo objavi osmog dana od dana stupanja na snagu.
I obrazloženje nije tačno. Ono bi moglo da bude, da su namere bile dobre i da ovo nije protivustavno.
U tom obrazloženju za hitnost se kaže da se sve to čini zbog toga što je neophodno zbog značaja i polazeći od uloge koju ima Vlada Republike Srbije, a mi joj već sada vidimo kraj i kako ćete veoma brzo da se, u velikim razmiricama, obrušite na sve ono ne samo što je ostalo u Srbiji od naših javnih preduzeća, od naših prirodnih bogatstava, nego i zbog činjenice da nećete da vodite računa o svemu onome što ste obećali građanima pred izbore.
Ali, ovde se kaže – "i njene uloge da vodi politiku Republike Srbije". Da li vi, dame i gospodo narodni poslanici, a vi u DS to najbolje znate, mislite da će politiku Republike Srbije da vodi iko drugi osim Boris Tadić?
Zar vam sada nije jasno zašto mi sve vreme govorimo da je on u političkom smislu reči zaista pravi diktator.
Evo, ako se vratimo na vreme Josipa Broza, pa zašto da ne izjednačimo danas ulogu Borisa Tadića kao i ulogu Josipa Broza u to vreme. S tim što, vidite, Brozu nije palo na pamet da predsedniku SIV SFRJ da takav ekskluzivitet da ima pravo "zlatnog glasa", a Borisu Tadiću jeste.
Mnoge kolege ovde su pominjale ulogu Ustavnog suda. Ja ću time da završim ovo svoje izlaganje i da napomenem, i zbog vas, gospođo predsedniče, i zbog vas narodni poslanici, da Ustavni sud ne treba samo da reaguje onda kada neko od onih koji su ovlašćeni po Ustavu Republike Srbije pokrene ocenu ustavnosti i zakonitosti. O tome govorimo još od 5. oktobra, tu je onaj famozni zakon, sa retroaktivnim dejstvom, na ekstraprofit, pa izbacivanje poslanika, pa uvođenje ponovo tih istih, u jednom trenutku postojanje 58 poslanika više nego što ima Skupština itd.
Takođe je, dakle, protivustavno kidnapovanje i izručivanje Slobodana Miloševića u Haški tribunal i da ne nabrajam koje su sve to odredbe Ustava koje su kršene, kao i zakona koji su doneti u suprotnosti, uz flagrantno kršenje Ustava.
Valjda ste vi polazili od toga kada ste predložili onih pet koje je Boris Tadić izabrao sa liste Narodne skupštine, odnosno izabrali onih pet sudija sa liste koju je on predložio, da će Ustavni sud tada to da radi? Ne mislite valjda da te sudije sada spavaju i da ne prate sednicu Narodne skupštine Republike Srbije?
Valjda Ustavni sud sam može da pokrene pitanje ocene ustavnosti i zakonitosti? Ako je to mogao da uradi kao u ono vreme, o čemu je govorila koleginica Radeta, zašto to ne bi oni uradili sutra? Ako to ne urade sutra, budite sigurni, mi ćemo da istrajavamo na tome, da će jednog dana biti poništena odluka, pre svega, zbog legitimnosti narodnih poslanika koji sede ovde, kao i zbog činjenice da Vlada Republike Srbije, sa ovakvim zakonom i sa ovakvim ovlašćenjima premijera i tog njegovog prvog izabranog potpredsednika, odnosno zamenika, neće moći da opstane ili ako ostane to će biti veoma kratko, jer ćemo se truditi, to ste videli danas, samo na osnovu nekoliko članova ovog predloga za izmenu i dopunu Zakona, videćete sutra na Zakonu o ministarstvima – da smo istrajni u tome.
I to je za razliku od vas svrha našeg političkog delovanja i zato nam narod najviše veruje. Zato nam i danas stižu podrška i pozdravi od građana Srbije, jer za razliku od svih vas koji ste se na to zaklinjali jedini smo danas u stanju u Srbiji da štitimo ustavnost i zakonitost i do kraja ćemo za to i da se borimo. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik gospodin Ivan Andrić, a neka se pripremi gospođa Zlata Đerić.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, dosta je bilo reči o pravnoj dimenziji ovog zakona.
Nakon ovoliko rasprave, od 12,00 sati danas, nema nikakve sumnje da ovaj zakon nije u skladu sa Ustavom. Njime se pokušava da se dopuni Ustav, u najmanju ruku ako nije u direktnoj suprotnosti, on dopunjava, on dodeljuje jednom od potpredsednika ovlašćenje koje je Ustavom dato samo premijeru i preko toga mi ne možemo preći. Samo to je dovoljno da se bude protiv ovog zakona, odnosno da se glasa protiv od strane LDP.
Međutim ja ću probati da dam još jedan politički argument koji je mnogo opasniji i koji je mnogo gori od ovog pravnog, bar što se tiče nas iz LDP-a.
Naime, koliko god neki poslanici to pokušavaju da predstave kao nebitno, prvim potpredsednikom Vlade uvodi se kopredsedništvo Vlade i davanjem ovlašćenja jednom od potpredsednika faktički se kroz mala vrata gura pozicija koju je DS probala, ispuštajući probne balone u javnosti, da progura, ali zbog reakcije javnosti se povukla. Naime, ovo je konkretan zakon o konkretnoj vladi, o konkretnoj ličnosti u ovom političkom trenutku.
Ovim zakonom predlagač pokušava da Ivici Dačiću da mesto premijera. To ne može da se uradi otvoreno, ali može da se uradi zaobilaznim putem time što se prethodno uruši sav politički autoritet postojećem premijeru, tako što dogovore i sastav Vlade i broj ministarstava, postave se ljudi na ministarstva i tek se onda kaže ko je mandatar. Dakle, na samo sastavljanje Vlade gospodin Cvetković nema nikakav uticaj, on tu dolazi na samom kraju.
S druge strane, ovde se jednom od potpredsednika, i to Ivici Dačiću, predsedniku SPS-a, daju ista ovlašćenja kao i gospodinu Cvetkoviću. Za nas iz LDP-a to je neprihvatljivo i to je za nas dovoljan dokaz da ova vlada neće biti demokratska, neće biti ni proevropska i to je vlada kojoj mi ne možemo dati poverenje, čak ni prvo ni banalno.
Nažalost, opet se radi o političkoj igri i opet se radi o tome da Demokratska stranka nije spremna da preuzme odgovornost, nego unapred priprema izgovor za ono što ta vlada neće uraditi, kao što je nekoliko puta bilo do sada, tako što je pristala na vladu u kojoj je premijer bio Vojislav Koštunica, tako što nas je u celoj kampanji plašila SRS. Danas, glasanjem za ovaj zakon DS sebi pravi odstupnicu za stvari koje neće, navodno, moći da uradi zato što je kopredsednik te vlade protiv toga.
Mi vas unapred upozoravamo da takva politička igra ovaj put neće proći, ali je ovo sve za nas dovoljan razlog da glasamo protiv ovog zakona i protiv ove vlade. Hvala.