Neću vam oduzimati vreme. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, hteo bih da upozorim, u ime poslaničke grupe LDP, na jednu važnu stvar koja će biti rezultat ove izmene institucionalnog okvira sa Kancelarije za NIP, kako je to do sada bilo, pretvaranja toga u Ministarstvo za NIP.
Naime, u prethodnoj vladi postojalo je ministarstvo bez portfelja koje je bilo zaduženo za sprovođenje NIP-a i ono je zajedno sa resornim ministarstvima sprovodilo NIP, odnosno projekte iz NIP-a. Tada je postojala jedna stvar koja je bila jako dobra: pošto nije postojalo resorno ministarstvo nego kancelarija na nivou direktorata, morao je da postoji tzv. sistem duplog potpisa; za neki projekat morao je da stoji potpis resornog ministarstva, sa jedne strane, i direktora Kancelarije za NIP.
Ovom izmenom se sva ta kontrola koja je postojala gubi i sve se stavlja u ruke Ministarstva. Sada će resorni ministar biti osoba koja će raspolagati tim novcem manje ili više bez ikakve kontrole.
S obzirom na to da je u delu zakona koji se tiče ovog ministarstva u članu 22, kao što smo čuli od koleginice Vjerice, vrlo nemušto objašnjeno šta su obaveze tog ministarstva ili šta će uopšte to ministarstvo raditi, da ne kažemo da je u najmanju ruku morala da postoji definicija šta je to NIP, s obzirom na to da je ovde reč o zakonu o ministarstvima, mislim da će ovde parlamentarna kontrola ili bilo kakva kontrola biti potpuno nemoguća, tim pre što vidimo u medijima da je to ministarstvo pripalo finansijskim ministarstvima, koja su sva pod kontrolom jedne stranke - G17 plus.
Nismo čuli ovde za ovih nekoliko dana ni jedan jedini razlog, niti u medijima, zašto je potrebno da se to institucionalno promeni i da se od Kancelarije za Nacionalni investicioni plan dođe do Ministarstva za Nacionalni investicioni plan. Ono što je gospodin Hajdarević pre mene rekao, ako je već svrha bila da se to stavi pod kontrolu jedne stranke, zašto onda prosto niste izmenama nadležnosti ministarstva tu Kancelariju za NIP dodali u superministarstvo Mlađana Dinkića? Na takav način ste takođe mogli da uspostavite kontrolu G 17 plus, ako je to tema, ili zahtev ili uopšte želja koja se postiže.
Molimo vas da ovaj amandman usvojite, ovo nema nikakve veze sa Vladom, sa vladajućom većinom, on ima veze samo sa zdravom logikom, a koliko ima veze govori i to da su amandman u istovetnom tekstu, bez obzira na to koliko se razlikujemo, podneli i SRS i LDP.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ima imalo političkog sluha na strani skupštinske većine, oni bi prihvatili ovaj amandman, jer ako im amandman na isti član Predloga zakona podnesu, u istovetnom tekstu, narodni poslanici iz Srpske radikalne stranke i iz Liberalno-demokratske partije onda je to znak da nešto u Predlogu zakona zaista ne valja.
Što se tiče Nacionalnog investicionog plana, svi oni argumenti koje je iznela gospođa Vjerica Radeta zašto ovaj amandman treba prihvatiti, naravno, stoje. Ja bih dodao još nešto. Svuda u svetu, tako je bilo i u Republici Srbiji do ovog predloga zakona, ministarstva se obrazuju za određene oblasti društvenog života, za velike oblasti društvenog života, kao što su pravosuđe, poljoprivreda, kultura, sport itd. Ovo je verovatno jedinstven primer u svetu da se ministarstvo ne obrazuje za neku oblast društvenog života da bi u toj oblasti vršilo poslove državne uprave, nego se obrazuje za jednu vrstu jednog vrlo specifičnog budžetskog fonda, pri čemu tim budžetskim fondom na vrlo arbitraran način praktično raspolaže jedna politička stranka, i to najčešće u svrhu predizborne kampanje.
Sumnjam da negde u svetu postoje ustanove kao što je Nacionalni investicioni plan. U Srbiji, NIP je jedna mitska institucija koja je uglavnom obavijena velom tajne.
Malo ko zna kako se u stvari dele sredstva iz NIP-a. Ono što činjenice pokazuju, to je da on uglavnom služi za politički marketing Demokratske stranke. Uzgred budi rečeno, za isti taj marketing služi i jedna slična institucija koja postoji na nivou AP Vojvodine, a to je Fond za kapitalna ulaganja.
Srpska radikalna stranka smatra da je ova vlada preglomazna i da je to jedan od razloga više zašto treba ukinuti Ministarstvo za NIP, odnosno zašto to ministarstvo ne treba uopšte ni osnivati.
Pošto gospoda, pre svega iz Demokratske stranke, a kako vidimo i ova ostala gospoda, odnosno drugovi koji su im se pridružili na tom evropskom putu, vole da insistiraju na nekakvim evropskim standardima u zakonodavstvu, ja ću iskoristiti priliku da ih podsetim kako izgledaju ti standardi kada je reč o organizaciji državne uprave. Njihovi veliki prijatelji iz Sjedinjenih Američkih Država imaju 14 sekretarijata. Ono što Amerikanci zovu sekretarijatima, ili kada je u pitanju Stejt department, državni sekretarijat, to su kod nas ministarstva.
Dakle, Amerikanci imaju 14 ministarstava. Savezna Republika Nemačka ih ima 16, Španija 18, Belgija 20. Ova buduća vlada imaće, ako se ne varam, 24 ministarstva. Države koje služe za primer gospodinu Bošku Ristiću i Demokratskoj stranci, Slovenija i Hrvatska, ovako stoje sa brojem ministarstava: Slovenija 17, Hrvatska 18.
U Kneževini Srbiji 1862. godine donet je prvi zakon o ustrojstvu centralne državne uprave u vreme kneza Mihaila. Tim zakonom predviđeno je da u Kneževini Srbiji postoji sedam ministarstava. Godine 1882, kada se knez Milan proglasio za kralja, osnovano je osmo ministarstvo. Osam ministarstava Srbija je imala sve do 1918. godine.
Da vas podsetim, to je bilo doba najvećeg napretka srpske države na svim poljima: političkom, ekonomskom, kulturnom. Srbija je uspela da povrati svoje okupirane teritorije na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji i uspela je da stvori, zajedno sa Crnom Gorom, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Vidite, tadašnjim srpskim političarima nije padalo na pamet da kada god se formira neka nova vlada donose novi zakon o vladi i novi zakon o ministarstvima. Taj zakon kneza Mihaila iz 1862. godine važio je, dame i gospodo, sve do 1929. godine. Ugledajte se malo na te stare srpske političare. Ne počinje istorija od 5. oktobra, ne počinje istorija sa Demokratskom strankom. Doduše, u to vreme u Srbiji nije bilo Demokratske stranke, postojala je jedna druga stranka, čiji smo mi politički nastavljač, Pašićeva Radikalna stranka.
Kao što vidite, kad god su radikali vladali Srbijom, Srbija je napredovala. Kada ste vi vladali Srbijom, posebno od 5. oktobra, vidite dokle smo došli.
Zašto sve ovo govorim? Zato što su gospoda iz Demokratske stranke, od kada su 5. oktobra na protivustavan način došli na vlast, celu političku istoriju Srbije prikazali na jedan manihejski način; do 5. oktobra sve je bilo crno, posle 5. oktobra sve je belo. U tom crnilu nije valjala ni državna uprava. Bila je neracionalna, glomazna, troma, u službi politike itd., pa su gospoda iz Demokratske stranke preuzela na sebe posao da sve to isprave. Je l' tako, gospodine Milivojeviću? Vi to najbolje znate, vi ste pomagali bagerima da se državna uprava ustroji na evropskim standardima.
Nažalost, cifre su neumoljive, one ne idu vama u prilog. Vi ste rekli 2000. godine – kada mi dođemo na vlast državna uprava ima da bude racionalna, neće biti skupa, biće u interesu građana Srbije itd. Međutim, brojke pokazuju nešto sasvim drugo. Prema podacima, da kažem, vašeg Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu na dan 31. avgusta 2001. godine u republičkim organima uprave, izuzev MUP-a, i posebnim organizacijama u službama Vlade i Upravi za zajedničke poslove republičkih organa radilo je 8.099 lica, od toga 171 postavljeno lice i 7.928 zaposlenih lica.
Nepune tri godine kasnije, na dan 31. marta 2004. godine, državna uprava u Republici Srbiji uvećana je nešto više od tri puta; broj lica koja su radila u centralnoj državnoj upravi, bez MUP-a, iznosio je 27.238 ljudi.
Ako se ovi podaci uporede sa podacima Svetske banke o broju zaposlenih u pojedinim evropskim državama u periodu od 1999. do 2001. godine, dolazi se do zaključka da je srpska državna uprava veća od državne uprave u Finskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj.
Samo da vas podsetim, sa izuzetkom Finske, sve su ovo države koje su do pre nekoliko godina, kao i Republika Srbija, bile u tranziciji i koje su 2004. godine primljene u EU.
Uporedni podaci o učešću fonda zarada zaposlenih i funkcionera u državnoj upravi u Republici Srbiji i državama centralne i istočne Evrope u ukupnom obimu javne potrošnje takođe su nepovoljni po Republiku Srbiju. U Republici Srbiji tokom 2004. godine zabeleženo je veće učešće fonda zarada u ukupnom obimu javne potrošnje nego u Albaniji, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj. Ja vam namerno navodim ove države zato što su one po svojoj političkoj situaciji, ekonomskoj snazi, teritoriji, broju stanovnika nekako uporedive sa Republikom Srbijom.
Ovo su poslednji podaci, iz 2004. godine. Kako državna uprava danas izgleda i koliko zaposlenih broji, sumnjam da neko od narodnih poslanika to zna.
Te podatke aktuelni ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu verovatno krije kao zmija noge. Ja sam ih tražio ne samo zbog rada u Narodnoj skupštini, nego i kao neko ko se profesionalno bavi upravnim pravom; tražio sam zvaničnu dokumentaciju od Ministarstva, od Vlade, da li negde postoji objavljen zvaničan dokument, zvaničan podatak koliko državna uprava Republike Srbije danas, u 2008. godini, broji funkcionera i zaposlenih lica. Teško da ćete doći do tih podataka, osim ako se možda ne obratite Republičkom povereniku za informacije od javnog značaja.
Kao što vidite, ovaj zakon koji sada predlažete apsolutno nije u skladu sa političkim principima za koje se vi deklarativno zalažete.
Samo da vas podsetim, 2004. godine prva vlada Vojislava Koštunice donela je jedan dokument koji se zove Strategija reforme državne uprave. U izradi te strategije aktivno je, između ostalog, učestvovala i misija OEBS-a u Srbiji. U novembru mesecu 2004. godine kada je ta strategija zvanično objavljena u hotelu Hajat u Beogradu, ja sam tamo bio prisutan ispred Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Mauricio Masari, tadašnji šef misije OEBS-a u Srbiji, na sva usta je hvalio tu strategiju, da je to jedan sjajan planski dokument koji će vrlo brzo da dovede do toga da će državna uprava u Republici Srbiji apsolutno biti kompatibilna sa državnim upravama u okruženju, a pre svega sa državnim upravama zemalja koje su članice EU.
Kao što vidite, ovi podaci su krajnje nepovoljni po Republiku Srbiju. Sada se postavlja jedno logično pitanje – da li ovu buduću vladu obavezuje Strategija reforme državne uprave ili to ostaje mrtvo slovo na papiru?
Ako pogledate prethodni Zakon o ministarstvima iz 2007. i ako pogledate ovaj koji se sada donosi, videćete da vladajuća oligarhija u stvari nema nikakvu nameru da smanji broj zaposlenih u organima uprave. Naprotiv, oni broj organa uprave iz godine u godinu povećavaju i to na potpuno neracionalan način.
U prepodnevnoj raspravi pokazao sam da se u okviru Ministarstva zaštite životne sredine obrazuje agencija koja se isto tako zove.
U okviru Ministarstva zaštite životne sredine obrazuje se Agencija za zaštitu životne sredine. Dva organa, oba organa Republike Srbije, oba rade isti posao, a postoje dva organa. Da li postoji neki smisao, neki razlog za to? Verovatno ne postoji, sem čisto politički, da u ta ministarstva i te agencije udomite vaše partijske kadrove.
Kaže mi Vjerica Radeta da postoji još jedan razlog: vi nećete udomljavati samo svoje partijske kadrove, nego sada treba da napravite političku trgovinu sa vašim novim koalicionim partnerima koji su vam se pridružili na tom evropskom putu, pa sada treba negde da nađete mesta i za njih.
Verujte, ovo što vi radite – namirujete svoje političke račune tako što iz godine u godinu osnivate neka nova ministarstva koja nigde u svetu ne postoje, osnivate čitav niz agencija – zaista nema nikakvog smisla. Samo da vas podsetim, neke od agencija koje su osnovane u Republici Srbiji posle 2001. godine obrazovane su čak i uredbama Vlade Srbije, a osnovni je princip u svim zemljama sveta, tako i u Republici Srbiji, da se državni organi i državne institucije mogu obrazovati isključivo zakonima. Vas to nije obavezivalo. Vi ste neke agencije obrazovali čak i vladinim uredbama i sa tim nastavljate i dalje.
Postavlja se jedno elementarno pitanje, zna li iko u Republici Srbiji, iz Vlade, iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koliko u stvari agencija ima, šta te agencije rade, koliko budžetskih sredstava troše, imaju li neke rezultate u svom radu i da li su građani Republike Srbije od ovako glomazne državne uprave videli bilo kakvu korist?
Ako zaista želite dobro Republici Srbiji, onda ovaj amandman morate da prihvatite. Posebno se obraćam gospodi iz SPS-a i PUPS-a, oni imaju jedan dodatni osećaj za socijalnu stabilnost u Srbiji i za socijalnu sigurnost naših građana. Ja vas ubeđujem da ovaj put kojim je krenula Demokratska stranka, a to je da osniva ovoliki broj ministarstava, da osniva ministarstvo za nešto što ne postoji ni u jednoj zemlji sveta, zaista nije način da se uspostavi socijalno odgovorna vlada. Ovo je samo način da se uspostavi jedna parazitska vlada koja će da troši enormna budžetska sredstva, a neće imati nikakve rezultate ili će imati rezultate, ali isključivo negativne. Ono što je uradila Demokratska stranka od 2000. godine u stvari to na najbolji način potvrđuje.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Nebojša Ranđelović.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, član 23. predloženog nacrta zakona tiče se postojanja Ministarstva za Kosovo i Metohiju.
Pošto odlazeću vladu verovatno ovo pitanje ne zanima previše, a nove vlade još nema, obratio bih se skupštinskoj većini koja će iznedriti novu vladu.
Inače, amandman glasi da se član 23. briše. Zbog toga bih budućoj vladi i vladajućoj skupštinskoj većini postavio pitanje rezona postojanja ovakvog ministarstva. Naime, ovom pitanju se može pristupiti sa formalnopravnog i sa faktičkog stanovišta. Naravno, i jedno i drugo stanovište vode istom ishodu - nepostojanju razloga za uvođenje, odnosno za postojanje ovog ministarstva.
Ako se ovom problemu pristupi sa formalnopravnog stanovišta možemo se pozvati na Ustav, na postojeću zakonsku regulativu, na podzakonske akte.
U Ustavu, od preambule, preko članova koji se tiču ovlašćenja predsednika, preko članova koji se tiču teritorijalne celokupnosti i nezavisnosti države, svi ti članovi govore, a naravno i postojeća zakonska regulativa, da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Ako je to tako, u čemu onda leži razlog postojanja ovakvog predloga, odnosno razlog postojanja ovakvog ministarstva? Sva ostala ministarstva imaju dovoljno kapaciteta da vrše funkcije koje su u ovom predlogu zakona predviđene za ovo ministarstvo, počev od Ministarstva unutrašnjih poslova, preko Ministarstva za rad i socijalnu politiku, pa nadalje.
Ako se ovom problemu pristupi sa faktičkog stanovišta, takođe se može videti da postojeća ministarstva imaju sasvim dovoljno kapaciteta da vrše funkcije koje su predviđene ovim nacrtom zakona za Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Naravno, molio bih da mi neko iz novoformirane skupštinske većine ili iz sastava buduće vlade da odgovor na pitanje sa kog će se stanovišta Vlada opredeljivati po ovom pitanju. Jer, Vlada koja ne poštuje formalnopravni pristup u vršenju svojih obaveza krši zakon, a Vlada koja ne uvažava faktičko stanje nema politički smisao postojanja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević.

Gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mene jako čudi što Zakonodavni odbor nije ovaj amandman proglasio neustavnim. Ako je već mogao da proglasi neustavnim amandman Vjerice Radete u kome se govorilo o zaštiti naših građana koji se nalaze u haškom kazamatu, onda mi nije jasno kako ovaj amandman, koji je totalno u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, nije proglašen neustavnim.
Šta znači reč "kazamat"? To je turcizam i svi znamo da to znači zatvor. Kakva je razlika između kazamata turskog i kazamata haškog?
Nikakva, jer su i u jednom i u drugom bili Srbi, i u jednom i u drugom kadija te tuži, kadija ti sudi. Samo što se u Haškom tribunalu, u haškom kazamatu ne zarivaju ekseri pod nokte, već se to radi na malo suptilniji način - kroz hranu se ubacuje otrov, kroz vodu, mentalno se ubijaju ljudi. Samo da vas podsetim na to koliko je bilo naših ljudi koji su izvršili samoubistvo i koliko ih je umrlo u Haškom tribunalu. Ja ne vidim razliku između turskog i haškog kazamata i zaista mi nije jasno kako je Zakonodavni odbor mogao da to proglasi neustavnim amandmanom.
Takođe se čudim kako po istoj analogiji ovaj amandman nije proglašen neustavnim kada je jasno da u preambuli Ustava Republike Srbije stoji: "Polazeći od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosova i Metohije slede ustavne obaveze svih državnih organa..." itd.
Dakle, obrazloženje ovog amandmana gospodina Ranđelovića je zaista nesuvislo. Tu stoji sledeće: "Shodno važećoj zakonskoj regulativi i važećim međunarodnim pravnim aktima, postojanje Ministarstva za Kosovo i Metohiju je necelishodno i nepotrebno." Pa, zar nije čak i u Rezoluciji 1244 Kosovo i Metohija sastavni deo SRJ, odnosno danas Republike Srbije? Ovde, nažalost, nije gospodin Ratković da objasni kako to da ovaj amandman nije proglašen neustavnim.
U cilju postojanja Kosova i Metohije kao sastavnog dela Srbije, ja ću pokušati da istorijskim činjenicama opravdam svoju tezu. Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit, koji je vladao do 989. godine, u svojoj knjizi o uređivanju carstva, koju je posvetio svom sinu, tvrdi da su se Srbi na prostore Kosova i Metohije, odnosno Balkana, doselili u 7. veku. Međutim, mnogi drugi čuveni naučnici i slavisti, kao što je Pavle Josif Šafarik, tvrde da su se Srbi doselili još ranije. Pa dobro, s obzirom na to da su naši istoričari prihvatili ovu tezu vizantijskog cara Konstantina VII, neka bude da su se Srbi doselili u 7. veku. Ali, to znači deset vekova pre Šiptara, jer jedini i prvi pisani dokaz o postojanju Šiptara na Kosovu i Metohiji jeste turski popis.
Kada su Turci 1455. godine, dakle 66 godina nakon Kosovskog boja, osvojili Novo Brdo, koje je tada bilo privredni i kulturni centar Kosova i Metohije, onda je palo Kosovo i Metohija. Pet godina kasnije palo je Smederevo, kao tadašnji glavni grad Srbije. Te iste godine Turci su, poznati kao pedantni ljudi, napravili popis, defter, tako se to zvalo, ne zato da bi popisali srpsko stanovništvo, već da bi im odrezali poreze i harače. U tom popisu ne postoji nijedno šiptarsko selo na teritoriji Kosova i Metohije. U tom popisu postoji samo 2% Šiptara ukupno na teritoriji Kosova i Metohije, i to na vrletima iznad Đakovice, na samoj granici sa današnjom Albanijom.
Sledeći turski popis, održan 55 godina kasnije, pokazuje potpuno isti trend – samo 2% Šiptara na Kosovu i Metohiji. Tek kasnije, u seobama, odselio se veliki broj Srba. Prva seoba je bila, kao što znate, 1690. godine pod Arsenijem Čarnojevićem, našim patrijarhom, a druga 1773. godine pod patrijarhom Jovanovićem zvanim Šakabenta. Šiptari su se onda polako doseljavali iz siromašnih albanskih krajeva. Turci su Šiptare koristili kao udarnu pesnicu prema Srbiji, prema centralnoj Srbiji. Oni su postali veći Turci od samih Turaka i bili su njihova udarna pesnica. Tada počinje bitnije naseljavanje Šiptara na Kosovu i Metohiji.
Danas se govori o etničkom pravu Šiptara na Kosovu i Metohiji. To znači da se oni pozivaju na većinu. Ta većina je ostvarena ubijanjem, proterivanjem, spaljivanjem kuća i imanja i visokim natalitetom, a naročito doseljavanjem Šiptara iz Albanije na Kosovo i Metohiju. Dakle, faktički ne postoji etničko pravo Šiptara na Kosovu i Metohiji.
Jedno drugo pravo u istoriji čovečanstva je mnogo važnije, a to je istorijsko pravo jednog naroda. To istorijsko pravo sadrži postojanje države, državnih organa na toj teritoriji, postojanje kulturne baštine, kulturnih spomenika, postojanje istorije i kulture na tom području. Šiptari od svega toga nemaju ništa na Kosovu i Metohiji. Srbi imaju sve.
Pomenimo samo državu, preko 200 godina su Srbijom vladali Nemanjići, samo Nemanjići, jedna dinastija. Srbi su imali istoriju počev od Kosovskog boja, preko bune protiv dahija, Prvog, Drugog ustanka, časne uloge Srba u Prvom i u Drugom svetskom ratu, kada su Srbi oslobodili prostor čitave bivše Jugoslavije u najvećem delu. Srbi su imali i imaju i danas svoju kulturnu baštinu. Oko 1350 crkvenih spomenika je samo na Kosovu i Metohiji, od čega su Šiptari porušili 156 crkava i manastira. Porušili su sva srpska groblja. To je, valjda, jedina nacija na svetu koja ruši groblja druge nacije. To nije zabeleženo u istoriji čovečanstva.
Sve ovo govori o tome da je Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Srbije. To je teritorija koja je, nažalost, danas okupirana. Ali, budite sigurni, ako smo trpeli Turke 500 godina, trpećemo i ove, Šiptare i njihove mentore, Amerikance i Britance i ostale NATO zločince, ako treba još 50 godina, ali ćemo sasvim sigurno povratiti Kosovo i Metohiju. Jer, pravda je na srpskoj strani, a pravda uvek pobeđuje. Ona jeste spora, ali je uvek dostižna. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, očigledno je da me kolega Pelević nije pažljivo slušao i da nije razumeo ili da nije želeo da razume ono o čemu sam govorio.
Ljudi koji ga poznaju rekli su mi da je jako uglađen i vaspitan čovek i zbog toga mi zaista nije jasan izraz "nesuvislo".
Naime, teza na kojoj se zasnivalo moje izlaganje i na kojoj se zasniva predlog da se član 23. briše jeste upravo ono o čemu je govorio kolega Pelević – po zvaničnoj zakonskoj regulativi, počev od Ustava pa nadalje, Kosovo i Metohija je sastavni deo Republike Srbije. Shodno tome, nije potrebno da ima posebno ministarstvo.

Gospodin Pelević, replika.

Kolega Ranđeloviću, hvala na komplimentima, nisu mi nešto posebno potrebni, posebno ne od pripadnika vaše stranke. U svakom slučaju, dobro sam vas razumeo. Jako sam dobro razumeo i sastanke vašeg šefa u Prištini sa čelnicima šiptarske mafije koja danas upravlja Kosovom i Metohijom, nažalost. Verujte mi, jako sam vas dobro razumeo i shvatam da ste vi jedina stranka u Srbiji koja želi da Kosovo i Metohija postane i ostane nezavisna albanska država. Vi ste, na kraju krajeva, zbog toga i stvoreni, vi ste zbog toga i plaćeni i vi to morate da odradite.