Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javila sam se, pre svega, zbog nečega što je bila zloupotreba ove govornice, kako bi se izrekla istina o poslanicima Demokratske stranke.
Prosto, ne mogu da razumem zašto neko ima potrebu da izmišlja, tvrdeći da je jedna tema ozbiljna. I mi mislimo da jeste ozbiljna, i kada je svačiji pojedinačni život u pitanju, za nas je dragocen, i nijedan, ma čiji bio, što se nas tiče, ne zaslužuje nemar. Upravo zbog toga je DS bila protiv besmislenih ratova, protiv pogibije desetina hiljada nesrećnih ljudi i desetina hiljada majki u crnini.
Prosto, nije u redu da izmišljate s ove govornice kako se bilo ko smeje na tu temu, zato što, prosto, nije tačno. Opet, ne bih polemisala s vašom verzijom događaja, niti bih dala sebi za pravo da svoju verziju događaja iznosim. Očekujemo da nadležne institucije urade svoj posao i da dobijemo činjenice. Samo na osnovu činjenica, mi ćemo moći da razgovaramo o tome ko je odgovoran, ko je kriv, ko za šta treba da snosi odgovornost.
Ono što je, takođe, za nas važno, mi nismo ovde ni policija, ni istražni sudija, ni tužilaštvo, ni sud. Mi ne možemo taj posao da uradimo. Postoje institucije koje to treba da rade i nije u redu optuživati direktno ljude koji sede ovde za nešto za šta nisu nadležni.
Istovremeno, mislim da nije u redu zloupotrebljavati Skupštinu i sprečavati je da radi po onom dnevnom redu koji jeste interes građana. Ne tvrdim da nije interes građana da se utvrdi istina o onome što se dešavalo. Interes je građana da se utvrdi istina o onome što se dešavalo, ali je, isto tako, interes građana da ova skupština radi i po dnevnom redu.

Reč ima gospodin Tomislav Nikolić, po Poslovniku.

Ja sam pažljivo slušao, gospođo Kolundžija, vaš izlazak pre 20 minuta, i sada, sve je to lepo. Sve to što vi kažete može da bude prihvaćeno. Mene samo interesuje, pošto ne želite ni svoju, ni našu verziju događaja, da li je vas interesovalo da li postoji neka verzija događaja? Da li je vas interesovalo, kao i predsednika Skupštine, kako da izađemo iz ovoga? Da li vi još uvek pokazujete strpljenje, mada počinjete pomalo da bivate nervozni? Da li vi sada preduzimate neke mere da mi iz ovoga izađemo?
Mi iz ovoga ne možemo da izađemo tako što ćemo reći da prelazimo na 1. tačku dnevnog reda, ni vi, ni mi. I sami znate koliko je ovo što danas radimo bitno, inače biste nas već izbacivali iz sale.
Nije moja želja da mi 10 dana pričamo o ovome, nije ni vaša želja da mi 10 dana pričamo o ovome. Nije moja želja da vas ovde, u sali, optužimo za ono što su uradili drugi. Preduzmite nešto.
Izađite vi, gospođo Kolundžija, kada neće predsednik Vlade, kada neće ministar unutrašnjih poslova, kada neće dopis od predsednika Republike da stigne, izađite vi i preuzmite ovde obavezu, pa recite – gospodo narodni poslanici iz SRS-a, uvažavamo argumentaciju koju ste izneli, ili ne uvažavamo, ali vidimo da imate argumentaciju. Želim, takođe, da se ta istina sazna. Ja vam sada obećavam da ćemo sutra u 13 časova, u 14 časova, imati ovde izveštaj nekoga ko će da ga podnese prekosutra u 12 časova, naksutra u 18 časova.
Hoće li ovo da traje još pet dana? Mi možemo to da radimo, ali smatram da smo sve rekli. Mi ćemo o tome da govorimo, svako ima svoj stil, svako ima način na koji govori, ali mi smo vama sve rekli, vi to osećate, vi to sada nosite na leđima.
Mi smo vama preneli taj teret. Odgovorni ste za ovo što je radila policija, vi komandujete tom policijom. Odgovorni ste i za to što niko iz Vlade ovde ne dolazi da kaže šta se radi. Ono besmisleno pismo MUP-a je uvreda za svakog ko iole može da sastavi dva i dva. Dakle, ministar je odredio osmoro ljudi. Kažem vam, to je trebalo da bude završeno u noći posle mitinga.
Gospođo Kolundžija, ne prekorevajući nas što ovo radimo, mi ne prekorevamo vas zato što vi želite da odbranite nešto što je, po meni, neodbranjivo; mi vas samo ovde pozivamo da nam vi kažete, jer su na vas natovarili to, kada ćemo imati izveštaj i kada ćete nam pružiti priliku da se o tom izveštaju izjasnimo.
Nas ne interesuje opstrukcija rada Narodne skupštine Republike Srbije i nikada opozicija, posebno SRS-a, nije imala želju da obori vlast tako što neće da radi Skupština, to je besmisleno. Znači, moći ćete da radite po svom dnevnom redu, ali nemojte da se ponašate kao neko ko će izdržati ovaj nalet radikala, pa ćemo da pređemo na dnevni red.
Nećete ga izdržati. Moraćete rigorozno da se ponašate prema nama. Ja vam kažem, kao čovek koji ima životnu mudrost, ako već nemam drugu, kao čovek koji ima mnogo iskustva u ovoj sali, iz ovoga postoji izlaz. Izlaz je nečija odgovornost. Uostalom, vlast postoji da bi se preuzimala odgovornost. Izlaz je izveštaj o tome šta se desilo, ko je tačno preduzimao koju meru, koju radnju, ko je komandovao, ko je izvršavao, ko je radio ono što mu nije naređeno.
Iz ovoga postoji izlaz i za vas i za srpsku javnost, da se ovo više nikada ne bi ponovilo. Ako vas sada pustimo, a Živojin Mišić je govorio – drži vola za rogove i ne puštaj ga uopšte, ako vas sada pustimo, na sledećem mitingu policija će ubiti još nekoga.
Nisam ni mislio pežorativno, podigao bih spomenik srpskom volu nasred Terazija, zato što je spasavao Srbiju, dok smo znali da cenimo volove. Kada su ljudi postali volovi, više nije imalo šta da se spasava.
Dakle, ja vam zaista, kao čovek koji ovoj Srbiji želi dobro, ne kao čovek koji je razočaran zato što nije na vlasti, kao čovek koji Srbiji želi dobro, pa makar ko da je na vlasti, kažem – rešavajte ovaj problem. Pet minuta pauze, neka vam neko da obećanje koje ćete vi ovde, gospođo Kolundžija, pred nama da izgovorite i onda ste vi za nas taj. Za mene ste vi, onda, i Cvetković, i Tadić. Preuzmite vi to.
Obdukcijski nalaz je jasan, čizma je ubila čoveka. Mi moramo da znamo ko je nosio tu čizmu i moramo da znamo ko će da preuzme za to odgovornost, zbog naših budućih odnosa. Mogu naši odnosi da budu i ovakvi i onakvi, a narod uvek više voli opoziciju, čak i kada je grublja nego vlast, čak i kada je nežna. Mislite o tome. Dakle, nastavićemo koliko god hoćete, spremni smo za ovu raspravu, samo pokažite da ste i vi spremni. Imali ste mesec dana da se spremate, nešto je trebalo da odlučite. Ako niste, mi ćemo da nastavimo po svome.

Reč ima gospodin Aligrudić.

Zbog naših saznanja i interesovanja svih, treba ovde da se jednom kaže – jeste da današnja rasprava nije bila po utvrđenom dnevnom redu, ali je bila po jednom nametnutom dnevnom redu životnih okolnosti, pokazala je jednu stvar sama po sebi, ali valja to malo definisati da bi se stvari raskrinkale.
Dakle, pre nego što je određena ova pauza, protivno Poslovniku, od dve nedelje, a zatim taj čuveni dogovor o odmoru od tri nedelje, ili koliko je to već trajalo, imali smo tu čuvenu raspravu o tome da li opozicija blokira rad Parlamenta zbog toga što se buni jer, u samom početku, predlog 108 narodnih poslanika nije uvršten na dnevni red posebne sednice, ili zato što se pravi cirkus po gradovima i opštinama u Srbiji, pa se time izaziva nepotrebna tenzija, usled čega ne može da počne sednica po tačkama dnevnog reda, jer je u pitanju, zaista, vrlo neobična i nezakonita stvar.
Zatim dolazi do novog redosleda događaja, prekida se sednica, dolazi do hapšenja Radovana Karadžića i do mitinga SRS-a.
Dame i gospodo iz vladajuće koalicije, zamislite da nije bilo, kako vi to kažete, nikakve opstrukcije u onom prethodnom periodu, da je bio miting SRS-a i da je ishod tog mitinga bio isti ovakav, da je jedno lice poginulo, da je više desetina prebijeno, među kojima i narodni poslanici.
Da li mislite da bi prvi dan nastavka sednice Narodne skupštine posle tog mitinga prošao tako što bismo raspravljali o dnevnom redu? Ne bi.
Šta ste vi radili sve ovo vreme, u poslednjih 10 ili 15 dana, a nakon mitinga SRS-a i ovih događaja, do današnjeg dana, tj. jučerašnjeg, kada je napravljen sastanak šefova poslaničkih grupa sa predsednicom Parlamenta? Po medijima ste stalno govorili o tome da treba deblokirati rad Parlamenta. Stalno ste govorili o tome da postoji bojazan od blokade, jer se, navodno, to u prošlosti videlo.
Vi ste pretili blokadom Parlamenta, a ja, kao šef poslaničke grupe jedne od opozicionih stranaka u Parlamentu, uporno sam nastojao da u svim svojim izjavama tvrdim kako nam ne pada na pamet da blokiramo rad Parlamenta. Znači, ja u klin, vi u ploču, ili obrnuto.
Sada je potpuno jasno zašto ste to radili. Znali ste da nemate rešenje ovog problema. Znali ste da, od momenta okončanja tog mitinga, do današnjeg dana, nećete ni sa čim ljudskim izaći ovde pred nas. Znali ste da će morati da dođe do nekakve reakcije tog prvog dana, toliko ste bili pametni. Zato ste to pričali po novinama, zato ste na televiziji stalno govorili o deblokadi Parlamenta, jer je svakom normalnom bilo jasno da će do nekakve vrste blokade morati da dođe.
Ponavljam, da jednog dana nije bilo onoga što vi zovete opstrukcijom do mitinga SRS-a, ovaj današnji dan bi imao ovakav ishod. Da niste pravili cirkus po gradu Beogradu, da niste kršili član 106. Ustava, da niste sa mesta predsedavajućeg, jer je to vaš dogovor, to je vaš manir rada, nikoga lično ne prozivam, pokušavali da na čudan način tumačite odredbe Poslovnika da biste nas zamajavali s nekim radnim vremenom posle 18 časova, tumačeći odredbu člana 84. Statuta, da svih tih problema nije bilo, ovo bi bio problem.
Oni koji gledaju ovaj prenos, ako ga gledaju, jer to povremeno isključujete, moraju da znaju da razluče dve stvari. Potpuno razdvojimo sve što je bilo pre nego što je ova pauza nastala od ovog danas. Ovo je nešto sasvim drugačije. Mi iz DSS-a smo nastojali da povežemo i jednu i drugu diskusiju kada smo se javljali, koristeći priliku da se javimo po Poslovniku, prosto, da bismo vas podsetili kako je to ranije teklo, da se ne bi stalno zamenjivale teze.
Ne može neko ko je odgovoran za vršenje vlasti, ko je preuzeo obavezu da ima većinu u Parlamentu, da optužuje manjinu da ona ne da Skupštini da radi. To je, samo po sebi, nenormalno. Naš politički cilj ne može biti zaustavljanje rada Parlamenta.
Moja poslanička grupa ima strašnu potrebu da sačeka već sledeću tačku dnevnog reda, to je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ne da bismo glasali za to, ne pada nam na pamet, nego da bismo objasnili građanima zbog čega nam ne pada na pamet, šta je tu problem, da bismo objasnili građanima da nikom nije, kao što je to Boris Tadić pričao, bez ikakvog motiva, palo na pamet da se pretvori u antievropejca, jer to nije moguće.
Ljudi ne postupaju bez motiva. Motiv mora da postoji. I kada je u jednoj emisiji Olja Bećković pitala Tadića, kad je bio gost kod nje, šta li je to nagnalo DSS da promeni mišljenje kada je reč o pridruživanju EU, on kaže – nemam pojma, jesam psiholog po struci, ali ne mogu da ulazim u motive, za mene su, kao političara, bitne samo dnevne činjenice.
Nije tako, mora da postoji motiv i taj motiv mora da se objasni. Mi smo ga objašnjavali, ali kad god dođemo do objašnjenja tog motiva, vama to ne odgovara, to je posebna priča.
Izlaz iz ovog problema je vrlo prost. Ono što smo čuli danas od zahteva da treba da se uradi, zaista je minimum minimuma. Nikada u mojoj političkoj praksi, od kako sam parlamentarac, i pre toga, kad nisam bio, bio sam član stranke jako dugo, u Srbiji nisam čuo da je neko postavio umereniji zahtev kod ovakvog političkog izazova kakav je kad je reč o ovom mitingu. Nisam do sada čuo umereniji zahtev. Kako je moguće da na to vladajuća koalicija ne može da da razuman odgovor? Ja to ne mogu da shvatim.
Dame i gospodo iz vladajuće koalicije, ne optužujte druge za blokadu Parlamenta kada to, evidentno, nije tačno, deblokirajte sami rad Parlamenta nekom od metoda koje vam stoje na raspolaganju, a ja vam toplo preporučujem da se metod sastoji u poštovanju Ustava, zakona, Poslovnika, da se metod sastoji u sprovođenju uticaja koji parlamentarci, nesumnjivo, moraju da imaju prema sopstvenoj izvršnoj vlasti, i da svi zajedno, i pojedinačno, po parlamentarnim grupama, učinimo da se na ovo pitanje odgovori.
Kako je moguće da neko nekog ubije na ulici, pretuče i teško telesno povredi a da se mesec i po dana posle toga ne zna da li je pokrenut istražni postupak ili podneta krivična prijava, makar protiv n.n. lica, za to?
Ne treba da podnose krivične prijave oni koji su dobili gumeni metak u glavu.
Krivičnu prijavu treba da podnese policija, pa ako istraga dođe do toga da su srpski radikali sami sebe gađali u glavu – odlično, ali ako istraga dođe do toga da je neko od kolega policajaca to učinio, kao što mi se čini da jeste, onda i to ima svoju razrešnicu. Uradimo nešto, obavestimo ljude da se to dešava.
Mi smo danas dobili pismo od gospodina Ivice Dačića, koje je komentarisano, u kome ništa od ovoga što ja pričam ne stoji. Ne tražimo da Parlament sudi ljudima, niti da osuđuje, izriče krivicu i proziva nekoga ko je kriv ili nije za neko krivično delo. To radi sud, to traje, znamo mi, ali, prosto, dajte neki odgovor, kažite da neki postupak teče, da on ima neki svoj cilj, da se nešto pokrenulo.
Iz pisma koje smo dobili, to nismo saznali. Ceo dan se o tome priča i ovo je potpuno besmisleno gubljenje vremena. Ako se daje prilika, kao što se očigledno daje od strane najveće poslaničke grupe u ovom parlamentu, opozicije, da se ovo pitanje lako reši, iskoristite tu priliku i to uradite. U svom životu, u svojoj političkoj praksi, do sada ovo nisam video, da postoji do te mere pružena ruka od strane onih koji su povređeni u svemu ovome. Ja vas, gospodo, stvarno ne razumem.

Gospodin Veroljub Arsić ima reč, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da već nekoliko meseci unazad Srbija ulazi u jednu pravu diktaturu. Ono što se desilo 29. samo je rezultat jedne diktature.
Hajde da pogledamo i analiziramo događaje pre 29. jula i kako je došlo do mitinga SRS-a na Trgu Republike. Došlo je tako što je Radovan Karadžić otet još u petak, a njegov nestanak, odnosno hapšenje, obelodanjeno tek u ponedeljak, ali posle prekida rada sednice Skupštine Srbije. Zašto? Zato što je Skupština Srbije, kako god ovi koji su sada na vlasti hteli da prikažu da je njen osnovni zadatak da donosi zakone, javna govornica na kojoj se, u stvari, vodi javna debata. Za ukidanje jedne javne govornice, kao što je Skupština, ne možete da kažete da nije diktatura.
Idemo korak dalje. Svi mediji, elektronski, radio, štampani, čast izuzecima, takođe su pod direktnom kontrolom Borisa Tadića i DS-a. Šta ostaje opoziciji? Ostaju trgovi, ostaju ulice, ostaju mitinzi. Kako da izrazi svoje nezadovoljstvo? Kako da kaže da se ne slaže s onim što radi diktator Boris Tadić? Kako da okupi ljude koji ne misle isto kao diktator Boris Tadić, nego na trgovima i ulicama? Ali, ni to ne odgovara diktatoru Borisu Tadiću.
Ne sme niko da priča protiv diktatora Broza Tadića. Ne sme niko drugačije da misli od diktatora Borisa Tadića i ne sme niko da radi ono što mu Boris Tadić ne kaže. Zato je policija inscenirala, izmislila sukob i napala građane koji su prisustvovali mitingu.
Nemoj da se neko pravi lud da kaže da je SRS organizovala miting da bi rušila Beograd. Ne bi dolazili iz čitave Srbije, s golim rukama, iz Srpske Krajine, iz Republike Srpske, iz srpske Crne Gore. Ne bismo dolazili s golim rukama da smo hteli da se tučemo i bijemo s policijom i rušimo Beograd. Jedini krivac jeste policija. Nemojte da pokušavate da nam prikažete kako nisu mogli da izoluju tih 50-60 ili 100 huligana. Kažete - policija je povređena. Ne kažem da, možda, nije bilo i toga, ali postavljam pitanje, koji su to policajci koji su iz čistog mira napadali žene, napadali penzionere, napadali novinare, na kraju, napadali i ostale koji su bili na mitingu, koji su mogli, ali nisu pružali nikakav otpor?
Dame i gospodo iz vladajuće većine, iste one što su 5. oktobra palili Skupštinu, što su prebijali one koji ne misle kao vi, obukli ste u žandarmerijske uniforme i poslali na narod. Kada diktator počne da bije narod, onda to nije samo diktatura, nego i tiranija, dame i gospodo.
Primetio sam, kad god neko spomene smrt Ranka Panića i kada kaže da veliki deo odgovornosti snosite i vi, neke uzdahe, ali ne žalosti, nego kao da ste oduševljeni što je neko ubijen. Još kada to neko kaže, maltene ga prozivate. Kolega, možete da mašete, gledao sam šta radite. Primetio sam i koji su. To su isti oni koji su u vašim redovima, ali pokazuju svoje lice i vama, koji su pevali u ovoj istoj Skupštini Srbije u martu 2003. godine, kada je izabrana Vlada Zorana Živkovića, a samo nekoliko dana pre toga ste sahranili Đinđića. Eto, kakvi ste ljudi. Kakvi ste vi, takav vam je i Tadić i nemojte da se žalite zbog toga.
A vi, gospodo iz SPS-a, koji sedite ovde, ali i oni u Nemanjinoj i u ostalim ministarstvima, da li ste stvarno sigurni i ubeđeni da ste tukli samo one koji su iz SRS-a, iz DSS-a, iz NS-a? Jeste li sigurni u to? Tukli ste i vaše, one koji su glasali 11. maja za vas. One koje ste prevarili, tukli ste sada. Možda su bili spremni tu prevaru da vam oproste, ali ovo sada više neće. Zahvaljujući tim i tim koje ste tamo, na Trgu Republike, 29. tukli, sada ste u poslaničkim klupama i u Vladi Republike Srbije. Toliko o vama.
Mnogo je bilo polemika o srpskoj kletvi. Gospodo, zar se vi plašite toga? Na Vidovdan ste isporučili bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića. Na Vidovdan2003. ste isporučili i Šljivančanina. Od čega se vi plašite? Vi ste toliko grešni da vama više nijedna jedina kletva ne treba.

Reč ima gospodin Oto Kišmarton.

Poštovani poslanici, poštovano predsedništvo, ovde smo više puta postavljali pitanje ko je odgovoran za nerede i ubistvo na mitingu SRS-a 29. jula, gde su građani izražavali svoje proteste i nezadovoljstvo zbog hapšenja srpskog heroja Radovana Karadžića.
Miting SRS od 29. jula je imao miran tok. Govorili su naši govornici, narod je to slušao i aplaudirao. Nikome na pamet nije palo da ruši Beograd na tom mitingu. Ljudi nisu ni došli s tom namerom. Na mitinzima koje održavamo nemamo ni pijanice, ni palikuće, ni rušitelje, niko nije došao s namerom da izaziva nered. Da smo želeli da rušimo Beograd, mi smo mogli, ne samo Trg Republike, nego smo mogli rušiti i Beograd, imamo toliko snage.
Na mitingu 29. jula nije bilo nereda sve dok policija nije počela da bije svoje sugrađane. Policija je suzavac ubacila među građane koji su mirno posmatrali miting, u deo gde sam i ja bio, a to je bilo negde oko 30-ak metara od bine. Tu su bili i stariji ljudi, deca, tako da su od tog suzavca stradali i oni koji nisu ni pomišljali na to da prave neki nered.
Postavljam pitanje – ko je odgovoran za to? Jedini odgovoran, ne jedini, nego prvi, glavni odgovoran za te nerede, za ubistvo, može biti samo policija, ona koja je izazvala te nerede. Naš ministar Dačić, ministar policije, koji ne zna ko je uhapsio Radovana Karadžića, ne zna ni ko je tukao građane, ne zna ko je tukao novinare, ne zna ko je tukao narodne poslanike, ko je ubio Ranka Panića.
Ako je ministar toliko neobavešten i ne zna o tome šta radi policija, za njega je najbolje da podnese ostavku na mesto ministra policije. To ga, svakako, ne izuzima od odgovornosti. Zato kažem da je ministar policije najodgovorniji i prvi odgovoran, kao što je i prvi ministar, on je najodgovorniji za sva dešavanja koja su bila na mitingu 29. jula.
Još nešto bih rekao. Ako se Dačić uhvatio u ''žuto'' kolo da igra, ne valja da igra kako mu drugi sviraju.

Reč ima gospodin Nikola Savić.